Šta je ostalo od srpske meke moći u regionu u post-jugoslovenskom vremenu? Nećemo pominjati značaj cajki za noćni život hrvatskih gradova. Ta muzika nekako ostaje zarobljena na donjoj margini društvenog života. Ako bi muzički uticaj vezali za popularnost stila života, onda bi dalmatinski trubaduri Dragojević, Džiboni i drugi bili pobednici, jer se njihova muzika nadovezala na čežnju za Jadranom. Kada kažemo meka moć kulture, mislimo na stvari koje su uzor, kojima se drugi dive, kao što su espreso i K-pop.

Koncept meke moći je popularisao harvardski profesor Džozef Naj. Ukratko, ta moć podrazumeva da neka zemlja privoli druge da je slede, umesto da ih natera, što bi bila „čvrsta moć". Jedan od najvažnijih sastojaka meke moći je kultura, pod uslovom da je privlačna za druge. Da li je moguće da i male zemlje šire svoj uticaj pomoću meke moći?

Da li veliki ljudi doprinose mekoj moći neke zemlje? Koliko je uspeh Novaka Đokovića, bez presedana u istoriji sporta, doprineo povećanju privlačnosti Srbije? Samo je Tesla pre Đokovića imao tu vrstu svetske slave. Novak je tim značajniji što su pre njega najčuveniji savremeni Srbi u svetu bili pominjani u negativnom kontekstu, kao Milošević, Mladić i Karadžić.

Postoji jedna oblast gde je moguće statistički meriti rejting jedne vrste nacionalnih ustanova. To su univerziteti, koji su poređani po nekoliko kriterijuma na Šangajskoj i drugim listama. Ako gledamo univerzitete i istaknute pojedince, najčuveniji svetski učenjak iz oblasti humanistike, Slavoj Žižek, nije pomerio ni za jedno mesto skromni rejting slovenačkih univerziteta. Naravno, jedan od razloga je taj da su humanističke nauke svugde poslednja rupa na akademskoj svirali. Međutim, drugi razlog se krije iza činjenica da je meka moć često zavisi od institucija i kolektivnog pregnuća, kao i da njeni plodovi dugo sazrevaju. 

Ima li meke bez čvrste moći?

Postavlja se i pitanje da li države mogu da odlučnim delovanjem povećaju svoju meku moć. Najbolji primer za to je Velika Britanija. Ona je prešla put od „Rule Britannia" sa početka 20. veka do „Cool Britannia" u drugoj polovini tog stoleća. Oko 1900. godine, gordi Albion vlada četvrtinom planete, najčešće silom i ekonomskim pritiscima. Dva-tri pokolenja kasnije, Britanija je mala vojnička i osrednja ekonomska sila, ali je prestiž njene kulture i načina života ogroman.

Malo šta u svetu se može porediti sa ugledom simbola britanske kulture, obrazovanja i nauke, od Bitlsa i Monti Pajtona do Hari Potera i Oksbridža. Na otvaranju Olimpijskih igara 2012 godine duhovito su nabrojani simboli britanske kulture, od mister Bina, do Džejmsa Bonda. 

Mogli bi da parafraziramo fon Klauzevica pa da se zapitamo nije li borba za promicanje svoje kulture u svetu samo nastavak ostalih borbi za moć drugim sredstvima. U tom slučaju, britanska meka moć je samo odsjaj ranijih pobeda na ratištu prave, čvrste moći.

Postoje zemlje koje nikada nisu imale čvrstu moć, a čija je meka moć ogromna. Najbolji primer za to je Italija. Od hrane i pića, preko oblačenja i načina zabave, do umetnosti, Italija je u drugoj polovini 20. veka postala supersila meke moći. Veći deo čovečanstva bi uvek radije odabrao italijanski način života i mišljenja, od nemačkog, kineskog, ili japanskog. Namerno ne pominjemo američki način života, jer je on bio nedostižni san posle Drugog svetskog rata, ali je njegova privlačna moć vremenom opadala.

Ipak, postoji li prag uspeha u čvrstoj moći, kao što je privredna snaga, bez koga nema ni meke moći? Italija se ipak razvila u jednu od najbogatijih zemalja na svetu kada je šezdesetih godina postala simbol slatkog života. Isto to važi i za Južnu Koreju, čiji su filmovi, serije i muzika popularniji u svetu od kineskih, a poslednjih godina možda i od japanskih. I Južna Koreja je taj prestiž stekla tek kada je postala veoma uspešna privreda.

Grčka poseduje značajnu privlačnost po muzici, hrani, kulturi, načinu života, iako je jedna od siromašnijih „starih" članica EU. Možda geografija igra neku ulogu, pa su Grčka i Italija profitirale kao vekovima omiljena turistička odredišta.

Izvan Evrope, nesrazmerno omiljena zemlja je Kuba. Njen slučaj pokazuje da turizam nije odlučujući činilac u privlačnoj snazi neke zemlje. Nijedan drugi karipski turistički raj nema tu mitsku privlačnost, čak ni srazmerno bogatija Jamajka.

Ako meku moć ograničimo samo na kulturne pobede, i odbacimo turističku atraktivnost, onda je Južna Koreja dobar primer „čiste" meke moći. Snaga njene kulture, posebno filma, televizije i muzike, vidljiva je kada se uporedi sa uticajem indijske i kineske. Malo ko u svetu zna za kineski pandan serije „Squid Game", ili neki indijski hit kao „Gangam stajl". 

Bivši šef belgijske diplomatije Mark Ejskens, opisao je EU kao „ekonomskog džina, političkog patuljka i vojnog crva". Međutim, što se tiče meke moći, EU je džin. Videli smo kako su Ukrajinci od Majdana postajali sve spremniji da zamene milenijumske veze sa Rusijom za puko obećanje evropske perspektive. Rusofili bi rekli da je u pitanju samo zapadna propaganda. Ali teško je zamisliti istočnu propagandu koja bi lako ubedila bilo koga da je bolje živeti na isti način kao ljudi u Novgorodu ili Nankingu, nego u Nirnbergu ili Nantu.

Kako izgraditi meku moć? 

Postoji naravno, velika razlika u mekoj moći između pojedinih zemalja EU. Belgija je mnogo privlačnija od Bugarske. Kada kažemo „evropski način života" , ili „evropska kultura" , nisu nam prvo na pameti ni Bugari ni Rumuni, pa ni bogatiji Litvanci i Letonci. Još uvek je Evropa u našim glavama i srcima, skoro isključivo Zapadna Evropa.

Najsumnjivije kod meke moći su tzv. „vrednosti". Jedan od najskupljih pokušaja širenja liberalnih zapadnih vrednosti na Istok je CEU univerzitet. Ovaj Sorošev eksperiment nije uspeo da svoje vrednosti proširi ni u samoj Mađarskoj. Bilo bi zanimljivo posmatrati koliko na širenje neke kulture po svetu utiču institucije kao što su Britanski savet, instituti „Servantes", „Gete" i „Konfučije".

Ima li meke moći bez ljubavi? Ima. Recimo, Česi ne smatraju ljude iz Poljske naročito kulturnim. Zamišljaju ih kao brkate pijandure. Međutim, izuzetno poznaju i cene poljsku umetnost, posebno filmove i književnost. Sličan odnos možemo prepoznati i u odnosa Hrvata prema Srbima, to jest, prema srpskoj kulturi. 

Ima li meke moći u nemoćnih? Nemoćnima u svetu preostaje da potraže neke niše u kojima bi mogli da se potvrde. To važi za privredu, ali i za kulturnu proizvodnju. Recimo, Srbija u nekim oblastima beleži svetski važne rezultate. Od humanističkih nauka, svetski najprisutnija je arheologija. Svi znamo za Lepenski vir, Vinču, Gamzigrad i Viminacijum. Ohrabrujuće je da nove generacije arheologa pronalaze nove načine za afirmisanje našeg nasleđa. Naš tim kojim je rukovodila Sofija Stefanović je virtuelno oživela čoveka iz Lepenskog vira za EKSPO izložbu u Dubaiju. Inače svetske izložbe su dobar način da i male zemlje pokažu svoju stvaralačku snagu.

Što se kulture tiče, verovali ili ne, najuspešnija naša umetnost u svetu je strip. Naravno, srazmerno broju umetnika, jer procenat stripadžija uspešnih u svetu nadilazi procenat filmskih umetnika, književnika, slikara, ili muzičara.  

Srbija, kulturni hegemon bivše Jugoslavije

Hrvatski nacionalisti su u obe Jugoslavije bogoradili da Srbi u Jugoslaviji ostvaruju političku i ekonomsku hegemoniju. Priča o ekonomskoj hegemoniji je čista HSS-ovska i maspokovska propaganda. I Hrvatska i Slovenija su se daleko brže razvijale u Jugoslaviji nego ranije. Tuđmanova Hrvatska se razvijala znatno sporije od SR Hrvatske.

Priroda srpske meke moći se menjala tokom vremena. U „bel epok" vremenu, početkom 20. veka, hrvatski intelektualci (Meštrović, Ujević, Matoš) hrlili su u Srbiju ne zbog kulture, već zbog divljenja slobodi i demokratiji budućeg južnoslovenskog „Pijemonta". U to vreme, glasačko pravo u Kraljevini Srbiji je bilo nekoliko puta dostupnije običnim građanima nego u Habzburškoj monarhiji.

U Kraljevini SHS/Jugoslaviji i kasnijoj komunističkoj Jugoslaviji, Srbija više nije bila politički ideal svojoj zapadnoj braći. Kultura je jedino polje gde je Srbija hegemono dominirala bivšom zajedničkom državom, čak i kada se zemlja raspadala sedamdesetih i osamdesetih godina.

Kultura je bila najprisutniji srpski „proizvod" u Jugoslaviji, pa i šire. Ova kulturna dominacija je pravi primer „meke moći", jer se niko ni danas ne protivi činjenici da su ponovljena vinilska izdanja srpskih pop i rok grupa najprodavanije ploče u Hrvatskoj. Pomama za Konstraktom kao ovlapoćenjem mitskog „pravog Beograda", još je jedan pokazatelj pozitivnog sećanja na meku moć Beograda i Srbije.

Možda je najbolji primer kako meka moć osvaja na nekoj dubljoj, ne uvek svesnoj razini, hrvatski predsednik Zoran Milanović. On nikako nije jugonostalgičar ili srboljubac. Pa ipak je on, takav-kakav je, nabrajajući filmove koji su ga oblikovali, uz globalne favorite njegove generacije, Brusa Lija i Serđa Leonea, na listu stavio najviše srpskih filmova. On navodi „Zasedu" i „Kada budem mrtav i beo" Živojina Pavlovića, „Jutro" Puriše Đorđevića, „Grlom u jagode" Srđana Karanovića, dok je „Balkanski špijun", kaže Milanović, „zlatni rudnik" kome se vraćao tisuću puta.

Od hrvatskih slikopisa spominje „Rondo", „Malo misto" i „Gruntovčane".

Šta je ostalo od srpske meke moći? 

Svi znamo izlizanu floskulu, koja se pripisuje Krleži, da Bog treba da ga sačuva srpskog junaštva i hrvatske kulture. Suprotno „Krležinoj molitvi" , jedino polje gde je Srbija imala hegemoniju u bivšoj Jugoslaviji bila je kultura. Ostaje da se zapitamo, koliko je ta kulturna hegemonija doprinela razvoju celokupnog srpskog društva.   

Šta je ostalo od srpske meke moći u regionu u post-jugoslovenskom vremenu? Nećemo pominjati značaj cajki za noćni život hrvatskih gradova. Ta muzika nekako ostaje zarobljena na donjoj margini društvenog života. Ako bi muzički uticaj vezali za popularnost stila života, onda bi dalmatinski trubaduri Dragojević, Džiboni i drugi bili pobednici, jer se njihova muzika nadovezala na čežnju za Jadranom. Kada kažemo meka moć kulture, mislimo na stvari koje su uzor, kojima se drugi dive, kao što su espreso i K-pop.

Možda imamo jedan brojčano merljiv pokazatelj meke moći u 21. veku. U vreme kada se većina ljudi o svemu obaveštava preko „Vikipedije", zanimljivo je uporediti veličinu pojedinih nacionalnih „Vikipedija". Srpsko izdanje ove internet enciklopedije ima 661.197. članaka. Srpskohrvatsko, štagod to značilo, ima 456.834 članka. Hrvatsko samo 212.877 slovenačko 177.254, bosansko 90.321, a makedonsko 129.710 odrednica. Samo srpsko izdanje je veće od svih drugih iz bivše Jugoslavije zajedno. Srpsko izdanje na ćirilici je u prvih 25 na svetu, od ukupno 328. Ako bi se sabrale srpska i srpskohrvatska „Vikipedija", rezultat bi bio još bolji. Petog avgusta 2022. godine, srpska i srpskohrvatska „Vikipedija" su imale više odrednica od onih na persijskom (922.107) i portugalskom (1.093.914). Neobičan podatak, obzirom na povlačenje ćirilice sa svih drugih polja. Na ovom, možda glavnom obrazovnom frontu mladih pokolenja, srpska ćirilica je odnela pobedu.

Što se drugih polja borbe za meku moć tiče, ne možemo biti sigurni kolika je meka moć Srbije. Vođeni italijanskim primerom, mogli bi da kažemo kako meka moć čini da želimo da živimo, jedemo i nosimo se kao ljudi u severnoj Italiji, da čitamo njihove knjige, slušamo njihovu muziku i gledamo njihove filmove. Sem Beograda i Novog Sada, ne verujem da ijedno mesto u Srbiji ima neku privlačnost za druge kada je život u pitanju.

Što se kulture tiče, što je kultura viša, veze su slabije.  Novokomponovana muzika je uglavnom pomalo stidno podrumsko zadovoljstvo. Sale i stadione pune pop zvezde iz bivše države, sa retkim izuzecima kao što je Konstrakta. Teško je meriti popularnost filmova u svetu ugašenih bioskopa. Što se knjiga tiče, naši izdavači ih uporno štampaju na latinici, željno pogledujući na tržišta zapadne braće. Treba videti koliko se to srpskih knjiga proda na toj strani. Javni intelektualci imaju sve manji uticaj i u samoj Srbiji.

Šta da se radi? Možda misliti na širu sliku. Meka moć Srbije može koristiti samo ako je, makar i u skromnim razmerama, globalizovana. To je kao sa „jugom". On je bio uspešan samo dok ga je podržavala visoka carinska zaštita. Kada je prepušten pravom svetskom tržištu, postao je, pomalo nezasluženo, simbol za najgori auto svih vremena.