Paradoks i enigma igraju omamljujući ples u priči o Vilijamu Eglstonu. Kako je jedan samozaljubljeni, prebogati dendi i dekadent uspeo da fotoaparatom razotkrije misteriju koja se valja iza banalne svakodnevice? On je jedan od poslednjih izdanaka starog juga. Pripada onom nizu kojem su pripadali Vilijam Fokner, Tenesi Vilijams, Grem Parsons. Njegov dendizam je „poslednji bljesak herojstva u dekadenciji“. Nije čudo da Dejvid Linč, Gas Van Sant i Sofija Kopola spominju Eglstona kao lika koji je uticao na njihov vizuelni stil.

Album Delta Kream tandema The Black Keys na vrhovima je listi najboljih rok ploča u 2021. godini. Jeadanaest odličnih, visoko personalizovanih obrada klasičnih bluz napeva iz delte Misisipija nalazi se na njemu. Odabrane pesme odsvirane su u pankoidnom, garažnom maniru. Na isti način, dakle, na koji su to Oerbak i Karni radili u prvom delu karijere.

Ponovo je, ovog puta novomilenijumskoj publici, skrenuta pažnja na bluz koji, kako je rekao Kapetan Bifhart, „čini temelj i zidove kuće - sve ostalo su jebene tapete".

Još jedan detalj privlači pažnju na albumu Delta Kream. Na njegovoj naslovnoj strani se nalazi fotografija čiji je autor Vilijam Eglston (William Eggleston).

Dugački niz sjajnih ploča sa Eglstonovom slikom na koricama je nastavljen. Ta praksa je započela 1974. godine sa albumom Radio City benda Big Star. Kasnije su je nastavili mnogi rok izvođači - od Green On Red do Primal Scream i Džoane Njusom

Novinar magazina Uncut je 2017. godine pitao Vilijama Eglstona - za koga mnogi misle da je jedan od najvećih fotografa našeg vremena - zašto rok muzičari često koriste njegove fotografije za naslovne strane svojih albuma. Eglston mu je, bez lažne skromnosti, odgovorio: „To je zato što imaju ukusa".

Ukus i još nešto

Čini se da stvari ipak nisu tako jednostavne. Ne može se sve objasniti dobrim ukusom. Eglstonove fotografije poseduju, reklo bi se, jedno svojstvo koje ih neraskidivo povezuje sa rok muzikom. Radi se o specifičnom odnosu prema običnim, prozaičnim, ovozemaljskim stvarima i prizorima koji čine kulise pred kojima se odvija drama svakodnevnog življenja i preživljavanja. 

Veliki rok muzičari, naime, znaju da u svakodnevnim životnim situacijama prepoznaju detalje koji pokazuju koliko je hrabrosti, junaštva i snage potrebno da bi se živeo običan ljudski život.

Evo jednog primera: pesma Vorena Zivona „Play It All Night Long". Tekst ove numere sastavljen je od niza slika i prizora koji se mogu videti u nekoj zabiti u kojoj žive ljudi koje je život zaboravio ili zaobišao. Mesto radnje je jug Sjedinjenih Država.

Protagonisti ove pesme su deda koji piša u pantalone, brat Bili koji pati od posttraumatskog stresnog sindroma i nije dobro otkako se vratio iz Vijetnamskog rata,  majka umire od raka, a stoka od bruceloze. Narator beži od ovih prizora. Ide u lokalnu krčmu s namerom da se napije kao zver.

Onda se odnekud, sa radija ili džuboksa, začuje pesma benda Lynyrd Skynyrd. Zvučnici se odšrafe do daske, muzika preplavi stvarnost, stvari postanu podnošljivije. Priča dobija druga značenja povezana sa smislom i hrabrošću potrebnom da se život živi.

Metafizički bluz

Slično je i na fotografijama Vilijema Eglstona. Samo malo drugačije. Svakodnevni prizori sa američkog juga se nalaze na njima. „Kroz pejzaže, gradsku panoramu, prizore sa ulice, prizore pored puta, na svim mestima javnog okupljanja, u snenim daljinama i upečatljivim krupnim planovima, kroz sate tame i svetla, on prikazuje ono što čini naš svakodnevni svet", napisala je poznata južnjačka spisateljica Judora Velti 1989. godine u predgovoru za jednu Eglstonovu knjigu fotografija.

Uslikani Eglstonovom „demokratskom kamerom" ti prizori - kao i oni sa fotografija iz Kortasarove priče „Apokalipsa u Solentinameu" - žive tajne živote. Pretvaraju se u filozofske traktate, u portale koji vode u neki onostrani svet koji perzistira iza pojavnih stvari. Svakodnevica je na ovim fotografijama „katapultirana", kako je neko rekao, na mesto na kojem se „postavljaju metafizička pitanja o veličini lepote koju propuštamo da vidimo svuda oko nas".

„Metafizički bluz" trešti na Eglstonovim fotografijama.

Rat sa očiglednim

„Ja sam u ratu sa očiglednim", rekao je Vilijam Eglston. Ova izjava ukazuje na suštinu njegove umetnosti. Očigledno je svuda oko nas. Ono tvori zbrku od koje se ne vide smisao ni lepota.

Očigledno banalizuje stvarnost, vulgarizuje svet u kojem živimo. Eglston svojim foto aparatom, kao batiskafom ili spejs šatlom, zalazi sa one strane očiglednog i otkriva, u onostranim predelima, smisao i lepotu koji u svakodnevici bolno nedostaju.

Dok gledate neku poznatu Eglstonovu fotografiju - recimo onu na kojoj je uslikan napušten dečiji tricikl ispred neke decentne američke kuće, ili onu na kojoj je prikazan bezubi starac sa revolverom u ruci kako sedi na krevetu ispod koga viri nokšir - imate sličan doživlja kao kad gledate čuvena platna Edvarda Munka ili Đorđa de Kirika. Mislim na ona koja se zovu Autoportret između sata i kreveta, odnosno Misterija i melanholija ulice.

Njihova višeznačnost nagoveštava širi, onostrani, filozofski kontekst u kojem se odvija ljudski život.

Da li je onaj tricikl deo prizora iz ostvarenog američkog sna o ugodnom životu u vlastitoj kući, sa lepo ošišanim travnjakom? Ili tricikl nagoveštava neki sadržaj sličan onom o kojem je pisao Ernest Hemingvej - navodno - u najkraćoj priči od šest reči („Na prodaju: cipelice za bebu, nenošene")?

Da li će onaj revolver koji drži bezubi starac, kao što savetuje Čehov, na kraju da opali? I u kom pravcu?

Fotografija od hiljadu priča

Album Radio City benda Big Star - najuticajnije rok grupe posle Bitlsa, kako kažu - prvi je na čijim koricama se pojavila fotografija Vilijama Eglstona. Radi se o fotosu poznatom pod naslovom Crvena tavanica. Prizor je uslikan u nekom klubu u Memfisu.

Za poznavaoce memfiskih prilika nije bilo iznenađenje da je došlo do toga. Roditelji Aleksa Čiltona, osnivača Big Stara, bili su veoma obrazovani pripadnici više srednje klase. U svojoj kući imali su ono što se u dobrim romanima iz 19. veka zvalo „salon". Njihov dom je bio stecište lokalnih ljubitelja umetnosti, džeza, visoke kulture i intelektualnih razgovora. Vilijam Eglston je bio stalni gost na soareima u kući Čiltonovih. Nije mogao da odbije Aleksa, sina Sidnija i Meri Čilton, kad je zatražio da jednu njegovu fotografiju stavi na omot nove ploče svog benda.

Taj omot Big Stara smatra se za jedan od najboljih u rok muzici. U velikoj Tašenovoj monografiji koja se bavi tom tematikom - Art record covers iz 2017. godine - on je apostrofiran kao jedan od najvažnijih i najlepših. Stavljen je pored onih koje su radili Endi VorholPiter Blejk i Kramb.

Retko koje umetničko delo stoji tako dobro na omotu ploče - još od vremena kada se Ela Ficdžerald izborila da na korice njenog albuma Clap Hands, Here Comes Charlie! bude postavljena slika Žana Dibifea Glava žene - kao što je to slučaj sa Eglstonovom Crvenom tavanicom.

„Najbolje Eglstonove fotografije su toliko intezivne, skoro halucinantne", rekao je Bobi Gilespi. On je na omot albuma Give Out But Dut Don't Give Up svog benda Primal Scream stavio Eglstonovu fotografiju na kojoj je prikazan odraz u bari zastave Konfederacije iz Američkog građanskog rata.

Green On Red su na omot albuma Here Come The Snakes stavili sliku na kojoj je prikazan roštilj na plin na čijoj plotni stoji krvava sekira. Ta fotografija priča hiljadu priča, od kojih je većina je puna nasilja i krvi, kao da ih je napisala Fleneri O'Konor.

Vilijam Eglston je „kralj omota gramofonskih ploča", kako je konstatovala Andrija Lajl. Njegove fotke, koje se nalaze na još desetak takvih tvorevina, potvrđuju ovu tvrdnju.

Partizan boje

Mesto u istoriji fotografske umetnosti Vilijam Eglston je dobio zato što je u umetničku fotografiju uveo boju. Njegova izložba u njujorškom muzeju MoMA 1976. godine bila je revolucionarna.

Tankoćutni žreci fotografske umetnosti smatrali su boju „vulgarnom". Govorili su da se profinjene emocije ne mogu izraziti bojom. Anri Kartije-Breson je rekao: „Boja je sranje."

Čak je i veliki Robert Frank, čije se fotografije nalaze na omotu albuma Rolingstounsa Exile On Main Street, govorio: „Bela i crna su boje fotografije".

U dogovoru sa Džonom Šarkovskim, glavnim kustosom Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, Vilijam Eglston je izložio svoje kolor fotografije. Izložba je doživela totalni fijasko. U Njujork tajmsu je pisalo da je to „najodvratnija izložba godine". Drugi su govorili da su izloženi eksponati banalni i dosadni.

Izložba je propala, ali stvari su se promenile. Eglston je, kako kažu, bio „partizan boje" koji je dobio rat. Boja je ušla u umetničku fotografiju i tu ostala do današnjeg dana. Koristeći iskustva i tehničke novotarije koje su upotrebljavali fotografi koji su radili reklame, snimali za National geographic i druge časopise, Vilijam Eglston je, preuzimajući metode iz tehnikolor filma, izgradio sopstveni fotografski stil.

On je na svojim fotografijama uradio isto ono što je Karlo Di Palma uradio u filmu Uvećanje Mikelanđela Antonionija. Di Palma je intenzivirao boje, obojio kuće, ulice i drveće Londona. Isto je učinio i Eglston.

Prizore iz Memfisa i američkog juga obojio je u skladu sa svojom, „eglstonovskom" verzijom ultra-realizma. Nije čudo da Dejvid Linč, Gas Van Sant i Sofija Kopola spominju Eglstona kao lika koji je uticao na njihov vizuelni stil.

Despot elegancije 

Vilijam Eglston, u Memfisu poznat kao Bil, nije sladak tip. On je bonvivan i dendi, ženskaroš i alkoholičar, narcis i dekadent. Džeremi Ajrons bi mogao da ga glumi u nekom filmu. 

Viva, glumica u Vorholovim filmovima i jedna od Eglstonovih ljubavnica sa kojom je živeo u njujorškom hotelu „Čelsi", rekla je: „Najgore ljudske osobine su u Bilovoj ličnosti dostigle svoje ekstremne vrednosti".

Njegovo bavljenje umetnošću - fotografija i muzika - nije rezultat potrebe koju talenat nosi sa sobom, da se izrazi i da svoju umetnost podeli sa drugima. Pre bi se reklo da je to način kako da pobedi dosadu i dobije još malo neophodne ljubavi. Ono je „izraz žarke potrebe da se bude jedinstven... To je jedna vrsta kulta samog sebe", kako piše Barbe D'Orviji u knjizi Dendizam i dekadencija .

Eglston je jedan od poslednjih izdanaka starog juga. Pripada onom nizu kojem su pripadali Vilijam Fokner, Tenesi Vilijams, Grem Parsons. Njegov dendizam je „poslednji bljesak herojstva u dekadenciji". Džim Dikinson je jednom prilikom uporedio Vilijama Eglstona sa Kitom Ričardsom.

Kod Eglstona je reč o starom, plantažerskom novcu, a njegova supruga Roza bila je još bogatija od njega. Tav Falko, koji je nekoliko godina radio kao Eglstonov pomoćnik, u svojoj knjizi Ghost Behind The Sun: Splendor, Enigma & Death piše da je Roza svom budućem suprugu kupila „ferarija", a kasnije i „bentli", pravljen po specijalnoj porudžbini.

Vilijem Eglston je „despot elegancije". Odela šije kod krojača iz londonske ulice Savile Row, cipele nabavlja kod najboljih italijanskih obućara, košulje mu kreira Stela Mekartni. Svakog dana od 5 popodne do 8 uveče pije pola flaše viskija „Jack Daniel's Black Label". Puši najfinije cigare i nekoliko sati dnevno preludira na klaviru. Muzika je njegova najveća ljubav, veća od fotografije.

***

Paradoks i enigma igraju omamljujući ples u priči o Vilijamu Eglstonu. Kako je jedan samozaljubljeni, prebogati dendi i dekadent uspeo da fotoaparatom razotkrije misteriju koja se valja iza banalne svakodnevice? Da li je to slučajni produkt napora da se pobegne od dosade koja prožima život poslednjeg aristokrate jednog retroflektovanog sveta koji je davno prohujao sa vihorom?

Niko ne zna odgovor na ova pitanja. Možda ga samo rokeri, koji stavljaju Eglstonove slike na korice svojih albuma, naslućuju.