„Nema književnika bez zavičaja, ali ima toliko naših zavičaja bez književnika“, napisao je svojevremeno Anđelko Vuletić govoreći o Ziji Dizdareviću koji je ubijen u Jasenovcu i kome je Branko Ćopić posvetio svoju „Baštu sljezove boje“. Zavičaj Zije Dizdarevića mogao bi da bude bilo koja bosanska kasaba, ali isto tako i Sarajevo i Beograd. Isto bi se moglo reći i za Zvonimira Šubića, ali bi bilo višestruko korisno zavičajno ga utemeljiti u današnjoj Srebrenici.

Sa prvim vestima o napadu Rusije na Ukrajinu ovdašnje sajber skladište počelo je ubrzano da se puni tekstualnim i slikovnim prilozima koji su nas očas posla vratili u ratne devedesete. I kada se sa brojnih statusa objavljenih ovih dana na društvenim mrežama skloni podrazumevajuća pokorica ispolitizovanog humanitarizma, suština potrebe da se u ovako teškim trenucima za sobom ostavi ma kakav digitalni trag uglavnom se svodi na evociranje sopstvenog iskustva preživljavanja najrazličitijih tegoba koje sa sobom donosi ukidanje mira.

U središtu takvih (pri)sećanja najčešće se nađe čovekova sposobnost da se prilagođava novonastalim okolnostima u kojima valja nastaviti borbu za opstanak. A jedna od najvažnijih karakteristika te sposobnosti jeste odnos prema protoku vremena. Jer kada ratnu sadašnjost prihvatite i kao najverovatniju skoru budućnost, onda se nada obavija strpljenjem, a jedan od načina da se istrpi realnost ispunjena prostorima ispražnjenim od mirnodopskih rutina jeste i vođenje dnevnika.

Dnevnici Voje Čolanovića

Takav dnevnik vodio je i jedan od naših najznačajnijih savremenih autora Voja Čolanović (1922-2014). Dobitnik svih najznačajnijih domaćih književnik priznanja, ali nikada u dovoljnoj meri prepoznat kao jedan od najinventivnijih stvaralačkih glasova, ovaj pritajeni rodonačelnik postmodernog izraza u srpskoj prozi ostavio je u svojoj rukopisnoj zaostavštini desetak svezaka dnevnika koji je vodio od 1941. do 1945. godine.

Deo Čolanovićevih dnevničkih zapisa objavljen je pod naslovom „Šapat ispod obešenih" u izdanju Službenog glasnika. Knjigom koju je brižno uredio Miodrag Raičević i koja je do danas doživela dva izdanja obuhvaćeni su prvi dani nemačke okupacije.

Celokupnu dnevničku građu karakterišu sve osobine Čolanovićeve poetike. U tim ne samo dokumentaristički vrednim zapisima pohranjeno je jedinstveno iskustvo mladoga čoveka koji uprkos dejstvu najrazličitijih ograničavajućih sila uspeva da vodi bogat unutrašnji život u kome sve vreme varniči između iskustva proživljenog i pročitanog. Prvenstveno pod uticajem moderne francuske književnosti i tadašnje anglosaksonske popularne kulture, Čolanović u dnevničkim zapisima otkriva i brojna druga čitalačka iskustva uz čiju pomoć nastoji da pronikne u dublji smisao situacija u koje dospeva voljom ratnog slučaja komedijanta.

Tako u zapisu s kraja novembra 1942. godine, nastalog tokom neke vrste prisilnog kancelarijskog službovanja u Grockoj, opisujući atmosferu u tamošnjoj menzi, pred Čolanovićem oživljavaju slike „ubuđavelog života palanačkih činovnika iz Šubićeve 'Kaljuge'."

Čolanovićevo pominjanje nama danas potpuno nepoznatog pisca i njegovog isto toliko nepoznatog romana pruža priliku da se makar za kratko, u redovima koji slede, iz aktuelne atmosfere duboke neizvesnosti lišene i najmanjeg tračka optimizma vratimo u sada već davno doba tridesetih godina prošloga veka. Tamo nas čeka početak priče o dva bosanskohercegovačka pisca koji su svoje prve i, ispostaviće se, najveće književne uspehe ostvarili u predratnom Beogradu. 

„Počinjući tako sasvim iz početka..."

Stranice današnjih domaćih dnevnih novina gotovo isključivo čine bombastični naslovi posvećeni skandalima iz privatnih života javnih ličnosti koje su to postale „zahvaljujući" upravo pomenutim skandalima. Ali neobične životne priče bile su i te kako interesantne i urednicima dnevnih listova i pre devedeset godina. Tako je na petoj stranici beogradske „Politike" od utorka 22. decembra 1931. godine štampan članak posvećen Zvonimiru Šubiću, pobedniku konkursa ovoga lista za najbolji roman. 

Šubiću je, nakon što je dokazao autorstvo romana „Kobna zamena", isplaćena novčana nagrada od 30.000 dinara, a u članku se dalje navodi kako „ime g. Zvonimira Šubića nije sasvim nepoznato čitaocima 'Politike'", koji su na njenim stranicama već mogli da čitaju njegove priče i kako je nekoliko svojih pripovedaka objavio u časopisima „Venac", „Misao" i „Književna krajina". Potom slede Šubićevi osnovni biografski podaci, koje devedeset godina kasnije hteli-ne hteli iščitavamo u najosetljivijem istorijsko-političkom kontekstu:

„G. Šubić je rođen 1902. godine u Srebrenici. Njegov otac pokojni Mijo Šubić bio je pekar. Njegova mati Anka, rođena Jakšić, rodom je iz Bajine Bašte. Iz toga braka u kojem je otac Hrvat i katolik, a majka Srpkinja pravoslavne vere rođen je Zvonimir."

Od ovog mesta, puka novinska vest o imenu dobitnika jedne književne nagrade izrasta u građu za kakav nagrađivani roman! Šubić je u Beograd iz Srebrenice došao 1926. godina, ali bez ikakvih dokaza da je svršio makar prva četiri razreda osnovne škole, jer je sva dokumentacija izgorela u ratu.

„I g. Šubić je u Beogradu započeo svoju karijeru time što je u palilulskoj osnovnoj školi položio sva četiri razreda. Počinjući tako sasvim iz početka", nastavlja autor članka, „on je počeo da se sprema i za gimnaziju, Naravno, gimnaziju nije mogao pohađati kao redovan đak. Nije mogao ni zbog toga što je on u Beogradu morao živeti od svog rada, jer nikakvih drugih sredstava nije imao."

Radio je povremeno, uglavnom kao niži službenik, prvo u poštanskoj direkciji, potom u Državnom savetu. Nagradu za svoj roman Šubić je došao da primi kao činovnik u Upravi državnog monopola.

„Oženjen, i sa dvoje dece, on je pored svega teškog života i borbe koju je morao da vodi, uspeo da kao privatan učenik položi četiri razreda gimnazije. Rešen da završi gimnaziju, sada sprema i ostala četiri viša razreda."

Na samome kraju članka navodi se kako Šubić svoj prvi roman možda nikada ne bi ni napisao da nije bilo „Politikinog" konkursa. „Napisao ga je za mesec dana, u odmoru koji je sam sebi dao posle položenih ispita za četiri razreda gimnazije."

Možda je upravo moranje da što pre završi zakasnelo školovanje uticalo na to da ovaj nagrađeni Šubićev roman nikada ne bude objavljen. Nije teško šretpostaviti kako je rukopis, usled hitrosti pisanja, zahtevao obimniju redakturu a da Šubić usled životnih okolnosti nije uspevao da za to nađe vremena. No, šta god da se desilo tokom pretpostavljenog izdavačkog procesa, Šubićeva bibliografija kazuje kako je svoju prvu knjigu objavio tek tri godine kasnije.

Tegoban život ljudi iz rodnoga kraja

Zbirka priča „Fazlića potok" ostala je ujedno i njegova najuspelija knjiga. Književni kritičari su je ocenili povoljno, a sem naslovne priče, naročito je isticana „Timotijeva smrt", bez koje bi i neka današnja antologija naše međuratne pripovetke bila nekompletna.

A Šubić je pisao o tegobnom životu ljudi iz rodnoga kraja. Pisane u jeku prodora socijalne proze koja je nastajala pod snažnim uticajem sovjetske literatura, ove kratke priče poseduju jednu sasvim osobenu energiju nagoveštaja svega onoga što bi njihov autor mogao da postigne u bliskoj budućnosti.

Ova energija naročito izbija iz pomenute „Timotijeve smrti". To je priča o danu u kome se u kući siromaha istovremeno odvijaju svadba i sahrana. Starac Timotije ne želi da svojom smrću omete unukovo venčanje, jer bi to odgodilo dolazak snahe u kuću kojoj su potrebne njene dve vredne ženske ruke. Tako se uz pripreme za veselje priprema i mrtvački sanduk za Timotija, pri čemu se vodi računa o što racionalnijem utrošku građe.

U tim redovima ima udaljenih prizvuka i Foknera i Bruna Travena, ali Šubić uspeva da „atraktivan" siže omeđi autorskim pečatom. Jednostavnost njegovog izraza nije iznuđena, već dostignuta. 

Međutim, sve što će Šubić posle toga napisati i objaviti biće, naročito u romanima, obeleženo konstantnim odsustvom stvaralačke snage da se prvorazredne zamisli pretvore u istu takvu književnost. Jednako važna karakteristika Šubićevog književnog stvaralaštva jeste njegovo nastojanje da svako naredno delo piše u potpuno novom tematskom i poetičkom registru. Ova, u našoj književnosti, jedinstvena potraga za sopstvenim pripovedačkim glasom trajala je do kraja Šubićevog životnog i stvaralačkog puta.

Od „Heroja u papučama" do kaljanja „Kaljuge"

Ona prva, predratna faza Šubićevog rada nastavljena je samo godinu dana nakon pojavljivanja debitantske knjige priča. U izdanju Gece Kona objavljen je prvi Šubićev roman „Heroj u papučama". Mesto siromašnih stanovnika kasabe i njihovih suočavanja sa problemima golog opstanka, na sceni je preljubnička priča čiji akteri tavore u kolotečini provincijalne malograđanske egzistencije.

I dok je efektnost teme pretvorio u prednost „Timotijeve smrti", Šubić ovde uglavnom ne uspeva da književnim postupkom svojim junacima udahne ni trodimenzionalnost, ni metefizičnost. Pa ipak, on iznenađujuće vešto izlazi na kraj sa građenjem atmosfere u erotskim scenama, što mu najverovatnije i donosi čitaoce čija pak zainteresovanost najznačajnijeg beogradskog izdavača dovodi do zamisli da od Šubića napravi, kako bi se to danas reklo, pisca književnih hitova.

I tako se 1937. godine u izlozima knjižara pojavljuje novi Šubićev roman „Kaljuga", koji levo orijentisana književna kritika dočekuje na nož a njegovog pisca, ispostaviće se, zauvek lišava i najmanje prilike da njegovo delo bude temeljito sagledano i objektivno ocenjeno.

Apsurdnost celoga nesporazuma počiva u činjenici da Šubić ne snosi bilo kakvu „odgovornost" za ovakvu sudbinu svoga dela. Jedini povod za otvaranje prave male sezone lova na autora bila je, po mnogima, nespretna i neodmerena reklama kojom je Geca Kon najavljivao novi Šubićev „hit". Isti taj tekst nalazi se i na omotu same knjige, a u njemu se, između ostalog kaže:

„Snagom svoga talenta Zvonimir Šubić bi se možda mogao porediti samo sa Borisavom Stankovićem i Miroslavom Krležom; ali širinom svoga sagledavanja, dubinom zahvatanja, čitavom svojom problematikom, živošću prikaza, životnom i umetničkom istinom koja se javlja sa njegovih stranica, njegova 'Kaljuga' odista prevazilazi 'Nečistu krv' ili, na primer, 'Život Filipa Latinčića'..."

Nije zabeležno kako je (ako jeste) Krleža reagovao na ovo slučajno ili namerno prekrajanje naslova svoga romana, ali su nam dostupni brojni prikazi Šubićevog drugog po redu romana. Najdirektniji i slobodno se može reći najokrutniji bio je Velibor Gligorić, koji je „Kaljugu" okarakterisao kao plitkouman i lažni roman, ni savremen ni istinit.

Šubić, istina, još jednom nije uspeo da zamišljenom sadržaju udahne preko potrebnu formu kojom bi se omogućilo kretanje one energije koja književnim junacima daje neophodnu trodimenzionalnost i karakterističan glas. Ipak, „Kaljuga" je, ako ni zbog čega drugog, interesantna jer se radnja romana odigrava u izmišljenom Đurđevcu, kasabi koja bi po mnogo čemu mogla da bude upravo Šubićeva rodna Srebrenica.

Baratajući potisnutim strastima i izobličenim ambicijama svojih junaka, Šubić ne uspeva da verodostojno uobliči i privede kraju vešto osmišljenu melodramu, ali sasvim nesvesno pokreće neumitni žrvanj entropije što danas ovaj njegov roman čini i te kako interesantnim.

Ostaje samo pitanje kako bi marketinške službe aktuelnih domaćih izdavača sastavile ekonomsko-propagdanu poruku koja bi čitaoca navele da potroši novac na ovu Šubićevu knjigu.

Grapeli u bosanskoj kafani

I dok je te 1937. godine jedna spisateljska zvezda počinjala zauvek da se gasi, u „Politici" je objavljena priča „U bosanskoj kafani" Zije Dizdarevića.

   „Sjede ljudi.
   Preko sasušenih usana iz dubine sagorjelih pluća, kulja i vuče se dim. Ide tromo, slaže se, kolutovi se gomilaju na sredini kafane i ispunjavaju je sve do svoda. A ljudi sjede, nepokretni. Noge prekrštene, misli dosadno nejasne kao polubijeli dim što se povlači okolo. Lica se ne razaznaju, čalme i fesovi na čas se čudno izduže, protegnu, dobiju fantastične izglede u pokojem novom valu dima, neko se iskašlje, a za 'odžakom' zazveči džezva.
   - Rasime, jednu i dva!..."

Nije Andrić, a nije ni Karver, ali jeste javljanje novog, samosvojnog spisateljskog glasa koji već u prvoj rečenici prve priče pokazuje šta sve zna, šta sve hoće i koliko može.

Dizdarevićevu priču objavljenu u „Politici" pročitao je i Branko Ćopić, koji je u to vreme na istim stranicama redovno objavljivao priče iz Podgrmeča i živeo od tih honorara. Ćopiću su priča svidela, ali je, barem tako kaže u svojim sećanjima ispripovedanim Enesu Čengiću, mislio da je reč o spisateljici.

   „Zamišljao sam Ziju kao bljedunjavu ljepoticu krupnih očiju i unaprijed se radovao našem prvom susretu: Stoje jedno naspram drugoga pjesnik sela i pjesnikinja idilične bosanske kasabe, izgubljene među brdima.
   Već sam se vidio kako sa Zijom šetam Kalemgdanom, kako joj pričam o sebi, svojoj samoći, izgubljenosti, čežnji...
   To je djevojka mojih snova - ponavljao sam u sebi!
   Jednog jutra, tek što upadoh kod urednika 'Politike' Žike Milićevića, on namrgođeno ali dobrodušno zabobnji pokazujući na mršavog razbarušenog mladića što je tu stajao:
   - Upoznajte se. Vi ste zemljaci! To je Zija Dizdarević!"

Tako je počelo prijateljstvo koje se nastavilo i nakon Dizdarevićevog preranog odlaska, Ćopićevim „Pismom Ziji", na početku „Bašte sljezove boje".  

Prastaro ništa

Zija Dizdarević je rođen u hercegovačkom selu Vitina, kod Ljubuškog 1916. godine, ali se porodica ubrzo seli u Fojnicu, gde, prema sopstvenim rečima, provodi „isprebijano i polomljeno djetinjstvo".

Školovao se u Sarajevu, gde je završio učiteljsku školu, ali nije mogao da se zaposli ni u jednoj školi, jer je u policiji uveliko bio zabeležen kao predvodnik akcija naprednog omladinskog pokreta. Zato u septembru 1937. godine dolazi u Beograd, gde na Filozofskom fakultetu upisuje pedagogiju. Sem što piše i objavljuje priče u „Politici", svira violinu i džez orkestrima koji zabavljaju publiku po kafanama i hotelskim restoranima.

Dizdarevićeve priče mahom su smeštene u bosansku kasabu, grad koji „živi tužno i zaboravljeno, kao da mu je vlasnik davno negdje umro..." U svom nevelikom ali umetnički izuzetno vrednom pripovedačkom opusu, Dizdarević neprestano pokušava da iskaže „prastaro bosansko ništa". I to čini neprestano ukazujući na teške materijalne okolnosti u kojima životare njegovi junaci.

Uporedo sa književnim radom, Dizdarević je bio aktivan i na levičarskoj političkoj sceni koju su tih predratnih godina obeležile žestoke polemike i svađe. U središtu ovih dramatičnih sukoba na levici našao se već pominjani Miroslav Krleža, kome je Zija Dizdarević na katolički Božić 1939. uputio pismo, do koga su njegovi članovi porodice došli tek početkom XXI veka, kada je i objavljeno u časopisu „Sarajevske sveske".

„Ne znam kako da vas oslovim, a to je najzad sasvim svejedno", počinje Zija Dizdarević svoje obraćanje Krleži, moli ga da ga sasluša do kraja i na narednim stranicama nastoji da opiše lošu atmosferu koja vlada među levo nastrojenim beogradskim studentima, pominjući, među ostalima i Radovana Zogovića, Milovana Đilasa i Oskara Daviča:

„I sve što sam rekao i još mnogo toga što, zbunjen i nesređen, nisam rekao, sve sam to spreman javno viknuti u lice beogradskom frontu. Poražen vašom iskrenošću i pobuđen rečenicama upućenim beogradskim studentima ja, jedan iz mase vaših čitalaca, morao sam da vam napišem ovo pismo, da bih postigao svoj unutarnji mir jer vas i suviše cijenim a da bih ćutao. Sad, upravo u ovom retku nalazim se na granici bolećivo-suvišnih priznanja čisto intimnog karaktera i koja s načelnim stavom nemaju nikakve veze, a eto, javljaju mi se u obliku potrebe da vam kažem bar jednu toplu a sadržajnu i iskrenu riječ, kao zahvalu jednog čovjeka, zahvalu na svemu što ste do sada napisali onako duboko ljudski i što sam kroz vaše tekstove progledao. A te riječi, kao i uvijek, nema."

A dok se obraćao Krleži, za Dizdarevića se, opet prema Ćopićevom, ćopićevskim humorom ozračenom sećanju, interesovao Jovan Dučić, koji je, zajedno sa Dragišom Vasićem, dvojicu bosanskohercegovačkih mladih pisaca želeo da vidi u redovima novoosnovanog Srpskog kulturnog kluba.

   „Prilikom razgovora sa Dučićem i Vasićem, kojem je prisustvovao i jedan poznat stari beogradski advokat, priupitaše me i za Dizdarevića.
   Odmah se raspričah o Ziji i počeh ga hvaliti kao mladog i talentovanog pripovjedača.
   - Kako se on osjeća? - pita Dučić.
   - Pa eto, osjeća se, bogami, dobro: zdrav, krepak i živahan mladić.
   - A ne to, momče, nego nacionalno, kako se nacionalno osjeća? - nastavlja Dučić.
   - Ma kako da vam kažem... Osjeća se onako, više internacionalno...
   - Nemojte šarati, mladi gospodine - upada u razgovor advokat. - Komunista! Tako recite.
   - Ne znam, boga mi - slagah." 

Kakva je to država, kakva je to vlast...

Ćopić, međutim, nije lagao samo u vezi sa Dizdarevićevim ideološkim opredeljenjem, jer Zija, nažalost, nije bio ni zdrav ni krepak.

U predgovoru Dizdarevićevim sabranim delima, objavljenim 1961. godine u jednom tomu čuvene biblioteke „Kulturno nasljeđe" sarajevske „Svjetlosti", Rizo Ramić između ostalog kaže i kako je Zija bio „ne samo siroti umjetnik nego i bolestan umjetnik, bezmalo od djetinjstva. Zlopatio se sa bolestima, neotpornim organizmom, navukao je u srednjoj školi proces na plućima koji je ne jedanput prijetio katastrofom, što ga je i spriječilo da nije otišao u borbu po izbijanju ustanka... Bolestan, u temperaturama, sporo se oporavljajući, krijući se od zlikovaca... mjesecima je gorio od nestrpljenja da krene u borbu."

Dizdarević je uhapšen u Sarajevu samo dan pre nego što je trebalo da izađe na slobodnu teritoriju i pridruži se partizanima, u kojima je od početka rata bio njegov drug Branko Ćopić.

Do danas nije razjašnjeno kako je uhapšen a sastavljači biografskih beleški o talentovanom pripovedaču koji za života nije objavio knjigu najčešće navode da ga je prepoznao neki policijski agent ili da je došlo do policijske provale ilegalne mreže u gradu.

Svoj životni put Dizdarević je okončao u Jasenovcu, gde je ubijen odmah po dolasku u logor. Prema nekim izvorima, uspeo je da se poslednji put javi rodbini kartom, „iz Maglaja ili Žepča".

U knjizi dr Nikole Nikolića „Jasenovački logor smrti", zabeleženo je, istina romansirano upeglano, svedočanstvo o poslednjim Zijinim trenucima.

„Doveli su ga s grupom Sarajlija u proljeće ove strašne 1942. i poredali ih pred zapovjedništvo. Svi su znali svoju sudbinu, odavde nema povratka. Iz zapovjedništva su istrčali Luburić, Ljubo Miloš, Matković i još neki drugi jasenovački koljači. Luburić je nosio u ruci papire, sprovodnice i neki spisak. Okretao je taj spisao i prozivao svakog posebno, dolazio do njega i zagledao mu lice.
   Uzviknuo je: Zijo Dizdarević!
   - Ja sam - odgovorio je Zijo.
   Luburić mu se približi.
   - To je taj komunista iz Fojnice, koji nam zamalo nije utekao u partizane u Vranicu planinu! A zašto si ti upravo tamo u toj gluhoj kasabici savio svoje gnijezdo?...
   Predosjećajući skoru smrt, Zijo se, onako mršav, uspravio, podigao glavu i svojim plavim očima propalio Luburića.
   - Ja vas pitam, gospodine, ko to ima ima pravo, imate li vi i odakle vam to pravo da raspolažete mojim životom i životima ovih građana?! Kakva je to država, kakva je to vlast, koja bez razloga i povoda ubija ljude?
   ... Luburić ga je oštro promatrao, dok mu se deonja vilica tresla.
   - Vežite ga i vodite prijeko u Čalinke. Zakopajte tu njegovu glavu duboko, da nikad ne izmili iz groba! Mi smo danas država, mi smo danas parlament, mi smo danas zakon, mi smo danas ono pravo, koje može da ubija koga god hoće. Neka znaš, Zijo Dizdareviću, mi ćemo i tebe po tom našem pravu danas ubijati, jer si se usudio da nam osporiš našu vlast!" 

Kad se carstva mijenjaju

Zvonimir Šubić je, za razliku od Zije Dizdarevića, uspeo da se dokopa slobodne teritorije 1944. godine i postane član redakcije lista „Oslobođenje".

Po završetku rata živeo je u Sarajevu, gde je nastavio da piše, bezuspešno pokušavajući da u svojim novim pričama uhvati ritam nove pripovedačke paradigme. Pa ipak, to nije bila poslednja stanica na njegovom spisateljskom putu.

Pre svoje smrti 1956. godine, Šubić je uspeo da objavi obimni roman „Kad se carstva mijenjaju", koji je trebalo da bude tek prvi deo iz ciklusa „Sa lica i naličja", u kome je nameravao da obradi temu građanskog društva u Bosni i Hercegovini u periodu između dva rata.

Poslednji (a vrlo moguće i jedini) Šubićev novinski intervju upravo je posvećen njegovom radu na drugom delu ovog romana. Sa piscem je za NIN razgovarao Branko V. Radičević.

„Tražio sam pisca 'Timotijeve smrti'. Odavno se ne pojavljuje u svojim svratištima - kod 'Torbice', 'Kiseljaka' i 'Dubrovnika'. Šubića prosto nema u ovom Sarajevu. Setio sam se: možda je kod kuće. Ali bilo je ono opasno vreme - pred ručak. Išao sam nesiguran da ću ga naći. I gle, zatekoh ga zadubljenog nad rukopisom, drugim delom svog romana 'Kad se carstva mijenjaju'".

Radičević zatim primećuje kako je na koricama knjige izabranih Šubićevih priča, na mestu današnjih „blurbova" objavljena ocena recenzenta, u kojoj se, između ostalog, navodi i kako su piščeve mogućnosti skromnije, a da krug njegovih interesovanja nije širok. Potom prelazi na opis piščeve „radionice":

„Neobična radna soba, sa mačkom uvaljanom u pepeo, sa sivim zidovima i jutarnjom senkom u podne. Sumnjam da ovde ikad zaviri sunce! A pisac, krupna ljudeskara, sa podočnjacima čoveka koji je mnoge noći probdio, koji je mnogo doživeo i video, davao je tom ambijentu još jedan težak, tamniji ton."

Težak i tamniji ton trebalo je da preovladava i u Šubićevom poslednjem romanu, ali je još jednom ostavši bez pripovedačkog daha pred nama ponovo pojednostavljena i bleđa verzija onoga što je hteo i započeo. Interesantno kako je drugi deo romana pisan sa primetno više koncentracije i volje da se do kraja održava postignuti pripovedački ton.

I ovoga puta daleko od vrhunske proze, poslednji Šubićev roman opet uspeva da privuče pažnju današnjeg čitaoca pre svega zbog teme. Priča se opet odigrava u zamišljenom Đurđevcu, na samome kraju Prvog svetskog rata. Prateći promene kroz koje prolaze kako kasaba, tako i junaci ovog romana od koga bi se danas dala kreirati sasvim pristojna TV serija, Šubić se hrabro upušta u raspetljavanje međusobnih odnosa pripadnika tri vere, sve vreme ih prelamajući kroz ljubavne i interesne veze.

Pišući o Šubićevoj zbirci priča „Seljaci", Dragiša Vitošević je dao najkraći i najtačniji opis dometa njegovog književnog dela:

„Bez Kočićevog temperamenta, Andrićeve psihologije i Ćopićevog lirizma, Šubić je među pripovedačima Bosne zauzezeo skromno ali pristojno mesto." 

Nema književnika bez zavičaja, ali ima zavičaja bez književnika

Teško je pretpostaviti koje bi mesto, da je poživeo, među pripovedačima Bosne zauzeo Zija Dizdarević. Ali i tek pregršt njegovih priča sasvim je dovoljno da ga bez bilo kakvog dvoumljenja smatramo za važnog i velikog pisca.

Carstva su, međutim, u Bosni i Hercegovini nastavljala da se menjaju i ne nameravaju da prestanu to da rade. Možda i zbog toga ni Šubić ni Dizdarević nisu često bili u središtu književnog i društvenog interesovanja.

U Fojnici je 1976. godine održan simpozijum „Književno i revolucionarno djelo Zije Dizdarevića", nakon čega je štampan i tanušan zbornik. Među objavljenim tekstovima nalazi se i članak Anđelka Vuletića „Pisac i zavičaj", u kome ovaj pesnik primećuje kako „nema književnika bez zavičaja, ali ima toliko naših zavičaja bez književnika".

Zavičaj Zije Dizdarevića mogao bi da bude bilo koja bosanska kasaba, ali isto tako i Sarajevo i Beograd. Isto bi se, verovatno, moglo reći i za Zvonimira Šubića, ali bi bilo višestruko korisno zavičajno ga utemeljiti upravo u današnjoj Srebrenici. Istina, tamo se od skora dodeljuje književna nagrada koja nosi njegovo ime, a do početka građanskog rata njegovo ime je nosio i srebrenički Narodni univerzitet, koji je ujedno bio i tamošnji dom kulture, u okviru kog su radili biblioteka i bioskop.

Narodni univerzitet u Srebrenici počeo je sa radom 1960. godine, a povodom dvadesetogodišnjice rada objavljena je i prigodna monografija. Listajući ovo skromno izdanje i nailazeći, na primer, na fotografiju na kojoj se nalaze polaznici kursa pocinčavanja održanog u Potočarima 1980. godine, ne možete a da se na zapitate da li bi sve u Srebrenici bilo onako kako je bilo da je Zvonimir Šubić umeo da piše bolje a da je Zija Dizdarević imao vremena da napiše više?