Naučnofantastični serijal Džejmsa S.A. Korija "Prostranstvo" je pre svega politički triler, koji prati "geopolitiku" Sunčevog sistema u XXIV veku, na osnovu realistično rekonstruisane trajektorije tehnološkog i socijalnog razvoja čovečanstva.

Prostranstvo je serijal naučnofantastičnih romana posle koga je jednostavno nemoguće gledati i čitati svemirske avanture istim očima. Autorski dvojac - američki pisci Danijel Abraham i Taj Frenk, potpisani pod pseudonimom „Džejms S. A. Kori", ušli su u problematiku kolonizacije svemira kao malo ko pre njih: od problema ekonomičnog raketnog pogona za uspostavljanje međuplanetarnog saobraćaja u prihvatljivim vremenskim rasponima, preko ustrojstva svakodnevnog života u bestežinskom stanju i bioloških, socijalnih i ekonomskih posledica širenja ljudske civilizacije izvan Zemljinog gravitacionog bunara, pa sve do realističnih modela ratovanja u uslovima u kojim bojni brodovi pucaju jedni na druge sa razdaljina koje se mere milionima kilometara.

Atmosfera ovih romana neprekidno je razapeta između vrtoglavice koju izaziva beskrajnost prostranstva (sic!) unutar koje se radnja odvija, i skučenosti životnog prostora na svemirskim brodovima i stanicama, pa sve to kod čitalaca izaziva trajni refleks klaustrofobije i anksioznosti prilikom samog pomena svemirskih putovanja. Što je najgore, nakon Prostranstva, filmski i televizijski klasici žanra svemirske opere kao što su Zvezdani ratovi, Zvezdane staze, Svemirski brod Galaktika, ili Svitac, deluju kao neubedljive pozorišne inscenacije gusarskih avantura iz XVII i XVIII veka, ili u najboljem slučaju vazdušno-pomorskih bitaka iz Drugog svetskog rata.

Najveća snaga Prostranstva je bez sumnje u ubedljivoj i naglašeno realističnoj scenografiji (Amerikanci to obično zovu „izgradnja sveta", worldbuilding), ali daleko od toga da se ono što se unutar te scenografije događa može otpisati kao nešto sekundarno.

U duhu žanra, ali i u duhu vremena, 9 romana (i još 9 pratećih pripovedaka) pisani su u naglašeno eklektičnom stilu, pa u zavisnosti od radnje sadrže elemente noarovskog krimića, vesterna, svemirske opere, distopije, apokaliptičkog romana (uključujući podžanrove prirodne katastrofe i zombi-apokalipse), i naravno - naizmenično „niske" i „visoke" naučne fantastike (u zavisnosti od nivoa naprednosti tehnologije oko koje se radnja okreće).

Ali bez obzira na sve to, u svojoj srži Prostranstvo ostaje pre svega jedan politički triler, koji čitaoca usisava u napetu igru živaca koja prati „geopolitiku" (preciznije „solipolitiku") i realpolitiku Sunčevog sistema u XXIV veku, na osnovu realistično rekonstruisane trajektorije tehnološkog i socijalnog razvoja čovečanstva. Na tu osnovu se onda postepeno kristališe visokofantastična premisa vanzemaljske tehnologije koja služi kao makgafin za kompleksnu ekonomsku, kolonijalnu i imperijalnu igru između tri velike sile - Ujedinjenih nacija (preraslih u „zemaljsku vladu" koja upravlja Zemljom kao imperijalističkom „državom blagostanja" od 30 milijardi ljudi - od kojih je polovina nezaposlena i na osnovnoj socijalnoj pomoći), Kongresne republike Mars (kolektivistička i militantna tehnokratija nalik na SSSR) i Saveza Spoljašnjih Planeta (polupolitička, poluteroristička organizacija klasno i rasno ugnjetenih i kolonijalno podjarmljenih stanovnika svemirskih stanica u Asteroidnom pojasu i Spoljašnjih planeta, nalik na svemirsku „Iru" ili „Hamas").

U vihoru istorijskih događaja romani prate grupu preživelih sa tegljača vode „Kanterberi", uništenog u terorističkom napadu sa ciljem da se izazove međuplanetarni sukob. Zlehudom sudbinom oni dobijaju centralna mesta na pozornici istorijskih događaja koji iz temelja menjaju ustrojstvo ljudskog društva, dok pokušavaju da jašu na talasima promena u ukradenoj (odnosno „spasenoj") marsovskoj topovnjači ironično nazvanoj „Rosinante". Ime se ispostavlja kao dobro odabrano, budući da se posada broda zaista iz romana u roman sve dublje zapliće u globalnu politiku i juriša na sve veće vetrenjače.

Pad nemani

Kada se bavi „visokom" fantastikom, dvojac Kori je intelektualno uzbudljiv, ali u osnovi ni po čemu ne odudara od bilo kog drugog dela u žanru: „naučna" komponenta naučne fantastike se u tim delovima serijala potpuno gubi i prelazi u domen apsurdnog, nemogućeg i magijskog. I mada su ovi delovi nesumnjivo odlični i nalik na klasike žanra, ono što Prostranstvo čini iskreno uzbudljivim jesu oni aspekti romanā koji su „uzemljeni u stvarnosti" i koji publici neprekidno „ruše sneška", podsećajući je kako funkcionišu zakoni fizike i šta je u svemiru moguće, a šta ne.

Utoliko zenit celog serijala predstavljaju V i VI knjiga - Nemezine igre i Pepeo Vavilona, gde se i psihološki i moralni razvoj glavnih likova i geopolitičko-istorijski narativ dovode do svog prirodnog završetka. Nije slučajno da je upravo u ovim romanima prisustvo elemenata „visoke" fantastike najmanje prisutno, i svodi se na neizbežni vanzemaljski/ekstrasolarni makgafin i na deus ex machina rasplet inače izvanredno uzbudljive ratne drame.

Ali budući da je reč o američkoj popularnoj prozi, a da američka proza ne voli da ostavlja iza sebe nepovezane konce, autori su se odlučili da napišu još tri romana koji će biti posvećeni upravo makgafinu - volšebnoj i fizički nemogućoj tehnologiji nepoznatog porekla koja je preko noći čovečanstvo pretvorilo iz međuplanetarne u međuzvezdanu civilizaciju.

Ova poslednja tri romana - Uspon Persepolisa, Tijamatin gnev i (objavljen u novembru prošle godine) Pad levijatana - bitno menjaju atmosferu celog serijala, pretvarajući ga u ništa manje uzbudljivu, ali svakako žanrovski klasičniju es-ef priču.

Pripovedački luk ova tri romana događa se 40 godina nakon događaja opisanih u Pepelu Vavilona, u transformisanom galaktičkom društvu u nastajanju. Podstrekači međuplanetarne krize koja je bacila Sunčev sistem u vihor rata i izazvala kataklizmično bombardovanje Zemlje u kome su stradale milijarde, izlaze iz senke i, koristeći se ukradenom vanzemaljskom tehnologijom, pokoravaju sve novokolonizovane zvezdane sisteme pod čizmom vlastitog militarističkog i totalitarnog sistema.

Ova imperija je nazvana „Lakonija" po nazivu zvezdanog sistema u koji se zabarikadirao deo odbegle marsovske ratne flote, a u kome su zatekli operativna brodogradilišta koja je iza sebe ostavila iščezla vanzemaljska civilizacija (Marsovci u knjigama inače sebe vide kao „svemirske Spartance", a Lakonska imperija je sebe proglasila za „istinskog nastavljača marsovske ideje").

Motivacija ove nove Imperije i njenog „galaktičkog imperatora" - bivšeg marsovskog birokrate i stručnjaka za logistiku Vinstona Duartea - jeste da sve ljude u svemiru potčini svojoj vojnoj hijerarhiji, a zasniva se na neprikriveno fašističkoj ideji da čovečanstvo mora biti „ujedinjeno" i „snažno" kako bi moglo da se odbrani od maglovite, ali realne vanzemaljske pretnje koja prevazilazi naše zakone fizike i koja je već izbrisala civilizaciju čiju tehnologiju ljudi koriste u svojoj galaktičkoj ekspanziji.

Kao što je rečeno, zaplet ova poslednja tri romana, fokusiran na cikluse uspona i pada kosmičkih civilizacija i osvetu nedokučivih, lavkraftovskih „drevnih bogova" iz mračnih ćoškova svemira, predstavlja nešto već nebrojeno puta viđeno u naučnoj fantastici od Asimova do braće Strugacki, a veoma je blisko i radnji kultne serije video-igara Efekat mase (Mass Effect). Ipak, to su i dalje romani na kakve smo navikli od Korija - likovi su i dalje kompleksni i životni (čak i kada su romantizovani i idealizovani), atmosfera je i dalje naglašeno naturalistička, a pripovedanje je napeto i uzbudljivo.

U Padu levijatana, čiji naslov predstavlja kontrapunkt prvom romanu u seriji (Leviathan Wakes je kod nas preveden kao Buđenje nemani, pre nego što su prevodioci shvatili da svaki Korijev roman za lajt-motiv ima neki konkretan pojam iz antičke mitologije ili istorije), Duarte, koji predstavlja nimalo suptilno otelovljenje danas toliko popularnog transhumanističkog ideala, pokušava da transformiše celo čovečanstvo u „kolektivni um" potčinjen njemu lično kao kolektivnoj Volji, a sve „iz najbolje namere" da se izbori protiv nevidljivog neprijatelja koji želi da fizički istrebi čovečanstvo nasumično menjajući sámo fizičko tkivo stvarnosti.

Junaci iz Rosinantea su stoga prinuđeni da ratuju na nekoliko frontova, od kojih jedan podrazumeva gerilski i politički otpor totalitarizmu Lakonske imperije, drugi borbu da se ljudska individualnost i psihički integritet kao takvi spasu od uzurpacije samoniklog boga-imperatora, a treći - borbu za fizički opstanak čovečanstva pred pretnjom koja ne može ni da se vidi, ni da se razume.

Konačni rasplet romana, a samim tim i serijala, na prvi pogled deluje naivno-ludistički, ali je u stvari duboko human i opravdava poverenje publike koja se investirala u čitanje poslednja tri romana.

Trokiranje Epštejnovog pogona

Osnovni problem poslednje tri knjige jeste upravo u njihovom preteranom fokusu na makgafin romana, odnosno „primenjeni flebotinum" (applied phlebotinum) - misterioznu tehnologiju „protomolekula" koji je u stanju da manipuliše bilo kojom organskom materijom na načine koji prkose zakonima fizike. Taj višak pažnje je već načelno greška u koracima.

Pojam „makgafina", koji je u teoriju filmskog pripovedanja uveo Alfred Hičkok, podrazumeva upravo da je reč o „praznom sredstvu propagiranja radnje", koje je „bitno glavnim junacima, ali ne i publici". Na tom tragu, velški fantasta Dejvid Langford u svojoj parafrazi „Trećeg Klarkovog zakona" (treći od tri pravila pisanja fantastike koje je definisao Artur Klark i koji glasi: „dovoljno uznapredovala tehnologija je nerazlučiva od magije") kaže da je „dovoljno uznapredovala tehnologija nerazlučiva od potpuno ad hoc sredstva zapleta".

I zaista, kada u svoje pripovedanje jednom uvedemo tehnologiju koja je potpuno neobjašnjiva i koja može da prekrši bilo koji zakon fizike, nju dalje sa lakoćom možemo koristiti kao ⊥ u klasičnoj logici - iz nje može da sledi bilo šta. Kori je toga svestan praktično od prvog romana u seriji, pa ipak svoju „tehnologiju protomolekula" u više navrata koristi da razreši nerazmrsive zaplete i izmeni uzročno-posledične odnose u svom pripovedanju „izvlačeći zeca iz šešira", a u poslednjim romanima ta upotreba postaje toliko učestala, da ozbiljno potkopava naglašeno realističnu atmosferu romana.

Pritom su Abraham i Frenk upravo poznati po tome što, uprkos zadivljujućoj pažnji za detalje kada je u pitanju ilustrovanje života u svemiru, čitaocima nisu previše objašnjavali na kojoj logici se zasniva tehnologija koja još uvek nije izmišljena (a pritom je i fizički nemoguća).

Njih dvojica su u jednom ranom intervjuu, kada su upitani „kako radi Epštejnov pogon" (revolucionarni fuzioni motor koji je u XXIII veku izumeo marsovski inženjer Solomon Epštejn, a koji koriste svi svemirski brodovi u knjigama), lakonski su odgovorili da „radi odlično".

Na sličan način oni se sve do završnice serijala nisu preterano opterećivali objašnjavanjem „mehanike protomolekula", ali se nisu preterano mnogo ni koristili njegovim magijskim sposobnostima da razrešavaju elemente zapleta romana. Sve do završnice serijala, „protomolekul" je prosto bio datost, izmenjeni parametar stvarnosti prema kome celo čovečanstvo treba da se postavi, a prava tema bila je upravo način na koji se čovečanstvo „suočava sa kosmičkim bogovima".

U poslednja tri romana, a pogotovo u Padu levijatana, paradigma se menja. Ova neobjašnjiva tehnologija postaje toliko centralna za dalji razvoj radnje, da ona praktično zamenjuje i suspenduje zakone fizike i istiskuje u potpunosti onu „naučnu" komponentu naučne fantastike. Ovo samo po sebi ne bi bilo problem da nije strano celokupnoj atmosferi serijala i da ne potkopava celu njegovu metafiziku.

Jer uprkos naglašenom sluhu za religioznu stranu ljudskog duha, autori svemir, ljudski rod i njegovo razumevanje svemira u Prostranstvu interpretiraju čisto redukcionistički - ili, u najmanju ruku, svi glavni junaci serijala (iz čije se perspektive gleda na radnju) gaje jedan naglašeno redukcionistički pogled na svet.

To pre svega znači da Kori stavlja naročit akcenat na antropološko-neurofiziološke i darvinističke interpretacije ljudskog ponašanja, uključujući i kompleksne društvene relacije, kulturu, politiku i moralnu aksiologiju. Autori ne propuštaju priliku da naglase da je „ljudski limbički sistem potpuno neprilagođen realijama života u svemiru", da je „evolucija ljudskog roda trajala prekratko" da bi prilagodila njihove animalne instinkte i reflekse tehnološkom društvu i bestežinskom stanju, odnosno da su svi akteri u romanu samo „primati koji plutaju kroz prazninu u mehurima vazduha".

Naspram ovog naglašeno redukcionističkog i materijalističkog poimanja ljudskog duhovnog života, gde se emocije, nade i stremljenja junaka rutinski svode na „biološke procese", imamo tehnologiju koja vraća ljude iz mrtvih, skladišti njihova sećanja, ličnosti i sam identitet na nosačima koji sa biologijom niti fizikom nemaju nikakve veze i uspostavljaju duhovne veze među pojedincima bez ikakvog plauzibilnog objašnjenja kako je to uopšte moguće.

Na taj način se potkopava osnovna premisa romana koji uporno insistira da se celokupni duhovni život ljudskog roda svodi na biološke i neurofiziološke procese, budući da se ukidaju i stavljaju u zagrade upravo oni prirodni zakoni na koje bi „redukcija" duhovnog trebalo da se izvrši. Uprkos tome, autori pomalo inadžijski i dalje insistiraju na „reducibilnosti", kao i na „naučnoj" prirodi svoje fantastike, ignorišući Klarkov treći zakon.

Oni, doduše, govore o „mračnim bogovima sa druge strane" i o stremljenju likova poput Duartea da „postanu bogovi", ali ovde „bog" i dalje predstavlja samo alegoriju za „biomehanizam koji je toliko napredan, da ne možemo da ga dokučimo" (kao da smo uspeli da dokučimo ovaj naš „nenapredni" biomehanizam). Ovaj „redukcionistički pucanj u vlastitu nogu" svakako predstavlja aspekat u kome Prostranstvo zaostaje za klasicima, čak i onim koji su - poput romana Strugackih - pisani u vreme i u društvu koje je kudikamo otvorenije fetišizovalo filozofski materijalizam od našega.

O ljudima i bogovima

Suspenzija neverice je uvek ključna kada je u pitanju bilo koji oblik fantastike, a na tom planu je trud publike jednako važan kao i trud autora. Problem je u tome što nas je dvojac Kori toliko navikao na čvrsto uzemljenje svojih romana u realnosti, da „nadrealni" elementi bodu oči kudikamo više nego što bi to činili kod nekog manje pedantnog i manje ambicioznog predstavnika žanra. Ako, međutim, „pustimo Epštejnov pogon da radi" i ne razmišljamo previše o metafizici romanā, oni su i dalje uzbudljivi politički trileri u svemiru koji izvanredno drže pažnju i koji se čitaju u dahu.

Iz te perspektive, srce celog serijala ostaje posada „Rosinantea", koja uprkos svim iskušenjima nastavlja da jedri na talasima istorije i istovremeno održava neukaljanim svoj zarazni politički idealizam, odbijajući uporno da zakorači na strmu padinu etičkog konsekvencijalizma, utilitarizma, odnosno makijavelizma.

Glavni likovi romana - idealistični i romantični kapetan Džejms Holden, njegova zamenica, ljubavnica i politički radikal Naomi Nagata, pilot Aleks Kamal kome je ljubav prema letenju uništila dva braka i stoički mehaničar Amos Barton koji iza ljubaznog osmeha i životne mudrosti krije traumatični bivši život u kriminalnom podzemlju Baltimora na Zemlji - daleko su od nepogrešivih svetaca, ali svoje sposobnosti jasnog razlikovanja dobra i zla se pridržavaju detinje iskreno i čelično istrajno. 

U ovom poslednjem romanu naročito je zanimljiv lik i inače harizmatičnog Amosa Bartona - inače hladnokrvnog ubice sa krajnje ravnodušnim odnosom prema nepravdi u svetu, koji je istovremeno apsolutno nepokolebljiv i neumoljiv kada je u pitanju bilo kakvo stradanje dece.

Amosova mešavina prostonarodnog stoicizma i deontološke etike inače predstavlja jedan od dragulja serijala, ali u Padu levijatana njegov lik se dodatno filozofski problematizuje. Amos je u međuvremenu ubijen i „vaskrsao" zahvaljujući anything goes tehnologiji „protomolekula", što navodi njegove saborce i prijatelje da intenzivno promišljaju filozofske probleme poput „Tezejevog broda" ili „Duha u oklopu", pitajući se da li je biološki mehanizam koji ima sva Amosova sećanja i Amosov identitet i dalje Amos. Kori na ovo pitanje ne daje definitivan odgovor, ali njegova „kopija Amosa" u ključnim momentima u romanu dokazuje svoju ljudskost pridržavajući se kantovski shvaćenog načela humanosti-u-drugom kao neizbežnog proceduralnog pravila, odnosno upravo kao kategoričkog imperativa.

Upečatljiva scena u kojoj Amos u svom tihom-ali-pretećem maniru zaustavlja seriju kritički važnih eksperimenata nad decom-koja-nisu-deca (tj. istim takvim „vaskrslim kopijama" kakva je i on sam) jer je to zlo, predstavlja jedan elegantan naklon argumentaciji Ivana Karamazova u uvodu u „Poemu o Velikom Inkvizitoru".

Kori na ovom mestu uzima omiljeni misaoni eksperiment anglosaksonske etike - „problem tramvaja" (the trolley problem) i nonšalantno ga razbija u paramparčad, odbacujući u načelu svaku priču o „najvećem mogućem dobru" i odbijajući da ulazi u kalkulacije sa radikalnim zlom.

Sukob deontološke i konsekvencijalističke etike, odnosno etike dužnosti i makijavelizma, predstavlja centralni motiv i centralno bojno polje Pada levijatana. U velikoj završnici donkihotovac i deontolog Holden sukobljava se mefistofelovcem i makijavelistom Duarteom u borbi za upražnjeni Kronov presto, odnosno za mesto boga u mašini, ali i u borbi za način na koji će njegova božanska intervencija spasti ljudski rod.

U odsudnom trenutku, Holden sam sebe prekoreva da „nije ništa bolji od Duartea" budući da „uzima sebi za pravo da donosi odluke u ime celog čovečanstva", ali njihovi površinski slični gestovi nose u sebi suštinski različite moralitete: Duarte čini sve što čini uvek kalkulišući između sredstava i ciljeva, nečovečnih uzroka i potencijalno blagotvornih posledica koje se načelno ne mogu predvideti, dok Holden jednostavno čini ono što je ispravno.

Vera u čoveka i strah od Boga

Na kraju ove svemirske epopeje od 9 romana možemo da podvučemo crtu i da zaključimo da Prostranstvo - uprkos svim nedorečenostima i nedostacima - može mirne duše da stane uz najbolja ostvarenja es-ef žanra, a Džejms S. A. Kori rame uz rame sa Asimovom, Lemom, Klarkom, braćom Strugacki, ili Dikom.

U čisto tehničkom smislu reč je o besprekornim i emotivno angažujućim delima koja s pravom uživaju status bestselera. A Pad levijatana predstavlja njihovo potresno i dirljivo finale, koje uspešno obigrava oko patetike, a manje-više predvidljiv završetak klasične priče pakuje u nešto napeto, uzbudljivo i čak neočekivano. Pritom kao trešnjica na torti na samom kraju romana stoji kratak, uvrnut i vedar epilog koji više nego bilo čime drugim odiše upravo nepobedivim humanizmom Strugackih, na čije romane najviše i podseća.

Sa druge strane, najveći nedostatak ove završnice ostaje očigledno zaziranje dvojice autora od transcendentnog i njihovo insistiranje na materijalistički uređenom svemiru u uslovima kada njihova vlastita kosmička mehanika takvu pretpostavku jednostavno ne podržava.

Neka vrsta platonovskog realizma ili barklijevskog idealizma bila bi kudikamo elegantnije i plauzibilnije objašnjenje filozofskih zavrzlama koje roman pokreće, a pre svega neobjašnjivog kontinuiteta psihičkog identiteta „ljudi" čija su fizička tela praktično potpuno zamenjena surogatima, ili svedena na informatički proces bez ikakvog materijalnog „nosača", ali Kori ostaje na svojim bihejvioralnim i neurofiziološkim paradigmama, baš kao što ga stalna priča o „bogovima" ne sprečava da upadljivo ignoriše pitanje - Boga.

U jednoj dirljivoj sceni, vagajući argumente u prilog i protiv pretvaranja čovečanstva u kolektivni um i „mravinjak" bez ikakvih pojedinačnih identiteta, Kori potpuni gubitak čovečnosti između ostalog ilustruje frazom „više niko nikada neće izgovoriti molitvu", ali Bog kome bi ta molitva bila upućena ostaje večito izvan metafizičkih horizonta Prostranstva.

Korijev serijal, a pogotovo njegova završnica, odiše ogromnom verom u čoveka i čovečanstvo, ali i opipljivim strahom od odbačenog i prognanog božanstva, koje se u njemu može pojaviti ili kao lavkraftovsko htono i zaumno čudovište, ili kao demonski ascendent-uzurpator poput Duartea, a u najboljem slučaju kao dobri „duh u oklopu", poput Bartona, odnosno kao čovekoljubivi i čovečni (i ljudski) Deus in machina, poput Holdena. Sa druge strane, ovo obezboženje i prometejsko-mefistofelovsko udaljavanje od Boga može se tumačiti kao samo još jedna u nizu pomalo depresivnih, ali ubedljivih i realističnih ekstrapolacija socijalnih trendova našeg društva na XXIV vek, po kojima su Kori i Prostranstvo upravo i poznati.