Dok se širom istočne Evrope ruše spomenici koji komemoriraju oslobađanje od nacističke Nemačke, bečki spomenik herojima Crvene armije deluje mi još lepše. Ima u tom spomeniku nešto što liči na Partizansko groblje u Beogradu. Nema u njima i oko njih ničeg mračnog, ničeg mrtvozorničkog. Možda i grešim, ali slutim da u neutralnoj Austriji, u kosmopolitskom Beču koji se godinama u istraživanjima bira za grad najbolji za život, ovaj spomenik niko neće srušiti, barem dok sve ne ode dovraga. Bez svesti o tome šta ovaj spomenik komemorira, istorija dvadesetog veka biva besmislena.

Gradovi koje smo videli se dele na one u kojima smo živeli i one u kojima smo bili turisti. Kad se može reći da si živeo negde? Recimo, ako si negde boravio u kontinuitetu pola godine? Profesorka, recimo, koja iz Evrope kao gostujući predavač odlazi u Filadelfiju, primera radi, na jedan semestar: hoće li ona posle reći da je živela - baš živela - u Americi? I ima li pravo to da kaže? Ima gradova u kojima sam živeo i gradova u kojima sam boravio kao gost, posetilac, turista. I ima jedan grad koji je, barem u mom ličnom osećanju, između - Beč.

Nisam nikad živeo u Beču, bio sam dva puta na dvomesečnim književnim rezidencijama i barem još desetak puta: na sajmovima, promocijama knjiga, čitanjima, konferencijama, a ponekad i dokolice radi. U zbiru je bilo verovatno i više od pola godine, ali bez famoznog kontinuiteta.

Jug je glavni

Najčešće sam u Beč stizao avionom. Nekoliko puta došao sam i drumom, kolima, kombijem ili autobusom. Vozom do pre neki dan, međutim, samo jedanput, davno, kad sam dolazio prvi ili drugi put, pre skoro dvadeset i pet godina. Došao sam bio na famozni Zudbanhof, Južnu železničku stanicu - Južni kolodvor, od koga, kako kaže slavna dosetka, počinje Balkan, i u čijoj se okolini, kako je pisao Robert Kaplan, Hitler učio mržnji.

Okolina Zudbanhofa tada je zaista delovala stereotipno balkanski, bez ičeg amblematski miteleuropskog. Ličilo je malo na onaj Kišov utisak iz njegovog pariškog kraja; našijenci se dozivaju i pičkaraju, a iz kafanskih i automobilskih zvučnika trešti harmonika.

Kasnije je stigla najava da se stari Južni kolodvor ruši odnosno rekonstruiše; na njegovom mestu je bila isplanirana nova bečka Glavna železnička stanica, Hauptbanhof. Radovi su počeli negde pred kraj prve decenije ovog veka i trajali su godinama. Napokon je krajem 2014. nova stanica svečano otvorena, a stoprocentno funkcionalna je postala krajem naredne godine.

Bivao sam u međuvremenu u Beču, ali me put nekako nije nanosio u taj kraj. Uostalom, taj deseti becirk, Favoriten, i u turističkim vodičima obično se pominje kao deo Beča u kojem baš i nema nekih posebnih atrakcija. A sada sam, eto, neki dan, iz Praga vozom stigao u Beč, da bih se na tamošnjem aerodromu ukrcao na avion za Beograd. Imao sam četiri i po sata vremena od dolaska u Beč do poletanja sa aerodroma, što će reći da sam u samom gradu mogao da provedem maksimalno tri sata.  

Poper i Kaneti

Zanimalo da vidim kako izgleda bečki Hauptbanhof. Čitao sam da su je Austrijanci otkad je otvorena praktično svake godine birali za najlepšu železničku stanicu u Austriji, dok je u jednoj anketi na nivou Evrope izabrana za drugu najbolju železničku stanicu na Starom kontinentu. I zaista, prvi utisak kad se stigne na Hauptbanhof je monumentalnost.

Zgrada je ogromna, moderna i bleštava. Kako i dolikuje velikim stanicama, ima izlaze na sve četiri strane sveta. Ima, međutim, nečeg naročito prikladnog u tome da se sa Glavne bečke železničke stanice izlazi na ulice koje nose imena po Karlu Poperu i Elijasu Kanetiju. Oni su, svaki na svoj način, simboli zlatnog doba Beča. Obojica su ga napustili jer su ga morali napustiti, ali obojica su ga do kraja svojih života voleli.

Ako me sećanje ne vara, u vreme Zudbanhofa ovde nije bilo Poperove i Kanetijeve ulice. Njih su dvojica, što nije nezanimljivo, umrli u razmaku od jedva mesec dana: Kaneti sredinom avgusta, a Poper sredinom septembra 1994. godine. Ulice koje se zovu njihovim imenima deo su novog modernog bloka zgrada koji podseća na, primera radi, beogradski Airport City. To je valjda ta estetika.

Kaneti je dobitnik Nobelove nagrade za književnost, a istu nagradu je sedamdeset devet godina pre njega, tri godine pre njegovog rođenja, dobio Kristijan Matijas Teodor Momsen, po kojem se zove ulica kojom se stari Beč nastavlja na hipermodernu zgradu Hauptbanhofa. Ponešto tipična bečka ulica u sivi jesenji dan dok se sprema kiša, a većina prolaznika govori neku varijantu srpskohrvatskog. Bilo bi zgodno da negde ručam, pomišljam, ali pre toga bih ipak prošetao.

Gradom koji znaš teško je šetati besciljno. Putokazi sugerišu palatu Belvedere, a kupola Karlove crkve, nalevo od Belvederea, već vidljiva na horizontu, svakako privlači svojom gravitacijom. Neću, međutim, ni levo ni desno, već sredinom, do jednog za bečke uslove omalenog trga, trga koji volim otkad sam ovde bio prvi put, kao u onoj pesmi gde se hladnoća opisuje banalnim i ustaljenim poređenjem, a koje opet, zbog glasa ili muzike, deluje neobično originalno.

Iz Momsenove ulice prelazim u dugačku i lepu koja nosi ime po Argentini, zemlji koja je dala pet dobitnika Nobelove nagrade, a opet, usprkos sili pisaca koji su oblikovali modernu literaturu, nijednog književnog; imaju po dve nagrade za medicinu i mir te jednu za hemiju.

Graškograd

Relativno brzo stižem do Švarcenbergovog trga. Spomenik je i dalje tu: spomenik koji se nekad zvao Spomenik herojima Crvene armije (Heldendenkmal der Roten Armee), dok danas nosi bezličnije ime Sovjetski ratni memorijal. Podignut je u čast sedamnaest hiljada vojnika Crvene armije koji su pali pri oslobađanju Beča od nacističke okupacije.

Bečka ofanziva Crvene armije trajala je od 16. marta do 15. aprila 1945. U julu iste godine, na sastanku u Londonu, SAD, SSSR, Velika Britanija i Francuska podelile su Austriju i njen glavni grad Beč u četiri okupacione zone, slično kao Nemačku i Berlin.

Predstavnici Sovjetskog Saveza su navodno razmatrali više lokacija za spomenik svojim poginulim vojnicima, a ovaj Trg je, prema nekim informacijama, izabran jer je zahvaljujući takvoj lokaciji spomenik vidljiv iz svih okupacionih zona. Spomenik je jednostavan, ali efektan: sastoji se od polukružnog slavoluka ispred koga je visoki obelisk na čijem je vrhu figura vojnika Crvene armije. Odmah pored je i velika fontana.

U prvoj deceniji postojanja spomenika, njegova službena adresa bila je Staljinov trg. Tri godine posle Staljinove smrti, ime trga je promenjeno. Sovjetski vojnici koji su bili sahranjeni kraj spomenika ekshumirani su, pa premešteni na poseban deo bečkog Gradskog groblja, ali spomenik je ostao tu.

Stav dela Bečlija prema njemu znao je biti ambivalentan. Zabeležena su barem dva-tri pokušaja zavere da se on eksplozivom uništi, a interesantna je i ponešto podsmešljiva lokalna referenca na memorijal „Erbsendenkmal" (što bi u prevodu bio „Spomenik grašku" ili - u skladu sa onim crtanim filmom - „Graškospomenik"), koja podseća na Staljinovu odluku da izgladnelom stanovništvu Beča donira hiljadu tona graška. Makar i cinično, taj naziv sugeriše da je grad Beč bio zahvalniji na grašku, nego na oslobođenju, što nije nužno lišeno istine.

Sedam godina ranije, nacistička vojska Beč nije osvojila u ratu, nego je svečano umarširala, bez ikakvog otpora, uz oduševljenje najvećeg dela stanovništva. Ipak, gradska vlast se sve ovo vreme, baš onako poslovično birokratski, prema spomeniku odnosi sasvim korektno i domaćinski. To je imao potrebu posebno da naglasi i Vladimir Putin lično, kad je 2018. bio u poseti Austriji i kad je uz spomenik svečano položio venac.

Zasmetalo je to i tada nekim lokalnim novinarima i predstavnicima nevladinih organizacija, a i u petnaestak godina međuvremena do dana današnjeg bilo je nekoliko incidenata.  

Svakodnevni život

Dok se širom istočne Evrope, u novijim članicama NATO saveza, polako završava rušenje svih spomenika koji komemoriraju Crvenu armiju, odnosno oslobađanje tih zemalja i teritorija od nacističke Nemačke, ovaj bečki spomenik deluje mi još lepše. 

Ima u tom spomeniku nešto što liči na Partizansko groblje u Beogradu. Nema u njima i oko njih ničeg mračnog, ničeg mrtvozorničkog, oni su savršeno inkorporirani u atmosferu i ritam svakodnevnog života. Možda i grešim, ali otud nekako slutim da u neutralnoj Austriji, u kosmopolitskom Beču koji se godinama, skoro bez izuzetka, u svim relevantnim istraživanjima bira za grad najbolji za život u svetskim okvirima, ovaj spomenik niko neće srušiti, barem dok sve ne ode dovraga. Ova i ovakva Austrija, ovaj i ovakav Beč, nisu zamislivi bez onih sedamnaest hiljada vojnika Crvene armije koji su i za njih takve dali život. 

O tome uvek mislim nadomak ovog spomenika, dok gledam majke s decom kako se igraju, tinejdžere koji se mangupiraju na skejtovima i biciklima, studente koji puše i pijuckaju pivo, penzionere koji na klupama čitaju novine.

Fontana prigušuje buku gradskog saobraćaja i čini da ovde nije prevruće ni kad je na pedeset metara odatle i dalje pakleno. Sada nije vruće, sada se bliži jesen, koja na tragu one čuvene prve rečenice srpske književnosti priziva svest o besmislu života.

Bez svesti o tome šta komemorira ovaj spomenik, istorija dvadesetog veka biva besmislena.

Cvijić i Končalovski

Na drugom kraju ovog trga je spomenik onom po kojem se trg zove - Karlu Filipu, princu Švarcenberga, koji se najpre na Napoleonovoj strani borio protiv Rusa, pa je nakon što je Austrija promenila stranu predvodio antinapoleonsku koaliciju u bitkama kod Drezdena i Lajpciga.

Neko bi ta dva spomenika stavio na iste terazije kao simbol evropske istorije. Meni je, međutim, draže sa Spomenikom herojima Crvene armije zajedno posmatrati jedan mnogo bliži, mali, iz istog parka, koji ga praktično dodiruje. To je spomenik Edvardu Zisu (1831-1941), čuvenom austrijskom geologu i geografu, profesoru i svojevrsnom mentora i uzoru Jovana Cvijića.

Kratki komemorativni tekst na Sovjetskom ratnom memorijalu napisao je pesnik Sergej Mihalkov, otac dva režisera: Nikite Mihalkova i Andreja Končalovskog. U ovom kratkom susretu Cvijića i Končalovskog u fusnoti jedne asocijacije je, rekao bih, prava istorija Evrope, istorije njene nauke i umetnosti, istorija onoga što je malo poluostrvo ogromne Azije učinilo važnim i velikim. Takve Evrope se sećamo pamteći pobedu nad nacizmom i fašizmom i onih koji su tu pobedu izvojevali, i globalno i lokalno.