Iz najava se činilo da će nova sezona serije "Seks i grad" biti još jedan u nizu nastavka pravljenih da se "učini" publici koja je skoro deceniju paralisana nostalgijom i pružiti joj ponovni beg u bleštav i glamurozan svet Keri i ekipe u gradu koji nikada ne spava. Međutim, finalni proizvod je sasvim drugačiji od onoga što je bilo najavljivano. Glavno osećanje koje prožima nove avanture sada pedesetogodišnjih heroina jeste duboka nelagoda, skoro poput one koja provejava kroz filmove Larsa fon Trira.

Na pragu adolescencije, ranih dvehiljaditih u tranzicionom Beogradu, moj otac me je „navukao" na Seks i grad.

Bilo je to neposredno pošto je serija krenula da se prikazuje na tadašnjoj televiziji B92 - diseminatoru snova o Zapadu koji su tih dana bili posebno živopisno sanjani. Moj tata, „evropski čovek širokih shvatanja", tada u srednjim četrdesetim, na Seks i grad je gledao kao na bitan didaktički dokument, nešto što će mi poslužiti kao uputstvo za život na Zapadu, pogotovo za uvek škakljive i kulturom uslovljene međuljudske odnose, ali i kao na inspiraciju da u nekom trenutku napustim gnezdo i vinem se ka svetlima Njujorka i raskoši i slobodi čiji su ona bila simbol nekoliko generacija unazad.

Ja sam bio zaintrigiran naslovom serije, dok je moja mama, jednako liberalna i u svakom smislu emancipovana žena, na seriju gledala kao na lažnu, plitku i dosadnu predstavu tobože „oslobođenih" žena u promociji materijalizma nauštrb stvarnih emotivnih iskustava. 

Ništa nije kao na televiziji

Tih godina su serije Seks i gradSajnfeldVil i GrejsSlobodni strelci kao i Frejzer (Prijatelje nisam često gledao) oblikovale moja tinejdžerska shvatanja (to jest snove) o tome kako „normalan" (tj. Zapadni) svet živi i kako će moj život izgledati kada se budem odselio daleko od Srbije (tj. od svega što sam smatrao izvorom svojih tinejdžerskih frustracija).

Iako me je pomalo sramota da sve ovo priznam, tešim se da nisam bio jedini: od tog doba je postalo vrlo popularno da i naše serije i filmovi budu pravljene po nekom zapadnom uzoru (prepisivački trend od koga se naša kreativna industrija do danas nije oporavila), te je Seks i grad inspirisao seriju Lisice - koja je dodatno potpirivala Beograđanima tako drago uverenje da živimo na Menhetnu Balkana.

Takođe, tešim se i činjenicom da sam odrastao u periodu u kome su moji roditelji i bake postali bolno svesni da i njihovi svetonazori, oblikovani životom u SFRJ, niti su bili korisni u tome da osiguraju da im voljena zemlja preživi, niti su im poslužili u burnim devedesetim, a kamoli u tranzicionim godinama posle Petog oktobra.

Očekivanja koja je stvorilo šest sjajnih sezona sa 94 epizode Seksa i grada - da život može biti ispunjen vrcavim humorom i lako dostupnim seksom na lepim mestima u gradu koji je centar sveta - vodile su mom (neuspelom) pokušaju da se preselim u Njujork i konačnom odlasku u svakako manje glamurozno predgrađe engleskog grada Koventrija, gde su stvari izgledale i funkcionisale mnogo drugačije u poređenju sa očekivanim.

Ipak, savremeni „bonton" kojim me je opremilo gledanje Seksa i grada pomoglo mi je znatno više od poznavanja britanske istorije, književnosti i ljubavi prema erl grej čaju u mojim naporima da se povežem s novim prijateljima koji su bili jednako uronjeni u globalizovanu kulturu i „gladni" istih stvari kao i ja, bilo da su dolazili iz Birmingema, Brisela, Bombaja ili Beograda. 

Ni grada, ni seksa

Par ekonomsko-političkih kriza i jednu pandemiju kasnije, postalo je jasno da je svet Keri, Mirande, Šarlot i Samante sve više van domašaja, i to ne samo jer je ugodan život u gradu poput Njujorka postao skuplji.

Iako je od starta serija bila „aspiraciona", od njene izuzetne mode do fantastičnih mesta na kojima se četvorka nalazila, prilično mračna ekonomska realnost u kojoj je sve više ljudi po velikim gradovima prinuđeno da radi nekoliko nesigurnih poslova da bi preživelo - od vožnje ubera i raznošenja hrane do takmičenja s celim svetom za sve manje plaćene kreativne poslove na platformama poput „Apvorka" ili „Fajvera" - ona je dovoljno uticala na kulturu da su bogate dizajnerske haljine postajale sve manje „in", a da se sve više cenio priuštiviji „hipsterski" ili „sportski" ukus. Socijalni kapital se sada sve manje prikuplja skupim stvarima, a sve više iskustvima i aktivizmom.

Pored novca, seks je takođe postao deficitaran.

Priče o „incelima", to jest muškarcima u „nevoljnom celibatu" (involuntrarily celibate) i njihovim interent zajednicama, postaju sve češće, dok sve više studija pokazuje da ljudi širom sveta ređe upražnjavaju seksualne aktivnosti.

Pored učestalosti, promenila se i kultura seksa.

Na Zapadu, ali i u Srbiji, često neprijatne ali komične situacije prilikom upoznavanja, koje su Seks i grad činile zabavnim, sve češće se dešavaju u manje filmičnom, virtuelnom prostoru aplikacija poput Tindera.

Pravila oko toga šta je u vezama normalno a šta je za osudu, preoblikovana su društvenim medijima, te su povremene „hajke" ne samo na poznate već i na „obične" ljude zbog njihovih stavova i odnosa u vezama, postale česte, te stvaraju sve komplikovanija pravila oko razlike u godinama, „diverziteta" partnera, njihovog broja i slično.

Najskoriji primer je baš iz Njujorka, gde je određeni Kejleb, koji radi kao dizajner za firmu „Vest Elm", postao tema ne samo društvenih mreža već i marketinških kampanja jer je određen broj devojaka s kojima se upoznao preko aplikacija počeo da ga optužuje za najrazličitije ljubavne prekršaje, od novih poput „lavbombinga" (preteranih izliva ljubavi na početku veze) i „goustinga" (potpunog ignorisanja svake komunikacija), do starih, poput činjenice da je izlazio s više devojaka u istom danu.

Konačno, sama industrija snova koja nam je podarila Seks i grad i sama se promenila od 2004, kada se Keri u Parizu konačno odlučila da podari srce Zverki - društveno i politički sve angažovaniji Holivud sve više se bavi „dekonstrukcijom" privilegija i „tradicionalnih" veza.

Dok je ideja o snimanju serije o četiri uspešne žene u tridesetim i četrdesetim koje uživaju u seksu, kada se pojavila pre nešto manje od četvrt veka delovala kao vrhunac liberalizma, tadašnje premise Seksa i grada u međuvremenu su postale „problematične".

U dobu kada američka Akademija filmskih umetnosti i nauka propisuje rasne, rodne, polne i slične kvote da bi se dobio Oskar, jasno je zašto priča o četiri bele, privilegovane, cis (osim u par epizoda), strejt žene nije nešto što bi se danas lako pravilo. Konačno, latentno tradicionalna nit serije koja implicira da žena može biti srećna i ispunjena samo u vezi s muškarcem, takođe je kritikovana i „prevaziđena" u filmovima poput najnovije, vrlo uspešne filmske adaptacije Malih žena ili serije Luda bivša, gde heroine na kraju biraju (kreativnu) karijeru i solo život, umesto partnera. 

Šta se dogodilo Keri Bredšo?

Sa svim tim na umu, početkom decembra, dvadesetak godina otkad sam prvi put gledao Seks i grad, uronio sam u novu sezonu serije nazvanu I tek tako..., dugoočekivani nastavak posle dva ne preterano voljena filma. Najava serije delovala je kao da će nova sezona biti još jedan u nizu nastavaka pravljenih da se publici „učini" i da se od iste stvari uzme još koja para, na kulturnoj sceni koja je skoro deceniju paralisana nostalgijom.

Ovaj projekat od deset epizoda, za koji još nije jasno da li će se nastaviti, najviše je ličio na nastavak Gilmorovih iz 2016, koji je i pokrenuo lavinu pokušaja da se ožive uspešne serije od pre par decenija - tako su se, na primer, prošle godine nakratko ponovo okupili Prijatelji, a prikazana je (među kritikom nepopularna) i nova verzija Tračare.

Pored izostanka Kim Katral, koja je tumačila mnogima omiljeni lik Samante, najave I tek tako... obećavale su ponovni beg u bleštav i glamurozan svet izlazaka Keri i ekipe po gradu koji nikada ne spava. To mi je zvučalo kao sjajna ideja posle par godina tokom kojih je veliki deo publike bukvalno bio zatvoren po kućama, bez prijatelja.

Međutim, finalni proizvod je sasvim drugačiji i mnogo složeniji od onoga što je najavljivano. 

Glavno osećanje koje prožima epizode s novim avanturama sada pedesetogodišnjih heroina jeste duboka nelagoda, skoro poput one jeze koja provejava kroz filmove Larsa fon Trira. 

Dok se originalna serija bavila snalaženjem u raznim nezgodnim okolnostima kada ste sami u velikom gradu u tridesetim - od susreta s ljudima s genitalijama nezgodne veličine i lošeg ukusa telesnih tečnosti do suočavanja sa izazovima u karijeri, slomljenim srcem, tugom i neplodnošću - problemi su bili striktno lični, a protagonistkinje su vladale pravilima svoje okoline. One su znale svoje mesto u društvenom, seksualnom i ekonomskom poretku, čak i kada su birale da idu kontra istih.

Premisa cele serije bila je da se na veseo način istražuje šta se dešava kada se žene odluče da ne idu uobičajenim putem ranog venčanja s bogatim muškarcem, idealno dobrog izgleda, s kojim će dobiti dete i prepustiti se visokom društvu Njujorka. Protagonistikinje su se na tako nešto odlučile uz punu svest o tome šta su pravila i vrednosti njihovog društvenog miljea, to jest da je najvažnije biti fino uparen i bogat.

U novoj seriji, međutim, premisa je izokrenuta: privatni životi protagonistkinja su (manje-više) sređeni, ali izvori nelagode i drame dolaze spolja.

Kao u kultnom klasiku Šta se dogodilo sa Bejbi Džejn, glavna „udica" nove serije jeste da gledamo kako megazvezde prohujale generacije izlaze na kraj s novim vremenom u kome pravila na koje su navikle više ne važe.  

Novi svet, nova pravila

Prvi izvor jeze s kojim se junakinje suočavaju jeste starenje. Iako cela serija dosta stidljivo prilazi ovom prirodnom problemu, ne može se pobeći od činjenice da se pogled na ostatak života proveden u samoći dosta razlikuje u tridesetim (kada je to više pitanje statusa i ličnih nesigurnosti) i u poznim pedesetim (kada to počinje da bude pitanje fundamentalnog kvaliteta života), na šta se u par trenutaka aludira. I to pre svega kroz nov lik, neudatu agentkinju za nekretnine, ali dosta efektnije kroz bračnu dramu jedne od protagonistkinja, za koju se ispostavlja da ima temeljno drugačiji pogled od svoga supruga na sve ono što se može očekivati u sada svakako kraćem periodu „dok nas smrt ne rastavi".

Drugi motor radnje su gorepomenuti zahtevi za „raznolikost" u novim serijama i filmovima, koji su uticali i na izbor tema kojima će se Keri, Šarlot i Miranda baviti, kao i ljudi s kojima će se sretati. Iako je tim I tek tako... napravio tematski izbor da bi se ispunilo sve kako ne bi bio kritikovan kao konzervativan - ubačene su teme rodne fluidnosti, transrodnosti i rasnih odnosa - to je urađeno na način koji seriju zapravo obogaćuje i ne deluje kao puko ispunjavanje kvota. Autori su uspeli da od toga stvore meditaciju na temu šta se dešava kada neke od glavnih ikona poznog neoliberalnog sveta (pre svetske ekonomske krize) stavite u postpandemijsko anarhično društveno okruženje.

Prethodni svet „Manolo Blanika", preskupih kap-kejkova i otmenih koktela možda je bio plitak i brutalan, ali je imao neku logiku i pravila - u današnjem svetu protagonistkinje (kao ni gledaoci) nisu više sigurni postoje li ikakva pravila i koje su kazne ako se o njih oglušite.

Osećaj nelagodne zbunjenosti našeg doba čini da je dosta scena otvoreno za razne interpretacije: da li je scena Zverkine sahrane bila „igrana" da bi bila smešna ili emotivna, da li se autori zapravo podsmevaju prevelikoj pomodnoj rasnoj senzitivnosti u današnjoj Americi, i šta upošte naše heroine mogu da očekuju u novom svetu?

Obezvređivanje logike

Tu je i zbunjujuće pitanje: zašto se sitkom o seksu i luksuzu u Njujorku sada bavi aktuelnim društvenim pitanjima?

Deo odgovora je i u tome da kad pripadate društvenom i ekonomskom okruženju Keri i devojaka, biti upoznat s današnjim društvenim pitanjima i aktivno bavljenje njima daje vam sličan društveni kapital kao i posedovanje blanik cipela poznih devedestih. To nas vraća na fundamentalne promene u svetu koje su se desile u proteklih dvadeset godina.

Želeti Kerin život iz originalne serije sada je kao želeti da budete lik u Star treku, dok je početkom ovoga veka to delovalo tik van trenutnog domašaja, ali ipak moguće. U aktuelnoj seriji objašnjava se da je Keri (bez Zverkinog novca) prošla kroz profesionalno teška vremena: morala je da otpusti Samantu (koja je onda napustila grad i proredila druženje), a prodaja njenih knjiga i kolumni u novom dobu je opala. Biti ko-voditelj uspešnog podkasta o seksu, što Keri sada radi, nešto je što milenijalci ipak mogu da postignu, dok su tridesetogodišnjaci pre dvadeset godina mogli da se nadaju pristojnom životu možda ne u Vilidžu, ali u pristojnom delu Menhetna.

Međutim, serija se ne libi da pokaže da uprkos otvorenosti i spremnosti da se uhvate ukoštac s novim, često grotesknim izazovima - od tuče u podzemnoj železnici s maskiranim napadačem, preko povraćanja na „dejtu", do problema sa sopstvenim telom - naše heroine jesu ophrvane tugom i užasom. Ta osećanja proističu iz različitih tipova gubitaka koje su pretrpele - od smrti voljenih, preko uvenuća strasti, do gubitaka pravila koja su njihov život određivala.

Najgori deo iznenadnog gubitka jeste što svet prestaje da ima logiku.

Polako, pa odjednom

Koliko god pokušavali da se prilagodite, osećate se kao uljez u sopstvenom životu, nesigurni ste kako treba da postupite i često niste voljni da to učinite jer mislite da ništa više neće imati smisla. Žal posle smrti Zverke, patrijarhalnog, cis, privilegovanog „mekgafina" iz Seksa i grada koji je usmeravao radnju, kao i nestanak Samante, simbola neobuzdane ženske seksualnosti koja je seriji davala poseban šmek, dobro se tematski povezuju s tugom za svetonazorom koji je inspirisao stari Seks i grad.

Tada je bilo normalno da se zaplet vrti oko seks-pozitivne feminističke liberalne kolumnistkinje koja žudi za strejt, belim, blago toksičnim investicionim bankarom koji juri manekenke. Međutim, u svetu o kome govori serija I tek tako... - to je i nemoguće i problematično. 

Većina promena u životu, od ulaska u pubertet do gubitka voljene osobe, dešava se „postepeno, a zatim iznenada", kako je to napisao Hemingvej. Kada se to dogodi, borimo se da nađemo svoje mesto u novim okolnostima, često na bolan i pomalo ponižavajući način. Isto važi i za društva i kulture.

Pričajući s mojim tatom, shvatio sam da mu je gledanje njegovih heroina kako se zlopate previše mučno i da mu svetla Njujorka više ne deluju toliko blistavo i obećavajuće kao što su delovala pre dvadeset godina. Eskapističke serije, poput Emili u Parizu, čiji je idejni tvorac Daren Star, koji je osmislio i Seks i grad i I tek tako..., sve su ređe, dok kulturom dominiraju teške teme poput onih predstavljenih u Euforiji.

To je popularna i od kritičara priznata HBO-ova serija o teškim problemima koji muče sve izgubljenije i otuđenije tinejdžere, od droge do zlostavljanja. Iako samo mogu da se pitam kakav bi moj pogled na svet i očekivanja od života i „Zapada" bio da sam ih formirao na osnovu slika iz te teške, iako prelepo snimljene Euforije, primećujem da sadašnji tinejdžeri žele da kopiraju avangardni stil likova iz trenutne blokbaster serije, kao što sam i ja želeo da kopiram lagodni, uzbudljivi život u Njujorku. 

Svaka generacija ima svoj krst i kulturu koja mu pomaže da ga nekako iznese, pa je nemoguće ne ostati privržen kulturnim fenomenima koji prihvataju da stare, da se menjaju i prolaze kroz najteže trenutke zajedno sa svojom publikom.