Zašto je danas potrebno gledati film „Odmetnik Džozi Vels”, mnogo više nego „Unforgiven”? Zato što je „Neoprostivo” početak rušenja jednog velikog mita - u njemu je prvo seme političke korektnosti, začetak onoga što danas gledamo posmatrajući razne sumanute pokrete koji svoje postojanje opravdavaju obaranjem spomenika. Džozi Vels je prvi spomenik koji je srušen. I srušio ga je sam autor, a s njim je srušio i Serđa Leonea, inspektora Kalahana i sve one junake, koje je sam tako suvereno igrao, bez trunke sumnje u razlog njihovog postojanja. A u Unforgiven, posle svega toga, ne može na konja da se popne.

Dok toliki podsećaju na tridesetu obletnicu Istvudovog filma Neoprostivo (Unforgiven), meni se čini da je mnogo važnije setiti se, bar 46 puta, da je isto toliko, 46 dakle, godina prošlo od kako je snimljen Odmetnik Džozi Vels (The Outlaw Josey Wales). Ovaj film za razliku od Unforgiven nije dobio Oskara, između ostalog i zato što mu nije bio potreban da bude jedan od najboljih vesterna ikada, i da u zaostavštini Klinta Istvuda, svakom pravom ljubitelju stoji ispred svih drugih njegovih filmova, od kojih je, opet, većina ispred Unforgiven.

Najpre, da Klint Istvud u 46 godini života nije snimio Džozija Velsa, ne bi ni 14 godine kasnije snimio ni Oskarom nagrađenu priču o propalom revolverašu.

Vilijem Mani, iz Neoprostivo, nije ništa drugo nego ostareli, propijeni, ojađeni i sumnjom izjedeni Džozi Vels, antiheroj stvoren za nagradu tamo gde je, u ono vreme, dekonstrukcija herojstva počela da biva omiljena zabava, najavljujući tako doba sulude političke korektnosti.

Prikazati posrtanje ne samog revolveraša, nego čitavog Mita o revolverašu, ubiti taj mit, bio je zadatak koji je ispunio čovek - verovatno najveći filmski revolveraš svih vremena - bez kojeg taj mit ne bi ni postojao, što jeste svojevrsna ironija, ali kada je ironija stvarno ublažavala bol?

Ne dešava se to ni kada na kraju Unforgiven Vilijem Mani bar pokušava da ponovo bude Džozi Vels, ubijajući sve koje treba ubiti, ali za to mora prvo da popije, umiri drhtave ruke i, da sve bude još gore, istu takvu, drhtavu savest.

I tu, kod priče o savesti, i počinje dokazivanje teze o tome da je Odmetnik Džozi Vels bolji, značajniji film od Neoprostivo, iako je baš ovaj drugi snimljen da bi se, kobojagi, savest umirila.

Drhtave ruke, drhtava savest

Istvud je zaboravio, ili je zbog Oskara morao da zaboravi, ono osnovno kada je reč o savesti. Ona se stvara, generacijama, i to baš kroz mitove.

I upravo zbog te naše savesti, kako pojedinačne tako i kolektivne, glavni junak svakog mita, drug Heroj, nema prava na sumnju. Heroj se ne preispituje. Heroju nije potrebno opravdanje.

Njega jeste stvorila mašta, ali istovremeno i potreba, ista ona koja nam je dala i religiju, Boga, tog nevidljivog upravljača moralnog sveta.

Heroj je najbliže što se tom idealu možemo približiti. On postavlja uzuse, standarde ponašanja, pokazuje nam razliku između dobra i zla, i neophodan nam je kao role model, uzor i putokaz.

Ljudi su kroz svoju nesavršenost, kroz strahove i sumnje u sopstvene izbore i vrednosti, uspeli, bar u mašti, da stvore ideal, nešto savršeno. Heroja.

I svako igranje sa tim, lomljenje mita, ne dekonstruiše samo Heroja, nego i čitav sistem vrednosti koji on postavlja, a koji, opet zbog nas, mora da bude dovoljno prost da bi bio prihvatljiv.

Zato u mitovima Heroj nikada ne sumnja, i nikada se ne preispituje.

I kada to kažem, imam u glavi jedno slatko poređenje. Neoprostivo počinje time što jedan kauboj, frustriran neuspehom koji je doživela njegova mala piša, i besan zbog smeha koji je to izazvalo, izbode, ubije prostitutku koja je imala nesreću da pokaže šta misli o njemu i njegovim sposobnostima.

Sve kasnije u filmu se dešava zbog toga. Druge prostitutke, nezadovoljne izostankom pravde, angažuju plaćenike (Vilijam Mani je jedan od njih), u sve se umeša zli šerif (Džin Hekman), jedan od Manijevih drugara (Morgan Frimen) biva ubijen, i sve polako ide ka finalu u kojem će Vilijem Mani podeliti pravdu onako kako se ona u revolveraškom mitu i deli - metkom, što bi bilo savršeno da nije one nesrećne epizode sa preispitivanjem, propadanjem, alkoholom kao gorivom, i opravdanjem. 

Onaj iz Lavirinta

U jednom od najčuvenijih grčkih mitova, onom o Tezeju i Minotauru, događaji, po svemu sudeći, takođe počinju zbog male piše.

Dosta skaredna priča (većina iz grčke mitologije, ali i iz drugih, ima takve zaplete) ide ovako:

Pasifaja, žena kralja Minosa, zaljubila se u svetog belog bika (zašto, pored živog muža, osim ako nije bila zadovoljna njegovom opremom i sposobnostima), te je odlučila da se oda sodomiji (!?), u čemu joj je pomogao Dedal, tako što je napravio drvenu kravu u koju se Pasifaja sakrila. Biku se ta veštačka naprava svidela (nastranost nije samo naša osobina), naskočio je, i rezultat je bio - monstrum.

Stvor koji je bio pola čovek, pola bik, toliko strašan da ga je Minos zatvorio u Lavirint (još jedno Dedalovo delo), da tamo večno luta i proždire mladiće i devojke iz Atine koji su, kao danak, stizali na Krit.

Priča se, naravno, završava pojavom Heroja. Na Krit stiže Tezej, i uz Arijadninu pomoć ubija Minotaura.

Tačka, kraj. Minotaur je zlo, i treba da umre. Bez sumnje i bez preispitivanja.

Heroj nije psiholog sa Aliekspresa. Zato Tezej nije nosio sa sobom papir i olovku i kanabe na koji bi smestio nesrećno čudovište, nastalo zbog izopačenosti njegove majke. I nije imao nameru da sluša o monstrumovom sasvim sigurno teškom detinjstvu, odbačenosti, podsmehu zbog izgleda, ili o zatvoru u koji je smešteno.

Jok. Ništa od toga se nije desilo. Poneo je mač i ubio ga. I nije morao da popije koju pre toga.

Baš kao što Belerefont nije sebe opterećivao razmišljanjem o tome da li Himera ima male himeriće, desetak komada, koji će, kada joj sipa vrelo olovo u grlo, ostati bez majke.

I kao što Persej nije uopšte mislio na to da je nesrećna Meduza najpre bila silovana, a onda još i kažnjena za to što je silovana (!?), pretvaranjem u čudovište. Gospođi je trebalo odseći glavu i to je i učinjeno.

Ono pre i ono posle

Hoću da kažem, ono pre, kao ni ono posle, kod Heroja ne postoji. Važan je samo taj trenutak, onaj u kojem se dešava herojski čin, onaj kojim se spasava čitavo čovečanstvo.

I bar u mašti, ljudi koji isto to čovečanstvo uništavaju, pokazali su da žele nekoga ko bi ga spasao, pošto oni za to nisu sposobni.

I u tome je sva razlika između Džozija Velsa i Vilijama Manija. Prvi nam je potreban, bez drugog bi slobodno mogli.

Prvi je Tezej, drugi je Tezejeva parodija. I OK je i to, nije loše nasmejati se junačkim pričama, ali za to postoje posebni žanrovi, ne stavlja se Crni Guja u Ričijev film o kralju Arturu.

Uz ovaj, Istvud je pravljenjem politički korektnog nastavka Džozija Velsa, nastavka u kojem se Džozi Vels i sve što on predstavlja preispituje, počinio još jedan užasni greh.

Herojskoj priči je dao epilog, četrnaest godina kasnije. Zaboravio je da Džozi Vels mora da ostane u onom vremenu u kojem je delio pravdu tako što bi svakom, njegovim pištoljem netom ubijenom zlikovcu, mirno pljucnuo žvakani duvan na čelo.

Taj čin ne može da ima nastavak, baš kao što ni Heroj ne može da ima nastavak, osim onog u kojem se bavi novim herojskim delom, a koji je, takav nastavak, opet bezvremen. Svaki drugi nastavak ruši mit, meša vreme u nešto što je van svakog vremena, prizemljuje čitavu priču i vraća je u ovo naše blato.

Neoprostivo, baš kao što bi bilo neoprostivo napraviti film o ostarelom Valteru, koji, posle svega, pije i žali što je uopšte bio Valter, bez obzira na to što bi on lično, da je doživeo devedesete, sasvim sigurno imao veoma dobar razlog za to.

Dekonstrukcija jedva konstruisanog

Autoritet ljudi nisu izmislili tek tako. On je odgovor na strahove, objašnjava neobjašnjivo, i, što je još važnije, reguliše ono što sami nismo u stanju. Postavlja moralnu vertikalu, deli dobro od zla.

I svaka dekonstrukcija tog autoriteta, a Heroj je svakako to, za sobom povlači čitav niz posledica, kojih često postanemo svesni tek kada nam se uveliko dogode.

Nije Mit o američkom Divljem zapadu nastao tek tako, kao ni Mit o gangsterima tokom tridesetih.

Praveći heroje od ljudi koji svakako to nisu bili, Amerikanci su sopstvenu istoriju izdigli iznad prizemnosti, dali joj svrhu i smisao, pronašli joj vrednost, i zahvaljujući svemu tome i postali Amerikanci.

To je zamalo uspelo i nama, jer su mitovi poput onog o Valteru i čitava ta mitološka partizanska pop kulutra stigli vrlo blizu cilja - stvaranja Jugoslovena kao nacije izdignute iznad prizemnosti.

I ako obratite pažnju, u toj vrsti mitova i kod nas i kod Amerikanaca nema ničeg vulgarnog (nije to čak ni Džozi Vels koji te em ubije, em ti pljucne na čelo), nema psovki, nema onog prostog narodnjaštva sa pucanjem, pevanjem i opijanjem, nema laganja; sve je, od izgleda do dijaloga, deo jedne gotovo uzvišene estetike.

Pritom je postavljeno vrlo prosto: Heroj, problem koji se ima rešiti, i rešenje. Boni i Klajd ginu zato što je to potrebno, ali ginu u jednoj, po estetici, najlepših ikada snimljenih scena. Spektakularan kraj priče i mita, baš kao i ona scena kada dvojica nemačkih oficira, delujući gotovo kao pozitivci, gledaju Sarajevo i izgovaraju: Das ist Walter.

Mit od stvarnosti pravi ono što bismo želeli da stvarnost bude.

I svaka njegova dekonstrukcija, vraća stvarnost u lokalnu prizemnost. U Sarajevo devedesetih.

Rušenje spomenika

Zato je, takođe, Unforgiven pogrešan. On je početak rušenja jednog velikog mita, u njemu je prvo seme političke korektnosti, začetak onoga što danas gledamo posmatrajući razne sumanute pokrete koji svoje postojanje opravdavaju obaranjem spomenika.

Džozi Vels je prvi spomenik koji je srušen. I srušio ga je sam autor, podsećajući na poludelog Botičelija koji, u Savanarolinim lomačama taštine, spaljuje svoje slike. S njim je srušio i Serđa Leonea, inspektora Kalahana i sve one junake (Zlato za odvažneDve mazge za sestru Saru), koje je sam tako suvereno igrao, bez trunke sumnje u razlog njihovog postojanja.

A u Unforgiven, posle svega, ne može na konja da se popne, i svako ubistvo podvrgava sumnji - on, koji je tako elegantno pljuckao na čelo zlikovcima, što bi i sami tako često radili, ili bar maštali da radimo, suočeni s raznim zlikovcima na ovom svetu. Ogoljena kazna u istom takvom, ogoljenom i sasvim kockastom moralnom kodu, jedan je od nedosanjanih a željenih ideala svakog malog čoveka. Onog koji je i izmislio heroje. Da rade sve ono što on ne može.

Zato i jeste sumanuto to što je ceo Unforgiven prožet dilemom u opravdanost ubistva, pošto ona svakako nisu stvarna i nisu nikakva apologija nasilja, nego, uz sve ostalo već rečeno, samo deo jedne herojske estetike, one koja nužno mora da pojednostavi stvari i da dobro i zlo prikaže u njihovom osnovnom koloru. Jedno je belo, drugo crno, i belo mora da pobedi. Krv je tu rekvizit, scenografija, suštinski je nema, i nema ni razloga baviti se njome na nekom uzvišenom metafizičkom nivou. 

I naravno da stvarni život nije takav, u njemu je krv grozna realnost, ali zar posao umetnosti nije da imitira život, nego da život natera da imitira nju, kada je dobra.

Istvud je sve to odbacio i naterao Vilijama Manija da postane simulakrum Džozija Velsa. Kao da je, ljut zbog nečega na njega i sebe, nastavio da ga u svojoj glavi snima i posle one završne scene, u kojoj Džozi, ranjen, ali i spasen, upravo pobedivši, i to konačno, zlikovce, jaše ka izlazećem suncu.

U tom neprikazanom nastavku, u toj Istvudovoj unutrašnjoj presudi čitavom jednom mitu i svojoj ulozi u njemu, Džozi odlazi na ranč, gde ga, možemo lepo da vidimo svu tu rediteljsku zlobu, pod svoje uzima ona slatka plavuša, i, transformisana u čudovište, sklanja mu pištolje i pušku, rađa mu decu i, sve zvocajući, pravi od njega Vilijama Manija, alkoholičara, onog koji se potom pojavljuje u Unforgiven

Heroj na kauču

Grozno, ali, opet, Istvud je nešto dobio za taj osvetnički čin, i to dovoljno veliko i sjajno: da i sam zaboravi šta je uradio od sopstvenog Heroja, što opet jeste ironija, ponovo bolna, ali i još jedan neoprostivi greh.

Iz tog greha nastao je čitav jedan pravac čije finale čini onaj besmisleni kvazi psihoanalitički film o Džokeru (inače sjajnom negativcu, kojeg su tako dobro igrali Nikolson i Ledžer), kojim je jednom antiheroju nametnut razlog postojanja - nametnuto mu je nategnuto objašnjenje, klišeizirano i prizemno.

Taj uradak uticao je, zatim, i na poslednji film o Betmenu, u kojem se na isti način, nategnuto i kvazipsihološki, uz fraze i klišee, glavni junak, Heroj, mnogo više bavi preispitivanjem i sumnjom, nego ubijanjem zlikovaca.

Naravno, sve ovo ne znači da je svaki mit dobar (mi smo se bar naslušali gomile bolesnih), niti da je preispitivanje a priori loša stvar.

Dekonstrukcija je često i lekovita, baš kao što su lekoviti i porazi, međutim to je sasvim drugo, sociološko, filozofsko i često i političko pitanje. Pa i kulturološko, sasvim dozvoljeno, kao što je bilo dozvoljeno da Mit o gangsteru, stvoren u Kopolinom Kumu, filmu bez ružnih reči, sa uglađenim gangsterima sa manirima, Skorseze delom dekonstruiše filmom Goodfellas, u kojem su kriminalci prikazani kao proste i prazne zveri, a plus jadni i bedni cinkaroši.

Ono što Skorseze ipak nije uradio, snimajući gadnu periferiju mafije (glavni junaci nisu punopravni članovi Porodice), jeste to da time nije ubio sam mit, nije ubio Kuma, i na taj način nije ni degradirao ideju o tome da ipak negde postoje oni loši, ako su loši, ali sa kodom, čašću i jasnim, tvrdim, principima.

I to: princip, kod, čast... jeste ono zbog čega su heroji i nastali, kao potreba za jasnim, uokvirenim sistemom u kojem će dobro i zlo biti prepoznatljivi.

Pronađene iluzije

Zato u starim mitovima, a kasnije u stripovima i filmovima, zlikovci i heroji obitavaju baš da bi nas naučili da ima stvari u koje se ne sme sumnjati. Elementarne su te stvari, poput poštenja, dobra, milosti, empatije, morala...

I sve to je takođe lekovito, ništa manje od dekonstrukcije, znaju to vrlo dobro svi oni koji su toliko puta bili prisiljeni da izgube nadu.

Mitovi i heroji je vraćaju. Kao u onoj sceni u kojoj, sa suncem iza leđa, Džozi Vels jaše sasvim sam ka grupi komančerosa koji drže nesrećne taoce, a jedan od njih, stari Indijanac, na pitanje „šta se dešava?", mirno odgovara, uz osmeh:

„To pakao dolazi na doručak".

U Unforgiven ništa slično nije moglo da se desi. Zato što heroji podrazumevaju spasavanje nevinih.

A u tom filmu ih više nema. Svi su krivi. I oni dobri, i oni zli.

I to jeste najgora posledica tog besmislenog, Oskarom i ličnom frustracijom motivisanog pokušaja da herojima prestanemo da praštamo.

Nema više nevinih. Nigde na ovom svetu. Pa ni na filmu.

Zato je i film u kojem učestvujemo tako loš. Nema nikoga ko ima prava da zlikovcu kaže, poput Prljavog Harija:

"You've got to ask yourself a question - 'do I feel lucky? Well, do you, punk?"

Bajden Putinu? Možete li da zamislite?

Nikako. Ali zato možete nešto drugo. Da pogledate Odmetnika Džozija Velsa. Bar 46 puta. I da zaboravite Unforgiven.

Tako ćete bar sebi da oprostite, ako ne možete Istvudu.