Osam crtica o knjigama, bibliotekama, piscima i njihovim biografijama

1. Kao dječak, od nekoga ili nečega, stalno se krio u žbunju. Zvali su ga Žbuki. Kažu da je imao lijepo ime, ali se tog imena niko više ne sjeća. Niko neće da bude direktor biblioteke, mogao bi ti, predloži Žbukiju jedan političar. Važi. Sigurno ću uraditi nešto da me svi pamte, reče Žbuki tom lideru. I jednog dana, koji je bio nalik na dane prethodne i potonje, Žbuki uđe u biblioteku i uzdahnu uzdahom čovjeka koji dokučuje nepredvidivost života. I reče: Eto, čudna je sudbina, nikada nisam pročitao knjigu, a postao sam direktor biblioteke. U taj mah, naježi se osamdeset hiljada knjiga. I sa njih pade sva prašina.

2. U školi, imao sam druga koji je mnogo čitao filozofiju i svakodnevno dizao tegove. I pio proteine za rast mišića. Kad god bismo naišli na drvored, prolazio je između stabala, naizmjenično čas sa lijeve čas sa desne strane drvoreda, kao smučar kad vozi slalom. Pitao bih ga, zašto ideš tako? Plašim se, mogu me optužiti da sam jednostran.

3. Poznavao sam Mladena, konobara, tihog čovjeka, koji u mladosti nije bio tih. Pričao je viceve o Titu i dobio osam mjeseci zatvora. Čim je kročio u ćeliju, politički zatvorenici posavjetovali su ga da svakog dana iz zatvorske biblioteke uzima neku filozofsku knjigu kako bi kopiju bibliotečkog kartona priložio sa molbom za pomilovanje. Tako je Mladen i radio, svakog dana uzimao je filozofske knjige, i pošto odsluži četiri mjeseca robije, napisa žalbu, zatraži da ga sud pomiluje, a kao argument dobrog vladanja priložio je kopiju kartona iz zatvorske biblioteke i naveo imena svih filozofa čije knjige je držao na stalaži, kraj uzglavlja: Hegel, Fihte, Kant, Niče... Sudija je glatko odbio molbu za pomilovanje. U rješenju je pisalo da je Mladen u zatvoru postao veoma opasan, jer čita ono što ne može da shvati.

4. Postoji jedna škola u Tutinu, u školi ormar, u ormaru oko hiljadu knjiga, pod ključem. Godinama su knjige zaključane u tom ormaru, niko ih ne može uzeti; direktor tvrdi da đaci čitanjem uništavaju knjige.

Pisci i biografije

1. Par godina poslije rata jedan pisac je kupio kuću blizu Sarajeva; kuća je bila jeftina, gotovo besplatna, jer cijelo dvorište bilo je minirano. Sve mušterije bježale su od te kuće, ali pisac, čudan tip, bio je zadovoljan što može samo proći stazicom od kapije do ulaznih vrata. Niti je ko došao da ukloni nagazne mine, niti je pisac to tražio od bilo koga. Jednom, dok je pisao na terasi, puhnu jak vjetar i odnese piščevu svesku. Pade sveska u dvorište. U svesci roman! Pisac je mirno odšetao, uzeo svesku, vratio se u kuću, izašao opet na terasu i nastavio da piše. Nekoliko minuta kasnije, čopor pasa lutalica ušao je u piščevo dvorište... Četvoro pasa stradalo je od nagaznih mina. Došle novinarske ekipe. Uzbunila se javnost. Došli vojni eksperti. Narednih dana neutralisali su dvanaest mina u dvorištu. Nisam čitao tog pisca. Dovoljno mi je ovo što sam čuo.

2. Poštovan i osporavan. Čudan tip. Deseto dijete roditelja koji su ga kinjili. Stric ga poslao na vojnu akademiju. Potom je, kao dobrovoljac, postao Linkolnov vojnik. Rat ga nadahnuo. Počeo da piše. Drugovao sa Mark Tvenom. Otišao u Englesku. Vratio se. Pisao crni humor. Proizvodio jezu kod čitalaca. Kritičari su ga optužili da ima zlobnu maštu. Otišao u Meksiko, sa namjerom da se priključi Panču Vilji. Nikad se nije vratio. Nikom se nije javio. Ne zna se kako je završio. Zvao se Embrouz Birs. Ako ga nisi čitao, dovoljna ti je njegova biografija.

3. Rođen u Njujorku. Otac mu skrenuo s uma. Otac umire. Ostaje osmoro siročadi. On prekida školovanje. Pomaže bratu u prodavnici. Brat banktorira. On odlazi stricu na farmu i pomaže. Vraća se u klupu. Počinje da piše. Uči za geometra, ali od zemlje bježi na vodu. Ukrcava se na brod. Gladuje od Njujorka do Liverpula. Kreće na Pacifik. U lov na kitove. Pobunio se protiv kapetana i dezertirao s broda. Stiže na ostrvo Tajpi, u pleme Tajpi. Zaljubio se u urođeničku curu. Umalo su ga pojeli. On kidne i ukrca se na australijski brod. Opet lovi kitove. Vraća se u Njujok. Piše. Povremeno plovi. Opet se veže za zemlju. Kupuje malu farmu. Trinaest narednih godina bavi se zemljoradnjom. Objavljuje remek-djelo. Naredne godine objavljuje promašen roman. Odvratan sadržaj, kažu kiritičari i predlažu da mu da ide u ludnicu. On se čudi. Pada u depresiju. Opet je na vodi. Tri godine putuje. Vraća se. Postaje carinski inspektor. Objavljuje epsku poemu koju niko ne kupuje. Spaljuju sve primjerke ispred magacina. Sin mu gine od vlastitog metka. Tada je prestao da objavljuje. Potom mu umire drugi sin. Prestao da piše. Prestao da govori. Prestao da jede. Zvao se Herman Melvil. Ako ga nisi čitao, dovoljna ti je njegova biografija.

4. Kao mlad i bogat, poklonio je kurtizani trideset kilograma zlata. Upleo se u političke spletke i bio prognan. Nakon deset godina vratio se u prestonicu. Oboleo. Spalio većinu svojih pjesama, govoreći kako mu nisu podigle ugled. Zvao se C'ao Č‘ung-či. Čitao sam od njega dva ljubavna stiha. To mi je dovoljno.