Novi film Pola Verhovena "Benedeta" je u septembru prošle godine zabranjen za prikazivanje u Rusiji, i to na osnovu čak dva zakona - Zakona za zaštitu dece od štetnih informacija i Zakona za zaštitu slobode savesti i religije. Službenik u ruskom Ministarstvu kulture je pre dve nedelje, usred rata u Ukrajini, zaobišao zabranu i filmu ipak dao licencu za onlajn prikazivanje, zbog čega je ekspresno smenjen a licenca povučena. Zašto ovakva tvrdokorna zabrana ovog filma? Društveno ćudoređe, religiozno čistunstvo, želja da se još malo produbi rov koji razdvaja Ruse i druge Evropljane i da se naglasi ruska distanca prema moralnoj propasti s druge strane? Tu počinje prava priča oko Verhovenove "Benedete".

Pre dve sedmice ruska novinska agencija RIA objavila je da je u Ministarstvu kulture smenjen službenik koji je filmu Pola Verhovena Benedeta (2021) dodelio onlajn licencu. Film Benedeta, na ruski preveden kao Iskušenje, već je prošlog septembra zabranjen u Rusiji, a dotični službenik je samo našao načina da zaobiđe zabranu. Taj deo priče je ruski i zahteva pogled iz Moskve.

Ono što pogled iz Evrope može, jeste da locira bolne tačke današnjih društava koje ovaj film dotiče u apsolutnoj iritaciji. To su mesta na kojima se hrišćanska religija distancira prema nasilju i hipokriziji, određuje prema dužnosti i pokušava da kontroliše erotiku i seks.  

Bez ruske zabrane, i to tvrdokorne, na osnovu čak dva zakona, za zaštitu dece od štetnih informacija i za zaštitu slobode savesti i religije, niko ne bi previše primetio Benedetu. Film je francuskog producenta koštao 20 miliona evra. Zaradio je samo četiri, petinu od onog što je u njega uloženo.

Reditelj se branio da je gledanost tako niska zbog kovida. Film je završen 2019, trebalo je da slavi premijeru u Kanu naredne godine, ali je festival otkazan zbog epidemije, pa je premijera prebačena za Kan 2021. Glavna glumica, Belgijanka Viržini Efira je ove godine nominovana za Cezara, francuskog Oskara, ali ga nije dobila.

Finansijski, Benedeta je ćorak. Zašto onda neko dva puta zabranjuje film koji je propao? Iskustvo istorijskog komunizma uči da ništa tako efikasno ne zabranjuje film koji retko ko gleda kao to da se dozvoli slobodna cirkulacija kroz medije. Loši filmovi bolje cenzurišu sami sebe od bilo koje državne cenzure. Zašto Moskva ide protiv logike?

Verovatno zato što su joj važnije druge stvari. Rat naravno, iako on u konkretnom slučaju nema nekog posebnog uticaja. Film je u Moskvi zabranjen još u septembru prošle godine, dok nije bilo rata. Sada je samo otpušten službenik koji je, kao i neki likovi iz dotičnog filma, našao rupu u zakonu, a njegov šef u Odeljenju za kinematografiju zaradio opomenu pred isključenje. 

Moguće da je zabrana bila usluga Ruskoj crkvi. Mitropolit Ilarion Alfejev, šef diplomatije Moskovske patrijaršije je prošle jeseni podržao zabranu. „Nisam gledao, ali i ne moram, jer pretpostavljam šta je unutra", prenela je RIA njegove reči. Pri tome Ilarion nije nikakav zaostali pravoslavni episkop, već ekumenista iz prvog reda, direktni protagonista približavanja patrijarha Kirila i Pape Franje. 

Ako zabrana Benedete nema veze sa ratom, šta je presudilo? Društveno ćudoređe, religiozno čistunstvo, iritacija nad apsolutističkim tumačenjima slobode? Možda želja da se još malo produbi rov koji razdvaja Ruse i druge Evropljane, da se naglasi ruska distanca prema moralnoj propasti s druge strane? I tu tek počinje prava priča oko ovog Verhovenovog filma. I to priča one vrste koju će filmski kritičar lako prevideti, jer on gleda samo film, ali neće sociolog kulture, jer on gleda kroz, iza i iznad filma.

„Nekad su čuda samo događaji"

Benedeta Karlini je istorijska ličnost. Rođena je 1590. u Peši, malom gradu na putu između Firence i Luke; umrla je 1661, takođe u Peši. Poticala je iz dobrostojeće trgovačke porodice, što znači da je u životu imala samo dve mogućnosti za zaštitu: ili udaja ili samostan. Izbor je varljiv, jer su se obe stvari svodile na isto, udaju uz miraz. Postati redovnica/časna sestra/monahinja u teološkom kontekstu pretpostavlja status Isusove neveste, „udati" se za Isusa i doneti bogat miraz za održavanje crkve kao institucije. Devojčice iz siromašnih porodica nisu mogle postati redovnice, samo sluškinje u konventima. 

Benedeta je sa devet godina ušla u kolektiv religioznih žena. Koji, odgovor nije tako jednostavan. Neki izvori govore da su ona i sestre živele i služile pri opatiji braće Teatinaca, kontrareformacijskog reda (1524) sa posebnim fokusom na seksualnu čistoću i uzdržljivost. Postojao je i ženski red Teatinki, povezan sa imenom katoličke svetice i mističarke Orsole Beninkaze (1547-1618), ali on se širio iz Napulja, bilo ga je na severu Italije, ali se nije odomaćio u Toskani. Pitanje da li je istorijska Benedeta bila sestra Teatinka, ostaje bez odgovora, a nije ni presudno za temu. 

Ono što se zna je da je Benedeta bila mističarka, važila za stigmatu, padala u trans i menjala glasove, te da je neko vreme dobro napredovala u samostanskoj hijerarhiji i postala igumanija. Istorija je pamti po nečem drugom - da je imala seksualnu vezu sa iskušencom. Ni to se ne bi znalo, da američka istoričarka Džudit Braun nije u arhivama Firence pronašla dokumente sa suđenja Benedeti zbog kršenja zaveta čistoće i sapfizma i o tom slučaju napisala knjigu Immodest Acts (1986).

Od 1620. je Crkva u dva duga istraživačka procesa pokušala da utvrdi sve transgresije sestre Benedete. Najviše vremena je zauzelo pitanje da li su njene rane/stigmata prave, ili ih je sama namerno napravila. Dokazni postupak je bio onakav kakvo i vreme. Između ostalog je bilo pitanje da li je u momentu kad je tvrdila da ju je Isus u formi serafima prostrelio stigmatom, u stvari viđena od svedoka kako jede kobasicu na štandu u Kremoni. 

Benedeta je osuđena, ali nije spaljena. Dobar deo života je provela u tamnici, a i kad je pred starost dobila relativnu slobodu, niko od sestara nije smeo da razgovara s njom. Sedela je na podu pognute glave, jela kao pas u uglu i bila praktično nepostojeća.

„Kad si bila mrtva, da li si videla drugi svet?"

Pol Verhoven je snimio film o Benedeti uzimajući kao predložak knjigu Džudit Braun.

Okvir priče se uglavnom drži istorijskih dokumenata, ali dodaje dinamiku i emocije, inače ko bi to gledao, kad ne gleda ni ovako. Vešto koristeći filmski jezik, reditelj stalno ostavlja otvorenim pitanje o tome da li Benedeta govori istinu ili laže; da li je njen trans iskren ili glumljen; da li zavodi ili je zavedena; da li se čuda oko nje zaista događaju, da li je zaista umrla i vratila se kao Četvorodnevni Lazar. Da li je recimo čudo kada na nju, još devojčicu, padne kamena statua Majke Božje od pola tone i ne povredi je? I još padne tako da se bradavica, kao u ikonografiji Marije lactans, nađe u ustima male Benedete.

„Nekad su čuda samo događaji", kaže trezvena igumanija Felicita (Šarlota Rempling).  

Jednog dana, kroz slučajno otvorenu kapiju u opatiju uleće mlada seljakinja Bartolomea (igra je Belgijanka grčkog porekla Dafne Patakija), i baca se Benedeti i igumaniji pod noge. I bez objašnjenja koje sledi nakon desetak minuta gledaocu je jasno zašto - Bartolomeu siluju otac i braća, uz to je siromašna i ne može da plati crkvenu zaštitu. „Crkva nije socijalna ustanova", upozorava je igumanija, nameravajući da je vrati ocu.

Rešenje se nađe tako da Benedetina familija bez mnogo oduševljenja plati „miraz" i za Bartolomeu, kako bi mogla da uđe u opatiju kao iskušenica.

Kod Braunove, Benedeta zavodi Bartolomeu. Kod Verhovena je obrnuto, Bartolomea, koja je divlja, nesputana, po karakteru iskrena i naivna, zavodi Benedetu, koja je naprotiv rafinirana, manipulativna i uz sve to duboko religiozna.

Ostatak filma se lako ispriča: Felicita pokreće postupak protiv Benedete pred firentinskim biskupom i papskim nuncijem Alfonsom Điljolijem. Nuncije, igra ga Lambert Vilson, francuski glumac široj publici poznat kao Merovidžijan iz Matriks franšize, dolazi u samostan da proveri optužbe za lažne stigmate i duplo ilegalni seks. Điljoli, njegovi inkvizitori i ostatak pratnje unose kugu među zidine Peše. Za početak, kuga napreduje sporo, ali se onda u katarzi sjedine haos kuge i bogohulnog seksa. Benedeta i Bartolomea uspevaju da pobegnu i provedu mirnu noć u napuštenoj kući na brežuljku ispod Peše, ali to je sve. Benedeta se ujutru vraća u samostan, gde zna da je čeka suđenje, da će biti spaljena, ili strpana u tamnicu, vrlo verovatno osuđena da do kraja života sedi na podu i jede u uglu kao pas s kojim nikada niko ne razgovara.

Zašto se vraća? Zato što, kaže se ranije u filmu za one koji gledaju tako da povezuju, saosećanje i ljubav nemaju veze sa dužnošću.

„Kad si bila mrtva, da li si videla drugi svet?", pita Điljoli Benedetu, dok mu telo jedu crni apscesi bubonske kuge.

„Saosećanje i ljubav nemaju veze sa dužnošću"

U filmu ima erotike, ali je ona u strukturi potpuno podređena osećaju dužnosti. Benedeta sledi viši cilj, služi trojedinom Bogu i njegovoj Majci. To je pre svega religiozni film, pa tek u drugom planu erotski. Film razvija priču o istorijskim formama religioznog osećaja koji se može podizati sa bilo koje podloge - u ovom slučaju je to erotika.

Benedeti i Bartolomei se nudi prilika da odjašu u novi život, onako kao Belijan i Sibila u Nebeskom kraljevstvu Ridlija Skota (2005), ali to ovde nije tako jednostavno. One su žene. Nemaju konje. Nemaju gde. Nemaju ništa. Ali presudno za Benedetu nisu te tehničke strane, već njena vera i dužnost. Ona zaista veruje da joj je Isus dao obavezu i podario moć da zaštiti Pešu od kuge.

Trans je u to doba bio, a i danas je, legitimna komunikacija hrišćanskih vernika sa Bogom. Svi filmski vodiči ponavaljaju rečenicu da se radnja zbiva „u vreme renesanse u Toskani", iako je tačnije da je to već doba baroka. Bernini je završio „Zanos Svete Tereze" u rimskoj Kornaro kapeli (Crkva Marije od Pobede) još za vreme života istorijske Benedete. Zanos, vera, erotika, podavanje Isusu mladoženji, samosakaćenje, sve je to nekako išlo zajedno u ambivalentnom paketu i kod istočne i kod zapadne crkve.

Religioznost unutra u nekome i znaci koje religiozni osećaj šalje prema vani su dve stvari. Vidljivost i signali religioznog osećaja su predmet religiozne estetike. Barokni trans je ekstrovertiran, dok je monaška hesychia/ἡσυχία/isihazam na Svetoj gori mirna. Ali trans je i jedno i drugo.

A seks je seks, nikad ga niko nije pobedio, osim kad se sam pobedi u sublimaciji kroz religiju i kulturu. Kaže Frojd, ali on ovde nije tema.

Sestra Felicita je paradna uloga za svaku promociju vere. Ona je ne samo monahinja i igumanija, već i - apsolutna ateistkinja. Felicita ne veruje u Boga, već u rad, red i disciplinu. Razgovor Benedete i Felicite pred kraj je najjači deo filma.

Benedeta: „Ispunila si dužnost. Dala si svoj život Bogu ne verujući u njega. Dajem ti mir." 

Felicita, zaražena kugom: „Bog sa mnom nije nikada razgovarao."

Benedeta: „Sada razgovara."

Felicita: Umre kao vernica.

Ko teši, ko nasmejava?

Scena sa procesijom Flagelata u gradu pod kugom u filmu je impresivna. Ali pravo bičevanje u filmu je simbolično i usmereno protiv hipokrizije crkvene hijerarhije. Nuncije Điljoli odlazi da spali Benedetu zbog bluda, ali se pre toga pozdravlja sa svojom ljubavnicom koja samo što nije rodila.

Reditelj se tu, malo grubo i direktno kao u slikovnici, vezuje na seksualnu raspuštenost renesansnih i baroknih papa, koji su živeli u celibatu, a putovali, pozirali i vladali sa sinovima, udavali ćerke, javno držali metrese.

U izjavi za agenciju RIA prošlog oktobra mitropolit Ilarion se upravo žali na to, da mu je dosta kako se Katolička crkva stalno povlači po blatu u umetnosti i medijima. Njegovi motivi deluju uverljivo, jer, kao što je već rečeno, mitropolit Ilarion je otvoreni ekumenista, veliki pristaša prijateljstva između istočne i zapadne crkve. Barem je bio do ove ratne pošasti.

Ali, da li je uopšte potrebno da Rusija državno zabranjuje film, zato što Moskovska patrijaršija ima potrebu da brani ugled i čast posttridentinske Katoličke crkve? Lično, verujem Ilarionu, ali ne verujem zabrani. Katolička crkva je mudro odćutala taj film, odbila da mu pruži neplaćenu reklamu. Bunile su se katoličke organizacije u Americi, protestovale ispred kino-dvorana, ali na tome je i ostalo. U Evropi je film proleteo ispod ćudorednih radara.

To dakle nije. Ono što je presudilo kod ruske zabrane je implicitni humor u Benedeti. Grub i brahijalan humor, ali ipak humor.  

Humorističke stavke su sledeće: 

- Benedeta tvrdi i veruje da Bog govori kroz nju. Zaista veruje. Ali u njenoj interpretaciji Bog ne govori samo kroz njena usta, ili kroz rane na koži, već kroz čitavo njeno telo. Konkretno, insinuira se da Bog govori kroz njenu you-know-what.  

- Erotizacija drveta koja se provlači kao refren kroz film. Donji deo drvene statuete Majke Božje Bartolomea obradi i izgladi u dildo za Benedetu. Pretvori ga u hibridni objekat, gore ecce ancilla dei, dole trans. Za Benedetu koja je bez sumnje patila od nekog psihičkog poremećaja i u prirodi i u filmu, seks nije seks, već komunikacija sa višim bićem, eksplicitno sa svemirom; i nije lična komunikacija, već predstavnička, u ime čovečanstva. Zaključak oko kojeg se dijalozi vrte jeste da nas to sve svemir .... s komadom drveta, a ne možemo mu ništa jer se to ne događa s našim pristankom, ali u naše ime.

- Drvo kao elemenat istovremeno ima obrnutu funkciju i da smiri telo. Jedna od sestara Teatinki pokazuje Benedeti drvenu protezu koja joj zamenjuje prst i kaže: „Kad bih mogla, zamenila bih svaki deo moga tela komadima drveta". „A na svom nadgrobnom kamenu...?" odgovara joj Benedeta. 

Sigurno, ima onih kojima to neće biti smešno. Hrišćanstvo i inače pati od nedostatka humora, tako je i počelo. Apologete drugog i trećeg veka, kao Tertulijan na primer, opisuju strahovite muke koje su rani hrišćani imali sa antičkom umetnošću. U pozorištu su ih ismejavali, pravili skečeve o krštenju potapanjem, o bezgrešnom začeću, o tome da je Sin Božji umro razapet na drvenom krstu, što je tada bilo ultimativno poniženje. Znalo se koji tip ljudi završava na krstu. Gledaoci su se zacenjivali, i tako je počela bitka hrišćanske crkve za otimanje teritorija od smeha.

Bitka koja - dokazuje zabrana Benedete u Rusiji - teče i danas. 

Najveća humorna stavka iz propalog filma Benedeta je ta da on uopšte nije loš film. Pogotovo estetski ne. Propao je na pravdi boga. Film vodi gledaoca kroz toskanske lokacije neopisive lepote, Dolinu Orča (Val d' Orcia), gde je Ridli Skot snimao lirske scene Gladijatora; kroz gradove skutrene na vrhovima brežuljaka dok razgovaraju u praskozorje, kamene trgove umbrijske Peruđe i Bevanje, koje u filmu glume toskansku Pešu; u enterijerima kroz francuske cistercitske opatije. Film je, sve skupa, praznik za oči. Čak i kuga nekako deluje kao da je sišla sa stranica turističkog vodiča kroz Toskanu.

Benedeta je film o ispunjavanju dužnosti - prema  kolektivu, naciji, gradu, zemlji, religiji, bogu. Apologetika i alegorija dužnosti može se uzdizati sa bilo koje narativne podloge, u ovom slučaju gej ljubavi. 

Kao i sada u realnosti, svako samo ispunjava svoju dužnost: Rusi vraćaju svoje, Ukrajinci nastavljaju nation building, NATO rovari, Amerikanci slabe Rusiju, Britanci rasturaju Evropu, EU tone da bi zaštitila vrednosti koje nikad nije ni poštovala.

Svi obavljaju svoju dužnost, ali ni sa pola onog zadovoljstva koje su imale Benedeta i Bartolomea.