Možda će Milošević na kraju ove priče iz serije "Porodica" izaći kao slučajni heroj poput Kalabića onomad iz serije "Poslednji čin" o hapšenju Draže Mihailovića, ali sasvim je sigurno da je raznim autorskim odlukama ova serija ipak koncipirana protiv njega. Serija pothranjuje sliku o Miloševićima kao disfunkcionalnoj porodici, potcrtava patološki odnos između njega i supruge Mirjane Marković i po mnogo čemu podilazi slici koju su o njemu stvorili i protivnici ali i simpatizeri koji po pravilu za sve greške okrivljuju njegovu ženu

Serija o hapšenju Slobodana Miloševića mogla je početi scenom u kojoj on, na vrhuncu moći, u zenitu Godina raspleta, diskutuje o uvođenju jednog novog člana u Ustav Srbije kojim ova republika ima samostalnost u odnosu na Federaciju u slučaju da joj neka njena odluka ne odgovara. Ovaj propis koji će kasnije zaživeti u formi Člana 135. bio je znak da Milošević priprema Srbiju za život bez Jugoslavije i svoju neograničenu vlast.

O toj odluci istoričar Kosta Nikolić piše u knjizi Jugoslavija, poslednji dani (1989-1992): "Iako je srpsko rukovodstvo na rečima čvrsto insistiralo na očuvanju jugoslovenske države, Srbija je novim ustavom, slično kao i Slovenija ustavnim amandmanima iz prethodne godine, preuzela deo federalnog suvereniteta. U članu 235. (stav 2) navedeno je da kada se "aktima organa federacije ili aktima organa druge republike, protivno pravima i dužnostima koje ona ima po Ustavu SFRJ, narušava ravnopravnost Republike Srbije ili se na drugi način ugrožavaju njeni interesi, a pri tome nije obezbeđena kompenzacija, republički organi donose akte radi zaštite interesa Republike Srbije."

Godine zapleta

Kada je pre četrdeset godina, Televizija Beograd snimila mini-seriju Poslednji čin o hapšenju Draže Mihailovića, scenarista Siniša Pavić raspolagao je sa nekoliko kontradiktornih istorijskih svedočenja na kojima se bazirala priča o lovu na komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini. Neka od njih su kao i mnogi materijali koji su se ticali delovanja službi bezbednosti bili i proizvedeni u njima i samo plasirani kroz tadašnje medije. Neposredno pre izlaska serije pojavilo se nekoliko kontradiktornih feljtona i knjiga o ovoj temi, pa je zaživelo i nekoliko verzija tih događaja.

Neki su smatrali da je Kalabić u ovoj seriji prikazan u skladu sa potrebom naroda da u svakoj bici bude neki izdajnik, drugi su verovali da je baš tako bilo i da je on izneverio Čiču. Redakciju koja je proizvela seriju posle premijere pohodili su učesnici hapšenja žaleći se na prikaz događaja, a danas se govori i o gotovinskim isplatama kojima je kupljeno ćutanje nekih od njih.

Poslednji čin je međutim imao moćan uticaj na publiku. Glumac Zoran Rankić stekao je kultni status igrajući Kalabića i mnogi fanovi su ga godinama tako oslovljavali kad god bi ga sreli.

Draža Mihajlović u ovoj seriji ima nekoliko lucidnih monologa, recimo onaj o tome kako ovaj rat nije bio onaj rat u kom se rešava srpsko nacionalno pitanje već da će to biti onaj sledeći rat, što je naravno bilo proročki. Ima tu i sjajnih scena crnog humora koji proističe iz životne situacije junaka, recimo kada Kalabić postrojava pred Dražom oznaše prerušene u četnike, Čiča ih gleda onako uhranjene i odmornije od njegovih čuvara pa pita gde ih je skupio - a geometar iz Valjeva mu kaže da je takvih puna Srbija, i da samo na njega čekaju.

Siniša Pavić se u ovom scenariju oslonio na određene istorijske izvore, ali je zbog njihove kontradiktornosti, ali i zbog potreba dramskih konvencija, na kraju ispričao priču na svoj način. Ona, kad je reč o faktima, sasvim sigurno nije tačna, ali je publici i tada i sada delovala prilično verodostojno.

Mihailovićevi dijalozi predstavljaju kombinaciju nekih svedočenja o mislima koje je delio sa svojim saborcima u ta vremena, ali su ključne i najzanimljivije misli ipak plod scenarističke nadogradnje. Čiča te stvari verovatno nije rekao, ali kada gledamo ovu seriju, kao da jeste. Uostalom, ponekad fakti ne čine istinu.

Štaviše, hapšenje Draže Mihajlovića je u mini-seriji Poslednji čin bilo zamišljeno kao obračun sa avetima kvislinške prošlosti, međutim, vremenom se ta percepcija preokrenula, pa se danas smatra da je ovde pružena prilika publici da iznova vidi četnike, i da je naročito harizma Rankićeve uloge uspela čak da probudi i izvesne simpatije prema Ravnogorcima.

Mediji

Uprkos tome što je suđenje Draži Mihailoviću prenošeno na radiju i preko zvučnika postavljenih na beogradskim ulicama, događaji koji se tiču ovog slučaja i dalje su pod velom misterije, i svakako se ne mogu porediti sa medijskim praćenjem pada Slobodana Miloševića.

Mediji su bili toliko značajni u danima i noći hapšenja Slobodana Miloševića da je sasvim logično što se jedna linija priče u mini-seriji Porodica tiče baš novinara. Nažalost, već u toj liniji priče imamo novinare koji su postavljeni više tipski nego konkretno, a televizija koja izveštava se zove SRT umesto onako kako bi trebalo da se zove.

Kroz seriju će nas pratiti ovakvo sasvim nepotrebno ustezanje od imenovanja ljudi koje se nalazi u direktnom disbalansu sa spremnošću da se prikazuju scene sa istorijskim ličnostima o kojima nema nikakvih zapisnika.

Prosto je neverovatno da se prema izveštavanju medija koje se u današnje vreme može rekonstuisati do u frejm i do svake izgovorene reči, u ovoj seriji pravi neki čudni amalgam izmišljene televizije koja ne samo da podseća na RTS već se i nalazi u takvim prostorijama. Slično izgledaju i dosta izveštačene scene komunikacije u redakciji koje ne deluju naročito uverljivo, i svakako obeshrabruju gledaoca u pogledu kredibiliteta onoga što je "konstrukcija" u glavnom telu priče.

Godine raspleta

U samoj završnici onog sledećeg rata  koji je Draža najavio u monologu iz serije Poslednji čin, Miloševiću je stigao ceh iz Haškog tribunala po čijoj je optužnici on bio umešan u svaki tragičan događaj koji se zbio na prostoru SFRJ od 1991. do 1999.

Krajem marta i početkom aprila 2001. godine, tačno dve godine od kada su bombe NATO pakta padale po Beogradu, pa između ostalog i sa namerom da ubiju Miloševića u njegovoj kući, njegov dom je iznova bio pod opsadom, ovog puta srpskih vlasti koje su pola godine ranije dovedene uz podršku istih sila koje su napale 1999.

Otud je veoma zanimljivo da ove godine, u rasponu od samo nedelju dana, RTS komemorira tri dijametralno suprotna događaja - 24. marta početak agresije na SRJ 1999. godine tokom koje je između ostalog pokušano ubistvo Miloševića time što mu je bombardovana kuća, zatim 27. marta puč i narodni bunt protiv regenta Pavla koji je potpisao Pakt sa Silama osovine, bunt sa željom da Jugoslavija stane na stranu istorijskih saveznika Britanaca i Francuza, i konačno 29. marta opsadu Miloševićeve kuće kojom prilikom je ispunjena želja onih koji su napali 1999.

O sva tri događaja prikazani su i prigodni programi - povodom 24. marta dokumentarni film o Bici na Košarama, povodom 27. marta dokumentarni film o organizatoru protesta 1941, i povodom hapšenja Miloševića mini-serija Porodica. Ovaj galimatijas televizijskih sadržaja i emocija koje proizvode pokazuje u kako složenom trenutku autori dramskih sadržaja na istorijske teme danas rade u našim uslovima.

Isto tako, možemo da kažemo da je pre dve godine, 2019, kada je RTS zaista svakodnevno komemorirao dvadesetogodišnjicu bombardovanja i kada je Filmski centar Srbije podržao nastanak filma o Košarama, a koji je ubrzo prerastao i u Telekomovu seriju, kao ključna komemoracija na neki način prevladalo obeležavanje 24. marta.

U tome možemo prepoznati i određenu grižu savesti koja se javila posle razočaranja u post-petooktobarske vlasti, ali i veoma zanimljivo oživljavanje događaja koji su godinama bili ako ne direktno skrivani a ono barem veoma marginalizovani - kao što je na primer baš Bitka na Košarama. Ona je recimo brzo uspela da od relativno slabo poznatog dela naše vojne istorije postane značajan nacionalni događaj prema kom javnost pokazuje veliku radoznalost.

U tim okolnostima, serija Porodica se pojavila na dvadesetu godišnjicu hapšenja Miloševića, ali sa očekivanjima publike koja su veoma specifična. Visoka gledanost prve epizode, koja je malo premašila čak i Radio Milevu kao najgledaniji dramski sadržaj u RTS-ovom prajm-tajmu pokazuje izuzetno visoko interesovanje gledalaca za ono što će videti u ovoj seriji i, što je još važnije, kapacitet ove serije da privuče i gledaoce koji ne prate dramski program Javnog servisa.

Strani faktor

Kao i izručenje Miloševića Hagu, tako i serija o njemu dolazi u jednom specifičnom trenutku, kako političkom tako i estetskom. U turskoj produkciji pre nekoliko godina izašla je hagiografska serija o Aliji Izetbegoviću koja je zahtevala gledaoce sa čeličnim živcima. Hrvati su ubrzo zatim pustili film i televizijsku seriju o svom haškom heroju Antu Gotovini pod naslovom General, i u režiji Antuna Vrdoljaka koji je u svoje vreme jako dobro znao da napravi nijansiran problemski film, a sada je snimio naivan, takođe hagiografski, rad u kom Gotovina voli, puca i stvara državu.

Porodica je međutim delo Bojana Vuletića, reditelja filma Rekvijem za Gospođu J, jednog od naših ponajboljih i festivalski najuspešnijih filmova u proteklih pet godina. Otud, možda serija o Aliji i multimedijski dramski sadržaj o Gotovini jesu naša regionalna realnost, ali Vuletićeve uticaje sasvim logično možemo tražiti u svetskim tokovima.

I zbilja, u Porodici najpre možemo prepoznati uticaj Paola Sorentina i njegovih filmova Il Divo o Đuliju Andreotiju i Loro o Silviju Berluskoniju. Tu su negde i Dabja (W.) Olivera Stouna o Džordžu Bušu Mlađem odnosno Čovek iz senke (Vice) Adama Mekeja o Diku Čejniju. Iz ovih filmova prepoznajemo uticaj jedne specifične mešavine suptilne karikature i istorijske rekonstrukcije u pokušaju da se kroz stas i glas publici omogući da oseti istorijske protagoniste ali, što je još važnije, i da oseti stav autora prema ličnosti o kojoj govori.

Ruku na srce, Vuletićev rukopis nije toliko groteskan kao Sorentinov niti toliko agresivan kao Mekejov ali svakako nije blaži od filma Džeki (Jackie) Pabla Larena, u kom je Natali Portman igrala Kenedijevu udovicu. Tu je sličan fetišizam prostora i tela, neobično vezivanje za detalje i jednostavan rediteljski postupak sa manjim brojem pozicija kamere. Ovakve intervencije pokazuju da je reč o projektu sa visokim autorskim ambicijama, pa se samim tim može očekivati da je i istorija propuštena kroz ličnu optiku autora.

U tom pogledu, možda će Milošević na kraju ove priče izaći iz ove serije kao slučajni heroj poput Kalabića onomad, ali sasvim je sigurno da je raznim autorskim odlukama ova serija ipak koncipirana protiv njega.

Pre svega, Milošević je jedina istorijska ličnost u ovoj seriji koja se, uslovno rečeno, degradira uvođenjem privatnog života u prikaz događaja koji ima političku dimenziju. Potpuno je jasno da i drugi protagonisti ove priče, od Đinđića pa nadalje takođe imaju veoma značajne ljude u svom privatnom životu, pa ipak samo je Miloševićevo okruženje akcentovano, sa raznim vidovima demistifikacije njegovog autoriteta. Uostalom, drugi političari su takođe iznosili skoro pa banalne detalje iz porodičnog života koji se odvijao uporedo sa istorijom, recimo bila je izjava Zorana Đinđića da je gledao film Gladijator sa sinom tokom Miloševićevog hapšenja, ali toga u seriji nema.

Serija pothranjuje sliku o Miloševićima kao disfunkcionalnoj porodici, potcrtava patološki odnos između njega i supruge Mirjane Marković, i po mnogo čemu podilazi slici koju su o njemu stvorili i protivnici ali i simpatizeri koji po pravilu za sve greške okrivljuju ženu.

U scenama koje nisu pokrivene zapisnicima postoji tendencija da se koriste javno izrečene misli ličnosti kao privatne opaske, pa tako Đinđić sve vreme svima drži govor, i kazuje nešto što bi ti ljudi trebalo već da znaju, a slično imamo i sa Koštunicom. Kod različitih likova varira ovaj tip skrupuloznosti, ali kao i u Pavićevom slučaju, najbolje su prošli oni kod kojih se Vuletić najviše opustio.

Indeksovo radio pozorište

Utisak je da su zahvaljujući glumačkim interpretacijama najbolje prošli Čedomir Jovanović i Vladimir Beba Popović, najpre zato što se kod njih glumačka igra nije svela na imitaciju već je prepoznata suština njihovog nastupa. Na potpuno suprotnom polu su Slobodan Milošević i Mirjana Marković kod kojih se glumci uložili ogroman trud da bi ih prikazali. Svakako bi bilo bolje da se kod ovih likova možda manje radilo na rekonstrukciji stasa i glasa, a više na psihološkom izlaganju.

Međutim, kako ne imitirati ličnosti koje je proteklih godina svako od nas u nekoj prilici imitirao ne bi li im se izrugivao?

Na sve to treba dodati još jedan veoma značajan fenomen prisutan kod nas, a to je tradicija izuzetno talentovanih imitatora i političkih komičara okupljenih oko Indeksovog radio pozorišta.

Ekipa Indeksovaca je aktivna već skoro četrdeset godina. Iako nikada nisu imali ambicije kao Bepe Grilo, italijanski politički komičar koji je postao oličenje tehno-populističkog pokreta Pet zvezdica, neki od autora iz ove grupe (recimo, Voja Žanetić) bavili su se i političkim konsaltingom.

Dragoljub Mićko Ljubičić, koji je izveo brojne antologijske imitacije od kojih je ključna ona Slobodana Miloševića, imao je veoma značajan doprinos umetničkom filmu kada je sa Žilnikom snimio Tito po drugi put među Srbima. U tom filmu, koji je onomad proizveo B92, Mićko je izašao na ulicu obučen u Tita i susretao se sa građanima koji su prepoznali igru i odlučili da mu se obrate kao da je Maršal zaista pred njima.

Susret građana sa uverljivo izvedenom imitacijom političara kao njegovim oličenjem, ima izuzetno moćno, čak i katarzično dejstvo, a Žilnikov film svedoči o tome. Neki teoretičari, međutim, smatraju da je upravo šaljiv ton Indeksovaca humanizovao Miloševića i njegove saradnike, da im je, uprkos bespoštednoj kritici, nadevajući im nadimke i pokazujući njihove manirizme i slabosti, dao ljudski lik koji oni nisu uspevali da izgrade u svojim državnim medijima.

Ako imamo sve ovo u vidu, pred glumačkom ekipom se našao nimalo lak zadatak, naročito u slučaju Borisa Isakovića i Mirjane Karanović koji su svoj habitus znatno izmenili i na taj način gurnuli svoje role u smeru imitacije. Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li su takvi likovi, na čije smo brojne komične interpretacije već navikli, i čiji su nam stas i glas kroz razne forme karikatura postali toliko prepoznatljivi, sada zaista mogli biti igrani bez izvesne doze imitacije, i sa isključivim fokusom na psihologiju lika?

Verovatno ne.

Ostaje nam da vidimo kakav će efekat imati susret savremenih gledalaca s ljudima prerušenim u značajne istorijske ličnosti čiji minuli rad ima izvesne posledice i na našu sadašnjost i da li će doći do katarze ili barem do svađanja sa ekranom.

Bregzit

Možda je, kada se saberu utisci, ipak bilo bolje da se išlo britanskom linijom. Naime, Piter Morgan kao scenarista i Majkl Šin kao glumac koji se specijalizovao za igranje Tonija Blera, imali su nekoliko veoma uspešnih televizijskih filmova o događajima u Laburističkoj partiji i samoj vladi. Ti filmovi su bili ipak manje okrenuti imitacijama u glumi i protetičkim intervencijama na licima, a više oslonjeni na razrađen scenario i istorijsku rekonstrukciju. Tim putem bi se, za početak, išlo u smeru kojim se kod nas nije toliko išlo.

Morganov pristup sada trijumfuje u Netfliksovoj seriji Kruna, a Britanci imaju novog specijalistu za te forme, to je Džejms Grejem sa televizijskim filmovima Koalicija i Bregzit, u kojima ima blage karikaturalnosti ličnosti koje ne simpatiše, ali uglavnom u okvirima povišenog realizma. Grejemov slučaj međutim pokazuje da postupak koji se u slučaju Porodicu u određenom smislu čini pristrasnim, postoji čak i u kinematografijama koje su usavršile uzdržanost i odmerenost.

No, kada se uzme u obzir osetljivost ove teme u našim uslovima, možda je ipak bilo preradikalno izvršiti prvi prilazak ovim događajima na ovakav način, sa ovoliko ukrasa, i trebalo je okrenuti se više dokumentovanim stvarima. Primer za to je način na koji je prikazan Ratko Mladić, takođe u interpretaciji Borisa Isakovića u filmu Jasmile Žbanić Quo vadis, Aida, gde praktično nema scena koje nam nisu poznate sa televizijskih snimaka.

Ovako smo dobili jednu dosta amorfnu celinu u kojoj se smenjuju istina i autorska sloboda, karikatura i rekonstrukcija, i stvari se nekako ne mogu uhvatiti ni za glavu ni za rep. Nažalost, kako živimo u vremenu u kom je kulturni rat već započet i vodi se visokim intenzitetom, sva je prilika da će i ova serija postati predmet rasprava i polarizacije u meri u kojoj to nijedno dramsko delo ne zaslužuje.

Završna scena

Serija o izručenju Slobodana Miloševića mogla se završiti scenom u kojoj, posle blokade izručenja u saveznim organima, rukovodioci dolaze na ideju da se aktivira Član 135. i da na osnovu njega Srbija ignoriše odluke Federacije. O toj situaciji je svedočio Čedomir Jovanović, protagonista serije i događaja, prepoznajući ironiju: "...I  dogovorili smo se da se pozovemo na Član 135. Ustava Republike Srbije koji je Milošević pisao i Milošević usvojio. Taj Član 135. dopušta organima Republike Srbije da stave van snage svaki akt savezne države koji ugrožava interese Republike Srbije." Tada je poetski zaokružena Miloševićeva sudbina: propis koji je bio simbol njegove moći postao je izvor prava za njegov završni politički i ljudski poraz.

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">