Danas je u modi novinarski stil u literaturi. Mesto trač-rubrike zauzela je nekadašnja crna hronika, mesto novinarstva je zauzela trač-rubrika, a mesto literature je zauzelo novinarstvo. A literatura u starom, ortodoksnom smislu je praktično izumrla vrsta.

Književni kritičari i antropolozi bi se složili oko teze da literatura operiše sa ograničenim brojem arhetipa. Postoje čak literarni pokušaji da se svi ljudski arhetipi okupe na jedno mesto, stave u jednu knjigu - takve su, na primer, Vede ili Tora.

Drugim rečima, sve priče su već ispričane. Ono što piscima ostaje jeste da pokušaju da arhetipske obrasce prepričaju na nov i efektan način, primeren vlastitom podneblju i vremenu. I da eventualno dodaju poneki sugestivan detalj u toj velikoj slagalici ljudske situacije.

Poreklo basne Škorpija i žaba je drevno. Priča deluje ezopovski - naročito zbog basne Seljak i zmija - ali nije je napisao Ezop. Varijacija s kornjačom i škorpijom datira oko 1500. godine i potiče iz Persije. Ali sama Škorpija i žaba zapravo potiče tek iz XX veka: mlađa je od nekih mojih poznanika. Prvi put se pojavljuje u romanu Lava Vladimiroviča Nitoburga Nemačko naselje (Nemeckaя sloboda, Moskva 1933). Slavu je stekla u filmu Orsona Velsa Slučaj Arkadin (1955). Otad se uselila u popularnu kulturu.

Škorpija, koja ne ume da pliva, zamoli žabu da je na leđima prenese preko reke. Žaba okleva; škorpija je opako biće. Opasno je dugo biti u njegovoj blizini. Škorpija nasluti žabin strah:

„Ma nisam valjda luda da ti naudim. Ako te ujedem nasred reke, i sama ću se udaviti." Pritisnuta tako neoborivim argumentom, žaba slegne ramenima i pristane. Kad su se našle nasred reke, ona oseti bolni ubod. Na samrti, žaba očajno zavapi:

„Zašto, pobogu, zašto, znala si ishod, koban po oboje!" Dok su zajedno tonule, škorpija stigne da kratko uzvrati: „K... a... rakter mi je takav."

Karakter je sudbina 

Reklo bi se da Škorpija i žaba propoveda o nepromeljivosti našeg karaktera. Drugim rečima, ova basna govori o sudbini. Junaci su prikazani tako da njihova sudbina od samog početka kruži nad njima. Oseća se njeno muklo prisustvo: žaba sluti škorpijin karakter, ali se suviše oslanja na logiku. Ali sudbina je iznad svake dostupne logike i često joj prkosi.

U Škorpiji i žabi kao da su se i pripovedač i junaci uputili ka nekom srećnom i očekivanom finalu, ali karakter jednog od junaka to ne dozvoljava. Drugim rečima, ako su junaci dobro postavljeni, njihov karakter kao da ima vlastitu volju, kao da zahteva određeni ishod.

Ako ih pisac od tog ishoda odvraća ili mu se opire, priča će zvučati izveštačeno. 

Danas je u modi novinarski stil u literaturi. Njemu i priliči određena izveštačenost. Zašto je to slučaj? Mesto trač-rubrike zauzela je nekadašnja crna hronika, mesto novinarstva je zauzela trač-rubrika, a mesto literature je zauzelo novinarstvo. A literatura u starom, ortodoksnom smislu je praktično izumrla vrsta.

Kao da je ceo pripovedački svet, zajedno s nama, sišao za jedan stepenik.

U zbiljski velikoj nacionalnoj književnosti kao što je francuska, pred tako kultivisanom publikom, koja svetskoj književnosti nije proporučivala samo Francuze, nego joj otkrivala pisce drugih meridijana, ubeđenja, ideologija i jezika - najpopularniji pisac je Frederik Begbede. Pisci-novinari poput Francuza Begbedea su nesvakidašnje uspešni. On sam ističe da je najprevođeniji francuski pisac.

Nije mi mrsko da čitam Begbedea: pronicljiv je, zavodljiv, privlačan, pripada mojoj generaciji i ima dara. Istovremeno, on je primer na kojem može da se mapira razlika između književnosti stare škole - visoke ili „prave" literature - od novinarske persiflaže, takozvane popularne literature koja je napunila police knjižara i srca čitateljki. Postoji vrlo jednostavan test: „prava" književnost, naime, uvek je u direktnoj, neposrednoj vezi sa sudbinom. 

Ljudska sudbina

Ovo je, priznajem, pomalo alhemijski element književnosti i umetnosti uopšte; nije lako uočljiv i ne verujem da laici drže da je bitan. Ali veliki pisci, oni koji su posvećeni književnosti, a ne tiražima, koji teže transcedenciji, a ne uspehu - u svojim pričama, novelama i romanima uvek imaju na lageru neko otkrovenje. Uvek su posvećeni otelotvorenju arhetipa, nekom aspektu egzistencije čije prisustvo snažno osećamo, ali ne umemo da ga formulišemo. Da nije njih - velikih pisaca, naime - taj bi element bio maglovit i nedostupan. Pisci-novinari naprosto to nemaju.

Za osrednje pisce tipično je da se arhetipi pretvaraju u floskule i završavaju kao kliše: oni kao da nisu dostojni tema kojih su se latili. Ali to nije slučaj sa piscima-novinarima. Neretko su to tvorci originalnih, zanimljivih, napetih, poučnih i na druge načine uspelih priča. Ali može se reći, bez bojazni da ih uvredimo, da takva literatura ipak ostaje na anegdotskom nivou; junaci prolaze kroz seriju događaja, ali kao da izostaje neka finalna poenta, kao da im fali katarza, kao da su nacrtani bez jedne prostorne dimenzije.

Dakle, kao da je ta veza sa sudbinom i sudbinskim nekako volšebno presečena.

Dolazimo u situaciju da branimo visoku književnost na način na koji je Hajdeger branio svoju filozofiju kada su je napali pragmatičari da je neproveriva, da je suviše apstraktna, da je neegzaktna, da liči više na poeziju nego na nauku. Hajdegerov odgovor bio je da je sve nabrojano inherentni deo filozofije; ako joj ukinemo te privilegije, bacićemo i bebu zajedno s prljavom vodom. 

Šuplji ljudi

U tom smislu junaci novinarske literature su, ma kako privlačna i intrigantna bila, kao u onoj pesmi T. S. Eliota, „šuplji ljudi". Svi ti heroji se nekako zadržavaju na nivou kulise. To ne treba da nas čudi. Kao da autori namerno kopaju plitke grobove za svoje junake jer im je veći napor stran. Ne žele da idu dublje i dalje od novinarstva, od laskave zabave, od prijatnog čitalačkog popodneva.

Novinarska literatura strateški pokušava da poštedi svoju publiku od asocijacija na sudbinu, od razmišljanja o sudbini, od suočenja sa sudbinom, od nasukavanja na sudbinu. Kao da je to aspekt književnosti - ili umetnosti i života uopšte - koji je postao pretežak za varenje i stoga nepotreban današnjem čitaocu koji teži plićoj brzini, laganijim rešenjima, poželjnijim utopijama i paralelno s tim, relativno bezbednom terenu.

Možda je napredak što smo raskrstili sa sudbinom? Možda smo evoluirali od verovanja u predestinaciju? Uprkos tome, kada čitamo Homera, Dantea, Servantesa, Dostojevskog, Čehova, Kafku, Andrića, Bernharda, Sabata - mi sagledavamo ne samo neobično dramatične događaje, inspirativnu maštu, bogatstvo unutrašnjeg sveta, autentične emocije, igru sa arhetipima, implicitne političke tonove, duh vremena - što je sve legitimni domen književnosti. Mi skroziramo sudbinu junaka, a samim tim i ljudsku situaciju. Osećamo da, dok krstarimo takvom literaturom, da smo privremeno intimni sa sudbinom, da joj se obraćamo sa ti.