U trenutku kada Istvud snima „Unforgiven“, vestern kao žanr postoji decenijama. Filmovi Serđa Leonea, Teda Posta i Dona Sigela stvorili su odavno arhetip istvudovskog vestern heroja, „nepoznatog zaštitnika“. On je daleko od jednoznačnog pozitivca, još dalje od sveca, ali njegova psihologija ostaje nevidljiva: taj „nepoznati zaštitnik“ kao lik ostaje dvodimenzionalan. Sve do Vilijama Manija.

Prvo izdanje svog kratkog romana Grad od stakla, koji će kasnije postati uvodni deo kultne Njujorške trilogije, Pol Oster je objavio 1985. Šesnaest godina ranije, 1969. dakle, Ros Mekdonald je objavio Oproštajni pogled, tačnije The Goodbye Look, roman koji je za mnoge ozbiljne fanove noara bio svevremenski vrhunac žanra.

Već i naslovom, Mekdonald se ovde skoro nepristojno samosvesno naslanja na Čendlerov Dugi oproštaj, tačnije The Long Goodbye, u to vreme već legendarni klasik (izvorno iz 1953). Šesnaest godina je trebalo Mekdonaldu da izvarira Čendlera, a onda je šesnaest godina trebalo Osteru da izvarira ceo žanr.

Odmetnika Džozija Velsa Klint Istvud je snimio 1976. Posle šesnaest godina je isti čovek napravio vestern varijantu Grada od stakla, film Unforgiven. Šesnaest godina pre Džozija Velsa, Džon Vejn je režirao Alamo, glumeći u istom filmu takođe i glavnu ulogu, sve ono što će Klint Istvud napraviti šesnaest godina kasnije u Odmetniku Džoziju Velsu, kao i još šesnaest godina kasnije u filmu Unforgiven.

Književnost je drukčija od filma između ostalog i po tome što joj je lakše da bude autoreferencijalna. Grad od stakla se na mnogo nivou igra meta-noar romana, ali vrhunac je ipak u onom poglavlju gde se na skoro esejistički način razglaba o Don Kihotu. Ne kaže tu Oster eksplicitno kako želi da njegov Grad od stakla za noar krimiće bude ono što je Don Kihot postao za viteške romane, ali to ipak vrlo ubedljivo sugeriše.

Nepoznati zaštitnik

Na tragu takve ubedljive sugestije je i Klint Istvud, doslovno od samog početka filma Unforgiven. Film zapravo počinje neobično literarno: lirskim tekstom uz muzičku pozadinu. U tekstu se pripoveda o mladoj ženi koja je umrla od velikih boginja 1878, nekoliko godina nakon što se udala za Vilijama Manija, poznatog razbojnika i ubicu, čoveka čija je opaka i neumerena ćud bila zloglasna. Film koji sledi daje zapravo odgovor zašto se ova žena, koja nije bila lišena mogućnosti izbora, ipak udala za tog čoveka „opake i neumerene ćudi".

U trenutku kad Istvud snima Unforgiven, vestern kao žanr postoji decenijama. U taj već praktično klasični žanr, Istvud se najpre upisao kao glumac, a zatim i kao režiser, odnosno istovremeno režiser i glumac. Filmovi Serđa LeoneaTeda Posta i Dona Sigela stvorili su arhetip istvudovskog vestern heroja, „nepoznatog zaštitnika" (da se pozovem na stari nekadašnji srpskohrvatski prevod naslova filma High Plains Drifter iz 1973, prvog vesterna i drugog po redu dugometražnog filma uopšte koji Istvud potpisuje kao režiser). Taj „nepoznati zaštitnik" daleko je od jednoznačnog pozitivca, još dalje od sveca, ali njegova psihologija ostaje nevidljiva; uz rizik da ovo zvuči malo previše pojednostavljeno: taj „nepoznati zaštitnik" kao lik ostaje dvodimenzionalan, čak i u svojim najuspešnijim „inkarnacijama" poput one iz Odmetnika Džozija Velsa (1976) ili Bledog jahača (1985).

Sedam godina nakon Bledog jahača, Istvud nije režirao vesterne. Režirao je krimiće, ratne i avanturističke filmove, čak i komedije (Ružičasti kadilak), ali vesterne ne, sve do 1992, sve do filma Unforgiven.

Crni album

Reč Unforgiven moguće je, naravno, prevesti sa engleskog na nekoliko načina, a ne radim to ovde ponajpre iz dva razloga; prvi i manje važan je moje sećanje na vreme kad sam ga prvi put gledao, na piratskom VHS-u, kao jedan od prvih novijih filmova koje sam uopšte gledao izvan uređene distribucije u uređenoj državi, pa stoga i nije bilo zvaničnog prevoda naslova. Drugi razlog je istoimeni singl Metalike, sa Crnog albuma objavljenog godinu dana pre nego je premijerno prikazan Istvudov Unforgiven.

Iz današnje perspektive, 1991. je jedna od ključnih godina u istoriji popularne muzike, a Metalikin Unforgiven jedna je od najvećih pesama epohe. Na pomalo paradoksalan način, ona žanru „moćne balade" karakteristične za teški metal radi istu stvar koju je Istvud svojim filmom uradio vesternu: dovodi ga, naime, do njegovih krajnjih konsekvenci posle kojih više ništa ne ostaje isto.

To se vidi i iz naoko potpuno drukčijih reakcija na ogromni uspeh vlastitih Unforgivena. Metalika posle pokušava da ponovi taj uspeh radeći stvar atipičnu za popularnu muziku, a uobičajenu u Holivudu - snima „nastavke" pesme, bukvalno nastavke, Unforgiven II (1997) i Unforgiven III (2008). Istvud pak, što je dotad izgledalo nemoguće, potpuno odustaje od vesterna kao žanra - odbacujući, dakle, žanr koji ga je definisao - i poštuje to skoro punih trideset godina, sve do prošle godine, sve do filma Cry Macho, koji je opet do te mere autoparodičan da zapravo podebljava odustajenje od vesterna koje je doneo Unforgiven

Varljiva jasnoća

Sinopsis filma Unforgiven je varljivo jednostavan. Prostitutke iz javne kuće odluče da unajme dva-tri revolveraša da izvrše odmazdu nad kaubojima koji su unakazili jednu njihovu koleginicu.

Nekadašnji razbojnik i ubica Vilijam Mani je udovac koji poštenim radom na farmi pokušava da odhrani svoju decu. Njegovom prijatelju Nedu Loganu (glumi ga Morgan Frimen) se ponuda ovih prostitutki doima kao relativno jednostavan način da se zaradi neki novac. On Maniju nudi „partnerstvo" koje ovaj isprva odbija. Kasnije se, međutim, predomisli i ipak pođe s njim.

Odnos Manija i Logana je ponešto arhetipski. Na prvi pogled, Maniju se njihov nekadašnji život istinski zgadio, dok ga Logan donekle romantizuje. Kad, međutim, kako se to kaže, „dođe stani-pa'ni", Mani ostaje veran starom sistemu vrednosti, a Logan odustaje.

Loganu to ipak neće spasiti život. Šerif Mali Bil u genijalnom tumačenju Džina Hekmena će ga ubiti, a dok ga bude ponižavao potenciraće njegovo prijateljstvo s Manijem, „ubicom žena i dece".

Jedna od prostitutki prepričaće taj događaj samom Maniju. Scena je antologijska. Pola filma je već prošlo, a ključni lajtmotiv je Manijevo odbijanje konzumiranja alkoholnih pića u svakoj mogućoj situaciji. Tokom ovog prepričavanja, međutim, Mani otvara flašu s viskijem i ispija nekoliko gutljaja dok sluša replike koje ga bole kao da mu se olovo u živo meso zabija.

Neposredno pre te scene, Mani i njegov mladi pratilac, Skofild Kid (igra ga Džejmz Vulvet) ubili su kauboje za kojim su prostitutke raspisale poternicu. Kid, koji je dotad glumio iskusnog razbojnika, u pijanstvu priznaje da nikada pre nikoga nije ubio. Mani kaže da je ubiti nekoga vražije iskustvo, da mu time oduzmeš sve što ima i sve što bi ikada mogao steći.

Vest da je Ned ubijen samo dodatno učvršćuje Kidovo odustajanje od sna da bude slavni revolveraš. On odlazi svojim putem, a Mani ga ispraća kao u parafrazi one anegdote kad mladi pisac od Andrea Žida traži savet da li treba da nastavi da se bavi pisanjem, pošto ima argumente i za i protiv, a Žid mu kaže da mu je neverovatno da neko želi da bude pisac ako ima apsolutno ikakvu stvarnu priliku da to ne bude.

Ako ikako možeš da ne budeš ubica, razbojnik i revolveraš, nemoj to biti, kao da ostareli Vilijam Mani poručuje mladiću dok ovaj odlazi. Sam Mani, međutim, nema izbora. Verovatno ga nikad nije ni imao.

I Mani zatim polazi na svoj osvetnički pohod. To finale filma se po svojoj akcionoj veštini, po okrutnosti i cinizmu, po katarzi osvete, ne razlikuje od tipičnih srodnih sekvenci iz prethodnih Istvudovih vestern filmova, od onih koje je režirao do onih najboljih u kojima je (samo) glumio.

Na kraju, kad pobije sve koje je namerio pobiti, dok kiša lije i dobuje, Mani s puškom izlazi na čistinu i poručuje celom gradu kako, evo, izlazi, ali kako će da ubije svakog koga vidi; a ako se neka džukela usudi da zapuca na njega, toga će ne samo ubiti, nego će mu ubiti i ženu, sve njegove prijatelje i na kraju će mu zapaliti kuću.

Stotinu i kusur godina kasnije, Haški tribunal će takvu praksu definisati kao „prekomernu upotrebu sile u samoodbrani".

Poruka za grad 

Uprkos pretnji, rizik je ogroman. Ali to je opet mig legendi iz začetka žanra; kažu da je Bili d Kid nakon što je ubio šefa neke razbojničke bande, dok su svi njegovi ortaci još bili živi, doneo vreću za spavanje usred saluna, pa je legao da spava u sobi punoj ljudi koji su imali razloga da ga ubiju, te da je spavao dubokim snom celu noć, a niko nije imao petlju da bilo šta pokuša.

Nakon što uzjaše konja, Mani ima još poruku za ceo grad. Treba da mu dostojno sahrane prijatelja i da nipošto nikad više ne unakaze nijednu kurvu, a ako se toga ne budu držali, vratiće se da ih pobije sve, baš sve, do poslednjeg. Posle toga Vilijam Mani na belom konju odlazi u mrak. Nepoznati zaštitnik nije više toliko nepoznat.

Preostaje samo odjavna špica zvana closing credits. Iz nje saznajemo da se Vilijam Mani vratio po svoju decu, ali da su skupa napustili farmu. Neki su se džambasi kleli da su kod San Franciska sreli nekog tipa što je bio isti on. (Uostalom, Oskar Vajld nekako u isto vreme piše da svako ko nestane bude viđen u San Francisku.) Navodno se obogatio na trgovini tekstilom.

Njegovoj tašti i dalje nije bilo jasno zašto se njena ćerka jedinica udala za Vilijama Manija, poznatog razbojnika i ubicu, čoveka čija je opaka i neumerena ćud bila zloglasna.

Slika tone u tamu dok svira instrumental zvani „Klaudijina tema". Klaudija Feders-Mani, tako se zvala pokojna žena Vilijama Manija. U jednom trenutku ta muzika opasno zaliči na intro neke hevi-metal balade, neke na čijem bi se početku moglo reći:

New blood joins this Earth
And quickly he's subdued
Through constant pained disgrace
The young boy learns their rules.

Dečak koji nauči njihova pravila postaće čovek opake i neumerene ćudi.