Kada je nedavno kineski ambasador u Moskvi pred samo osam kineskih biznismena rekao da bi kineski biznis u Rusiji trebalo da „iskoristi priliku da popuni prazninu na ruskom tržištu“, to je izazvalo medijsku buru na Zapadu. Kineske diplomate su verovatno bile veoma nezadovoljne što su se uplele u ovakvu medijsku priču, s obzirom da Peking nastavlja da zauzima „uravnotežen stav”, koji se svodi na „čekanje i gledanje”.

Rusija se suočava sa zapadnim sankcijama bez presedana po svom obimu, dubini i intenzitetu, što je pritisak koji bi po Svetskoj banci trebalo da dovede do pada ekonomske aktivnosti od 11,2% u ovoj godini (ruske procene ukazuju na pad BDP-a od 10%). Usled neviđene trgovinske, finansijske i tehnološke blokade, ruska preduzeća otežano finansiraju poslovanje, suočavaju se s nedostatkom zaliha komponenti i sirovina, te sa praktičnim urušavanjem lanaca snabdevanja i povećanim troškovima transporta i osiguranja robe.

Praktično skoro svakih nekoliko dana objavljuju se nove sankcije protiv Rusije. EU nije samo odobrila peti i priprema se za šesti „paket sankcija", već je u završnoj fazi novih pravila koja ograničavaju investicije iz Rusije i Belorusije, pozivajuću na „veću budnost" i „sistematske i temeljne" provere.

Problem za Kremlj je u tome da je cena koju je Zapad spreman da plati da bi ostvario svoje političke ciljeve veoma visoka. Imajući u vidu da SAD snosi manji deo ekonomskih posledica, a da je, ne računajući zaraćene strane kao i mnoge zemlje ZND, najviše pogođena Evropska unije, koja je u nekoj vrsti političko-vojne zavisnosti od Vašingtona, jasno je da će pritisak za jačanje izolacije Rusije rasti, barem dok se ne završe vojna dejstva. Kremlj, zbog asimetričnosti ekonomskih troškova na svoju štetu, trenutno manje vodi računa o tome koliko mere koje preduzima pogađaju „neprijateljske države", već je fokusiran kako da zaštiti svoju ekonomsku bazu.

Najgori scenario

Ono što je već sada vidimo je da je Moskva sprečila najgori scenario koji je Zapad hteo da izazove, a to je raspad ekonomskog sistema kroz prekid ekonomskih aktivnosti, juriš na banke, kolaps rublje, nestašice roba, zelenaške kamate, snažniji rast cena. Naime, iako je međugodišnja inflacija porasla sa 9,1% u februaru na 16,7% u martu, a očekuje se da do kraja godine dostigne 24%, cene se nisu otrgle kontroli.

Posle „odlaska" Vize i Masterkarda, nacionalni platni sistem (MIR) obrađuje sav domaći kartični promet, a uprkos naletima panike sredstva su uglavnom lokalizovana na bankovnim računima, kroz obezbeđivanje visokih kamata na kratkoročne depozite.

Stabilizaciji privrede, posle inicijalnog šoka, dominantno doprinose ogromni prilivi po osnovu izvoza energenata (ITI Capital analitičari procenjuju da početkom aprila Rusija dnevno prihoduje oko 1,4 milijarde dolara po osnovu izvoza nafte i gasa), uz dramatičan pad uvoza. Naime, suficit tekućeg računa platnog bilansa u prvom tromesečju 2022. dostigao je 58 milijarde dolara, dva i po puta više nego u istom periodu lane - izvoz roba i usluga u prvom kvartalu 2022. porastao za 50%, dok je uvoz povećan samo 14%. 

Sve ovo doprinosi da ruski budžet može bez problema da finansira sve svoje obaveze, koje su u realnom izrazu čak niže (usled nešto veće inflacije). Naravno, rebalansi budžeta su pred nama i visoki fiskalni deficiti, koji će biti posledica napora vlade da sačuva privredu, očekivani su narednih godina. Njihovo finansiranje neće biti veliki problem budući da je cena zaduživanja na domaćem tržištu (na kom je očekivano da naredne godine budu finansirana zaduženja ruske države) u padu.

Prinosi na ruske (OFZ) državne obveznice su 11.aprila 2022. smanjeni na 10,6%, što je najniži nivo od 22. februara 2022. Iako se Rusija formalno nalazi pred bankrotsvom, koje zapadni mediji hoće da prikažu kao posledicu kolapsa ruske ekonomije, to je posledica insistiranja Kremlja da svoje ino-obaveze plaća u rubljama. Dakle, ovde nije reč o nedostatku sredstava već o principijelnoj odluci vlade Ruske Federacije povezanoj sa zamrzavanjem deviznih rezervi ruske centralne banke (CB). Naime, ruski državni dug je nizak gledajući ga kao udeo u BDP-u (262 milijarde dolara ili 19% BDP-a), najniži među ekonomijama te veličine. Uz to, tek njegov petinski deo je prema ino-holderima.

Dodatno, iako od početka marta ruske kompanije imaju velike probleme sa isporukom robe, Rusija za sada uspeva da spreči transportni kolaps. Naime, logističke kompanije Maersk, Mediterranean Shipping Compani i CMA CGM, koje opslužuju više od trećine svetskog tržišta, uvele su ograničenja u radu sa Rusijom, dok velike evropske luke bojkotuju ruski teret.  

Prvi odgovor Kremlja 

Rusija je odgovorila na sankcije Zapada nizom mera kako bi ojačala svoju ekonomiju. Pored ostalog, Moskva je uvela zabranu izvoza niza proizvoda do kraja 2022. obuhvatajući ino-plasmane medicinske opreme, đubriva, poljoprivredne i električne opreme, vozila, telekomunikacione opreme, belog šećera, kao i nekih proizvoda šumarstva, pre svega drveta (zabrana obuhvata više od 200 proizvoda a pogođeno je 48 zemalja, uključujući SAD i EU). Zabrana uključuje i izvoz robe stranih kompanija koje posluju u Rusiji, a uključuje automobile, železničke vagone, morske kontejnere. Imovina u vlasništvu zapadnih kompanija koje su se povukle ili planiraju da to urade mogla bi biti nacionalizovana, a već je odobren zakon kojim je napravljen prvi korak na tom planu.

Centralna banka Rusije, čiju ulogu tokom sadašnjeg dela krize zapadni analitičari percipiraju kao ključnu za održavanje stabilnosti, odredila je da građani mogu da obustave plaćanja po kreditima do šest meseci, te da zajmoprimci mogu podneti zahtev bankama za konverziju hipotekarnih obaveza u stranoj valuti u rublje po kursu od 18. februara 2022. Mala i srednja preduzeća imaju pravo na restrukturiranje kredita sa promenljivom stopom, dok su za njih pokrenuti su antikrizni programi povlašćenog kreditiranja po kamatama od maksimalno 13,5%, odnosno 15%. Bankama su smanjeni pokazatelji obavezne rezerve, a značajno je povećan iznos likvidnosti koja im se obezbeđuje.

Takođe merom Centralne banke, privremeno su onemogućeni ino-investitori da prodaju rusku imovinu, čime je sprečeno masovno povlačenje sredstava sa ruskog finansijskog tržišta i nagli pad tržišta hartija od vrednosti. Nakon obustave berzanske trgovine, tržišta su se postepeno otvarala, koristeći mehanizme za ublažavanje fluktuacija cena (npr. diskretna aukcija, zabrana „kratkih prodaja"). 

Antikrizne mere

Pred Dumom je predlog zakona prema kome će biti zabranjen promet ruskih hartija od vrednosti na stranim berzama, mada neće biti obuhvaćene kompanije poput Jandeksa, O'Kei Group, Fik Price. Brisanje ruskih hartija od vrednosti sa deviznih berza pogodiće Sberbanku, Lukoil, Surgutneftegaz, Aeroflot, itd. Predložena šema će omogućiti investitorima da ne izgube svoju imovinu, već da svoj uloženi kapital zadrže u drugačijem pravnom obliku - u lokalnim akcijama. što je važno za održavanje investicionog imidža ruskih kompanija.

Pomenute mere su ciljane da spreče odliv stranog kapitala, koji je sa 64,2 milijarde dolara u prvom tromesečju 2022. bio 3,7 puta veći nego lane, a samo u februaru-martu odliv je iznosio 39,4 milijarde dolara. Ovo uprkos ograničenjima koje je uvela Centralna banka, i faktu da su kapitalna ograničenja pokrivala samo polovinu ovog perioda, te da im se finansijski sistem postepeno prilagođavao.

Rusija će koristiti sredstva iz Fonda nacionalnog bogatstva (čija je vrednost imovine 1. februara 2022. iznosila 175 milijardi dolara) da ograniči zaduživanje jer su ga sankcije učinile skupljim. U skladu sa uredbom ruske vlade, Fond će potrošiti do 9,4 milijardi dolara za kupovinu akcija u ruskim kompanijama.

Zabranjeno je avio-kompanijama iz zapadnih zemalja da koriste ruski vazdušni prostor nakon sličnih poteza tih zemalja. Uveden je i pooštren vizni režim za „neprijateljske zemlje". Usled antiruske propagande blokiran je pristup Fejsbuku i Instagramu.

Zabranjeni su i zajmovi i krediti u rubljama „osobama stranih neprijateljskih država". Pored toga, Rusi neće moći da stavljaju devize na svoje račune i depozite u stranim bankama.

Po rečima premijera Mihaila Mišustina u Državnoj dumi, odgovor na sankcije Rusiji trebalo bi da bude nezavisnost domaće privrede, odnosno slobodan razvoj privrede, pre svega industrije, i očuvanje radnih mesta. Situaciju ruske ekonomije opisao je kao tešku ali i da privreda funkcioniše, te da se pojavljuju nove mogućnosti proizašle iz ograničenja vezanih za sankcije.  

Podrška domaćoj privredi 

Već prvih dana nakon početka rata i oštrih sankcija Zapada, ruska vlada je najavila uvođenje stimulativnog paketa reformi u ukupnom iznosu od hiljadu milijardi rubalja (blizu 10 milijardi evra). Paket mera se odnosi na podršku malim i srednjim preduzećima, pomoć glavnim privrednim granama, te na jačanje socijalnih garancija i poreskih olakšica za građane.

Ipak, mere su u velikoj meri inercija, odnosno posledica hitnog reagovanja na zapadne sankcije; dakle posledica nedovoljnog vremena za planiranje strateški dugoročnog restrukturiranja ruske privrede i posledično finansijske podrške usmerene na isto.

Na primer, povlašćen položaj malog i srednjeg biznisa do skoro je bio opravdan jer je stavljan fokus na demonopolizaciju privrede. Trenutno, u kontekstu velikih sektorskih sankcija, kolapsa teretnog transporta i poremećaja u snabdevanju obrtnim kapitalom, neophodna je reorganizacija unutrašnjih lanaca vrednosti kao i postizanje maksimalne sinergije u interakciji malih i srednjih preduzeća sa industrijskim gigantima, kao i obezbeđivanje lakšeg poreskog prelaska u status „velikog preduzeća" za najuspešnija i brzo rastuća mala i srednja preduzeća.

Implementacija velikog programa finansiranja projekata u najkritičnijim industrijama zavisnim od uvoza trebalo bi da posluži kao osnova za dugoročnu stratešku preorijentaciju ruske privrede, razvoj supstitucije uvoza i novu industrijalizaciju. Podrška IT-u, poljoprivredi, proizvodnji hrane, građevinarstvu, trgovini i medicini već predstavlja glavnu strukturu stimulacionog paketa reformi. Kao urgentna nameće se analiza infrastrukturnih i tehnoloških mogućnosti za stvaranje fabrika za proizvodnju čipova tipa „Baikal" i „Elbrus" koji su već razvijeni u Rusiji (koji su pod udarem sankcijama, budući da su izgubili podršku tajvanskog TSMC).

Potrebno je ubrzano povećanje proizvodnje aviona Tu-204 (214), Il-96, Il-114, uz njihovu automatsku kupovinu od strane državnih banaka uz finansijsku podršku lizing i kargo osiguravajućih kompanija.

Posebna pažnja se mora posveti uvođenju novih domaćih proizvoda (koji donedavno nisu mogli da konkurišu uvoznim) u serijsku industrijsku proizvodnju, posebno kod medicinske opreme, visokotehnološke protetike, železničke tehnike, poljoprivredne mehanizacije, te u oblasti alatnih mašina i industrijske opreme (prava intelektualne svojine i brzo patentiranju domaćih izuma treba prioritizovati). 

Metalurški sektor 

Važan prioritet je postizanje maksimalne sinergije između proizvođača mašina i kompanija u sektoru metalurgije. Zabrana EU za kupovinu proizvoda crne metalurgije iz Rusije, proširenje korporativnih sankcija, suspenzija ugovora o kupovini obojenih metala (na primer, Boingov ugovor sa VSMPO-Avisma za isporuku titanijuma) i rizici od daljih ograničenja izvoznih isporuka nanose ozbiljne štete ruskoj metalurškoj industriji.

Međutim, prisilno preorijentisanje metalurguje na domaće tržište je, zapravo, ono za šta se ruski proizvođači mašina zalažu već dugi niz godina, koji su dugo pozivali vladu Rusije da uvede izvozne kvote kako bi se prevazišli uski interesi metalurške industrije i prekomerni izvoz, koji je za mnoge postao još unosniji sa snažnim ratom cena aluminijuma, nikla, paladijuma, bakra.

Ipak, postoji opasnost da metalurške kompanije „prebace" gubitke usled ograničenih izvoznih prihoda na ruske proizvođače mašina (usled prilično visoke monopolizacije ove industrije). Kao neodložna se nameće detaljna studija opravdanosti povećanja cena, posebno imajući u vidu prilično nisku uvoznu zavisnost metalurške industrije (od 10% do 20%). 

Monetarna politika 

Ublažavanje monetarne politike i naglo smanjenje ključne kamatne stope (poželjno na 10% do kraja aprila 2022) je neophodno. Dok je 2015. bilo potrebno 9 meseci da se ta stopa smanji sa tadašnjih 17% na 11%, danas ruska privreda nema ovo vreme.

Naime, ekspanzija fiskalnih stimulansa je besmislena bez istovremenog sprovođenja politike monetarnog popuštanja. Podizanje ključne stope sa 9% na 20% (koja je nedavno spuštena na 17%), zajedno sa strožim deviznim kontrolama i postojećim zahtevom da se proda 80% deviznih prihoda, sprečilo je finansijsku paniku, ograničilo obim deviznih špekulacija i omogućilo stanovništvu da zadrži sredstva u okviru bankarskog sistema. Međutim, na srednji i dugi rok održavanje ovako visoke stope je štetno za ekonomiju.

Ohrabruje što je nakon snažnog jačanja nacionalne monete Centralna banka počela da postepeno labavi deviznu kontrolu. Dok su se dolar i evro 9. marta 2022. plaćali 120, tj. 127 rubalja, snažan rast koji je usledio doveo je do toga da je 12. aprila potrebno 79, odnosno 86 rubalja za dolar/evro. Naime, od 11. aprila više ne važi provizija od 12% za kupovinu deviza preko brokera, a banke više ne mogu da ograničavaju razliku u kursu kupovine i prodaje valute, izuzev za firme uvoznike. Posle ovih mera tražnja za devizama se povećava (rublja je pala za skoro 5% već istog dana), ali neće biti povratka na panične kupovine, te će izvesno kurs rublje opadasti na niži nivo, bliži ravnotežnom.

Dodatno, niska monetizacija privrede negativno utiče na dinamiziranje tražnje unutar zemlje (u situaciji kada je izvoz, osim energenata i metala, u velikoj meri ograničen), a za subvencionisanje kamata potrebna je znatno veća gotovinska injekcija od najavljene. Problem je da bi se novokreirani novac mogao dobrim delom naći „zaglavljen" u bankama, umesto da ide ka finansiranju projekata namenjenih ubrzanoj supstituciji uvoza u kritično važnim sektorima privrede.

U sadašnjim uslovima poremećaja u snabdevanju, rastućih troškova povezanih sa nestabilnosšću rublje, visokog rizika od nevraćanja prethodno plaćenih avansa stranim dobavljačima i poteškoća u naplati potraživanja, „pristupačna" stopa na kredite koju ruska preduzeća mogu da plate nije veća od 5%, a verovatno je za mnoge kompanije tek 1%. Problem direktno povezan sa prethodnim je da ako država pomogne većinu firmi da izbegnu bankrotstva, to će značiti manje novca, barem u realnom izrazu, za socijalne programe i zdravstvo, penzije, te mogućnost za finansiranje preko potrebnih ulaganja.

Neophodno je dati prioritet davanju povlašćenih i beskamatnih kredita za popunu obrtnih sredstava, stvaranje sezonskih zaliha sirovina za naredne dve godine i razvoj mehanizama za potpunu ili delimičnu kompenzaciju transportnih troškova.

Naime, prekidi u snabdevanju obrtnim kapitalom i povećanje troškova transporta (i njegovog osiguranja) usled nestabilnosti rublje i rekordnog kolapsa na tržištima prete talasom bankrotstava u korporativnom sektoru, koji bi mogao biti praćen stečajevima banaka.

Uvođenje moratorijuma na stečajeve među preduzećima (najmanje do šest meseci, a najbolje do kraja 2022, sa mogućnošću produženja), o kome se raspravlja u Vladi, od vitalnog je značaja da bi se smanjio pritisak na realni sektor privrede. Ono što već preduzema CB radi podrške komercijalnim bankama, odnosno izbegavanja najpesimističnijeg scenarija za 2022. („masovni bankrot") - proširenje limita za obezbeđivanje likvidnosti, eliminisanje kazni za kršenje deviznih pozicija, podrška u pogledu procene kreditne sposobnosti banaka u problemima - delimično će rasteretiti pritisak na banke.  

Kinesko čekanje i gledanje

Kada je kineski ambasador u Moskvi pred samo osam kineskih biznismena rekao da bi kineski biznis u Rusiji trebalo da „iskoristi priliku da popuni prazninu na ruskom tržištu", to je izazvalo medijsku buru na Zapadu. Kineske diplomate su verovatno bile veoma nezadovoljne što su se uplele u ovakvu medijsku priču, s obzirom da Peking nastavlja da zauzima „uravnotežen" stav, koji se svodi na „čekanje i gledanje".

Kineske finansijske institucije su pazile da ne posluju sa ruskim partnerima, čak i u manje opasnim situacijama. Tako je 2017-2018, na primer, otvaranje računa u kineskoj banci postalo pravi problem za ruske kompanije, i to uprkos trgovinskom ratu Peking-Vašington.

Trenutno su prekinuti trgovinski, logistički i proizvodni lanci između Kine i Rusije, među kojima su najbrojniji oni povezani sa zapadnim brodarskim linijama ili finansijsko-kreditnim organizacijama, a situacija je opterećena mnogim neproračunatim rizicima te većina kompanija postupa veoma oprezno. Na primer, naftna korporacija Sinopek saopštila je da obustavlja pregovore sa Siburom o novom gasnom hemijskom postrojenju.

Jasno je da su ovo trenutni problemi, te da će preduzeća na kraju naći rupe, a postojaće posrednici u logistici i bankama koji će jednima pomoći da zarade, a drugima da potroše svoj novac. Međutim, ovo će biti dug i bolan proces zbog opreza kineskih preduzeća i nespremnosti ruskih partnera za interakciju sa Kinom.

Ono što se čini izvesnim jeste da bi kineski biznis mogao da uđe u visokotehnološku proizvodnju, uključujući automobile ili kućne aparate, gde su bile uključene zapadne i japanske kompanije. Slično je i sa projektima u maloprodaji i uslugama, pre svega u hotelijerstvu, gde je zapadni kapital izgubio pozicije.

Dodatno, veliki i zahtevni projekti u rudarstvu koji podrazumevaju velika kapitalna ulaganja i tehnologiju su kao namenjeni za kineske firme, a postoje i pozitivni presedani (JSC Jamal-LNG, Arctic LNG-2). Međutim, ne bi trebalo da postoje prevelika očekivanja o privlačenju velikih kineskih visokotehnoloških korporacija, pošto proces odobravanja svakog takvog projekta traje mesecima ili godinama, čak i u stabilnoj i predvidljivoj situaciji.

Ipak, kineska mala i srednja preduzeća poseduju brojne restorane i hotele u Rusiji, od kojih je većina fokusirana na kineske turiste. Upravo mikro preduzeća iz kineskih pograničnih regiona nastoje da dobiju status rezidenta u različitim preferencijalnim oblastima na Dalekom istoku. Međutim, kineska mala i srednja preduzeća poslednjih godina se suočavaju sa ozbiljnim problemima. Naime, ona su postepeno istisnuta od strane velikih firmi, i kineskih i ruskih, u najprofitabilnijim sektorima, a suočavaju se i sa teškoćama u zapošljavanju kineskih radnika zbog depresijacije rublje. 

Očekivanja posebnih uslova

I pored svega ovoga, interesovanje za mogućnosti koje se otvaraju na ruskom tržištu je ogromno a objašnjenje je jednostavno: zapadne firme su ostavile prazninu, dok bi robe i usluge mogle postati znatno jeftinije za Kineze sa očekivanim padom kursa rublje.

Kao i nakon „post-krimskog" talasa sankcija, glavna kalkulacija Kine bila je da će Rusija ponuditi „posebne i privilegovane" uslove poslovanja kineskom biznisu - dobijanje državnih garancija za investicione poslove; prijem u strateške privredne grane kao što je rudarstvo; pojednostavljenje procedura za dolazak radnika iz Kine i bescarinski uvoz opreme i mašina za investicione projekte; implicitne prednosti u odnosu na investitore iz drugih zemalja.

Za osam godina Kinezi nikada nisu dobili takve ustupke i situacija se neće dramatično promeniti jer nije u interesu Rusije da zameni jednu zavisnost drugom. Naime, zaštita strateških industrija od potpadanja pod kontrolu stranog kapitala, davanje prioriteta domaćim stručnjacima i lokalizacija proizvodnje stubovi su investicione politike Moskve, a do sada nije bilo izuzetaka, čak ni za tako važnog partnera kao što je Kina.

Dodatno, kineski kapital i dalje ima mogućnost ulaganja u zemlje niske kupovne moći i slabih državnih struktura, koja nisu u stanju da rigidno diktiraju svoja pravila stranim partnerima.

Dakle, očekivanja da bi Peking mogao da ekonomski snažno podrži Moskvu su nerealna imajući u vidu visoku izvoznu i tehnološku zavisnost kineske privrede od Zapada, odnosno strah od sekundarnih sankcija Vašingtona.

Ono što je realno je da će ruska nafta u slučaju embarga evropskih zemalja biti više prodavana Kini, Indiji, Tajlandu, Indoneziji, a da će diskont koji bude nudila Moskva biti daleko niži od razlike u cenama nafte pre i posle rata u Ukrajini, te će ruski izvozni prihodi biti nesumnjivo viši.

Kada je reč o eventualnom višku prirodnog tečnog gasa u slučaju prestanka isporuka zemljama EU, čak u slučaju trenutnog početka rada na novom gasovodu koji bi išao od severozapadnog Sibira do Kine, trebalo bi tri godine da plin poteče.

Ono što je realno je da će u narednim godinama u ruskim prodavnicama biće sve više kineske robe, koja će zameniti zapadne proizvode u većini tržišnih niša. Na kraju će se vratiti i kineski turisti, privučeni jeftinim cenama. Verovatno će biti realizovano nekoliko velikih projekata, kao što je Jamal-LNG.

Naravno, u slučaju dramatičnog pogoršanja odnosa SAD i Kine, veze Moskve i Pekinga bile bi dodatno intenzivirane, ali nekapacitativnost da se proizvedu visokotehnološke komponente (čipovi su najbolji primer), barem u srednjom roku, ostaće barijera ekonomskom razvoju obe države.