Mnogo je različitih definicija nacije. Uglavnom se tiču zajedničkog porekla, jezika, prošlosti, suseda, drugih... U Brazilu, međutim, u identitetsku jednačinu mora se uvesti faktor koji je u poslednjih pola veka jedan od najvažnijih za samorazumevanje brazilske nacije: televizor. I na njemu - telenovela u 21h.

Karl Dojč definiše naciju kao grupu ljudi koju ujedinjuje zajednička zabluda o poreklu i zajednička netrpeljivost prema susedima. Mnogo je različitih definicija nacije. Uglavnom se tiču zajedničkog doživljaja porekla, prošlosti, suseda, drugih...

Brazilci se u njih teško uklapaju. Njihova predstavu o poreklu veoma je maglovita. Znaju nešto o tome odakle su došli njihovi roditelji ili roditelji roditelja. To znanje je najčešće veoma šturo. Ideja o prapostojbini i dubina istorijskog sećanja ne postoje. Čak se i u taj plićak retko ulazi.

Jedini pravi rat Brazil je vodio još u 19. veku, od 1864. do 1870. godine protiv Paragvaja, i to kao član Trojne alijanse u kojoj su bili još Argentina i Urugvaj. Nikome od udruženih saveznika taj rat, de fakto genocid nad Paragvajcima, ne služi na čast. Ali, Brazil posle toga nikad više nije ratovao.

O susedima danas nema neke jasne predstave. Zgodno je da su tu, kao tržište za brazilsku robu; premali su da bi bili ozbiljniji konkurenti. Argentina je nekad bila pandan i parametar, ali se Brazil poslednjih decenija ekonomski odlepio pa nisu više u istoj ligi, kako to vole da kažu brazilski novinari. Argentinci se kao rivali doživljavaju još samo u fudbalu. Samo tada može da se govori o odbojnosti prema susedima.

Televizor naš nasušni

Ima li onda tu nacije sem kad se igra fudbal sa Argentincima? Ima. Kad se emituje novela. Pošto se novele emituju non-stop, nacija postoji u realnom vremenu. Novele su toliko sveprisutne da se sa junacima poistovetite, makar novele i ne gledali redovno. Tako baš one pružaju zajedničku zabludu o poreklu iz spomenute Dojčove definicije nacije. Pošto je u noveli jedan od glavnih likova obavezno arhetipski negativac, najčešće je reč o zloj ženi (poput Aleksis iz Dinastije), tu je onda i zajednička netrpeljivost prema susedima.

Ako su evropske nacije izmišljotina štampe, Brazil je izmišljotina radija i televizije. 

U zemlji pobožnih, religija je veliki biznis. Iako najveća katolička zemlja, evanđelizam je ovde u neverovatnoj ekspanziji; u poslednje vreme navodi se kako evanđelisti čine čak 30 posto populacije. Vrhovni bog je, ipak, televizija. Brazilci bi se, tvrde to i istraživanja, svega drugog odrekli pre nego li televizora. Mobilni, kompjuter, internet... ništa im toliko ne znači - bez TV-a se ne mere.

Brazilaca je danas oko 212 miliona. Domaćinstava je blizu 80 miliona; maltene sva imaju televizor. Samim tim, to je jedan od najbrojnijih televizijskih auditorijuma na svetu. TV-ekrani su i u javnim prostorima - u barovima, restoranima, kancelarijama, frizerskim salonima... Čak i u holovima administrativnih zgrada - u holu Federalne policije, na primer, u redu za šalter (pored ostalog i za produženje vize), svuda se gleda novela... 

Pošto je stigla u drugoj polovini pedesetih, kada su industrijalizacija, modernizacija i regionalni razvoj bili mantre Žuzelina Kubičeka i njegove vlade, televizija je postala znak modernizacije. Njeno širenje po celoj zemlji smatralo se poslom od državnog značaja. Od početka je smatrana sredstvom za prenos usmenih i vizuelnih informacija svim vrstama gledalaca, uključujući veliki broj nepismenih. Kako se broj gledalaca povećavao, tako je i program prilagođavan sve široj publici.

Vojni puč 1964. godine predstavljao je „rez" koji će na mnogo načina uticati na potonji razvoj zemlje. Tada je zbačen predsednik Žoao Gulart (da zemlja slučajno ne bi skrenula ulevo) i zavedena je vojna diktatura. Vojni režim i televizija razvijaće se takoreći ruku pod ruku. Iz te simbioze izrodiće se novi mediji i novi žanrovi, osobeni baš za Brazil. Tog nasleđa Brazil nikad nije uspeo da otrese.

Vojni režim podržavao je ekspanziju komercijalnih privatnih televizijskih mreža i favorizovao one čiji je program pomagao u očuvanju i stvaranju nacionalnih osećanja (kako su već oni to shvatali). Uz to je subvencionisana  kupovina televizora. Jako državno mešanje išlo je zajedno sa ekonomskim liberalizmom.

„Da bi se obezbedio minimum konsenzusa za politički projekat koji je pribegavao prinudi i policijskoj kontroli, državna vlast morala je da priziva komercijalnu mašineriju masovne kulture (...) koja je povezana sa idejom predstavničke demokratije i slobodnog pristupa tržišnoj ekonomiji informacija, kulture i zabave", objašnjava teoretičarka medija i koautorka studije Karneval slika Mišel Matelart . 

Vojni režim podržavao je komercijalan razvoj televizije pošto je to pospešivalo stvaranje domaćeg potrošačkog tržišta i privlačenje kapitala (domaćeg i stranog). Televizija je imala mogućnost da se obrati čitavoj naciji i tu mogućnost je koristila. Brazilcima se obraćala kao potencijalnim kupcima-potrošačima. 

TV Globo - država u državi

„Globo" skoro da je sinonim za televiziju u Brazilu. Prisutan je svuda. Kroji svest nacije. Nesvest možda još i više.

Kad se (za)prati u kontinuitetu, brzo se uvidi da Globo predstavlja državu u državi. Brazil nema državnu televiziju. Globo je simulira. U Argentini, Kristina Kiršner je svojevremeno udarila na medijski monopol poput Globovog. U Brazilu toga nije bilo. Globo izgleda kao nedodirljiv. 

Svoj meteorski uspon Mreža Globo doživela je u doba vojne diktature pre svega zahvaljujući (zakonski nedozvoljenoj) milionskoj donaciji američke kompanije „Tajm Lajf", koja je blagoslovena sa vrha. Time se Globo već na  samom početku našao u povlašćenom, manje-više monopolističkom položaju. Veliku početnu prednost će (sa)čuvati i kasnije.

Sada premrežava Brazil uzduž i popreko. Ima na desetine TV programa, povezan je sa stotinama tv-kanala u zemlji i u svetu, poseduje novine, nedeljnike, radio-stanice, izdavačke kuće... Samo su američke mreže ABC, NBC i CBS razvile razgranitije sisteme. Osnivača Globa Roberta Marinja (1904-2003) nazivaju južnoameričkim Građaninom Kejnom.

„Globo se našao na raskrsnici između interesa države i interesa modernog kapitalizma", piše Mišel Matelart. Marinjo je manevrisao između interesa države za nacionalnom integracijom i nužnosti održavanja protoka kapitala, kao i između desničarske vlasti, cenzora i kreativaca koji su najčešće dolazili s lev(lj)e strane. Radio je sve što treba, sklapao je dilove i paktove s kim god treba, i od svoje televizije je napravio globalnu medijsku imperiju. 

Za Marinjovog života, ali i posle njegove smrti, Globo je bio i ostao jedna od najmoćnijih brazilskih institucija. Možda i najmoćnija. Niko drugi ne utiče na način života Brazilaca tako kontinuirano i tako duboko. Niko drugi osim Globa svojim migom ne može tako da utiče na ishod izbora.

Na prvim neposrednim izborima posle dvodecenijske vojne diktature, Globo je izneo pobedu dubioznog Fernanda Kolora, koji je posle samo dve godine podneo ostavku zbog korupcionaških skandala. Glavna agenda tada je bila  da se onemogući da na vlast dođe mrski sindikalista i levičar Lula de Silva. Posle tri izborna poraza, Lula će konačno postati predsednik 2003. godine; mnogi smatraju da je to postalo moguće tek kad je dobio zeleno svetlo od Mreže Globo.

Polazni koncept ove televizije, definisan u doba diktature, može da se uporedi sa dobitnom kombinacijom Pinka u vreme Miloševića. Dok je represija postajala sve brutalnija, dok su levičari brutalno mučeni i likvidirani, dok je cenzura postajala totalna, Globo je udarao brigu na razbibrigu - emitovao je novele i zabavne programe; umesto teških priča o političkim protestima i policijskoj torturi, specijalizovao se za masovnu proizvodnju zašećerenih melodramatičnih telenovela. Uzdigao ih je u nacionalni žanr. 

Novela u devet zaustavlja zemlju

Brazilska novela je, kao i druge novele, strip za mase u TV formatu. Da na TV-repertoaru ima još nečega osim njih, mogle bi da budu shvaćene kao laka i benigna forma. Pošto su na programu od jutra do sutra, nisu nimalo benigne, uprkos svoje trivijalnosti.

Novele pokrivaju čitav društveni horizont. Svaka ima svoju ciljnu grupu. Novela u devet je panbrazilska. Ona u bukvalnom smislu oblikuje Brazil. Prate je svi, bar posredno. Ako ste je propustili na televiziji, saznaćete novosti u novinama; ako ne pročitate u novinama, čućete prepričavanje. Tokom meseci kada se svakodnevno emituje, njeni junaci su imaginarni nacionalni heroji i heroine, koji kao da su stvarne ličnosti.

Novela prati sijaset likova i svi su na neki način povezani, sudbine im se prepliću... Lako je poverovati u iluziju sopstvene povezanosti sa njima; pre ili kasnije oni postaju ukućani, članovi šire porodice, komšije... U brazilskoj noveli i najluđe ideje i primisli se ostvaruju.

Istraživanja javnog mnjenja dokazuju da su novele većinski ženski žanr, ali i da glavnu večernju novelu gledaju cele porodice, uključujući i muškarce. Kada se u njima baš zakuva, mogu da zaustave zemlju. Svojevremeno je karnevalska parada u Riju kasnila skoro sat vremena - zbog jedne od poslednjih epizoda novele Tieta.

U novije vreme predsednica Dilma Rusef lično je proglasila „nacionalni praznik" da masovna publika ne bi propustila kraj popularne novele Avenida Brasil.

Za razliku od britanskih i američkih sapunskih opera koje mogu da traju godinama, telenovele se završavaju posle samo 150 do 200 epizoda. Zapleti im se dešavaju u realnom vremenu, i u njima se priča (na parodičan ili realističan način) o aktuelnim društvenim dešavanjima. Pravilo žanra je i da se u novelama predstavljaju aktuelni, novi proizvodi. Drugim rečima, novele su delimično i reklame. Nekada budu reklame i kad im to nije direktan cilj. Bristolski bend Košin je bez svog znanja i angažmana preko noći postao superpopularan u Brazilu - pesma Hide U emitovana je u noveli u devet..

Novele, dakle, imaju ogroman uticaj, ali ga tek stidljivo koriste u svrhu emancipacije masa. 

Teoretičarka medija Marta Klagsbrun na sledeći način sažima uobičajan zaplet novele: „To je priča o muškarcu i ženi koji se zaljubljuju jedno u drugo; međutim, pre nego što završe zajedno, moraju da savladaju mnogo prepreka. Glavni junaci obično dolaze iz različitih društvenih i ekonomskih miljea: jedan je bogat, drugi je siromašan. Porodice su središte njihovog ličnog univerzuma, a tu su i brojni prijatelji, komšije, kolege i dr. Jedan od glavnih junaka bori se da otkrije misteriju koja je deo zapleta i u većini slučajeva odnosi se na njegove/njene roditelje ili pokušava da otkrije ko stoji iza propasti njegove/njene porodice... Čitava radnja odvija se kroz niz nesporazuma, iznenadnih događaja i intriga."

Sadržaj jedne telenovele

Zaplet novele Fina estampa, čije se emitovanje podudarilo sa mojim boravkom u Brazilu, potpuno se uklapa u navedenu matricu. Evo, ukratko, njenog sižea.

Antenor i Patrisija su studenti medicine koji započinju vezu. Antenor je iz radničkog miljea, otac mu je nestao u moru. Majka, dona Grizelda, radi kao majstor da bi održala porodicu. Brat Kinze samohrani je otac i radi u boteku (baru).

Patrisija je, pak, iz bogate porodice. Njena majka Tereza Kristina je ohola bogatašica, koja ne radi ništa drugo osim što menja skupe toalete i spletkari, dok je tata Rene fini prosedi šmeker koji vodi ekskluzivni restoran...

Radnja se, kao po definiciji, vrti oko te dve porodice, njihovih rođaka, komšija, prijatelja, kolega... Zaplet se, međutim, račva u najsumanutijim pravcima.

Antenora je blam sopstvene majke pa angažuje glumicu da odglumi njegovu majku iz visokog društva. Pozajmljuje skup auto iz servisa koji vodi njegov drugar i dečko njegove sestre, opet da bi se pokazao pred Patrisijom. Majka Grizelda saznaje da je se sin stidi, konsternirana je, hoće da ga se odrekne..

Antenor sa pozajmljenin autom doživljava udes i bori se život. Grizelda mu oprašta, moli se za njeg. U bolnici Grizelda upoznaje Patrisiju. Njih dve se momentalno neviđeno zbliže.

Pošto je slupani auto pripadao mušteriji auto-servisa, Antenor biva optužen za pljačku i preti mu zatvor. Grizelda nevezano od Antenora i Patrisije upoznaje Patrisijinog oca Renea. Naime, došlo je do kurcšlusa u njegovom restoranu, hitno mu je bio potreban majstor i baš se tako potrefilo da je došla dona Grizelda i za čas sredila stvar. Uprkos klasnoj razlici, Rene je zgotivi na prvi pogled...

Kada Grizelda na lutriji dobije prvu premiju od 25 miliona dolara i postane bogatašica, preko noći se pojavljuje njen davno "u moru nestali" muž Pererinja. Oduvek ju je, kaže, voleo.

Sa Perereinjom se pojavljuje i njegov sin iz neke druge veze. Srodstvo naravno kriju i kuju zaveru kako da dođe do dela Grizeldinog bogatstva koje pripada i Pererinji kao zakonitom mužu.

Od čitavog osmomilionskog Rija, Grizelda kupuje luksuznu kuću baš u istom kondominijumu gde su Rene, Tereza Kristina i Patrisija...

Zla Tereza Kristina na svakom koraku Grizeldi jame kopa.

Patrisija raskine sa Antenorom i smuva se sa profesorom. Malo kasnije se sa svojom majkom Terezom Kristinom posvađa na krv i nož i zaklinje se da u tu kuću više neće ući. I gde ode? Pa kod svoje prijateljice Grizelde, koja je prima raširenih ruku.Sa ljubomornim Antenorom je, pak, na distanci iako su pod istim krovom.

Posle čežnjivih pogleda i ljubaznosti koje razmenjuju od treće epizode, Grizelda i Rene, Patrisijin tata, u devedeset trećoj se smuvaju. I on se, naravno, preseli kod Grizelde u kuću.

Dramatične događaje i velike preokrete nemoguće je nabrojati, ali svi su pod senkom velike tajne trule bogatašice Tereze Kristine, koja je sto puta gora od Aleksis. Ona ništa drugo ne radi osim što se kao paunica šeta u novim toaletama, spletkari i angažuje plaćenike da likvidiraju one koji joj nisu po volji...

Ali šta može da bude tako strašna tajna Tereze Kristine kad čak ni ubistva to nisu? To će se saznati tek u stopedesetoj epizodi, posle sedam meseci emitovanja:

Tereza Kristina je ćerka empregade, kućne pomoćnice Karlote Veldez!!!