Pesmu "Marko Kraljević i Ljutica Bogdan" Vuk Karadžić je čuo i zapisao od Tešana Podrugovića u Sremu 1815, i iste godine je objavio u svojoj "Pesnarici". Deset godina kasnije ovu pesmu Gete je izbacio iz prvog izdanja knjige "Volkslieder der Serben", zbirke Talfjinih prevoda srpskih narodnih pesama na nemački jezik, jer mu je, kako je rekao, bila nedostojna. Četrdeset godina kasnije ista pesma se toliko dopala mladom Fridrihu Ničeu da ju je prepevao na nemački.

Nakon sloma Prvog srpskog ustanka u jesen 1813, Srbi su, plašeći se odmazde, pred turskim odredima bežali iz zemlje. Kažu da se četvrtina stanovništa našla u zbegu. Priča kazuje da su i svi stanovnici Beograda tada napustili grad i otišli ka Sremu a Turci su u njemu zatekli samo jednog čoveka - „Ludog Nastasa". On je pričao sam sa sobom, pevao i igrao pustim ulicama, i kao božjeg insana Turci su ga poštedeli. Od Ludog Nastasa potekao je izraz „ludi Nasta" koji je kasnije evoluirao u „luda Nasta", izraz koji se i danas koristi za „ćaknuto čeljade". U Sremskim Karlovcima izbegli Srbi su zatekli hajduka, ustanika i guslara Tešana Podrugovića.

Po Vukovim rečima, Tešan Podrugović bio je najbolji od svih pevača koje je ikad slušao, a pesme koje je izvodio bile su među najboljima su koje je zapisao. 

Rodio se oko 1775. u selu Kazancima kod Gackog, najpre se bavio sitnom trgovinom oko Gacka i Bileće, povremeno silazeći do Dubrovnika po so, a oko 1800. godine ubio je nekog Turčina koji je nasrnuo na devojku iz njegove zadruge, pa se odmetnuo u hajduke. U hajducima, kaže Janko Šafarik, „nikada sâm nije skupljao družine niti je hteo biti harambaša, već je stupao u tuđu družinu i živeo slobodno". Hajdukovao je sve do Karađorđeve bune, kada je prešao u Srbiju, priključio se ustanicima i učestvovao u bojevima na Drini. „Jednom mu je učinjena nekakva nepravda i on nije mogao preko nje mirno preći: valjalo je ili da ubije buljubašu Joksima koji mu je tu nepravdu učinio, ili da se sam ukloni", zabeležio je po svedočenjima Janko Šafarik. „On nađe da je buljubaša Joksim, inače hrabar ratnik, potreban svojoj vojsci i dalje, mada je bio nepogodne naravi. I tako napusti logor i Srbiju znatno pre propasti s jeseni 1813. i pređe u Srem, gde je, mučeći se, životario." Kada je Miloš Obrenović podigao drugi ustanak, vratio se u Srbiju i ponovo uzeo učešća u bitkama. Junaštvom se naročito istakao u Boju na Dublju, o čemu je zapis ostavio Sima Milutinović Sarajlija.

Pre toga, početkom 1815, u Sremskim Karlovcima, mestu koje je godinama bilo „guslarski Nišvil", zatekao ga je Vuk Karadžić kako peva pesme tešeći i zabavljajući izbegle Srbe.

 

Vuk će o Tešanu ostaviti sledeći zapis:

   „On se po ocu zvao Gavrilović pa su ga Podrugom i Podrugovićem zato prozvali što je bio vrlo veliki, tj. pô drugoga čovjeka. Ja ga u nađem u Karlovcima (u Sremu) u najvećem siromaštvu, gde u ritu seče trsku i na leđima donosi u varoš, te prodaje i tako se rani; i kad doznam koliko i kakovi zna pesama, dam mu na dan koliko mu treba da može živeti, i počnem od njega pesme slušati i prepisivati...
   No kad se onda ispred Vaskrsenija u Srbiji digne buna na Turke, i njemu kao da uđe sto šiljaka pod kožu. Jedva ga kojekako zadržim oko Vaskrsenija, te prepišem nekolike od oni pesama koje mi je putem idući iz Karlovaca na kolima kazivao, pa ga odma po Vaskrseniju uzmem na kola i odvedem u Mitrovicu, te odande pređe u Srbiju, da se nanovo bije s Turcima. Pošto se one jeseni Srbi umire s Turcima, on otide u Bosnu, i provrljavši kojekuda po svome pređašnjem običaju, sastavi nekoliko konja i namesti se negde u naiji srebrničkoj da živi kao kiridžija; no naskoro potom isprebijaju ga nekaki Turci, pa umre od uboja...
   Kad sam ja od njega pesme prepisivao, ne znam je li bio što stariji od 40 godina. Bio je pametan i, kao ajduk, pošten čovek; vrlo je rado koješta veselo i šaljivo pripovedao, ali se pri tom nigda nije smejao, nego je sve bio malo kao namršten.
   On je znao još najmanje sto junačkih pesama, sve ovaki kao što su ove koje sam od njega prepisao, a osobito od kojekaki primorski i bosanski i ercegovački ajduka i četobaše (15 pesama od samoga Mijata arambaše).
   Nikoga ja do danas nisam našao da onako pesme zna kao što je on znao. Njegova je svaka pesma bila dobra, jer je on (osobito kako nije pjevao, nego samo kazivao) pesme razumevao i osećao, i mislio je šta govori...
   On je vrlo lijepo znao udarati u gusle, ali pjevati nije znao (ili nije ćeo) nikako, nego je pjesme kazivao kao iz knjige; i za skupljanje pjesama taki su ljudi najbolji, jer oni osobito paze na red i na misli, a pjevači (osobito koji su samo pjevači) mnogi pjevaju i ne misleći šta, i znadu redom samo pjevati, a kazivati ne znadu (s takima sam ja kadšto imao muku...). Premda ima dosta ljudi koji znadu mnogo pjesama, ali je opet teško naći čoveka koji zna pjesme lijepo i jasno. U tom je pokojni Tešan Podrugović bio prvi i jedini između sviju koje sam ja za ovih deset godina nalazio i slušao...."

Vuk je od Podrugovića stigao da zapiše dvadesetak pesama. Među njima i devet pesama o Marku Kraljeviću koje će postati temelj Markovog epskog kanona. Jedna od ovih pesama bila je i pesma Marko Kraljević i Ljutica Bogdan. Bila je to i jedna od prvih epskih pesama koje je Vuk objavio, već 1815. godine u Beču, u svojoj Narodnoj srbskoj pesnarici.

Gete i Ljutica Bogdan

Tereza Albertina Luiza fon Jakob Robinson rođena je 1797. godine u Haleu. Od devete do devetnaeste godine živela je u Rusiji, prvo u Harkovu, potom u Sankt Peterburgu, učila ruski i studirala slovenske jezike. Po povratku u Hale počela je pesnički i prevodilački rad pod akronimskim pseudonimom Talvj (Talfj). Ponukana oduševljenjem Jakoba Grima za srpsku narodnu poeziju, a u želji da se približi Geteu koji je još 1775. prema Fortisovom zapisu prepevao na nemački Hasanaginicu, Talfj počinje da uči i srpski jezik. Na Geteov predlog, koji je, kako Vinaver kaže, „bio pod uticajem njene dražesti", Talfj se početkom 1824. u Haleu upoznaje s Vukom Karadžićem. Uskoro, opet na Geteov nagovor, počinje da prevodi srpske epske pesme na nemački i sprema antologiju srpske narodne poezije, koju će pod naslovom Volkslieder der Serben objaviti 1826. godine.

Izbor pesama u ovoj zbirci Talfj je napravila u saradnji s Geteom. U zbirci se nalaze prevodi i „ženskih" (lirskih) i „muških" (epskih) pesama. Opšta ocena je da su njeni prevodi lirskih pesama uspešniji od prevoda epskih, čiji jezik je njoj bio „grub i prostački", te je u epskim pesmama ona u prevodu ublažavala slike, izbacivala grublje izraze pa i čitave stihove, pogrešno ih prevodila u tonu i izrazu i „ušećeravala ih", kako je konstatovao Milan Ćurčin koji je je o njenim prevodima izrekao veoma negativan sud.

Jedna od pesama koju je Talfj prevela i nameravala da unese u svoju zbirku bila je i Marko Kraljević i Ljutica Bogdan. Ali ona, kao ni Gete, nije bila oduševljena Markom Kraljevićem.

Gete je o Marku kao junaku srpske epike napisao: „Njihov najveći junak Marko, koji je u dobrim odnosima sa turskim carem u Jedrenu, može se uzeti kao sirovi pandan grčkom Herkulu ili perzijskom Rustanu, ali dabome na vrlo varvarski, skitski način. On je glavni i najjači od svih srpskih junaka, bezgranične snage, bezuslovan i zborom i tvorom. Jaše konja stopedeset godina, a sam doživi trista godina; na kraju umre u punoj snazi, ni sam ne zna zašto... On je jedan svemoćni čudovišni junak, prek do zla boga, koji nas, ma koliko mu se divili, nimalo ne privlači..."

Kada je Talfj Geteu predložila da u zbirku unese i pesmu Marku Kraljević i Ljutica Bogdan, Gete se tome suprotstavio. I inače nesklon Marku, ova pesma mu je bila naročito odbojna. Nije mu bilo jasno da li je ona junačka ili komična, niti je uopšte bio siguran o čemu se u njoj zapravo radi i zašto se Marko u susretu s Ljuticom Bogdanom toliko plaši i prenemaže; humorni element pesme, verovatno i zbog lošeg prevoda, u ovoj kao ni u drugim pesmama Gete nije uočio. Na primer, Tešan Podrugović je u pesmi Marko Kraljević i Vuča Dženeral dao slavni Markov opis:

Sjedi junak u polju široku,
U ledinu koplje udario,
Za koplje je konja privezao,
A pred njime stoji tulum vina;
Ne pije ga čim se pije vino,
Već leđenom od dvanaest oka,
Pola pije pola konju daje;
Konj mu nije kakvino su konji,
Veće šaren, kako i goveče;
Junak nije kakvi su junaci:
Na plećima ćurak od kurjaka,
Na glavi mu kapa od kurjaka,
Privez'o je mrkom jemenijom;
Nešto crno drži u zubima
Kolik' jagnje od pola godine.

Na osnovu prevoda Gete nije razumeo da je crno jagnje koje Marko u ovim stihovima drži u zubima zapravo Tešanov komičan opis Markovih brkova, a ne dokaz njegove oblapornosti.

Marko iz pesme o njegovom duelu sa Ljuticom Bogdanom u vinogradu, uopšte mu se nije uklapao u sliku nacionalnog junaka kakvu je pretpostavljao. „Ovde Marko nije dostojan sebe", piše Gete u pismu Talfji. „Da je Bogdan i sam sotona, ne bi smeo bežati pred njim."

Talfj se, naravno, slaže, i otpisuje: „Ako već činim svoje da odvratnog junaka Marka učinim poznatim, ne pada mi na pamet da ga učinim omiljenim, nakon što su mi pevači o njemu saopštili i mnogo nečasnije crte nego što je namera da pobegne pred Bogdanom, od koje on povrh svega i lako odustaje..."

Kao naročito odvratnu pesmu o Marku Talfj pominje pesmu Sestra Leke kapetana: „Meni se čini da mi Srbi mogu biti zahvalni što prećutkujem jednu takvu crtu njihovog omiljenog junaka."

Zbrku u vezi Markove ličnosti i kod Getea i kod Talfj dodatno će uneti Sima Milutinović Sarajlija, koji će jednu pesmu o Markovim pustolovinama, koju je čuo od Bracana Perčevića, čuvara koza u manastiru Ostrog, zapisati pod zanimljivim naslovom Nekdašnja budućnost, a Getea ubediti da je Karađorđe direktni potomak Marka Kraljevića.

Da je Markov epski karakter i za druge tumače srpskog folklora bio zagonetan, svedoči i potonja analiza pisca, lekara i prevodioca srpskih pesama na nemački i češki Zigfrida Kapera (1821-1897), koji je Markovu istoriju i njegov čudan karakter opisivao „kao da govori o pacijentu čije ponašanje treba objasniti", kako je primetio Josip Babić.

Iz ovih razloga pesma Marko Kraljević i Ljutica Bogdan tako se neće naći u prvom izdanju  prevoda koje je načinila Talfj, ali će ipak biti uvrštena u drugo izdanje, 1828. godine, pod naslovom Der grimme Bogdan.

Srpska epska poezija je zahvaljujući Vuku i Kopitaru, Grimu, Geteu i Talfjinim prevodima postala popularna u Nemačkoj dvadesetih i tridesetih godina XIX veka, a potom polako tonula u zaborav, nakon što je posle 1848. popularnost Srba u Nemačkoj značajno opala.

Niče sreće Marka

Godine 1861. sedamnaestogodišnji Fridrih Niče prvi put je stao pred fotografski aparat. Tada pohađa prestižnu školu Pfortu, uči klasične jezike, komponuje i piše pesme, druži se s budućim velikim hindologom Paulom Dojsenom i osniva muzičko-literarno udruženje „Germanija" u Naumbergu.

Kada, kako i zašto se mladi Niče zainteresovao za srpsku kulturu ‒ ne zna se, ali u novembru 1861. on udruženju „Germanija" predaje svoju kompoziciju pod nazivom Serbier, a 29. aprila podnosi udruženju i svoje prevode šest srpskih narodnih pesama - pet lirskih i jedne epske - pod naslovom: „Sechs serbische Volkslieder, In deutsche Reime übertragen von Fr. W. Nietzsche".

Među pet lirskih pesama koje je Niče preveo nalaze se pesme koje su u Vukovim zbirkama naslovljene Djevojka ružici, Konj se srdi na svog gospodara, Riba i djevojka, Sestra kuša brata i Jedno drago i to nadaleko.

Jedina epska pesma koju je Niče preveo na nemački upravo je ona koju je Gete smatrao nedostojnom Marka: Marko Kraljević i Ljutica Bogdan.

Niče je ove pesme preveo, tačnije prepevavao, koristeći Talfjine prevode, ali izgleda konsultujući i srpski original i srpski rečnik, kako tvrdi Nikola Rot, koji je na Cetinju 1935. prvi kod nas govorio o Ničeovim prepevima srpske poezije.

U tomu kritičkog izdanja Ničeovih dela iz 2000. godine, koji donosi njegove najranije radove i dnevničke beleške od 1858. do 1862, nalaze se i njegovi prevodi srpskih pesama, kao i zapis na srpskom: Ustaj Srbine, uz belešku - Serbische Tondichtung.

Ničeova odstupanja i od Talfjinih prevoda i od originala su velika, tako da se ne može ni govoriti o prevodu u doslovnom smislu reči, već pre o preradama ili slobodnim prepevima, pa čak i o Ničeovim autorskim pesmama na zadati motiv. To je najuočljivije u pesmi Marko Kraljević i Ljutica Bogdan, čiji naslov je preuzeo od Talfj - Der grimme Bogdan.

I sam Niče upozorava da je njegov prepev dosta slobodan, kako pesma ne bi bila, kako kaže, „ukočena i otegnuta". Pesmu Niče prevodi u tercinama i, za razliku od Talfj, pooštrava izraze i karakterizaciju, negde izostavlja mesta koja mu se čine suvišnim a negde dodaje stihove (Niče pesmu počinje slovenskom antitezom koje nema u originalu), gomila epitete i ukrase, dopunjava i menja motivaciju, i sveukupno pojačava intenzitet pesme.

Šta je mladog Ničea privuklo Marku Kraljeviću, možemo samo da pretpostavljamo. Možda je posredi bila tek puka stilska vežba mladog filologa; moguće da ga je na prepev kao na vežbu nagovorio njemu najdraži profesor pfortske gimnazije Karl August Koberštajn (koji mu je otkrio i Helderlina) i koji u nekim svojim radovima pominje srpsku narodnu poeziju; možda ga je Marku privukla i njegova „dionizijska figura" (kako pretpostavlja Nikola Rot), ili upravo ono što je Getea odbilo: neobično ambivalentan Markov karakter koji se umnogome ne uklapa u uobičajen profil neustrašivog epskog junaka, a koji je uz to pojačan humornim elementom.

A moguće su i druge interpretacije. Kao što reče Tomas Braun: „Koju su pesmu Odiseju pevale sirene, ili koje je ime Ahil uzeo sebi kad se skrivao među ženama na Skiru, ako i jesu pitanja na koja se ne može odgovoriti, ipak nisu pitanja izvan svake mogućnosti odgonetanja".

 

Ničeov prepev pesme "Marko Kraljević i Ljutica Bogdan"  

 

Vuk o Marku Kraljeviću
("Narodna srbska pjesnarica", Beč, 1814)