Niko od crnotalasovaca nije pohađao filmsku akademiju. Prepoznajem apsurd u činjenici da je ta generacija završila predajući film na kursevima i akademijama, iako praktično ne postoji ništa dalje od akademskog, dobro skovanog filma od onog što su ovi umetnici ostavili za sobom. To je prosto moralo da se loše završi. Petrović i Pavlović su oterani sa FDU zbog antidržavne delatnosti. Jedan Sašin student - Laza Stojanović - završio je u zatvoru. A jedan Žikin - Slobodan Šijan - završio je na samom vrhu liste najboljih srpskih reditelja. Ništa dakle, od zlatne sredine.

Svoj prvi tekst napisao sam davne 1987. godine. Niko nije hteo da ga objavi. Negde u to vreme sam konkurisao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Odbili su me i tamo. A tri decenije kasnije, 2016. konkurisala je moja ćerka Marija.

I nju su odbili.

Juniorka se potresla. Ali iz današnje perspektive, čini mi se da je u mom i njenom slučaju to bila srećna okolnost. Jer ni ja, ni moji uzori, a konačno ni kćer - s kojom stvaram i izlažem crteže i kolaže - nismo ono što zovu akademskim umetnicima. Hvala bogu da je tako.

Za nas dvoje samoukost je vrlina i bolje je da se čuvamo akademizma kao đavo od krsta. Ima izuzetaka, ali umetničke škole po pravilu donose više štete nego koristi. Akademizam ume da bude sterilan i neretko ostavlja tragove na vratu.

Art brut i antiakademska umetnost 

Francuz Žan Dibife prvi je racionalizovao antiakademsku ideju. Odsustvo znanja i intelektualne sofistikacije nije mana, nego prednost, tvrdio je. Necenzurisano stvaranje dolazi direktno iz leve hemisfere. I što je umetnik naivniji, što je doživljaj izvorniji, što su emocije primitivnije, štu su uticaji svedeniji, što je znanje o istoriji umetnosti oskudnije - rezultat je bolji. Posledica tih prividnih hendikepa je superiorna kreativnost.

Zajedno s Marijom, video sam Dibifeova platna u Boburu. Ali on nije samo naš heroj. Njegova art brut, koja poziva na regresiju i nevinost, vršnjak je druge Jugoslavije i njen ideološki istomišljenik. Na jugoslovenskoj likovnoj sceni posebnu ulogu su imale naivna i sirova umetnost. One su sušta suprotnost futurizmu, koji se radovao progresu i brzini.

Dakle, srpski slikar par exellence je Ilija Bosilj, kao što je hrvatski Ivan Generalić. Ne mogu da kažem da su mi njih dvojica uzori; srodnost je vrlo uopštena. Ali i oni i kolege s kojima trenutno imam izložbu - primer su dionijskih, antiakademskih umetnika kakve sam najzagriženije voleo, s kakvima sam najradije sarađivao i o kojima sam najviše pisao.

U srpskoj literaturi paralela sirove umetnosti bliska je autentičnoj, i neretko i jezovito verodostojnoj prozi Dragoslava Mihajlovića, koji je nesumnjivo najveći živi srpski pisac. Roman Ljudi sa četiri prsta Miodraga Bulatovića takođe je rađen u dionijskom ključu, ali je napisan bez verističkih ambicija. Poslednji naš sirov roman koji sam čitao jeste Smrtni ishod atletskih povreda Milice Vučković.

Srpska montaža i antiakademski film

Kao i sam metod, i termin „srpska montaža" se pojavio spontano. Vezan je za crni talas i tata mu je Branko Vučićević. Izvorno, u pitanju je paralelna sirovost u filmskom mediju: neočekivano kolažiranje zvučnog i vizuelnog, mahom postojećeg, arhivskog materijala s neobaveznom igranom formom.

Efekat ovog originalnog filmskog zahvata koji smelo spaja uzvišeno i banalno, blizak je „oneobičavanju" (ili kako bi rekli Rusi, ostraneniя). U nedostatku ozbiljnih resursa - scenografije, produkcije, snimljenog igranog materijala - na raspolaganju reditelja su razuzdana mašta, napabirčeni arhivski materijali i njihova nadrealna interpolacija.

Prvo dakle treba pronaći nešto sasvim neobično, nekakav kič objekat, svetski a naš. Onda ga prisvojiti, a zatim ga prošarati nostalgijom, pljuniti pa nalepiti i predstaviti u kombinaciji s nečim posve različitim u registru.

Ako sve to uradite na srpski način, uz nekakvu čudnu nasumičnost, uz pomoć štapa i kanapa, bivajući čas prizemni, čas visokoparni, ako vadite filmske ostatke iz kante (kako je to bukvalno radio Lazar Stojanović za potrebe filma Plastični Isus), ako koristite svima poznat metod budženja ili skupljate ostatke s poda ateljea, studija ili montažne sobe - ova nadrealistička strategija kolažiranja ima šanse da se izrodi u srpsku montažu.

Srpska montaža je, ukratko, ono što su na filmu radili Branko Vučićević i Dušan Makavejev. Najistaknutiji primer tog metoda je film WR: Misterije organizma. U pitanju je remek-delo srpske montaže. 

Moglo bi se reći da na našoj sceni postoji i kontinuitet sa Brankom i Makom. Tu je video-rad Zorana Naskovskog Smrt u Dalasu (2001), gde je pesma hercegovačkog guslara Joze Karamatića o atentatu na Džona Kenedija nalepljena na nervozno montirane arhivske snimke.

Potom video-rad Vladimira Nikolića Godišnjica smrti (2005) gde narikača Milica Milošević iz okoline Kolašina oplakuje smrt Marsela Dišana na njegovom grobu u Ruanu.

I gle čuda, baš ova četiri dela zasnovana na srpskoj montaži imala su internacionalni odjek. Kako je lepo sročio Jozo: 

Gusle moje, instrumentu stari,
modernizam ništa vam ne kvari,
jer guslarska fina melodija
postala je naša tradicija. 

Niko od crnotalasovaca nije pohađao filmsku akademiju. Prepoznajem apsurd u činjenici da je ta generacija završila predajući film na kursevima i akademijama, iako praktično ne postoji ništa dalje od akademskog, dobro skovanog filma od onog što su ovi umetnici ostavili za sobom.

To je prosto moralo da se loše završi. Petrović i Pavlović su oterani sa FDU zbog antidržavne delatnosti. Jedan Sašin student - Laza Stojanović - završio je u zatvoru. A jedan Žikin - Slobodan Šijan - završio je na samom vrhu liste najboljih srpskih reditelja. Ništa dakle, od zlatne sredine.

I nove generacije srpskih umetnika takođe su prepoznale slične uzore i slede ih sa manje ili više doslednosti. Ali čini mi se da je danas u Srbiji naivna i sirova umetnost bliskija kao recept za brzo raspoznavanje - dakle gotov proizvod - na nedostižnoj globalnoj sceni nego kao životni moto ili metod izražavanja u kojem se umetnici iskreno prepoznaju.

Drugim rečima, ne vidim više ni fanatičnost, ni radikalizam, ni autentičnost, pa konačno ni uspone i padove kakvi su kolali među našim umetnicima šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka. Drugim rečima, opstanak tih retkih vrsta - sirovih slikara i srpskih montažera - jeste ugrožen. Ali to što ja nešto ne vidim ne znači da ne postoji i da neće uskrsnuti na nekom neočekivanom mestu.

Kolažiranje svega

Marija i smo prve kolaže napravili oko 2002, kada je imala četiri godine. Juniorka je bila puna neobuzdane energije i uvek je stvarala u naletu inspiracije, dok sam ja imao tendenciju da njen umetnički haos dovodim u sklad. Uporno sam pospremao dečju sobu. Jer dete je obično nosilac stvaranja dioniskog tipa, a odrasli apolonskog. Jedino što danas ni Marija više nije dete: ima dvadeset dve i bavi se performansom.

Naši kolaži mnogo duguju sirovoj umetnosti i srpskoj montaži. I imaju ambiciju da sumiraju naš odnos. Budući da nikad nismo živeli zajedno, zajedničko stvaranje trasiralo je naše zbližavanje. Ono je postalo neka vrsta našeg intimnog odgovora na temu poremećenih porodičnih odnosa, jer je otvarilo srećna i traumatična zajednička sećanja oca i ćerke.

Tu je pokrenuto pitanje odsutnog oca koje se ponavlja u tri generacije, naših zasebnih života i umetničkog čina koji postepeno restauriše emotivne veze. Naši kolaži razmatraju ne samo ulogu umetnosti u povezivanju s decom posle razvoda roditelja, već i odnosa dete-odrasli tokom samog umetničkog čina.

Dakle govore o zbližavanju s detetom pored sebe i u sebi.

U ulozi umetnika se svakako bolje osećam nego u bilo kojoj prethodnoj. Sad, posle desetogodišnjeg iskustva pisanja fikcije i pravljenja kolaža - rekao bih da ono što čini umetnika nije tehnika, koja jedino i može da se nauči, pa zato na njoj toliko insistiraju na akademijama. Nije ni status, jer počesto prosečno ili nimalo talentovani ljudi postižu nesrazmerno veliki uspeh.

Umetnik je čovek koji je uspostavio plodan dijalog sa svojim nesvesnim. Koji je na ti sa detetom u sebi. Ako išta treba da vežba ili profesionalizuje, to je zdrav i aktivan odnos između racionalnog i iracionalnog, odraslog i deteta, svesnog i podsvesnog. Voljni prolazak kroz vrata koja nas dele od onostranog i uspešan povratak natrag u realnost glavna je veština kojom umetnik treba da ovlada.