Na današnji dan pre 130 godina rođen je Tin Ujević, jedan od najvećih hrvatskih i južnoslovenskih pesnika. Između dva svetska rata Tin je živeo u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu, svojom poezijom obeležio je međuratnu književnost, a svojim boemskim životom, pojavom, skandalima i gestovima punio novinske stupce. Donosimo nekoliko karakterističnih članaka o Tinu Ujeviću objavljenih u tadašnjim beogradskim novinama.

Hapšenje g. Tina Ujevića

Beograd - Juče oko 4 časa izjutra lišen je slobode g. Avgustin Tin Ujević, književnik.

G. Ujević je te noći sedeo u kafani kod Bumsa, u društvu jednog pešadijskog oficira, i kao obično pušio cigaretu za cigaretom, čupkao svoju prljavu i zamršenu bradu, ispijao čašu za čašom vina i s vremena na vreme razgovarao sa nekim svojim poznanicima za susednim stolom. U lokalu je bilo vrlo veselo.

Oko 4 časa izjutra došao je kod Bumsa g. Mokranjac u društvu policijskog pisara g. Jankovića i zauzeo jedan sto u neposrednoj blizini stola, za kojim je sedeo g. Ujević. Primetivši Ujevića, svoga starog poznanika, g. Mokranjac ga je zapitao za koga će predstojećih izbora glasati. G. Ujević se kod tih reči trgao i počeo je tako da se izražava da je policijski pisar g. Janković bio prinuđen da ga uhapsi i sprovede stražarno u palilulski kvart.

U toku prošlog dana g. Ujević je sproveden Upravi Grada, koja ga je uputila fizikatu na lekarski pregled, pošto izgleda da je nervno oboleo. 

(Vreme, 7. februar 1925)

Svedočanstva o Tinu Ujeviću

Nekoliko mladih beogradskih književnika izdalo je jednu tanku i tananu sveščicu razmišljanja o slučaju Tina Ujevića.

Daleko od politike, daleko od senzacije dana, ovi literati u pesniku Tinu Ujeviću, koji se ironičan šeta neko vreme čupav i pocepan po Beogradu, pa onda promeni stil života, obrije se i ispegla, dođe otmen i tužan u Moskvu da srkuće kafu kao kakav buržoa - vide neki naročiti simbol, nešto ne samo zanimljivo nego i što potrebuje objašnjenja. Prva sveska časopisa Svedočanstvo pokušava da reši to pitanje. Daju svoje mišljenje u prozi i stihu g. Dušan Matić, Rastko Petrović, i drugi, a osim toga traži se duhovna veza Tina Ujevića sa jednim mističnim francuskim poéte maudit  - sa Žermenom Nuvo.

Ako se produži izdavanje Svedočanstva, treba očekivati i druge zanimljive obasjaje ponekih naših kulturnih značajnosti i slučajnosti, o kojima se kod nas ne piše samo zato što niko ne ume da pronađe delikatni kulturni ton kojim te stvari treba tretirati. Beograd je pun neverovatno zanimljivih pojava, o kojima treba početi govoriti jednim novim i vedrijim načinom. 

(Vreme, 22. novembar 1924)

Tin Ujević, preobražen, nastanio se stalno u Zagrebu

Zagreb, 3. marta. - Danas je ovamo doputovao poznati književnik Tin Ujević. On namerava da se nastani stalno u Zagrebu gde će potražiti izdavače za neke svoje još neobjavljene radove. G. Ujević misli da sarađuje u zagrebačkim revijama i novinama i da od toga živi.

Pošto je proteran iz Beograda, on je uvređen i neće se više tamo vraćati. Poznanici g. Ujevića ne bi ga poznali kad bi ga videli. Tin je odebljao, obrijao je bradu i brkove i podšišao kosu. Obukao se i odenuo po najnovijoj modi. Mesto knjige pod pazuhom, drži u ruci lak elegantan štapić i izgleda kao pravi kicoš. (Vreme, 4. mart 1926)

Tin u Sarajevu

Sarajevska „Večernja Pošta" javlja:

Jedan redak gost stigao je  juče u Sarajevo. Njegov dolazak predstavlja za Sarajevo, a specijalno za literarne i umetničke krugove, jednu malu senzaciju. Senzacionalna je, doduše bila i njegova pojava juče na Baščaršiji, koja je na našeg gosta ostavila vanredan utisak. Tin Ujević „poslednji Mohikanac" iz niza jugoslovenske Boheme, koja je u našoj literaturi, u javnom životu i u uzburkanom nacionalnom vrenju pre rata, imala veoma važno mesto i svojom smelošću bila u prvom redu, došao je naime prvi put u Sarajevo.

Teško je reći ko se više iznenadio: da li Tin našem šeheru, koji je svakako neobičan za „stranca" sa beogradske kaldrme i iz kavane sa jezovitim imenom „Provalija", ili naše dobroćudne Sarajlije sa ćepenaka Baščaršije. Tin, koji ne voli ukrućena dendijska odela i, koji od pomodnih stvari nosi samo pojas u drugoj boji oko kaputa i polucilindar, zaista je uneo iznenađenje u Čaršiji, koja ne zna za njegova gledišta o svetu i životu.

Pomirljiv, spreman na svaku uslugu, pa i na takve koje se obično ne čine, Tin je krotkim osmehom pristao da zapadno-evropski polucilinder, koji uostalom nije pravljen za njegovu simpatičnu glavu, zameni pravim bosanskim fesom. To mu, uostalom, nije prvi put.

Tek nedavno je u Beogradu, u „Provaliji", gde se sa društvom istinski provalio jednu noć pijući vino po tradiciji Kraljevića Marka, iz dobrote srca pristao da ga krste po pravoslavnom obredu. Da li slučajno ili svesno, to se zbog stanja u kom se društvo nalazilo, ne može utvrditi, tek Tin je dobio ime koje mu je trebalo dati na samom krštenju kad su ga polivali vodom umesto vinom,  Onufrije. To ime starog, dobrog i veselog studenta, koji odjednom može i ozbiljno da se zaplače radi tuđeg jada, Tin je zaslužio u mnogobrojnim prilikama svog zanimljivog putovanja kroz život, koji ga nije ublatio. Zato je i danas pristao da ga prikažemo Sarajevu sa našim bosanskim fesom na glavi. 

Prijatelju Tinu želimo iskreno: Dobro došao! 

(Vreme, 20. novembar 1929) 

Jedan slučajan randevu s „kraljem boema" na Marjanu:

Tin Ujević namerava da se posveti smučarstvu - zbog linije i sjeničkim plavušama da osvoji jugoslovenski Sibir, a „svoj stomak lečiće svežim zrakom i sjeničkim sirom".

Sjenica, decembra 1937.

Retka slučajnost zadesila je dopisnika „Pravde" iz Sjenice, koji je šetajući slučajno splitskim kejom, sasvim slučajno odlutao na Marjan i tu doživeo zanimljiv slučaj pod zvezdanim primorskim nebom.

Na jednoj skrovitoj klupi, pod „hap-cilindrom", odmarala se, izgledalo je, izvesna individua, bludeći mislima svakako u vasionu povrh Kumove slame.

Slučajno je (to se posle pokazalo) ta individua bio glavom Tin Ujević, književnik i najnoviji trezvenjak... Ali nije bludeo mislima u vasionu, već se predavao svojski slatkom dremanju uz uspavljivu pesmu tišine.

Nažalost, novinarska revnost poremetila je ovo retko stanje pesnika i književnika Tina Ujevića.

- Šta hoće od mene pravda? - skoro se obrecnuo razbuđeni spavač marjanskih klupa.

- Ne pravda, već „Pravda"...

- A ja sam baš doneo odluku da više ne mislim - uzdahnuo Tin iz dubine pesničke duše..

- Ja sam dopisnik iz Sjenice, ovde sam slučajno...

- Da, vi ste iz Sandžaka, zar ne? Doznao sam to iz seljačkih pisama Sretena Vukosavljevića... Ne o vama, već o Sjenici.

- Da... g. Vukosavljević je jedini književnik iz Sandžaka.

- A čuo sam ja i za nekog Dragišu Boričića, - pobunio se Tin Ujević, - koji je nešto piskarao. Ali, kažu, u poslednje vreme dao se na ljubavne avanture... Pih, možda ni taj posao nije na odmet, ne znam. Ali mnogi Crnogorci su mi pričali da je i Njegoš bio ženskar...

Mom sagovorniku se, ipak, nije svideo ovaj predmet razmišljanja i promenio ga je.

- Čitao sam u nekakvom sjeničkom „Ošišanom ježu", koji s ciglim primerkom nosi rekord u tiraži...

I opet je promenio temu, zabacivši „hap-cilinder" na markantan potiljak...

- E, dosadno mi, šjor, u ovim metropolama! Kao što je već objavila međunarodna štampa, vina sam se odrekao, ali opet ne uživam u čistom zraku... Sem ovako, kad se kafane rano zatvore, prohte mi se da razbistrim mozak i baš sam mislio kud da prezimim.

- A ja došao ovde, baš sam, takoreći, s voza...

Tin se onda uslužno uspravi, skide svoj tradicionalni šešir i ponudi me da sednem.

- Samo ne tako blizu, da me ne bi ošporkali, - zamolio me ljubazno. - Znate, danas sam bio kod šnajdera i eto...

Na sebi je imao novo odelo!

- Ali, sad ćete me opet prepoznati...

I ponovo je stavio na glavu „hap-cilinder" koji se baš beše ulubio.

- Je li, pred vama je opet kralj boema, - kaže veselo. - „Pravda" već ima moju karikaturu, koja je, nažalost, verna originalu... Znate, po ovom primorju ima raznih individua, i malo kome da treba moje ime.

Ostavio je tu misao nerazjašnjenu i zainteresovao se za novi zimovnik.

- Čuo sam da je taj Pešter neki jugoslovenski Sibir i da mu je tamo negde i Severni pol. A da li ko o njemu dade što intelektualno?

Objasnih da je pokojni Cvijić nešto pisao već.

- More mani te geologije! Pričaj mi o literaturi koju bi valjalo imati, pre negoli pođemo...

- U književnom pogledu, g. Ujeviću, taj kraj je veoma siromašan, osim što poneka komisija napiše putni račun za državnu blagajnu.

- E, boga mi, ta mi je književna grana nepoznata... I ako. Znači, o toj pustinji imamo samo Sretenova seljačka pisma i Dragišine ljubavne avanture?...

- Imamo, g. Ujeviću, i putopise Velička Markovića.

- E, takve veličine imam sreću da ne poznajem....

- A šta bi vi radili u našoj Sjenici?

- A šta bih mogao nego da se smučam... To mi treba zbog linije, ne duhovno, a i prosta je stvar: vežeš dve pritke za opanke i letiš kao sarajevski tramvaj!... - govorio je Tin s pravim entuzijazmom.

- I onda, neka pešterska plavuša leprša za vama, a?... - dočaravao sam ja.

- E, - trenu se Tin, - a zar mi nije dosta i kurjaka u toj božjoj pustinji!

Onda je Tin uzeo ozbiljno da gradi program putovanja:

- Odavde ćemo preko Sarajeva, pa na Sandžak... U Priboju ćemo posetiti kuću starog verglaša beogradskih varijetea Rista Stevovića, ako je još živ. A ako je umro, posetićemo mu grob. Pošto se dobro okrepimo, gremo za Novu Varoš i otaborimo na bijelu dvoru popa Evstatija. E, otale privežemo smučke i sjurimo se visokim Zlatarom... i okonačimo u kolibama Straja poslanika. Tu ćemo bivak učiniti nekoliko dana. Sa Zlatara da se spustimo do Mikote predsednika i Vuka učitelja u Lopiže... Iz Lopiža spustićemo se niz Babanjaču, pored Uvca, pravce za Sjenicu, u redakciju „Ošišanog ježa"... Jel tako - završno je Tin oduševljeno.

- Pa to ćemo mi biti prava atrakcija za Sjenicu!

- Ne samo za Sjenicu, već i za ceo smučarski svet... I biću strašna opasnost za sjenički sir, ako ga još ima gde osim u Beogradu.

- Kako da ne, pa to je naš specijalitet.

- E druže, - lupio me Tin po ramenu, - ovo ti je divna ideja. Idemo sad da taj plan i napismeno utanačimo... Al da ne dajemo unapred nikakve izjave novinarima. Reč?

- Reč!

(Zora je već svitala). 

(P, Pravda, 19. decembar 1937) 

Nekada najduhovitiji kozer, pesnik i boem Tin Ujević danas je samo ćutljivi posetilac sarajevskih kafana

Sarajevo, početkom avgusta 1936. -

Sećam se od pre pet godina. Jedne zimske noći, 1931 godine, sedelo je nekoliko najmlađih književnika i novinara kod „Lovačkog roga", gde su čuvene pevačice Kaja i Cvijeta privlačile boemsko Sarajevo željno sevdaha i dobrog pića. Među njima je bio i kralj skadarlijskih boema i nekada slavni pesnik Tin Ujević. On je baš tada bio izdao svoju poslednju zbirku pesama „Auto na korzu" i razgovor se ubrzo sa njegove lirike preneo i na ostale moderne pesnike.

Tin je tada imao svoj oveštali i toliko opisivani boemski izgled, ali je bio neobično živ, pun reči, pun obaveštenja o svemu što je iole zasecalo u umetnost i pisanu reč. Govorio nam je tada o Jesenjinu, za koga veli da je raspevani ruski petao, o Draincu koji je tada još skandalizirao nekoliko hiljada građana svojom poezijom, o Krklecu za koga je držao da je pesnik sladunjavih stihova za devojke iz internata i o mnogim drugima.

Tih dana se u štampi mnogo pisalo o Tinovom basnoslovnom nasledstvu iz Amerike i Tin nam je to veče nadugačko razlagao svoj rodoslov, dokazivao svoje neosporno pravo na to nasledstvo i zanosio se planovima o novom životu, koji će otpočeti kada primi novac. Govorio je Tin te noći neobičnom žustrinom, pomalo nervozno i vrskavo, s neobičnom kozerskom virtuoznošću francuskog esprija i kalamburiste koji se pokatkad razmeće svojom tehnikom reči i bogatstvom svoje erudicije...

A sada, posle pet godina, kada je nekada čuveni pesnik „Kolajne" i „Leleka sebra", slavio 45. godišnjicu svoga čudnog i šarenog života, opet smo se našli sa Tinom Ujevićem jedne večeri kod „Volge". Bio sam iznenađen.

Nije više bilo ni traga od starog Tina. Oveštali crni kaput izlizan od stolova i ruku i prikačen iglom mesto dugmeta još je bio na njemu. I stare štrafaste pantalone koje su izgubile boju i sivi šešir sa opuštenim obodom i njegovo lice fauna, koje je s vremena na vreme trzao neki satanski smeh, i večito nervozna usta čulnih usana i ruke koje nervozno čupkaju bradicu - sve je bilo isto, pa ipak nije to više bio stari Tin. Postao je strašno nepoverljiv, naročito prema novinarima, pa čak ni vino ga više nije privlačilo, niti ga je moglo zagrejati i raspoložiti.

Usled te njegove nepoverljivosti prema novinarima morao sam da mu se predstavim kao „sudija iz Travnika".

Dolazio je sam, laganim korakom u prepunu „Volgu", gde su varijetkinje već izvodile svoj svakodnevni program. Tin je stalni posetilac „Volge". Tu on provodi svako veče u društvu svojih, sada već malobrojnih, prijatelja. Nekada je Tin bio atrakcija za Sarajevo. Sada to više nije. Jedino poneki provincijalac još se oduševljava njegovom boemskom pojavom.

- Još malo, pa ćemo ga pokazivati strancima kao turističku atrakciju! - veli mi jedan prijatelj.

Pri ulazu u „Volgu" Tin se javlja jednome prijatelju:

- Kako ste doktore? Kako metalurgija u Tiru i Sidonu!

Seo je za naš sto. Nudimo ga pićem, večerom, ali on odbija.

Jedino je uzeo cigaretu, i kada je ista dogorela, izvadio je iz džepa paklo „Drave" i pripalio na dogorelu „Moravu" jednu „Dravu". Pokušavamo da zapodenemo razgovor:

- Čika Tine, otkako stade vaš „Auto na korzu" vi izgleda ništa više ne pišete?

- Pa ponešto! - odgovara Tin lakonski i uporno zuri u jednu kršnu ženu.

Povodom toga započinjem razgovor o ženama. Tin opet ćuti.

- Ti si, Tine, veliki ženomrzac - veli moj prijatelj.

- Nemoj da ga definišeš, - odgovara Tin ponovo kratko i dalje gleda u istom pravcu.

Posle uzaludnih napora da dođem do jednoga intervjua, ulazi u kafanu g. Hamid Dizdar, autor nedavno objavljene zbirke pesama „Zapisi u kamenu".

- Tine, - veli g. Dizdar, - pozdravio te Ivo Andrić!

- Šta kaže Ivo Andrić? - pita Tin, a zatim pokušava da napravi kalambur: - Ivo Nadrić, Ivo Danrić, Ivo Randić?

- Veli da je došao u Sarajevo da ubije jednog Dalmatinca, - odgovara g. Dizdar - i želeo bi da to budeš baš ti!

- Reci mu neka ubije Ante Cetinea ili svoju drugaricu Verku Škurlu Ilić! - odgovara Tin hitro i žučno i diže se sa stolice!

- Zbogom, - veli i ne pružajući ruku na pozdrav, - moram da idem, čeka me moj prijatelj vajar Studin, došao je da mi čestita 45-godišnjicu života.

Ostajem sam sa prijateljem, Sarajlijom, koji mi priča:

- Ostareo je Tin. Postao je ćutljiv, žučan i nepoverljiv. Eto, čuli ste, jedina njegova duhovna delatnost je da napravi u društvu poneki kalambur i tek s vremena na vreme objavi u nekom mesnom listiću pokoju pesmu. Ali to nisu više pesme iz doba njegovog umetničkog procvata. Pričaju se o njemu čudne priče. Kažu da se za vreme svoga bavljenja u Londonu zaljubio u jednu princezu. Tu ženu i sada voli. Ali, da li zato što ta žena liči na Gretu Garbo ili iz nekih drugih razloga, tek Tin je do ludila zaljubljen i u božansku Gretu i svake večeri kada se iz kafane vraća kući pokupi po zidovima sve bioskopske plakate koje predstavljaju slavnu glumicu.

I tako veliki umetnik Tin Ujević, majstor reči i tehničke virtuoznosti stiha, veliki pesnik o kome je nekada govorila i znala cela Jugoslavija, veliki boem koji je bio poznat i omiljen u celom Beogradu, sada je na zahodu svoje slave i svoga genija. U 45. godini, kada bi njegove duhovne i stvaralačke snage trebalo da budu u punoj snazi i produktivnosti, Tin Ujević je postao sporedna figura u našoj učmaloj književnosti i zaboravljena ličnost u našoj publici. I njegov 45. godišnji jubilej prošao je skromno i skoro nezapaženo. Krivica za to ne pada na našu javnost koja još uvek ima simpatije i ljubavi za velikog boema i pesnika, koga još niko nije do danas nadmašio, krivica je do njega samoga i njegove nirvanističke zapuštenosti.

(Nikola Aleksić, Vreme, 13. avgust 1936)