Filmovi na čijim špicama se pojavljuje ime Žozea Đovanija su kao dobar bluz. Govore nešto o usamljenosti i izdaji, o krhkosti ljudskog materijala, o zaludnosti odmetništva, o tragičnom begu od slobode, o neobičnom poimanju časti i odanosti. Kada se na kraju filma pojavi francuska reč „FIN“ i kad se svetla u bioskopskoj sali upale, iluzija još uvek traje. Omađijani gledalac uzima nepostojeći šešir, oblači nestvarni kišni mantil i izlazi u noć da kao Lino Ventura potraži izdajice i sitne duše i da im jebe sve po spisku.

Veliki sam ljubitelj francuskih gangsterskih filmova iz 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. Bila je to ljubav na prvi pogled. Čim sam na prljavom platnu paraćinskog bioskopa „Avala", ukrašenog tragovima nečijih cipela, ugledao - u filmu Zver je puštena - nezaboravnu facu Lina Venture, postao sam fan. U tom uzrastu nisam razumevao psihološke i egzistencijalne konotacije ispričanih priča. Bilo je, međutim, dovoljno akcije, muvanja i zanimljivih glumaca da stvar privuče pažnju. Nisam ništa znao o pitanjima slobode, integriteta, morala, zločina, kazne, prijateljstva, izdaje i odmetništva. U mraku zagušljivog bioskopa, zagledan u pokretne slike, naslućivao sam veliku dramu koja se na platnu odvija.

Pasionirani sam čitač filmskih špica od ranog detinjstva. I najavnih i odjavnih. Pamtio sam kao papina mazga. Naučio sam imena režisera, glumaca, scenarista, kamermana, autora muzike. Ime „Žoze Đovani" vrlo rano mi je privuklo pažnju. Pojavljivalo se redovno na špicama francuskih gangsterskih filmova. Uglavnom kao scenariste i autora romana po kojima su filmovi snimljeni, kasnije i kao reditelja. Zapamtio sam to ime.

Godinama kasnije, kad je popularnost francuskih gangsterskih filmova već izbledela, saznao sam Đovanijevu životnu priču. Ona prevazilazi filmsku maštovitost. To je storija o čoveku koji je, kao neki ukleti akrobata, pola svog veka plesao, bez zaštitne mreže, na tankoj liniji koja razdvaja život od smrti, dobro od zla. Ruku krvavih do lakata, utonuo u greh i porok, s reputacijom izdajnika i ubice, Žoze Đovani je u 33. godini, kao neki kabuki glumac, zbacio sa sebe ljušturu kriminalca i navukao odeždu pisca i scenariste.

Zatvorski krug

Ko je Žoze Đovani? Odgovor na ovo pitanje nije nimalo jednostavan. Teško je stvar razmrsiti. Najbolje je krenuti redom i polako.

Čovek kasnije u životu poznat kao Žoze Đovani rodio se kao Žozef Damijani, 22. juna 1923. godine u Parizu, u porodici doseljenika sa Korzike. Otac, polukriminalac i kockar, i stričevi i ujaci, gangsteri i razbojnici, odredili su pravac u kojem će se Žozefov život odvijati. I pored dobrog obrazovanja stečenog u prestižnim pariskim školama (College Stanislas De Paris i Lycee Janson de Sailly), mladi Korzikanac je rano skrenuo s pravog puta. Stvari su postale dramatične tokom Drugog svetskog rata.

Žozef Damijani je u tom periodu postao kriminalac i kolaboracionista. Bio je član raznih političkih organizacija višijevske Francuske, od „Jeunesse Et Montagne", koju je kontrolisao Pjer Laval, do fašističke partije PPF (Parti Populaire Francaise) Žaka Dorioa.

Žozefov ujak, prononsirani kriminalac, Anž Pol Santolini, poznat kao Santos, uveo je svog sestrića vrlo rano u podzemni svet pariskog trga Pigal. Podvodači, prostitutke, crnoberzijanci, zelenaši, džeparoši, banditi i plaćene ubice postali su Žozefovi prijatelji.

Ujka Santos je na Pigalu imao kafe u koji su najčešće dolazili pripadnici Gestapoa i njihovi francuski saradnici. Žozefov stariji brat Pol već je bio član tog društva i pripadnik višijevske paramilitarne organizacije „Milice", osnovane uz nemačku pomoć. I mlađi Damijani se priključuje tom društvu.

Žan-Pjer Melvil - slavni reditelj s kojim je Žozef Damijani alias Žoze Đovani kasnije sarađivao u filmskom poslu - u knjizi Melvil o Melvilu Ruja Nogejra priča vic koji najbolje opisuje korzikansko-gestapovske veze: „Gestapo iz ulice Vilžist predstavljao je pariski ogranak korzikansko-marsejskog Gestapoa, što je tokom rata dovelo do nastanka čuvenog vica. Neko kuca na vrata. Preplašeni stanar pita: ‘Ko je?' A sa druge strane vrata začuje se glas koji s teškim korzikanskim naglaskom odgovara: ‘Nemačka policija.'"

Kako se rat bližio kraju, stvari su postajale sve gore. Kriminal je postao posao kojim se mladi Žozef bavio. Na repertoaru su bile ucene, iznude, kidnapovanja, pljačke, otimačine i ubistva. Najčešće su na meti bili Jevreji. Najveći zločini u kojima je učestvovao mladi Damijani desili su se posle kraja rata, u maju 1945. godine.

Prvo su 18. maja 1945. Žozef Damijani i njegova ekipa opljačkali i ubili Haima Koena, i njegov leš bacili u Senu. Nekoliko dana kasnije, 31. maja 1945, ista ekipa je opljačkala braću Pežo, veletrgovce električnim materijalima. Prisiljeni mučenjem, braća Pežo su im dala 125 zlatnika. To im nije spaslo život. Razbojnici su ih ubili i njihove leševe zakopali u šumu blizu Versaja.

Žozef Damijani je uhapšen početkom juna te godine. Dva puta mu je suđeno. U Marseju je 20. jula 1946. godine osuđen na dvadeset godina robije i oduzimanje građanskih prava. Osuđen je zbog članstva u nemačkim fašističkim organizacijama, posebno zbog aktivnosti koje je imao kao pripadnik zloglasne fašističke grupacije „Schutzkorps".

Dve godine kasnije, 10. jula 1948. godine, Žozef Damijani je u Parizu osuđen na smrt zbog ubistva braće Pežo i Haima Koena. Devet meseci je čekao u ćeliji da kazna bude izvršena.

Zahvaljujući ko zna kakvim vezama i podzemnim kanalima, njegov otac je uspeo da isposluje pomilovanje. Vensan Orio, predsednik Francuske, preinačio je 3. marta 1949. godine smrtnu kaznu u doživotni prinudni rad. Nekoliko godina kasnije, Rene Koti, sledeći predsednik Francuske, ukinuo je kaznu Žozefu Damijaniju. U 33. godini života, 4. decembra 1956, on je, posle jedanaest i po robijaških godina, bio slobodan čovek.

Eksperiment in vivo

U tom trenutku priča se menja. Tamo gde su bili zločin i fašizam dolaze literatura i film. Žozef Damijani postaje Žoze Đovani, napušta karijeru kriminalca i postaje pisac.

Šta je dovelo do ovog preokreta? Kako se odigrao taj čin mentalne alhemije? Osuđenik na smrt je Albera Kamija podsećao na „sovuljagu zastrašenu svetlošću". Jedan njegov lik u romanu Kuga kaže: „Mene je zanimala ona riđa sovuljaga, taj prljavi događaj kada prljava okužena usta objavljuju čoveku u lancima da će umreti i pripremaju sve da, u stvari, i umre posle dugih i dugih noći agonije, u kojima je otvorenih očiju čekao da bude ubijen". U takvoj atmosferi Damijani je proveo devet meseci čekajući da giljotina odradi svoj posao.

Može se samo pretpostaviti kakvim je naletima straha, besmisla, anksioznosti i beznađa bila izložena ličnost mladog Korzikanca. Zatvorska ćelija pretvorena je u laboratoriju u kojoj se in vivo izvodio eksperiment koji treba da pokaže kakve promene ličnosti izaziva duga izloženost dejstvu užasa, ništavila i straha od smrti.

Susret sa smrću menja ljude na kardinalan način. Perspektive se promene, prioriteti preurede, otkriju se novi životni rakursi, bitno i nebitno zamene mesta. Tako je bilo i u slučaju Žozefa Damijanija. Čekanje dosuđene smrti dovelo je do restrukturacije ličnosti, snažnih uvida i ireverzibilnih promena. Zar se nije nešto slično desilo i sa Fjodorom Mihajlovičem?

Zločin se isplati

Još u zatvoru je Žozef Damijani, na nagovor advokata, počeo da piše. Zatvorska iskustva, robijaške priče i kazamatske sudbine stavljao je na papir. Po izlasku iz zatvora, u skladu sa činom životne diversifikacije, nastavio je sa spisateljskim poslom. Njegov kasniji život govori da se zločin ipak isplati. Prepričavajući, naime, svoja razbojnička iskustva i zatvorske događaje u kojima je učestvovao, Đovani je stvorio respektabilni književni opus koji je imao snažan odjek. Naročito u filmskom svetu.

„On je prosto pribeležio priče koje su mu u zatvoru pričali drugi zatvorenici. To je prisećanje na sve što je u zatvoru naučio", govorio je Melvil o Đovanijevim knjigama. „Mašta nema ulogu u njegovom spisateljstvu." Sve je napravljeno od gorkih istina saznatih u memljivim ćelijama najstrožih francuskih zatvora. Njegovi romani su postali udžbenici iz kojih su francuski sineasti mogli, iz prve ruke, da saznaju sve o onome što su zvali „le milieu pourri". Sintagma se odnosi na društveni areal u kojem su moralne i ljudske skrupule potpuno kompromitovane i u kojima se život odvija po drugim pravilima.

U ovom trenutku dobro je prisetiti se tirade koju protiv kriminalističkih romana izlaže Dr H u čuvenom romanu Fridriha Direnmata Obećanje (Džepna knjiga, 1960).

On kaže da je ta vrsta književnog dela „uzaludno traćenje vremena", da se u njima „vara i podmeće", fabule su „logično konstruisane", opterećene moralističkim predrasudama i pogrešnom premisom da se „zločin ne isplati". Dr X, „bivši zapovednik policije ciriškog kantona", smatra da se „stvarnosti ne može doskočiti logikom", zločinu naročito. Stvari se u toj oblasti odvijaju na iracionalan i slučajan način. Logika ne igra nikakvu ulogu.

Ovo Direnmatovo delo je dvaput filmovano. Jednom 1979. godine, u filmu Obećanje Alberta Negrina s Rosanom Bracijem u glavnoj ulozi. Drugi put 2001, pod naslovom Zavet, u režiji Šona Pena, sa Džekom Nikolsonom i Benisijom Del Torom.

Đovanijevi romani, bazirani na presnim životnim faktima i pisani iz neknjiževne perspektive, uspevaju da izbegnu Direnmatove zamerke i da pruže originalan uvid u svet kriminala. Taj paralelni univerzum, u kojem su slučaj i impuls glavni pokretači zbivanja, a odsustvo logike krucijalno obeležje, donet je u Đovanijevim romanima frapantno autentično. Vrata su otvorena. Sineasti su požurili kroz njih.

Odmah po izlasku iz zatvora, 1957. godine, pod novim imenom Žoze Đovani, objavio je prvi roman Rupa. Do smrti (umro je 24. aprila 2004. godine u Lozani) objavio je ukupno dvadeset četiri romana. Veliki režiseri - Žan-Pjer Melvil, Žak Beker, Klod Sote, Rober Enriko, Žak Derej, Alen Korno i drugi - snimali su filmove po njima.

Filmografija mu je još bogatija. Kao pisac, scenarista, autor dijaloga i režiser, Žoze Đovani je učestvovao u preko trideset filmskih projekata. Neki od njih su u samom vrhu francuske i svetske kinematografije.

Žakobova lestvica

Jedan kritičarski sud može da pomogne u razumevanju doprinosa koji je Đovani dao kinematografiji. Izrekao ga je Žil Žakob. Pre nego što je postao legendarni direktor Kanskog filmskog festivala, Žakob se bavio filmskom kritikom. Bio je lucidan i uvažavan kritičar. U jednom tekstu pokušao je da nađe vezu između tri, po njegovom mišljenju najbolja francuska gangsterska filma: Rupa (Le Trou, 1960) Žaka Bekera, Vreli asfalt (Classe tous risques, 1960) Kloda Sotea i Drugi dah (Le Deuxieme souffle, 1966) Žan-Pjera Melvila. Ispostavilo se da je Žoze Đovani ono što ih povezuje. Njegovo ime pojavljuje se na špicama sva tri filma. On je napisao romane po kojima su ovi filmovi snimljeni, a za dva je sarađivao u pisanju scenarija.

Prijateljstvo, lojalnost, izdaja, profesionalizam, lični integritet i ono što zovu „čast među lopovima" teme su kojima se Đovani opsesivno bavio u svojim romanima. Sa iskustvom razbojnika, izdajice, robijaša i osuđenika na smrt, on je mogao originalno i uverljivo da tretira te sadržaje. To je ujedno bio i osnovni preduslov za nastanak filmskih remek-dela koje Žakob spominje.

Podrobniji prikaz Bekerovog filma Rupa, najboljeg snimljenog po Đovanijevim romanima, pokazuje kako se preko književnosti i filma dolazi do vrhunske umetnosti. Kako se jedan konkretan zatvorenički čin pretvara u univerzalnu metaforu.

Prstima i noktima

Žak Beker je filmsku karijeru započeo kao asistent Žana Renoara. Kasnije je, kao reditelj, snimio trinaest celovečernjih filmova, od kojih je najpoznatiji Ne diraj u lovu (Touchez pas au grisbi) iz 1954. godine. Film Rupa, po romanu Žozea Đovanija, poslednji je koji je snimio. Mnogi ga smatraju i njegovim najboljim filmom. Beker nije stigao da završi montažu ovog filma. Umro je u toku tog procesa. Imao je pedeset tri godine. Film je završio njegov sin Žan.

U istoimenom romanu Đovani priča priču o bekstvu iz zatvora u kojem je i sam učestvovao. Kao reditelj, Beker je u filmu napravio nekoliko zanimljivih poteza, koji su naglasili autentičnost zbivanja. Sve glavne uloge dodelio je naturščicima. Jedan od njih, Žan Kerodi u ulozi Rolana, bio je i učesnik događaja o kojima se u romanu piše. Takođe, u filmu nema muzike. Saundtrek čine prirodni zvuci i šumovi karakteristični za zatvorski ambijent.

Beker je sebe kao filmskog reditelja video kao „neku vrstu entomologa". Iz velike blizine, kako bi se reklo, posmatrao je likove u svojim filmovima. U Rupi se pod njegovim imaginarnim mikroskopom nalaze četvorica osuđenika iz jedne ćelije, kojima se na početku filma, iznenada, pridružuje i peti. Prva četvorica planiraju bekstvo iz zatvora. Sa svojim naumom upoznaju i iznenadnog pridošlicu.

Kopanje tunela koji će robijaše odvesti na slobodu čini okosnicu filma. Na početku i na kraju tog posla nalaze se dve sjajne scene. Na početku je četvorominutna sekvenca u kojoj osuđenici gvozdenom šipkom skinutom sa kreveta razbijaju betonski pod ćelije. Zatvorenik Rolan započinje posao, kad se umori dodaje šipku Maniju, a ovaj je kasnije prosleđuje Žou. Neprekidno četiri minuta gledam taj težak pokušaj da se razbije beton i da se načini prvi korak ka slobodi. Sve je snimljeno u jednom kadru. Gledalac može da oseti strašan napor potreban da se taj posao obavi. Visceralni efekat je snažan. Scena se doživljava plućima, mišićima, dijafragmom, prstima i noktima.

Na kraju, kad tunel bude iskopan, Gaspar i Mani podižu poklopac kanalizacionog šahta i gledaju svet sa druge strane zatvorskih zidina. Praskozorje je, retki automobili prolaze, ulice su sive i prljave. Njih dvojica, kao pacovi ili bubašvabe vire iz kanalizacije i gledaju. Pesničko pitanje „Da li će sloboda umeti da peva...?" nužno se nameće. Dok gledate te dve ljudske glave kako vire iz kanalizacije i slušate njihov lapidarni razgovor, nekako se nameće i nužno odrečan odgovor.

Bekstvo, naravno, ne uspe. Izdao je onaj pridošlica s početka filma. Tu opet dolazimo do Melvila, koji ima zanimljivu tezu da je izdaja jedina konstanta u ljudskom životu: „Verujem da je izdaja jedna od osnovnih motivacija za ljudske postupke - mnogo više nego što je to ljubav". Samoća je jedini lek protiv takvog poretka stvari. Ako nećete da budete izdani, morate biti sami.

Žak Beker je uspešno na filmski jezik preveo debitanski roman Žozea Đovanija. Đovani je pak svoja zatvorska iskustva transkribovao na književni jezik. Mnoge surove i gorke stvari izgubljene su u tim uzastopnim prevodima. Dobijeno je, međutim, autentično umetničko delo koje govori o mikrokosmosu zatvorske ćelije. Zatvorenici su prikazani kao istrajni, međusobno odani ljudi koji umeju da se organizuju i funkcionišu kao grupa. U jednoj knjizi piše da je Beker, uz Hauarda Hoksa, najbolje umeo da artikuliše vrednosti koje demonstrira grupa ljudi u graničnim situacijama.

Budi drug

Film Kloda Sotea Vreli asfalt daje najbolji prikaz tzv. muškog prijateljstva. Odnos između Abela i Erika, odnosno Lina Venture i Žan-Pola Belmonda, najpoetičniji je prikaz te vrste relacije zabeležen na celuloidnoj traci.

Hladni, stameni, umorni, kô od brda odvaljeni Ventura i mladi, tanušni, suptilni Belmondo, koji kao da je u Soteov film pristigao iz neke nežne pesme Žaka Prevera, stupaju u odnos koji je neprevaziđen egzemplar čistog prijateljstva, u skladu s definicijom koju Žan-Pjer Melvil spominje u Nogejrovoj knjizi:

„Šta je prijateljstvo? To je kad usred noći pozoveš prijatelja i kažeš mu: ‘Budi drug, uzmi svoj pištolj i brzo dođi kod mene.' A onda začuješ odgovor: ‘U redu, eto me za minut.' Ko je spreman na to?" Belmondov Erik Stark je spreman na to.

U jednom sjajnom tekstu posvećenom ovom filmu, Bertran Tavernije kaže da je Ventura insistirao da Sote režira film. „Pitao sam Kloda šta mu prvo padne na pamet kad se spomene Đovanijev roman. On je odgovorio: ‘Čovek ide niz ulicu. Deset metara iza njega dvoje dece ga prati'". To je Venturi bio znak da je Sote razumeo na pravi način emotivnu osnovu dela i da stvar ne može da omane.

Žan-Pjer Melvil, „Amerikanac u Parizu", najveći je reditelj francuskih gangsterskih filmova. SamurajŽacaCrveni krug itd. On je 1966. godine snimio film Drugi dah po istoimenom romanu Žozea Đovanija. Đovani je jednom prilikom rekao Bertranu Tavernijeu da su dijalozi i zaplet u ovom filmu devedeset osam odsto njegovo delo.

Melvil tvrdi drugačije, ali to nije ni važno. Važno je da je Drugi dah još jedno filmsko remek-delo snimljeno po romanu Žozea Đovanija. Prati se turobna odiseja Gija, begunca iz zatvora, koji kao zombi glavinja kroz promenjeni svet sa one strane zatvorskih zidina.

Lino Ventura je Gi. Težak, smoren, usamljen, progonjen. Sve što mu je preostalo su čast i poštenje. Ove dve moralne kategorije, naravno, imaju drugačiji sadržaj u svetu kriminala. U svakom slučaju, u tom okruženju predstavljaju najveću vrednost. Veštom spletkom policijskog inspektora Bloa, Gi bude doveden u situaciju da izda, da postane cinkaroš - najomraženiji lik u kriminalnom miljeu. Inspektora Bloa, dalekog rođaka Igoovog inspektora Žavera, odlično glumi Pol Meris. Bilo kako, Gi sada mora da skine cinkarošku ljagu sa sebe. Kako se krug zatvara i život bliži kraju, postaje svestan da mu je čast kriminalca jedino što ima.

U završnoj sceni, manipulativni inspektor Blo učini da beležnica u kojoj se nalazi dokaz da Gi nije izdajica i cinkaroš dospe do novinara. Na taj način on čuva odmetnički, da ne kažemo razbojnički, integritet smrtno ranjenog kriminalca.

Između policajaca i kriminalaca u Melvilovim filmovima postoji „uzajamno saosećanje", neka vrsta „bratskog odnosa". Preplitanje motiva „prijateljstva i kodeksa podzemlja s pesimizmom i fatalizmom introvertnih junaka" - koje se u jednoj knjizi navodi kao glavna odlika Melvilovih filmova - nikad nije uspešnije prikazano.

FIN

Filmovi na čijim se špicama pojavljuje ime Žozea Đovanija su kao dobar bluz. Govore nešto o usamljenosti i izdaji, o krhkosti ljudskog materijala, o uzaludnosti odmetništva, o tragičnom begu od slobode, o neobičnom poimanju časti i odanosti. Kada se na kraju filma pojavi francuska reč „Fin", i kad se svetla u bioskopskoj sali upale, iluzija i dalje traje. Omađijani gledalac uzima nepostojeći šešir, oblači nestvarni kišni mantil i izlazi u noć da, kao Lino Ventura, potraži izdajice i sitne duše, i da im jebe sve po spisku.