Dvadeset devetog juna završeno je suđenje optuženima za terorističke napade u Parizu novembra 2015, uključujući i masakr u dvorani „Bataklan“ tokom nastupa grupe Eagles of Death Metal. Jedan od optuženih bio je Salah Abdeslam koji je te večeri u "Bataklanu" nosio samoubilački prsluk, ali ga nije aktivirao - ostalo je nejasno zašto. Abdeslam je osuđen na kaznu doživotnog zatvora bez prava na pomilovanje. Među akreditovanim izveštačima koji su pisali sa ovog „procesa veka" bio je i francuski pisac Emanuel Karer.

Krajem svake školske godine, Mića Jovanović i marketinški tim Univerziteta Megatrend potencijalne brucoše obraduju novom vickastom reklamom. Tako je bilo i ovoga juna: Megatrendov pravni fakultet je reklamiran na bilbordima sloganom: „Dobar advokat zna zakon. Dok pametniji vodi sudiju na ručak."

I dok su porodice svršenih srednjoškolaca brojale novac potreban za upis na „zvanično najbolji privatni univerzitet u Evropi", deo javnosti se još jednom zgražavao nad transparentnošću svetonazora koji bez bilo kakve potrebe za znacima navoda predstavlja suštinu novouspostavljenog sistema vrednosti. Na pitanje novinara otkuda mu ideja da mlade ljude „mami" na studije prava otvorenim pozivom na korupcionaštvo, Mića Jovanović je izjavio kako navedene reči nije rekao on, nego američki pisac Mark Tven, kako je i navedeno u potpisu sporne ekonomsko-propagandne poruke.

Ovom nušićevskom zamenom teza i prebacivanjem odgovornosti na velikog prijatelja Nikole Tesle, popularni rektor (ne)popularnog univerziteta samo je potvrdio izvesnost svoje genetske bliskosti sa nekim od Tvenovih nestašnih dečaka sa Misisipija. A šta je Tven zaista mislio o pravosudnom sistemu u SAD, može da se pročita i na stranicama njegovog Toma Sojera. Setite se: sud za ubistvo na mesnom groblju prvo osudi nevinog čoveka, da bi pravda bila zadovoljena tek nakon što se raspletu sve avanturističke zavrzlame ovog romana koji nadležni inkvizitori školskih programa još uvek nisu izbacili iz lektire.

Igoovi Jadnici nisu te sreće, utoliko što se u celome svetu mnogo češće gledaju i slušaju kao mjuzikl nego što se čitaju kao jedan od najbolje napisanih romana. A i Igo se u svojoj prozi bavi sudovima, ili tačnije sudnicama, koje u naslovu dela jednog poglavlja naziva: „Mesto gde se dolazi do ubeđenja".

Dva „Stepeništa"

Tven i Igo su tek dvojica od ko zna koliko pisaca koji su sudske procese pretočili u književni tekst. O broju filmova i televizijskih serijala u potpunosti ili delimično snimanih u pravim ili građenim sudnicama i da ne govorimo. Međutim, kraj dvadesetog veka nam je televizijskim praćenjem suđenja O Džej Simpsonu doneo rijalitizaciju kako pravde, tako i njenog dramskog predstavljanja.

Od presude bivšem igraču američkog fudbala prošlo je već četvrt veka. U međuvremenu smo, u Haškom tribunalu, i sami bili izloženi meračima gledanosti, a sve je kulminiralo direktnim prenosom samoubistva Slobodana Praljka, koji je smrtonosni otrov - kao na filmu - ispio usred haške sudnice.

Potom se klatno vratilo, pa je holivudizacija pravde dovela do procesuiranja Holivuda, čijem smo apsurdnom završnom činu „prisustvovali" prateći društvene mreže tokom parničenja između Džonija Depa i njegove bivše dragane.

Negde u isto vreme došlo je i do spora autora dve TV serije istoga naziva koje se bave istim zločinom. Francuska dokumentarna serija Stepenište Žana Ksavijera la Strada premijerno je prikazana 2004. godine, da bi ovoga maja HBO MAKS počelo emitovanje igrane TV serije Stepenište Antonija Kamposa, u kojoj glavne uloge tumače Kolin Firt, Žilijet Binoš i Toni Kolet.

U središtu oba serijala je suđenje piscu Majklu Pitersonu, optuženom za ubistvo supruge. Ali dok se La Stradov dokumentarac bavio suđenjem, možda i ključni deo Kamposove verzije jeste upravo odnos članova filmske ekipe sa glavnim protagonistima priče kojom su se bavili, jer je La Stradova montažerka jedno vreme zaista bila u ljubavnoj vezi sa okrivljenim Pitersonom. Neobjektivno prikazivanje ove veze bio je samo jedna od primedbi francuskih dokumentarista na igranu verziju Stepeništa.

Suština La Stradove ogorčenosti počiva u njegovom osećanju kako je Kampos grubim falsifikovanjem činjenica zloupotrebio njegovo poverenje, koje se pre svega ogledalo u spremnosti da mlađem kolegi omogući da vidi sav snimljeni materijal.

„Razumem proces dramatizacije", rekao je La Strad novinarima, „ali kada time napadate kredibilnost moga rada, onda je to za mene neprihvatljivo. Prema onome što je prikazano u igranoj TV seriji, mi smo navodno naš materijal montirali s namerom da time pomognemo Pitersonovu žalbu."

Mimo oba „Stepeništa", Piterson se na kraju nagodio sa tužilaštvom i sada je slobodan čovek, iako ni danas nije jasno da li je ubio svoju ženu ili je nevin.

Ne lomite mi bagrenje

Ova izvesna nejasnoća nas najzad dovodi na domaći teren, gde jedva možemo da se setimo neke dobre knjige, filma ili TV serije čija se radnja odvija u sudnici. Čini se da je za to najviše kriva komplikovanost i sporost i aktuelnog i eksjugoslovenskog sudskog sistema. Otuda se, mimo montipajtonovskih scena sa ročišta za brakorazvodne parnice iz serija Siniše Pavića i fiktivnih suđenja klasicima srspke književnosti Ace Đorđevića, kao remek-delo sudskoga žanra u Srba izdvaja pesma „Ne lomite mi bagrenje" pokojnog Đorđa Balaševića!

Kao naličje ovom petominutnom evergrinu stoji dvodelna TV drama Bombaški proces Branka Ivande, sa mladim Radetom Šerbedžijom u ulozi mladoga Josipa Broza Tita. Puna ideološko-dramaturških faulova, ovo poetički prepoznatljivo čedo Televizije Zagreb ipak nam je podarilo antologijsku scenu u kojoj Josip Broz sa optuženičke klupe izjavljuje da ne priznaje buržoaski sud, već samo sud svoje partije!

To nas vraća Igoovim Jadnicima i već pominjanom odeljku koji počinje opisom sudnice u francuskoj provinciji, onako kako ju je svojim očima video glavni junak Jadnika Žan Valžan:

   „Kročio je, zatvorio nesvesno za sobom vrata, i ostao na nogama posmatrajući ono što je video.
   Bilo je dosta prostrano odeljenje, slabo osvetljeno, ispunjeno naizmenično žagorom i tišinom, gde se čitav aparat jednog krivičnog pretresa razvijao, usred gomile, sa svojom bednom i grobnom ozbiljnošću.
   Na jednom kraju sale, tu gde je on bio, sudije rasejana izgleda, u iznošenim odorama, koji su grickali nokte ili žmurili; na drugom kraju, gomila u ritama; advokati u svim mogućim pozama; vojnici čestita i gruba lica; stari umrljani drvorezi, prljava tavanica, stolovi prekriveni više žutom nego zelenom čojom, vrata zamazana od ruku; o klincima zakucanim u ukrase na zidovima kafanske lampe koje su više dimile no svetlele; na stolovima sveće u bakarnim svećnjacima; mračno, ružno, tužno; i za svega toga se izdvajao ozbiljan i uzvišen utisak, jer se tu osećala ona velika ljudska stvar što se zove zakon i ona velika božanska stvar što se zove pravda.
   Niko iz gomile nije obratio na njega pažnju. Svi su se se pogledi sticali na jednu jedinu tačku, drvenu klupu prislonjenu na neka mala vrata, uza zid, levo od predsednika. Na toj klupi, koju je više sveća osvetljavalo, nalazio se jedan čovek između dva žandarma.
   Taj čovek, to je bio onaj čovek."

Dva veka kasnije, u jednu potpuno različitu a opet istu sudnicu ušao je francuski pisac Emanuel Karer. A čovek kome se, između ostalih, sudilo zvao se Salah Abdeslam.

Od Limonova do joge - od ludnice do sudnice

Mišel Uelbek je jednom izjavio kako su on i Emanuel Karer dva najveća živa francuska pisca. Kada su ga nedavno na to podsetili, pisac Elementarnih čestica je rekao kako se ne seća tih svojih reči, ali da stoji pri tvrdnji kako Karer „zna kada je ponašanje njegovih likova procenjivo, vredno divljenja, prezrivo, moralno neutralno". „On može da sumnja u sve ostalo", kaže Uelbek, „ali ne i u to."

U istinitost ovih Uelbekovih reči može da se uveri i domaća čitalačka publika. Prva Karereova knjiga prevedena na srpski jeste roman Limonov, potom je objavljeno Carstvo, a odnedavno nam je dostupno i njegovo najnovije delo Joga. Reč je o reprezentativnom uzorku najsavremenijeg književnog izraza.

Karer već dugo ne piše fikciju, ali njegova književnost nije ni dokumentarna. Jednostavno, varljiva stvarnost u kojoj živimo piscu kakav je Karer sasvim je dovoljna za stvaranje jedinstvenog književnog sveta. I dok Uelbek pišući o sadašnjosti uvek pomalo zalazi u blisku budućnost, Karer sadašnjost opisuje iz te budućnosti. Tako su i jedan i drugi uvek za korak ispred ostalih. Taj dar ih čini čitanim, ali ne i sretnim.

Tako je i pomenuta Karerova Joga još jedna priča o suočavanju sa depresijom, delimično izazvanom i terorističkim napadom islamista na redakciju satiričnog lista Šarli Ebdo. U jednom trenutku Karera podvrgavaju i elektro-šokovima, da bi na kraju tužne knjige o pokušaju da napiše veselu knjigu i sebi i čitaocima dozvolio tipičnu melodramsku scenu mimoilaženja nekadašnjih ljubavnika na aerodromu.

U napadu na redakciju Šarli Ebdoa ubijen je i jedan Karerov prijatelj, tačnije, kako se to danas kaže, emotivni partner njegove dobre prijateljice. Karer u Jogi pripoveda kako mu je ta prijateljica ispričala da je tokom identifikacije tela ubijenog ljubavnika čula plač iz susedne prostorije. Policajci su joj rekli da u susednoj prostoriji leži telo ubijenog teroriste koga su došli da identifikuju njegovi najbliži.

Ludilo u prisustvu Boga

Masakr u redakciji Šarli Ebdoa desio se na samom početku 2015. godine. Jedanaest meseci kasnije, Pariz je bio meta novog napada islamista. Ovoga puta, na nekoliko lokacija je što od eksploziva koji su aktivirali džihadisti-samoubice, što od metaka ispaljenih iz automatskih pušaka, poginulo stotinu i trideset ljudi, a teže ili lakše ranjeno više stotina nesretnika.

Najviše žrtava je ostalo da leži na podu koncertne dvorane „Bataklan", u kojoj je te večeri na programu bio koncert grupe Eagles of Death Metal.

Početkom jula te 2015. godine, „Orlovi" su svirali i na novosadskom Egzitu, a u najbližem komšiluku dvorane „Bataklan" je i adresa na kojoj je živeo Danilo Kiš.

Šest godina nakon najveće tragedije koja je zadesila Pariz od završetka Drugog svetstkog rata, u tamošnjoj Palati pravde počelo je suđenje vinovnicima terorističkog napada. Mediji su ovaj događaj unapred proglasili za „proces veka". Za potrebe suđenja konstruisana je potpuno nova sudnica, dok je za brojne novinare obezbeđena zasebna prostorija, odakle će na ekranu moći da prate tok suđenja, za koje niko nije mogao da zna koliko dugo će trajati.

Među akreditovanim izveštačima našao se i Emanuel Karer. Njegova namera je bila  da piše članke za francuski nedeljnik Obs. Redakcija je na suđenje poslala i novinara, čiji je zadatak bio da čitaoce izveštava onako kako to novinar i treba da radi. Karer nije znao u šta će se izroditi njegovo prisustvo u sudnici i sobi za novinare. Jednostavno - bio je prisutan.

„Zašto sam mojim prijateljima iz Obsa predložio da pišem ovu hroniku na duge staze?", objašnjava Karer. „Da sam advokat, ili kakav drugi akter velike pravosudne mašinerije, to bi jednostavno bio moj posao. Ista stvar bi bila da sam novinar. Ali bivajući piscem od koga niko ništa ne traži, pisac je, kako kažu lakanovski psihoanalitičari, jedino vlastan nad samim sobom i nad svojim željama. Ni na koji način nisam bio povezan sa napadima, baš kao ni bilo ko od ljudi koje poznajem. Ali me zanima ta misteriozna ljudska aktivnost da se insistira na isterivanju pravde. U jednoj od svojih knjiga sam već pisao o impotentnom sudskom ceremonijalu na suđenju prvoga stepena. Ono što će početi osmoga septembra neće biti, kako se uveliko govori, Nirnberški proces terorizmu (u Nirnbergu je suđeno visokim funkcionerima nacističkog režima, a ovde će pred sudiju izaći indoktrinirani delinkventi, a ne oni koji su ih indoktrinirali), ali to će ipak biti nešto veliko, nešto što malo po malo tek treba da dobije svoja pravila i dramaturgiju. Ja želim u tome da pomognem, i to je prvi razlog što ovo radim. I mada nisam ni stručnjak za islam ni arabista, interesuju me religije i njihove patološke mutacije, iz čega proizilazi pitanje: gde počinje patološko? Kada počinje ludilo u prisustvu boga?"

Poslednju rečenicu mogao je da napiše i Danilo Kiš.

Karer je počeo da niže svoje članke posvećene „procesu veka", a njegove tekstove su ekskluzivno prenosili i španski El Pais i rimska Republika.

Stotine svedoka i dva gospodina predsednika...

Pre nego što se vratimo Karerovim tekstovima, uputno je ukazati na ono što je austrijska novinarka Madlena Švarc o ovom suđenju napisala u jednom od skorijih brojeva Londonske književne revije.

Švarcova je o svom viđenju onoga što se tokom deset meseci dešavalo u specijalnoj sudnici u pariskoj Palati pravde za ovaj ugledni levičarski časopis pisala pre nego što je početkom jula sud izrekao presude okrivljenima. Ni njeno pisanje nije po svaku cenu žurnalističko, jer je sama dramaturgija događaja kojima je prisustvovala kao akreditovani izveštač uticala na redosled tema koje su privukle njenu pažnju.

Tako na samom početku teksta „Ustaneš i mrtav si" nagrađivana austrijska novinarka objašnjava kako francuski pravosudni sistem ne poznaje kategoriju transkripta sa samoga suđenja: „Ono što se desi u sudnici ostaje između onih koji suđenju prisustvuju."

Ipak, postoje izuzeci, a suđenje islamskim teroristima jeste takav izuzetak, pa će zapisnici sa suđenja biti dostupni javnosti - 2072. godine!

Potom sledi objašnjenje kako francusko pravosuđe u ovakvom slučaju dozvoljava da se pred sudom pojave ne samo svi koji su se 13. novembra 2015. zatekli na mestima zločina, već i članovi porodica žrtava. Zbog toga na početku niko nije mogao da predvidi koliko će suđenje trajati. Mnogi su predviđali kako bi „proces veka" mogao da potraje i duže od godinu dana.

Među onima koji su svedočili naposletku se našao i tadašnji predsednik Francuske Fransoa Oland.

„Gospodine predsedniče, dobar dan", obratio se Olandu na početku njegovog svedočenja sudija Perije.

„Dobar dan, gospodine predsedniče", uzvratio mu je Oland.

Tadašnji predsednik Republike se u večeri napada nalazio na stadionu „Francuska", gde se igrala prijateljska fudbalska utakmica između reprezentacija domaćina i Nemačke.

Sofino svedočenje...

Tridesetosmogodšnja Sofi je bila na koncertu u Bataklanu: „Pamtim njihove povike, njihove osmehe. Pamtim kako su sa osmehom ubijali ljude koji bi ih pogledali u oči. Sećam se mladića koji je umro pored mene."

Sofi je u napadu lakše ranjena, a u bolnicu se odvezla uberovim taksijem koji je već bio zauzet: „Vozač i njegova mušterija su mi spasili život." Operisana je tek u devet sati ujutru, a pre toga ju je ispitivao neljubazni policijac koji joj je zamerio što ne nosi narukvicu kojom su u bolnicama obeležavali žrtve napada.

„Osećala sam se krivom što sam ostala živa", svedočila je Sofi. „Otišla sam u posetu majci u Provansu. Kada sam se vratila u Pariz, stalno sam mislila da ću biti ubijena."

Potražila je psihijatrijsku pomoć: „Pozvala sam liniju za hitne slučajeve. Spustili su mi slušalicu jer sam isuviše plakala. Rekli su mi da ih ponovo pozovem kada se malo smirim. Otišla sam do psihijatra koji je zaspao slušajući me. Kada se prenuo, hteo je da mu pričam o baki i deki."

Za Sofi je to bio tek početak trogodišnjeg sučeljavanja sa psihijatrima: „Jedan mi je preporučio da gledam Čaplinove filmove. Drugi je svaku seansu započinjao pričom o francuskom sistemu zdravstvene zaštite. Neka lekarka se potpuno raspala kada sam joj rekla zbog čega sam došla, pa sam onda morala da je tešim."

...Alisa i Astrid...

Ovo svedočenje pre vuče na Uelbeka nego na Karera, koji je u tekstu pod naslovom „Ono što ostaje od živih" opisao slučaj brata i sestre, koji su se u trenutku napada nalazili na ulici.

Alisa i Aristid mnogo liče jedno na drugo, ona je tad imala 23 a on 26 godina: „Ona je cirkuski profesionalac: akrobata. Njen posao se sastoji u tome da leti kroz vazduh i da se onda uhvati za ruke onog koji će je dovesti na drugu stranu, ali ona to opisuju drugačije: 'Moj posao je da omogućim ljudima da sanjare'."

Aristid je profesionalni igrač ragbija, koji je živeo u Italiji. Našli su se u Parizu i rešili da odu na večeru u restoran „Mala Kambodža", ali nije bilo mesta ni napolju, ni unutra.

„U tom trenutku naišla su kola sa zatamnjenim staklima i zaustavila se uz sami trotoar i iz njih je izašao čovek koji je mnogo ličio na jednog od najboljih Aristidovih drugara, samo što je ovaj u rukama imao kalašnjikov iz koga je počeo da puca", ispričala je Alisa.

Aristid se poput ragbiste bacio na Alisu i tako joj spasio život. Meci koje je primio ranili su i nju. Lekari Hitne pomoći su na licu mesta prvo konstatovali Aristidovu smrt, ali oboje su preživeli. Međutim, više ne mogu da se bave onim čime su se bavili pre 13. novembra 2015.

... i Salah Abdeslam

Čovek koji je pucao iz kalašnjikova nije sedeo među okrivljenima u specijalnoj sudnici u Palati pravde. Ubijen je u noći u kojoj je na nekoliko lokacija u Parizu pobijeno stotinu i trideset nedužnih ljudi. Te iste noći prslukom sa eksplozivom raznelo se i osam džihadista. Tako su se na optuženičkoj klupi našli samo pomagači terorista, ljudi koji se u trenutku napada nisu ni nalazili u Parizu.

Izuzimajući jednog.

Salah Abdeslam je te večeri nosio samoubilački prsluk, ali ga nije aktivirao. Do kraja suđenja neće ostati do kraja jasno da li je odustao od namere da ga aktivira ili je nešto krenulo po zlu. Stručnjaci su utvrdili da je mehanizam bio neispravan. To pak ne znači da je Abdeslam pokušao da ga aktivira.

Švarcova kaže kakao su se mnogi nakon početka suđenja zabrinuli kako bi Abdeslam mogao da izraste u neku vrstu zvezde „procesa veka", a onda dodaje:

„Čovek u boksu ne liči na zvezdu; podseća na učenika koledža koji je došao na razgovor za svoj prvi posao. Nosi belu košulju, crne pantalone i crnu masku."

U pitanju je zaštitna maska, jer ne treba zaboraviti da se suđenje odvija u jeku pandemija kovida 19, te da je nekoliko puta i prekidano zbog bolesti optuženih.

Abdeslam je na početku davanja svog iskaza rekao kako on nikoga nije ubio, da nikome nije naudio, ali da od početka suđenja ne prestaju da ga kleveću. Potom je citirao Voltera, da bi Figaro u izveštaju sa suđenja podvukao kako citirane reči pripadaju Frensisu Bejkonu.

Karer je o Abdeslamu pisao u nekoliko navrata. Ispod svega što se nalazi na površini njegove pojave i nastupa, jedan od dvojice najboljih živih francuskih pisaca nije primetio neku naročitu dubinu. „Nema tu nikakvog ambisa ravnih onima koje je opisivao Dostojevski, iz kojih dopire zadah pakla."

Abdeslamovo poslednje svedočenje na procesu trajalo je puna tri dana. Govorio je svojoj majci, o svemu što je proživljavao tokom šest godina provedenih u pritvoru.

Karer piše: „Izgovorio je i nešto čudno, rekao bih i nešto iskreno, ali u isti mah opsceno: 'Ne znam da li su žrtve i dalje zle volje prema meni, ali im kažem da ne dozvole da u toj zlovolji ne izgore.'"

Sve što je o Abdeslamu rečeno i sve što je govorio Abdeslam ticalo se, međutim, samo jedne stvari: da li će biti osuđen na doživotnu robiju bez prava na pomilovanje?

Odgovor je stigao 29. juna ove godine.

Bez izvinjenja zbog prekida programa

Sud je oslobodio optužbi samo jednog od okrivljenih, a Abdeslam je osuđen na kaznu doživotnog zatvora bez prava na pomilovanje. Ova kazna se u Francuskoj primenjuje od 1994. godine, a pravno ju je definisao onaj isti Rober Badinter koji je predsedavao ostavinskom raspravom nad još uvek toplim telom umiruće Jugoslavije.

Kiš bi iz ove pravničke digresije umeo da formuliše ono što će u ovome tekstu ostati da lebdi u vazduhu.

U vazduhu još uvek lebdi Abdeslamovo pravo na žalbu. Švarcova u svom drugom tekstu objavljenom u londonskom književnom časopisu kaže kako se njegovi advokati još uvek nisu izjasnili: „Za sada nam ostaje njegova poslednja izjava data pred sudom. Neki će ga ljudi optužiti kako nije bio iskren u svome žaljenju. Nije uspeo da ubedi sudije kada je rekao: 'Više od 130 ljudi je mrtvo i četiri stotine ranjeno: ko može biti neiskren u traženju oproštaja pred licem tolike patnje?'"

Karer u svom poslednjem tekstu, između ostalog, piše i kako su se usred čitanja sažetka presude, koja je inače obrazložena na preko dve hiljade stranica, ekrani u novinarskoj sobi najednom zacrneli, a nestao je i ton:

„Napeto smo čekali da se slika vrati. Ali nije sa vraćala. Nismo znali šta da radimo. Neki su ostali skamenjeni, neki su izašli u hodnik. I ja sam krenuo. Okupili smo se pred ulazom u salu. Naravno da nam nisu dali da uđemo, jer je unutra ionako bilo pretrpano. Nekako smo uspeli da ih pitamo hoće li prekinuti čitanje presude dok problem ne bude rešen. Ne, rekao je jedan čovek. Suđenje se nastavlja."

Mali detalj za sudsku praksu, ali veliki za književnost.