Muharem Pervić jedan je od naših najboljih pozorišnih i književnih kritičara druge polovine XX veka. Njegovi savremenici se slažu da je mogao da postane šta god je hteo, ali on nije želeo da bude ambasador, ministar, savetnik. Ne. On je bio sa umetnošću, tamo gde se kalio čelik. „Nikada nisam mislio da je naša sredina zaostala. Uvek sam imao želju da ono čemu pripadam učinim boljim", tako je govorio.

Rođen 1934. u selu Humići, kod Ključa. Vrtlog Drugog svetskog rata doveo ga je u Vojvodinu. U Starom Bečeju završio je osnovnu školu, a gimnaziju u Zrenjaninu, gde je tokom srednjoškolskih dana igrao fudbal za Proleter. Čuveni Milan Galić je pričao da je baš taj hitri, crnokosi centarhalf imao veliki potencijal u nogama, ali je on ostavio fudbal onda kada je upisao svetsku književnost u Beogradu. Osim što je bio darovit fudbaler, malo je poznato, služio je vojsku u mornarici. Muharem Pervić, upamćen kao jedan od najboljih pozorišnih i književnih kritičara druge polovine XX veka.

Pisao je u Politici i Ninu, bio glavni urednik Kulturno-umetničkog programa Televizije Beograd u vreme njenog zlatnog doba koje su, pored ostalog, obeležile emisije „Kino oko", „Petkom u 22" i kvalitetan dramski i serijski program, a ponajviše je uticao na književnost uređujući časopis Delo od 1961. do 1980, gde su mnogi daroviti pisci na velika vrata ušli u književnost. Delo je tih decenija bio dokaz da Beograd i Jugoslavija pripadaju Evropi, osluškuju Evropu i da takođe Evropi imaju šta da kažu. Reći će: „Lično sam ponosan što sam bio u prilici da uređujem časopis kao što je Delo, koji je kod nas uveo i južnoameričku književnost, hermeneutiku, egzistencijalizam, strukturalizam..."

Zaljubljen u Natašu Rostovu

Muharem Pervić je odrastao u internatu i tako shvatio šta znači biti sam među ljudima. Kao zrenjaninskom gimnazijalcu, njemu samom i drugima, postaće jasno da ima dar za tumačenje knjiga. Profesorka Zora Mihajlović tražila je da neko od đaka pročita Travničku hroniku i kaže svoje impresije; Muharem je tumačenjem oduševio profesorku.

Čitanje je tražilo vreme i topao kutak. Pervić je počeo da čita Rat i mir i ubrzo se zaljubio u Natašu Rostovu, a čitao je u stanu nekog ekonoma gde je nalagao vatru da bi ga ovaj puštao da tu satima čita.

Pozorišni i književni kritičar Muharem Pervić zapravo je počeo kao glumac. Njegova prva uloga u zrenjaninskom pozorištu: Tošica u Trifkovićevoj Izbiračici. Rediteljka mu je napravila veliki nos i poverila ulogu zaljubljenog nesrećkovića Tošice.

Povremeno, kao srednjoškolac, sa profesorkom Mihajlović odlazio je u Beograd, u Jugoslovensko dramsko pozorište.

Godine 1952. upisao je u Beogradu studije Opšte književnosti, reći će: upoznao sam Evropu.

Ponudu da piše pozorišnu kritiku dao mu je Mirko Tepavac, direktor Politike. Ostao je decenijama u pozorišnoj kritici, mada se kolebao povremeno, jer je bilo mnogo onih koji su mu govorili kako bi trebalo da radi „nešto ozbiljnije".

A kako je pisao pozorišnu kritku? Javljao se u različitim formama. Reći će: „Jednom je to kritika-esej, jednom kritika-priča, pa polemika, nekad skoro pesma, neki put politika i antipolitika. Tako sam se, baveći se pozorištem, bavio raznim književnim žanrovima."

Bio je svestan prolaznosti pozorišta i prolaznosti života: „Tu su čitave galerije glumaca o kojima već sledeća generacija ne zna ništa."

Ali Pervić se uvek držao prakse da svoju dušu ne hrani samo teatrom, jer to ne bi bilo dovoljno. U razgovoru sa Oljom Milošević 2007. povodom 50 godina rada, reći će o svom kritičarskom angažmanu: „Svako veče ste u drugom književnom i pozorišnom žanru. Kada biste se isključivo bavili pozorištem, ne biste bili dobar pozorišni kritičar. Ja sam sve to vreme mnogo čitao druge stvari. Voleo sam Muzila, Džojsa, Foknera, Kafku, Čehova osobito. Morate se stalno puniti."

Tamo gde se kali čelik

Pervić je kao mlad postao člaj KPJ. Jednom prilikom, sa studentima, dočekao je Novu godinu u društvu Tita i Rankovića. Pervić je bio i kum Draže Markovića, a po pričanju pesnika Božidara Šujice, Perviću se Ranković jednom prilikom, u društvu mnogih mladih kulturnih radnika, obratio ovim rečima: „Zašto si snužden kad ja tebe najviše volim?"

Pesnici toga doba se slažu da je Pervić mogao da postane šta god je hteo, ali on nije želeo da bude ambasador, ministar, savetnik. Ne. On je bio sa umetnošću, tamo gde se kalio čelik. 

Jeste pripadao toj partiji, ali nije imao ni trun prezira prema onima koji nisu bili njeni članovi ili prema onima koje partija nije simpatisala. Pervić, naravno, nije padom komunizma pohitao, kao mnogi, da se odriče komunizma. On će iskreno zapisati: „Uverenja je teško steći; nije ih se lako ni osloboditi."

Iako uvek u medijima, nije bio deo komunističke propagande. On je naučio od Valerija da u svakoj propagandi ima dubokog prezira prema ljudskim bićima.

„Nikada nisam mislio da je naša sredina zaostala. Uvek sam imao želju da ono čemu pripadam učinim boljim. Pa, i kada sam bio član jedne partije, trudio sam se da ona bude bolja", tako je govorio Pervić.

Zrelost je nema

Kao što obično mlad pesnik zapitkuje, pitao sam Pervića i o greškama tog sistema i on ništa nije sporio, ali je smatrao da u nekoj državi kakva je bila druga Jugoslavija nije stvar u tome da svi dobiju sve što im pripada nego sistem može biti stabilan ako svi dobiju manje nego što im pripada - samo tada će svima biti komotno. Društvene odnose je video kao sudar različitih istina. Zapisaće: „Ili ti ne dopušta da živiš, ili ti smeta da misliš. Takva je istinoljubivost."

Nije lako donosio sudove o društvenim događajima, naprotiv - smatrao je da su često presudne one činjenice koje ne ulaze u istoriju. Možda se zato i klonio krupnih političkih zaključaka.

Sarađivao je sa najuticajnijim piscima toga vremena, sa nekim je bio veoma blizak (Matić, Davičo, Popa), sretao Crnjanskog, priređivao prvo izdanje Andrićevih sabranih dela, ali - zvuči neverovatno - nikada nije sreo Miroslava Krležu. I sam se tome čudio, kako im se putanje nikada nisu dodirnule.

„Jedno ipak znam: zrelost je nema", zapisao je taj čovek koji nije čitao Antonija Porkiju, jer tada nije bio preveden, a imao je poveranja u rečenicu, u njenu moć da dovoljno sažme.

Jedanput, ja sam mu kazivao njegovu misao koje on nije mogao da se seti. To je njegova misao o laži, kako laž može biti surova, sirova, gola, ukrašena, meka, opaka, nežna, svetla, tamna, obojena, bezbojna, ukusna, neukusna, kućna, roditeljska... Znao je da se našali: „Ako sam ja to rekao, onda je to baš dobro."

Njegova estetika je polazila od imena unutar nekog književnog dela. On primećuje i to da čudovošta u pričama obično imaju lepa i zvučna imena kao da nam pripovedači poručuju da je opasnost maskirana, ali i da je treba dobro upamtiti.

Prvo na šta čoveka treba naviknuti to je on sam, tvrdio je Pervić, dodajući da je preko najlepših i najružnijih stvari u čoveku prevučena obrazina. Posmatrajući umetnost i čovekove zablude o njoj, posmatrao je svet.

Primetiće da se za roman dugo govorilo da poboljeva i da je umro. „Očigledno, u svetu koji stari sve je teže biti živ i mlad."

Sam među ljudima

Kao urednik je dao krila mnogim mladim piscima i tačno je osećao granicu kada se od mladog postaje zreo pisac. Često ističem tu njegovu definiciju sticanja literarne zrelosti: „Kada posumnja u uzore, i izgubi volju da tvrdi i upućuje, čovek počinje da razumeva i ono što se ne tiče samo njega. Ova vrsta osećajnosti u osnovi je jezika književnosti."

Književnost je obeležila njegov život kao što je i on obeležio književnost. Posle rata, kada je mladost provodio u internatima, u Vojvodini, naučio je šta znači biti sam među ljudima. A što se tiče ranog detinjstva u BiH, pomenuo mi je da se seća reke Sane i svoje sestre koja je mlada umrla, a bila je veoma lepa. Zvala se Vasvija.

Da li je Pervić sebe smatrao srećnim ili nesrećnim? O tome je ostavio zapis:

„Nisam voleo crne mačke i broj trinaest. Trinaest godina, a da to nisam znao, sedeo sam u pozorištu u fotelji broj trinaest. Po pravilu su mi i u hotelima davali ključ sa brojem trinaest. Nisam voleo broj trinaest, ali je on voleo mene."