Povodom 80 godina od rođenja Stojana Stiva Tešića (1942-1996), u Biblioteci grada Beograda otvorena je izložba "Užičanin iz Amerike", posvećena ovom srpsko-američkom scenaristi, dramskom piscu, dobitniku Oskara za scenario filma "Četiri mangupa" (1980) i autoru posthumno objavljenog romana "Karu", remek-dela bez koga će biti teže razumeti svet u kome nam tek valja živeti.

Svakoga utorka „Njujork tajms" svojim čitaocima, između ostalog, nudi i naučni dodatak, u kome specijalizovani novinari ili sami naučnici obrađuju najaktuelnije teme iz medicine, arheologije, astronomije i ostalih rukavaca čovekove rešenosti da objasni, unapredi i pokori svet u kome živi. Među prilozima objavljenim ovog utorka našao se i članak Danijele Fridman „Kako sam zavolela da stižem poslednja", u kome ova nagrađivana frilenserka razmatra fizičke i psihičke dobrobiti odustajanja od takmičenja sa ostalim učesnicima maratona.

„U sportu koji nagrađuje brzinu", stoji u podnaslovu njenoga teksta, „ponekad je zdravije biti kornjača nego zec."

Možemo da nagađamo šta bi na ovo rekao Slobodan Aligrudić u ulozi oca u Kusturičinom debitantskom filmu Sjećaš li se Doli Bel?, ali sa priličnim pouzdanjem naslućujemo da bi glavni junak romana Karu Stiva Tešića citirao svog sarajevskog saborca i poručio da se na njega, u bilo čemu što će se odigravati u ma koliko bliskoj budućnosti, jednostavno, više ne računa.

Kao što kod Kusturice nije nimalo slučajno što članke o fantastičnoj budućnosti planete Zemlje Slavko Štimac svome umirućem filmskom ocu čita baš iz beogradske „Politike", tako nije nimalo slučajno ni to što junak Tešićevog romana svoju ciničnu znatiželju utoljuje čitajući baš naučni dodatak „Njujork tajmsa". Ali ako je kod Kusturice (a bogami i kod Sidrana) „Politika" opipljivi simbol sanjane utopije kulturnog zajedništva i društvene jednakosti, „Njujork tajms" u Tešićevom posthumno objavljenom romanu predstavlja nadgrobni spomenik ideji o Americi kao zemlji slobode govora.

Da je to zaista tako, uverio se sâm pisac romana Karu, dobitnik Oskara za najbolji scenario 1980. godine za film Pitera Jejtsa Četiri mangupa (originalni naslov Breaking Away), kada je desetak godina kasnije, „Njujork tajms" odbio da štampa tekst u kome je Tešić izložio svoj pogled na situaciju u građanskim ratom rasturanoj Jugoslaviji.

Bilo jednom u užičkom bioskopu

Stojan Tešić rođen je u Užicu 1942. godine. Kada mu je bilo dvanaest godina, sa majkom Gospavom i starijom sestrom Nađom odlazi u Čikago kod oca Radiše, koji je 1944, kao nedićevac, emigrirao u Englesku, a potom prešao okean. Tako Stojan postaje Stiv, mladić koji se u srednjoj školi ističe kao dobar sportista, prvo u rvanju, a potom u biciklizmu. To mu obezbeđuje stipendiju i na Indijana univerzitetu, gde 1965. diplomira ruski jezik i književnost. Magistrirao je dve godine kasnije na Kolumbija univerzitetu i pripremao doktorat, ali sve je napustio i posvetio se pisanju.

 „Skočio sam bez mogućnosti da se na nešto dočekam", govorio je. „Ako čovek hoće da bude umetnik, onda to mora da bude za ceo život i ako postigne uspeh, i ako ne postigne." A Stiv Tešić je uspeo.

Na svečanoj ceremoniji dodele godišnjih nagrada Američke filmske akademije, koja je tog 14. aprila 1980. godine održana u Paviljonu „Doroti Čendler", dramski pisac i scenarista Nil Sajmon izgovorio je ime Stiva Tešića, kao dobitnika Oskara za najbolji originalni scenario za film Četiri mangupa.

Voditelj programa je, najavaljujući Nila Sajmona, napravio tipičnu holivudsku šalu, rekavši kako je ovaj, dok je čekao svoj red da obavi svoj deo posla, u bekstejdžu verovatno napisao svoj novi komad.

I Stiv Tešić je, primajući nagradu, pokušao da se našali, ali je u njegovom glasu i njegovim gestovima, sem sreće i uzbuđenja, primetna i prilična doza melanholije.

 „I na samom kraju, želim još da kažem kako sam mnogo pre nego što sam zaista upoznao Ameriku, njene prve obrise video u jednom bioskopu, u Jugoslaviji", rekao je te slavljeničke večeri Tešić. „Davao se vestern Poštanska kočija, i sve mi je to ličilo na predivnu, beskrajnu granicu zemlje gde se dobri i loši likovi bore za dušu Amerike. I nakon svih ovih godina otkako sam ovde ja sam samo veoma zahvalan što mi je data prilika da uzvratim filmom i poručim kako sam ovde našao mesto koje jako liči na ono što sam tada video na platnu: dobro i zlo se i dalje bore; i na kraju dobro još uvek pobeđuje."

Ovaj Tešićev polet je trajao još desetak godina, a onda su Prvi zalivski rat i sve ono što je usledilo razvejali svaku nadu. Tako je samosvojni, ćopićevsko-apdajkovski hroničar sazrevanja u zemlji slobode i bezbroj mogućnosti postao jedan od prvih kritičara sistema koji tu slobodu želi poptuno da ukine.

Svoje stavove Tešić je izneo u svome tekstu „Vlada laži" (A Government of Lies), koji je 1992. objavljen u najstarijem američkom nedeljniku „The Nation". U ovom tekstu se nalazi i pridev „post-truth" - postistinski - koji će 2016. biti izbaran za reč godine, nakon što se najšira (digitalna) svetska javnost, na krilima „tekovina" Trampove ere, gotovo jednoglasno složila kako je istina precenjena društvena vrednost.

Tešić će napisati još nekoliko tekstova posvećenih događajima u krizom nagrizenoj Jugoslaviji, ali vodeći američki štampani mediji više neće objaviti nijednu njegovu reč. Pominjani „Njujork tajms" će Užičaninu iz Amerike dati prostor na svojim stranicama tek nakon što u leto 1996. godine Tešić premine u snu, u Sidneju, u Novoj Škotskoj, u Kanadi, gde je bio na odmoru sa svojom porodicom. 

Dve godine kasnije, upravo „Njujork tajms" Tešićev postuhmno objavljeni roman Karu proglašava za najzapaženiju knjigu godine.

Malo verovatni Faust 

Karu je u SAD prodat u preko stotinu hiljada primeraka, a u Francuskoj se 2012. našao na spisku dvadeset i pet najboljih knjiga. Do danas je objavljen na još nekoliko evropskih jezika. Zahvaljujući pre svega entuzijazmu ljudi iz Tešićevog rodnog kraja, u okviru projekta „Stojan Stiv Tešić - Užičanin iz Amerike", koji je tokom 2016. i 2017. realizovala Narodna bibliteka Užice, roman Karu možemo čitati i na srpskom jeziku, u sjajnom i nadahnutom prevodu Tatjane Milosavljević.

Tešić je priču o ovom „malo verovatnom Faustu", kako je kritičar „Njujork tajmsa" nazvao tragičnog junaka te vanserijske knjige, sigurno mogao da pretoči u filmski scenario, ali su ga novonastale društveno-političke okolnosti na neki način primorale da za sobom ostavi veliki roman. Ovo kompleksno, višeslojno delo se otvoreno naslanja na najznačajnije narative iz istorije zapadne civilizacije i njene književnosti, ali u isto vreme i pomera granice pripovedačkih strategija i stvara nešto potpuno novo i izuzetno vredno.

Sadržaj romana Karu moguće je prepričati u tek nekoliko rečenica.

Sol Karu je razvedeni alkoholičar i „doktor" za prepravljanje filmskih scenarija, koji pristaje na predlog omraženog filmskog producenta Kromvela da premontira poslednji film legendarnog reditelja Hausmana i da od njegovog testamentarnog remek-dela skarabudži komercijalnu komediju.

Gledajući Hausmanov film, Karu u konobarici, koja se pojavljuje tek u jednoj sceni Hausmanove kamerne ljubavne priče, prepoznaje biološku majku svoga usvojenog sina Bilija i pronalazi je, pa on i Lejla postaju ljubavnici a Karu u novu verziju filma vraća sve scene u kojima se ona pojavljuje i od nje pravi glavnu zvezdu Kromvelovog „proizvoda". Upoznaje je sa Bilijem, vodi ih na letovanje u Španiju, nameravajući da im celu istinu otkrije odmah nakon svečane premijere filma koja je na jesen zakazana u Pitsburgu.

Na dan premijere, dok naslućuje da su Bili i Lejla postali ljubavnici, Karu ih vozi na izlet van grada, gde doživljavaju saobraćajnu nesreću u kojoj majka i sin ginu, a on umire nekoliko meseci kasnije, u kabini toaleta, nakon što od Kromvela dobije ponudu da od ove tragične priče napravi novi komercijalni filmski hit.

„Nevolja s jezikom je to što ponekad ima i sadržaj, pored tona", reći će na jednom mestu Tešićev Karu, a na čitaocu je da sa uživanjem taj sadržaj otkriva sloj po sloj, svakako nijednog trenutka ne zanemarujući ni njegov ton.

Odisej čita Flobera

Karu je roman koji bez ikakve dileme stoji rame uz rame sa velikim delima savremene američke književnosti, a energija sa kojom je napisan, osobeni humor kojim je prožeta svaka rečenica, narativni postupak kojim je ova tragična priča ispripovedana, te način na koji je tekst duboko smisleno prožet autorovom erudicijom i njegovim poimanjem kulture, ovu knjigu čine jedinstvenim primerom savršenog baratanja svim oruđima modernog književnog izraza kojim se staje u odbranu najosnovnijih načela ljudske moralnosti.

Tešićev Karu je jedan od onih književnih likova koji simbolizuju celu jednu epohu i njen duh, a tragičnost njegove sudbine i način na koji tu sudbinu ispunjava stavlja ga u red jednoga Raskoljnikova, Mersoa ili Jozefa K.

Ali, dok su svi oni, i mnogi drugi čuveni književni likovi iz klasičnih dela svetske književnosti u neprestanom i kobnom nesporazumu sa svetom u kome žive, Sol Karu „kapira" taj postistinski svet od prve rečenice romana i nema ni najmanju nameru da ga menja, ali zato ne može da se odupre porivu da ga opiše, nemajući milosti ni za koga, a posebno ne za sebe:

„Nisam samo uzeo remek-delo i pretvorio ga, vođen sopstvenim motivima, u banalnost. Ja sam uzeo nešto i pretvorio to u ništa."

Duboko svestan ćorsokaka u kojem se nalazi, ne gaji ni najmanju iluziju da je moguće odvojiti posao kojim zarađuje za život od samoga života.

„Pratim nit priče, radnju, odstranjujem svakog i sve što joj ne doprinosi. Pojednostavljujem ličnost likova i komplikujem svet u kome žive", reći će na jednom mestu u romanu Sol Karu, da bi potom poentirao zaključkom kako je sve „više dokaza da je moj lični život sada sastavaljen skoro isključivo od tih krajnje suvišnih, nepotrebnih scena koje sam tako vešto odstranio iz filmova i scenarija drugih ljudi."

Nesposoban da se napije uprkos preteranim količinama alkohola koji iz stranice u stranicu romana ispija, Sol Karu ne predstavlja dobro nam poznatog „suvišnog čoveka" iz zlatnoga doba ruske književnosti, već suvišna postaje upravo stvarnost u kojoj je primoran da živi, a čovečanstvo je „biološka reakcija na odsustvo istine".

Međutim, ta postistinska stvarnost ne samo da ne može da se opiše mimo svesti o ključnim književnim delima kulture jednog sveta koji samo što nije izdahnuo, već protagonisti te tako aktuelne, a tako antičke tragedije ne mogu da se prepuste svekolikoj entropiji bez pozivanja na svoje parnjake iz sveta fikcije.

Jer, dok Sol Karu umire (ili je možda bolje reći: iscuruje do poslednje kapi svoga bića), pred njegovim očima se odvija njegov nikad snimljeni film Solarna škuna, koji govori o Odisejevoj potrazi za Itakom, Penelopom i Telemahom.

Stotinu i kusur stranica ranije, biološka majka Karuovog usvojenog sina će ovog postistinskog Odiseja sasvim ozbiljno upitati:

„Jesi li čitao Flobera?"

Nakon što se ispostavi da je mislila na Madam Bovari, koju opisuje kao „navodno najbolju knjigu koja postoji", Karu je pita da li to misli na roman.

„Da, roman. Šta sam rekla? A, da, rekla sam knjigu. Roman. Htela sam da kažem roman."

To je hteo da kaže i Stiv Tešić i to je rekao onako kako su to umeli da kažu samo najveći svetski romanopisci. Njegov Karu je knjiga kojom imamo pravo da se ponosimo, jer ju je, istina na engleskom, napisao naš čovek; delo bez kog će biti teže razumeti svet u kome nam tek valja živeti.

Možda taj svet, da parafraziramo Karua, i nije bolestan, već je srećan. Bilo kako bilo, to je svet u kome Odisej čita Flobera, a to je, za početak, sasvim dovoljno.