Da li će Amazonova serija „Točak vremena" zaživeti i uspeti da se izbori da celu Džordanovu sagu iznese pred televizijsku publiku u prihvatljivom obliku, ostaje da se vidi. Ono što je sigurno jeste da su srpska izdanja „Točka" u velikoj meri rasprodata, a Laguna grozničavo priprema reprinte kako bi izašla u susret povećanom interesovanju publike. Ako jedina posledica Amazonove serije na kraju bude veća čitanost Džordanovih romana, onda je to samo po sebi lepa vest za ljubitelje žanra. Ali ima razloga za optimizam da će ona ipak biti mnogo više od toga.

U vreme kada je popularnost serije Igra prestola bila na vrhuncu, dok je globalna televizijska publika s nestrpljenjem iščekivala sledeću sezonu, oni nestrpljiviji među njima prekraćivali su vreme čitajući izvornik - Pesmu leda i vatre Džordža R. R. Martina, nadahnutu političku dramu zamotanu u oblandu epske fantastike. I veoma brzo bi naišli na problem: Pesma se „gutala" jednako brzo koliko i igrana serija, peti nastavak serijala objavljen je istovremeno sa početkom serije (2011. godine), dok šesti (od planiranih sedam) do današnjeg dana još uvek nije stigao u knjižare.

Naviknuti (ili „navučeni") na ovu specifičnu vrstu književnosti, čitaoci su se pitali koje delo mogu da uzmu u ruke kako bi „popunili prazninu" za koju godinu dana ranije nisu ni znali da postoji. Odgovora je, naravno, bilo izuzetno mnogo, jer je moderna epska fantastika, izašla iz Tolkinovog šinjela, u međuvremenu postala jedan od najživljih i najpopularnijih književnih žanrova. Ipak, neka dela su preporučivana češće nego druga, a među najčešćima je svakako bio serijal Točak vremena američkog pisca Roberta Džordana.

Ovaj serijal od ukupno 14 romana izlazio je u periodu između 1990. i 2013. godine (kod nas ga je u celini izdala „Laguna"), i mada je sam Džordan umro 2007. godine, poslednje tri knjige u serijalu sa mnogo dara i ljubavi završio je njegov prijatelj i jedan od najtalentovanijih pisaca epske fantastike našeg vremena - Brendon Sanderson.

Džordanov serijal se često pominje kao karika koja povezuje visoko stilizovanu, klasičnu Tolkinovu prozu, čiji koreni leže u tradicionalnoj epskoj poeziji i mitologiji, sa modernim i dinamičnim bestselerima koji privlače najširu publiku, i njegova veza sa Martinovim romanima nije slučajna. Martin je duboko poštovao Džordanov rad i inspirisao se njime, Džordan je kao ostvareni autor čak i pomogao oko objavljivanja Martinove Igre prestola 1996. godine, a niz motiva iz Pesme leda i vatre predstavlja neskrivene reference na Točak vremena, uključujući i sam pojam „igre prestola", omaž Džordanovoj izmišljenoj kovanici Daes Dae'mar („Velika igra"), koja podrazumeva kompleksan i ritualizovan politički rat među plemićkim kućama kraljevstva Kairhijen.

Točak vremena sam po sebi predstavlja klasičan američki bestseler - pitko i uzbudljivo napisan, zasnovan primarno na živopisnim likovima za koje se lako emotivno vezati, i pragmatično serijalizovan tako da održava napetost i pažnju publike iz nastavka u nastavak. Iako pri sredini svakako ima praznog hoda, i mada njegova eklektična mitologija na momente deluje derivativno, Točak predstavlja uzbudljivu književnu sagu koja se ne razvodnjava sa vremenom, i koja se završava istinski zadovoljavajućim velikim finalem koje parira klasicima žanra. Uspešno vagajući između romantizma tradicionalne viteške i magijske fantastike u duhu anglosaksonske arturijane i surovog realizma moderne istorijske proze, Džordan se s pravom svrstava u autore-međaše koji su epsku fantastiku pretvorili u jedan od najpopularnijih književnih žanrova našeg vremena.

Klasici na tapetu

Televizijska ekranizacija Točka vremena je drugo priželjkivana i očekivana, praktično od trenutka kada je mreža HBO sa Igrom prestola pokazala da ovakva tematika može da mobiliše dovoljno široku publiku da opravda ulaganja u produkciju, dotada nezapamćena u jednoj kostimiranoj televizijskoj seriji. Štaviše, o ekranizaciji Točka se govorilo praktično decenijama, ali ona nikako nije mogla da se realizuje zbog niza problema oko autorskih prava, kao i zbog dinamične promene standarda u televizijskoj produkciji - ono što je početkom dvehiljaditih moglo biti zamišljeno samo kao jeftina i kičasta kostimirana drama snimana za usko profilisanu publiku, u 2021. godini moglo je da pretenduje da bude globalni televizijski program sezone.

Producenti serije - internet platforma „Amazon" - svesno su ciljali da proizvedu seriju koja će biti jednako popkulturno relevantna kao Igra prestola i koja će opravdati ulaganje u višegodišnji serijal koji bi bio u stanju da zahvati dobar deo inače izvanredno obimnog izvornog materijala. I mada je Džordanov serijal po svojoj strukturi i unutrašnjoj dinamici veoma „filmičan", producenti su odmah naišli na nekoliko prepreka za ostvarenje svojih ambicioznih planova.

Jedan od tih problema, mada ne i glavni, bio je sada već standardni problem „toksičnih ljubitelja" (toxic fandom) - fanatičnih obožavalaca knjiga koji bi trebalo da generišu popularnost serije među neupućenom publikom, ali koji umesto toga nipodaštavaju i odbacuju sve što nije identično njihovim ličnim utiscima prilikom prvog čitanja knjiga u adolescenciji, pre 30 godina. Nekoliko smelijih intervencija na priči prve knjige u serijalu (Zenica vremena), uglavnom uvedenih kako bi se preobimni materijal prilagodio televizijskoj formi i kako bi se glavni likovi učinili jarkijim u očima publike koja ih ne poznaje, bilo je dovoljno da se producenti zaspu drvljem i kamenjem jer su „popravljali nešto što je savršeno" i „menjali nešto što se menjati ne sme".

Međutim, nisu sve izmene originala bile zasnovane na opravdanom sažimanju priče i prilagođavanju književnih likova za potrebe vizualnog pripovedanja. Veliki deo publike bio je rezigniran nasilno umetnutim elementima političke korektnosti, uključujući naizgled potpuno neopravdanu rasnu raznolikost glavnih likova (svi potiču iz istog sela koje je toliko izolovano da njegovi stanovnici čak ne znaju ni kom kraljevstvu pripadaju), i sada već neizbežnih žeton-homoseksualnih scena, uključujući i usiljenu romansu između dvaju nosećih likova sage - čarobnicā Moiraine Damodred i Sijuan Sanče.

Ovi elementi su naročito iritirali publiku pre svega zato što Robert Džordan nije nikakav klasični autor od pre 200 godina, pa da njegova dela sadrže elemente „rasizma, mizoginije i homofobije" zbog kojih su mnogi književni klasici danas „na tapetu" po „osvešćenim" (woke) univerzitetima zapadnih zemalja - u pitanju je savremen autor kod koga su ove teme ne samo osvetljene, nego često i subvertirane.

U njegovim romanima rasizam je usmeren protiv riđokosih Aiela i Tuata'ana, rodna netrpeljivost je osobenost čarobnica Aes Sedai koje nemilosrdno progone muškarce koji su u stanju da se bave magijom (budući da je „muška polovina Jedinstvene moći zatrovana"), a granice seksualnosti i romantične ljubavi su znatno iščašene u odnosu na tradicionalnu fantastiku, budući da ne samo da se među likovima homoseksualnost rutinski pojavljuje, nego glavni junak sage čak stupa u istovremenu romantičnu i duhovnu vezu sa tri devojke istovremeno.

Politička korektnost i subverzija

Mnogi ljubitelji Točka vremena i epske fantastike uopšte shvatili su ove „korekcije" narativa Džordanove sage kao znak nesposobnosti savremenih producenata da interpretiraju bilo kakve klasične tekstove a da ih ne unište nametanjem ideološke pravovernosti. Ovo ne iznenađuje previše, jer epska fantastika je uvek bila utočište za ljubitelje tradicionalnih avanturističkih i viteških romana kakvi se danas jednostavno više ne pišu, jer je romansirano viđenje naše vlastite prošlosti izgubljeno u nepovrat.

I ova, uslovno govoreći, „konzervativna" publika donekle jeste u pravu: naglašeni rasni diverzitet, rodna uravnilovka i obavezni alternativni seksualni identiteti zaista predstavljaju svojevrsni imperativ epohe koji se kao žig udara na sve, čak i na sadržaje koji sa ovom tematikom nemaju previše veze. Ali u slučaju Točka vremena, priča je ipak nešto složenija.

Autori serije, koji su očigledno želeli da od Točka naprave uspešan i dugotrajan serijal, sve vreme su bili svesni da će morati da plove između Scile nezadovoljne čitalačke publike koja očekuje vernost izvorniku i Haribde politički korektne javnosti koja očekuje da u jednom izmaštanom, fantastičnom svetu vidi ogledalo vlastitih političkih i društvenih vrednosti; pritom i jedno i drugo „čudovište" ima i više nego dovoljno snage da „potopi brod".

Autori su se u ovoj neprijatnoj dilemi poveli nalik na Odiseja u Homerovom spevu - odlučili su da plove bliže „Scili" i da dozvole nezadovoljnim ljubiteljima romana da „poskidaju nekoliko glava", sprečavajući istovremeno politički korektnu i „osvešćenu" Haribdu da „proguta i izbljuje" (tj. „kensluje") njihov celi projekat i dajući seriji vremena da „zaživi" među publikom pre nego što joj prikažu neke od (politički i ideološki) šokantnijih elemenata Džordanove sage. A tih elemenata će biti, i oni su već najavljeni u dosadašnjem toku serije.

Kritičari serije među tradicionalistima mahom su propuštali da primete da su sve politički korektne intervencije na narativu, zapravo, kozmetičke, i da ne zadiru ni u jednu od „niti tkanja" Točka koje vode najvažnijim čvorištima ove sage. „Pripitomljavajući" politički korektnu publiku, sasvim je moguće da je oni pripremaju za nešto nalik na umetnički traljavo, ali sa stanovišta pripovedanja logično finale Igre prestola, koje je izazvalo „šok i nevericu" među delom publike koji je od Deneris Targarijen napravio feminističku ikonu koja se izjednačavala sa Hilari Klinton i Margaret Tačer.

I zaista, teško da bi Točak vremena doživeo drugu sezonu (a ona je baš ovih dana zvanično odobrena) da krvožedni crnoputi negativac poput inkvizitora Valde (jezivo ga igra londonski glumac Abdul Salis) nije dobio „kontratežu" u nekoliko glavnih likova kojima je arbitrarno dodeljena tamna koža - pritom, imajući u vidu da se radnja Točka vremena događa na ruševinama tehnološki neuporedivo naprednije civilizacije, rasna šarolikost čak i u izolovanim mestima ne bode oči toliko koliko se to na prvi pogled čini.

Homoseksualnost u redovima Aes Sedai (i to ne samo među članicama ratobornog i mizantropičnog „Crvenog Ađaha") smirila je politički korektne duhove, ali ih je istovremeno „namestila" za nastavak priče u kojoj glavni junak istovremeno ima tri žene, što uprkos proklamovanim seksualnim slobodama nije nešto što lako možemo da vidimo na modernoj televiziji i filmu.

Najzad, iskarikirani i prenaglašeni feminizam čarobnica Aes Sedai kao globalnog političkog centra i „duboke države" vizualno izgleda kao antifeministička parodija „Sluškinjine priče" i u tom smislu je u velikoj meri subverzivan. A čak i da nije tako, publika je već na kraju sezone dobila priliku da baci letimičan pogled na invaziju Seanšana, koji iste takve ponosne, samostalne i nedodirljive čarobnice vode na povocima i sa brnjicama kao da su životinje.

Između „Gospodara prstenova" i „Igre prestola"

Drugim rečima, koliko god izgledalo da je Robert Džordan jedan savremeni autor koji bez ikakvih intervencija može da se prenese na televizijske ekrane, njegove političke i društvene poruke lako mogu da se ispostave kao previše suptilne za savremeno preosetljivo i lako razdražljivo globalno društvo.

Postavljajući ovako ambicioznu seriju na noge, autori su očigledno nastojali da - bar u početku - izbegnu „podvodne mine" koje predstavljaju naročito subverzivni ili satirični elementi Džordanove proze. Ipak, bar kako stvari stoje za sada, oni nisu izmenili nijedan element osnovnog narativa koji je ključan za dalji razvoj radnje, onako kako se ona odvija (i „tka") u knjigama.

Koliko će ovakvo jedno delo uspeti da pronađe dovoljno publike da opravda snimanje dovoljnog broja sezona da se isprati istinski ogromna Džordanova saga, ostaje da se vidi. Do sada su se istinski kultna ostvarenja žanra ili čvrsto pridržavala originala i primarne publike poput Džeksonovog Gospodara prstenova (što predstavlja donekle arhaičan, ali konzervativan i proveren pristup), ili su se poput Vajsove i Beniofove Igre preostola probijala do šireg auditorijuma oslanjajući se na skandale, seks i političku dramu koji nemaju nužno veze sa samim žanrom.

„Amazonov" Točak vremena nije se jasno opredelio ni za jedan, ni za drugi pristup, ali je bez sumnje postavio teren za jednu u velikoj meri ipak vernu ekranizaciju voljene sage. Ili bar onoliko vernu koliko je to uopšte izvodljivo u uslovima savremene televizijske produkcije i kada je reč o toliko kompleksnom i obimnom delu.

Pritom ne treba zaboraviti ni da sam Džordan nije nikakav Šekspir, a čak i da jeste, najuspešnije ekranizacije Šekspira retko su se pridržavale izvornika kao da je Sveto pismo. Točak vremena kao književni serijal jeste izvanredno filimičan, ali nije bez nedostataka - Džordanov narativ itekako ima propuste, nedorečenosti, klišee, prazan hod i nepotrebne meandre, a ekranizacija je već ponudila određena rešenja koja su bolja i upečatljivija od onih koja smo imali prilike da vidimo u Zenici sveta, po kojoj je snimana prva sezona. To se pre svega odnosi na finale koje je znatno izmenjeno u odnosu na knjigu i koje je - uprkos rezignaciji čitalaca - zapravo koherentnije od izvornika (a pritom i dalje čuva ambivalenciju vezano za ličnost glavnog negativca).

Druge intervencije na izvorniku su negde nesrećne, negde opravdane; ali gluma je izvanredna, scenario inteligentan, fotografija upečatljiva, režija često potresna, a muzika epična i dostojna klasika žanra. Ako serija zaživi i dobije prostora da „diše", od nje može ispasti nešto zaista izvanredno i na televiziji do sada neviđeno.

Jedno je sigurno - u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, kada je Robert Džordan pisao Zenicu sveta, za paradigmatske ekranizacije klasika epske fantastike važili su Milijusov Konan Varvarin (1982), Burmanov Ekskalibur (1981), odnosno Dejvisov Sudar Titana (1981), a oni nisu poznati po „kanoničnosti" odnosa prema svojim književnim predlošcima. U to vreme, autor teško da bi mogao i da zamisli televizijsku ekranizaciju koja se u ovolikoj meri trudi da bude verna njegovom delu, dok danas ona može da bude odbačena zato što mu nije dovoljno verna.

Da li će Točak vremena zaživeti i uspeti da se izbori da celu Džordanovu sagu iznese pred televizijsku publiku u prihvatljivom obliku, ostaje da se vidi. Ono što je sigurno jeste da su srpska izdanja Točka u velikoj meri rasprodata, a „Laguna" grozničavo priprema reprinte kako bi izašla u susret povećanom interesovanju publike. Ako jedina posledica „Amazonove" serije na kraju bude veća čitanost Džordanovih romana, onda je to samo po sebi lepa vest za ljubitelje žanra. Ali ima razloga za optimizam da će ona ipak biti mnogo više od toga.