Da bi se otkrio Balkan, bolje je tabanati Starom planinom nego listati stranice knjiga. Priče ljudi urezuju se jako u svest. Zato se vredi prisetiti saveta Jovana Cvijića koji je, tumarajući Balkanom uzduž i popreko, precizno objašnjavao kako označiti geografske, etnografske i ekonomske osobine svakog sela, ne zaboravljajući ni istoriju: „Treba stare, a razborite i pouzdane ljude raspitati o svemu što znaju iz prošlosti toga sela". Jer čudna je istorija Balkana. To je mesto gde sa leve strane puta stoji izazovna prošlost, a sa desne nestvarna lepota. Balkan je mesto gde ljudi pričaju priče koje se ne zaboravljaju, koje kazuju i šta je bilo i šta može biti.

Ovaj komad zemlje pod kapom nebeskom koje naseljavamo nije oduvek bilo poznato kao Balkan. Jovan Cvijić navodi brojna imena korišćena u prošlosti. Usled važnosti grčke i vizantijske kulture, korišćeni su nazivi Grčko i Vizantijsko poluostrvo. „Oni, koji su se bavili proučavanjem rimske istorije i starina, zvahu ga kašto Rimsko ili Ilirsko poluostrvo" dodaje Cvijić. U doba renesanse nastao je naziv Catena Mundi - „Verige sveta". Prodor Osmanlija doneo je ovom prostoru i ime Evropska Turska. 

Cvijić primećuje da je u doba nastanka moderne geografije kao naučne discipline - u vreme delovanja nemačkih geografa Aleksandra fon Humbolta (1769-1859) i Karla Ritera (1779- 859) - nastala tendencija da geografski toponimi manje sadrže kulturne i političke odrednice, a više one inspirisane prirodnim karakteristikama. Geografija je tada započela nikada dobijenu bitku da se odvoji od politike. 

Kako da te zovem, kakvo ime da ti dam?

U knjizi Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje Cvijić kaže da je termin Balkanhalbinsel (Balkansko poluostrvo) prvi put upotrebio August Cojne 1808. godine. U vreme kada reljef poluostrva nije bio dovoljno poznat, Cojne je smatrao da kičmu ovog dela sveta predstavlja ona planina koja je u antičko vreme bila poznata kao Hemus, a koju su Turci zvali Balkan.

Etimologija reči nije sasvim jasna, ali s obzirom da se i zapadni region Turkmenistana zove Balkan welaýaty (Vilajet Balkan), ono što možemo da kažemo je da se gotovo sigurno radi o reči turskog porekla. Sloveni su planinu zvali Stara Planina. 

Cvijić nije bio srećan sa izborom imena. Za razliku od Cojneovog vremena, početkom 20. veka kada je Cvijić pisao postalo je jasno da ne postoji jedan planinski venac koji se prostire preko čitavog poluostrva. Kada je Cojne kumovao ovom delu sveta, on to nije znao. Verovatno mu je delovalo i logično da na jugu Evrope postoje tri poluostrva - Pirinejsko, Apeninsko i Balkansko.

Verovanje da na Balkanu postoji jedan dominantni planinski lanac je preživljavalo na geografskim kartama sve do 1870-ih. „Ali, izgleda mi da je dockan ispravljati", piše Cvijić i dodaje: „Ima u svetu dosta pogrešno datih, geografskih imena; ime Balkanskog poluostrva nije jedino. Zbog svega ovoga nema mesta menjanju imena Balkanskom poluostrvu, kao što čine nekoliko nemačkih geografa koji se služe bezličnim imenom: Jugoistočno Evropsko Poluostrvo".

Planina Balkan uzdiže se od Crnog mora u Bugarskoj i prostire se ka zapadu sve do istočne Srbije, gde se njeni obronci spuštaju ka atarima opština Zaječar, Negotin, Knjaževac i Pirot.

 U „mekintošu" uzduž Balkana

Malo ko je poznavao Balkan (i poluostrvo i planinu) kao Cvijić. Naoružan nepromočivim kaputom škotske firme „Mekintoš", beležnicama i nesalomivom voljom, Jovan Cvijić je trideset i osam sezona tumarao Balkanom. Uzduž i popreko. Po visinama i dolinama. Posmatrao je, sakupljao podatke i promišljao. Ispunio je stotine svezaka. Dao je grandiozan doprinos svetskoj nauci.

Njegovo doprinos geografiji je dobro poznat. Istoričar Piter Berk u knjizi Francuska istoriografska revolucija (škola Anala 1929 - 1989) Cvijićevo Balkansko poluostrvo ubraja u važnija dela koja je ovaj impozantni istoriografski pravac dao - iako je Cvijić ovo delo objavio pre osnivanja časopisa Anali i uprkos tome što njegov rad nije bio prevashodno istorijski.

Dao je impozantan doprinos srpskoj i jugoslovenskoj stvari i tokom Prvog svetskog rata. U periodu 1914-1918, kada su vlade svih zaraćenih strana koristile naučnike u toj meri da istoričari govore o „akademsko-vojno-industrijskom" kompleksu Prvog svetskog rata, Cvijić je imao šta da kaže i to na način koji je grabio pažnju slušalaca.

Cvijićeva veličina, pak, nija bila samo u neumornom krstarenju balkanskim vrletima, naučnom doprinosu ili državotvornom delovanju. Cvijić nije bio jedan od onih koji su imali poštovaoce ali ne i učenike. Stvarao je ljude, institucije i ideje.

U Antropogeografskim problemima Balkanskog poluostrva Cvijić objavljuje savete za terensko istraživanje. Uradio je to nakon što je u svojim nogama imao više od decenije iskustva. Pisao je: „Težnja je moja bila raditi metodski i na širokim osnovama, osim toga bez hitnje, s onom mirnoćom, koja je za ovakve poslove neophodno potrebna."

Cvijić je precizno objašnjavao kako označiti geografske, etnografske i ekonomske osobine svakog sela. Nije zaboravio ni na istoriju: „Treba stare, a razborite i pouzdane ljude raspitati o svemu što znaju iz prošlosti toga sela". Cvijić je inspirisao čete istraživača zahvaljujući kojima je mnogo toga otrgnuto od zaborava. 

Njegovi saveti i danas mogu dobro da posluže svakome ko želi da otkrije mesto odakle je potekao Balkan kao naziv za poluostrvo, na planinu koju zovemo Stara planina.

Zauzeta visokom politikom i nacionalnim pitanjima istoriografija ju je mahom zaobilazila. Uopšte uzevši, Istočna i Jugoistočna Srbija nisu zauzele ono mesto koje ima hercegovačko-drinska vertikala. Radovi akademika Vladimira Stojančevića i knjige Borislave Lilić (Jugoistočna Srbija: 1878-1918 i Jugoistočna Srbija u periodu srpske nacionalne revolucije: 1804-1878) retki su izuzeci. A i u onim knjigama koje su napisane, za ljude sa planine nema dovoljno mesta. Oni, često nepismeni, ne ostavljaju mnogo pisanog traga iza sebe, što istoričarima otežava posao.

Tamo na Balkanu

Imajući to u vidu, da bi se otkrio Balkan, bolje je tabanati Starom planinom nego listati stranice postojećih knjiga. Priče ljudi urezuju se jako u svest. Zato se vredi prisetiti Cvijićevih saveta. 

Odlazak na Balkan-planinu otkriva toliko toga o Balkanu-teritoriji. Dok šetam Starom planinom shvatam da Balkan deli sudbinu tolikih drugih delova sveta. Cvijić je bio u pravu. Naš pogrešno imenovani deo planete nije usamljeni primer. Politička i kulturna moć prenosila se i na svet znanja. Našem delu sveta ime je dao neko ko ovde nogom nikada nije kročio. Jedan nemački geograf je predložio i svi smo mi postali Balkanci.

Politička i ekonomska prevlast Zapada u moderno doba ostavila je pečat i u tome kako posmatramo svet. Tako imamo Bliski i Daleki Istok. U odnosu na šta? U odnosu na Zapad, naravno. Najviši vrh na svetu ne poznajemo kao Čomolungma, kako krov sveta zovu Tibetanci. Znamo ga kao Everest, po britanskom geografu i pukovniku Džordžu Everestu.

Konture Balkana-teritorije dobijaju najjasniji oblik sa najvišeg vrha Balkana-planine. Prvo što odatle vidim je intimni odnos geografije i politike. Midžor je granična tačka Srbije i Bugarske: njegovih 2.169 metara nadmorske visine su najviša tačka Balkana u Srbiji.

Na zapadu se prostire Srbija. Često se kaže i da je to najviša tačka Uže ili Centralne Srbije. Drugim rečima, Srbije bez teritorija Vojvodine i Kosova i Metohije. Politika Komunističke partije Jugoslavije i jedinstveni položaj SR Srbije i njenih autonomnih oblasti stvorili su novu geografsku terminologiju. Nema Uže Srbije pre 1945.

Na istoku se pruža Bugarska. Kako su EU i Evropa postali sinonimi, može se reći da istočno od Midžora počinje Evropa. Moj prijatelj, sa kojim sam bio na Midžoru, kroz smeh mi predlaže da se spustimo malo na bugarsku stranu, da vidimo kakvi vetrovi duvaju u Evropi. Mi smo danas, kažu, Zapadni Balkan. Istočni Balkan, naravno, ne postoji. 

Geologija istorije

Balkan nosi tragove burne prošlosti. Brojni su spomenici stradalima - od rata protiv Turske 1876-1878, preko Prvog do Drugog svetskog rata. Međutim, jedna stvar je neuobičajena - spomenici posvećeni nastradalima obuhvataju poginule u oba rata. Na stare spomenike su upisivana nova imena, ili su novi spomenici odbijali da zaborave stare žrtve. Balkan može i lepo da iznenadi.

Balkan je osetio i globalne oluje. Manastir Svetog Đorđa, u mestu Temska, primio je ruske monahinje koje su u Jugoslaviju pobegle od boljševika. Iza njih su sada ostali samo nadgrobni spomenici, na kojima je domaći klesar, na iskvarenom ruskom, pokušao da zabeleži njihove priče.

Granicu je trebalo i čuvati, pa se ispod Midžora nalaze ruševine tzv. „letnjih karaula". Trupe su bile neophodne na granici sa Bugarskom, ali je njihov boravak na ovim visinama bio moguć samo u letnjim mesecima. Eventualni prelazak neprijateljske vojske u zimu bio je i nemoguć.

Nakon sukoba Tito-Staljin, puškaranja na granici su bila česta. Bugarski graničari često su pucali na vojnike JNA u nadi da će se isprovocirati incident. Zarad poboljšanja odbrambenih kapaciteta, JNA je izgradila čitav niz puteva, koji su probijani kroz teške terene.

Tako od sela Dojkinci, ka grebenu Stare planine i granici sa Bugarskom, kroz napušteno selo Arbinje, ide nekadašnji vojni put dovoljno širok da se dva vozila mogu lako mimoići. 

Gde su ljudi? 

Danas, na svu sreću, nema više puškaranja i graničara. Ali nema ni ljudi. Balkan je zastrašujuće prazan. U selima je pokoji zalutali turista i stari ljudi. Kada je Jugoslavija stvorena, 80% stanovništva živelo je u selu, a 20% u gradovima. Kada se Jugoslavija raspala, 20% bilo je na selu, a 80% u gradovima.

Urbanizacija je bila podstaknuta potragom za boljim i lakšim životom, a u SFRJ i ekonomijom orijentisanom ka teškoj industriji. Završili smo sa praznim fabrikama i praznim selima.

Pre jednog veka u okolini Stare planine bila su četiri granična prelaza sa Bugarskom. Moglo se ići preko prevoja Kadi Bogaz (kod naselja Novo Korito), preko prevoja Sveti Nikola (kod naselja Ravno Bučje), koritom reke Šaške (kod naselja Vratarnica), preko uzvišenja Vrška Čuka (kod Zaječara) i preko Gradine (kod Dimitrovgrada).

Danas postoje samo poslednja dva.

Ljudi nema ni sa srpske, ni sa bugarske strane. Nekada protivnici, Srbija i Bugarska se danas bore da ne izgube ljude. Prošle godine Ujedinjene nacije su objavile procenu koje će države do 2050. izgubiti procentualno najviše ljudi - na tom spisku Bugarska je prva, Srbija je u prvih deset.

Tako ispada da kao što se ispraznio Balkan-planina, isprazniće se i Balkan-teritorija. Postaće provincija provincije, jevtina radna snaga potrebna je drugde.

Koliko je Stara planina danas pusta, toliko je njena lepota snažna.  Bogata je i raznolika. I prirodom i istorijom. Gostuša je mesto specifične starovremenske arhitekture, poznata je i kao „kameno selo". 

Kaluđerski skokovi predstavljaju najviši vodopad u Srbiji. Strogi prirodni rezervat „Tri čuke" - možda i najlepši kutak ove velike planine - dom je vrste bora koji nigde drugde ne raste.

Malo gde možete sresti krdo konja koje svoj mir pronalazi na velikim visinama.

Ne iznenađuje i to što je zeleni pokret u Srbiji rođen upravo ovde. Pokret „Odbranimo reke Stare planine", organizovan protiv planirane gradnje mini hidro-centrala, prvi je stavio u centar pažnje javnosti pitanje životne sredine.

Manu Čao je posle koncerta u Nišu došao da podrži proteste u selu Topli Do.

Stara planina ima jedan oblik, iako sa različitih padina ona izgleda drugačije. Potreno je obići i otkriti ceo Balkan, da bi se nazreo njegov pravi oblik. Dok to radite, smenjuju se hrastove i bukvine šume.

Žbunovi kleke će vas dobro izgrebati, ali će sveže borovnice biti dobra nagrada za upornog šetača.

„U rano jutro 25. februara 1963. godine, iznad sela Zavoj, milioni kubnih metara planine odvalili su se i jurnuli nizbrdo", kaže mi domaćin koji me je ugostio. Reka Visočica nije imala više kuda, presečen joj je tok. Voda je počela da se gomila. Nakon nekoliko sati, selo Zavoj više nije moglo da se vidi. Ogroman priliv vode, koja nije imala gde da ode, stvorio je jezero koje danas poznajemo kao Zavojsko jezero.

Vodena stihija uništila je čitava sela, ljude ostavila bez poseda a porodične grobove u dubinama jezera. Danas, Zavojsko jezero predstavlja popularnu turističku destinaciju.

Čudna je istorija Balkana. To je mesto gde sa leve strane puta stoji izazovna prošlost, a sa desne nestvarna lepota. Balkan je mesto gde ljudi pričaju priče koje se ne zaboravljaju, koje pokazuju i šta je bilo i šta može biti.