Nama je tada bilo lepo. Delili smo se po tome ko navija ispravno, za Partizan, i, sasvim pogrešno, za Zvezdu; ko, kao što treba, voli Stonse, a ko, sklon zabludama, balavi nad Bitlsima; ko je išao u „Marka Oreškovića”, a ko u „Španca”. Za sve ostalo, što nas je podelilo decenijama kasnije, pojma nismo imali. I svi smo verovali da je Tito besmrtan, da je Alvin Li najbolji gitarista na svetu. I da se žena naših života zove: Laura Antoneli.

„Neki život, ili trenutak, može da bude nezaboravan i iako ga svi ljudi zaborave".

Ovo je napisao Valter Benjamin, mnogo, mnogo pre nego što će se u Puli (Italija u to vreme), a nekih godinu dana posle njegove smrti, roditi ona kojoj je, ako mene pitate, ova rečenica i namenjena.

Laura Antonaz, dete izbeglica, pa stanovnica Napulja, pa gimnastičarka, nastavnica matematike, pa glumica, pa zaborav, a odmah posle - nezaborav.

Oni, stariji od 60, muškog roda, a odrasli na Novom Beogradu, kada se još prostirao samo od Paviljona do Starog aerodroma, znaju je, sete je se - oduševljeni iznenadnim povratkom davno potisnute ne samo memorije, nego i one prve strasti - kao Laure Antoneli, anđela koji je sposoban da, kada treba, bude kurva, što je danas oveštala fantazija svakog prosečnog muškarca. Tada nije bila.

Nikada previše poznata, više šapat među posvećenima koji su je skoro tajno gledali u vreme kada je to na slovo „S" bilo nepristojno i prokazano, Laura Antoneli je bila san i osnovna erotska maštarija sve one muške dece koja je obitavala u tom erektivnom, tvrdom i svega željnom novom naselju. Neki put pomislim kako je Novi Beograd nastao silovanjem koje je novo doba počinilo nad novim ljudima, ili je bilo obrnuto, Bog zna. I kako je to zajeban argument onih koji silu, u svim situacijama, priželjkuju i odobravaju. Novi Beograd je, naime, neobjašnjivo lep. 

Isto važi i za naše, krutim socijalističkim pravilima i jednoumljem omeđeno dečaštvo, u kojem su nas učili da marširamo, dišemo i mislimo u naređenom  i uvek istom ritmu svih onih vrednosti koje su se kasnije pretvorile u svoje čudovišne suprotnosti. Bratstvo u ubistvo. Jednakost u otimačinu. Samoupravljanje u doslednu pokornost. Komunizam u pagansku formu pravoslavlja.

Opet, nama je tada bilo lepo. Delili smo se po tome ko navija, ispravno, za Partizan, i, sasvim pogrešno, za Zvezdu; ko, kao što treba, voli Stonse, a ko, sklon zabludama, balavi nad Bitlsima; ko je išao u „Marka Oreškovića", a ko u „Španca". Za sve ostalo, što nas je podelilo decenijama kasnije, pojma nismo imali.

I svi smo verovali da je Tito besmrtan, da je Alvin Li najbolji gitarista na svetu, i da se žena naših života zove: Laura Antoneli. 

Mokre noći na Novom Beogradu

Teško je danas, kada je sve svima dostupno, pa i ono elementarno seksualno uzbuđenje, objasniti tu navalu hormona na samo pominjanje njenog imena.

Zato što je tada golu ženu (njen torzo, ne više od toga), bilo moguće videti samo u časopisu „Čik", koji su naši očevi držali pod ključem.

Krišom blenuti u žensko koleno, nazreti grudi ispod majice, dodirnuti, kao slučajno, nečiji vrat ili leđa (za sve ispod toga sledio je šamar i sramota u školi), bio je vrhunac našeg približavanja tom primarnom, divljem, erotskom, što nas je posle, skroz opijene, gonilo kroz život.

Scena iz Tihog Dona (postoji li danas mlad čovek koji je tu knjigu čitao?), u kojoj Aksinja i Griša vode ljubav u senu, bila je uzrok tolikih mokrih noći diljem NBGD i gomile umrljanih majica, zbog kojih su nas majke klele, nazivale svinjama („Isti si otac. Svinja"), i ubeđivale da ćemo dobiti rahitis, sifilis i oćelaviti, što se meni, ovo poslednje, kasnije s pravom i desilo. Književnost zna da izvuče svašta iz tebe. Pa se ti posle operi, ako možeš, onako obeležen i ćelav.

No, i pored tog potentnog, a artističkog seksualnog uticaja, koji je u našu od žudnje podivljalu maštu pristizao sa Istoka, pravi sex, ili bolje reći komercijalni sex, upakovani, brendirani, sex kao roba, onaj kakav je danas toliko sveprisutan i toliko prodat da već odbija, stigao je do nas sa Zapada. Nekako u ono isto vreme kada i prve ploče, farmerice i plastične gondole, osnovni suvenir koje su majke donosile sa organizovanih tura u Trst, sa Ponte Rosa.

Nije bilo stana, poštenog, na NBGD, a da na miljeu raširenom na vrhu televizora nije stajala ta mala, crna, kitnjasta i plastična gondola, a iznad nje, na zidu, Titova slika. I jedno i drugo kao dokaz i pravovernosti i socijalnog statusa, onog koji je dozvoljavao malom čoveku i putovanje. Na Zapad. I brzi povratak sa istog.

Na NBGD nije bilo gastarbajtera. To „zanimanje" je bilo, po našem ubeđenju, rezervisano isključivo za selje iz unutrašnjosti. Mi smo bili klasa. Nova. 

Radnički univerzitet Novi Beograd

I da sve bude još čudnije, zapadne ludorije, pa i sex, taj rezultat kapitalističke nastranosti i dokolice (drugovi i drugarice se nisu kembečili, zvanično), stigle su do nas pravim socijalističkim, samoupravnim putem. Preko Radničkog univerziteta Novi Beograd.

Smešten između Studentskog grada, Fontane, Tošinog bunara i Paviljona, ovaj socrealistički izum, u sasvim neuglednoj zgradi, podrazumevao je Omladinsku zadrugu, prostorije Soc saveza i Sindikata, biblioteku i omanju kulturnjačku salu, za priredbe i one politički korektne predstave, zbog kojih je, svojevremeno, Bulgakov neuspešno pokušao da spali svoje rukopise. Ne vredi, ne gore, zaključio je veliki pisac. Socijalizam je ostao zapisan. Na periferiji. U predgrađima. 

I tu je sve počelo. Kada je sala Radničkog univerziteta, racionalizacije radi, pretvorena u bionju. Sa Zapadnim repertoarom. I to kakvim. Vrući pesak Ivo Džime; Dobar, Loš, Zao; Đango puca prvi; Baci kolt i kupi kovčeg; U zmajevom gnezdu; Veliki gazda; Ratnici; M.A.S.H...

I znam da zvuči neverovatno, ali, evo, tvrd vam stojim da su, redom: Istvud, Brus Li, Serđo Leone, Sem Pekimpo, Čak Noris, Travolta, Bad Spenser i Terens Hil i mnogi drugi, sve poznati tipovi, a naši, bili sa „Novaka", što je kod domorodaca odomaćen izraz za NBGD. Rođeni su tamo, tamo i zaboravljeni. Poput pravog, poštenog novobeogradskog sveta. Potrošnog, dok ne postane nezaboravan.

Baš kao i Laura Antoneli. Za koju mi je rekao Mićko, koji je sve u životu znao mnogo pre svih ostalih. I koju sam prvi put video, za ceo život, u nekom filmu čijeg se imena ne sećam. 

U 16, 18 i 20h

Ali pamtim da su one fore koje su vlasnici bioskopa kasnije uveli - da se stolice drmaju dok traju scene zemljotresa - nastale tada, u Radničkom, čiji su se dugački redovi drvenih stolica tresli, zaljuljani stotinama tinejdžerskih ruku. Masturbacija je, u ta vremena, bila nešto kao radna akcija. Svi zajedno. Udarnički. Tada sam prvi put shvatio da zgrada može da se zadiše. I čitav grad.

Dok Laura Antoneli lagano svlači svileni kombinezon. Navlači crne čarape. Otkopčava dugme na bluzi. Ili dok joj neki tip, ispod stola, povlači suknju i stavlja ruku na butinu. Kada leži, naga, i nehajno pomera pokrivač sa grudi. Njen osmeh je izazivao zemljotres. Pogled, ekstazu. Poljubac... ne smem dalje da pričam, uhapsiće me.

U svemu tome Laura je bila vulgarna baš koliko i Šolohovljeva Aksinja, dakle ništa. Sav naboj, erotika, uzbuđenje, raskošna seksualnost, dolazili su iz nagoveštaja, iz čulnih pokreta koji su uzburkavali hemiju naših nezrelih mozgova, i iz kratkih rezova koji su u našim glavama, kao blicem, na tren, blještavo osvetljavali, zauvek, slike grudi, članka, butine.

Sve ostalo je bilo mašta, uz njen duboki uzdah. Dokaz da je naš glavni seksualni organ - mozak, i da on najbolje radi kada mu se dozvoli da od fragmenata stvori svoju, autonomnu i sasvim posebnu sliku.

Laura kao da je to znala. I uredno je započinjala ono što smo mi sami dovršavali. Dopustila nam je da je sanjamo. I ubeđen sam da u tim snovima, od kojih se znojio čitav NBGD, nije bilo ničeg van nežnosti. Sa Laurom, naime, nije sanjan samo sex. Sanjana je ljubav.

Da sve bude još gore, u većini Laurinih filmova priča je podrazumevala postojanje nekog junoše koji bi uz nju otkrivao svoju seksualnost i ostvarivao svoje mokre snove, dok je nama curila voda iz širom otvorenih usta. Ne moram da vam pričam i da smo svi bili ubeđeni da ličimo na njega, čak smo se par puta oko te teme i ozbiljno potukli. A zbog samog seksa to niko ne radi. Zbog ljubavi - da, možeš za nju sve, pa i da ubiješ i sebe i druge, i da ne budeš kriv. Stvari srca su za ljudski rod uvek bile važnije od stvari onoga što muškarcima tako bezvezno visi između nogu. Bar dok budale ne počnu time da neoprezno mašu, rušeći sve oko sebe. I zemlje i gradove. 

Doba nevinosti 

No, vratimo se našoj temi. Posle Laure Antoneli, i Silvije Kristl (Emanuele), koja je još bila nagoveštaj, nastalo je ono što mora da nastane. Mašta, oslobođena, uvek traži više. I završi u hiperprodukciji slika, što je jasan put u nastranost.

Henri Miler je to lepo objasnio. Da su u Parizu posle Velikog rata tek pristigli mladi pisci živeli smišljajući erotske priče za bogataše. I da su potom, posle izvesnog vremena, bili suočeni sa ponavljanjem. I fabule i poza. Pa su krenuli da izmišljaju sve luđe, sve nastranije priče. Publika, kada joj nešto daš, brzo postane nezasita.

To se desilo i filmu. Erotici. I Lauri. Onima koji su nas nasledili u bioskopima, bioskopima koji su nasledili Radnički univerzitet, bilo je potrebno više. Otvorenije, luđe, perverznije, žešće.

Sex je, vremenom, postao nasilje. Nasilje je postalo sex. Pornografija je, poput neke religije, izašla iz ilegale, iz tajne i njome uslovljene čistote, i zavladala prljavim svetom. 

I bez ikakve želje da umanjim značaj pornografije, sve pozitivno u njoj (a bilo je i toga), ili da ogadim Dženu Džejmison (ni slučajno, bez obzira na to što je i ona prevaziđena i zaboravljena), osnovna razlika između tih prvih lajt erotskih filmova i ovoga svepornografskog danas, jeste to - sadašnje odsustvo svake nevinosti.

One kojoj je potrebna tajnost, misterija, nagoveštaj, jer iz njih nevinost i nastaje. Oni je dozvoljavaju, daju je kao mogućnost. Kao što je nama bilo dozvoljeno da i posle svih dahtanjem ispunjenih sati budemo to - nevini. U svakom smislu te reči.

Danas, nagoveštaja nema. Pornografska vulgarnost ga u svojoj transparentnosti i sveprisutnosti ne prepoznaje i ne dozvoljava. Ili, i kada ga ima, on je banalan, plitak, baš kao moj omiljeni novinski naslov (pročitam ga bar pet puta mesečno, u raznoj štampi), a koji glasi: „Sevnula bradavica".

Kada to vidim, i ukrstim s naslovima o vulgarnim pokoljima širom planete, čini mi se da je svet u ozbiljnom sukobu sa onim što ga je i stvorilo. Sa maštom, sa pričom.

Nekako smo ga, taj naš svet, previše ispričali. Ogoleli, sve ono što je trebalo da ostane skriveno. Što bi današnja deca rekla - spojlovali. Ispričali kraj filma onima koji tek treba da ga gledaju.

Mašta, u svom odbrambenom mehanizmu, na to je reagovala smišljanjem sve luđih i nastranijih zapleta. Pornografije i nasilja, pornografskog nasilja, nema još samo na pijaci, među paradajzom i paprikom, lukom i rotkvicama. Sve ostalo su zauzeli.

I slika Laure Antoneli je izbledela. Ona sama je umrla  2015. godine, pošto je prethodno, u novom dobu, veličanstveno propala, pretvorivši se u od alkohola i kokaina oronulu staricu. 

Ili nije. Kada ukucaš njeno ime na Guglu, ipak se pojavi. Prava Laura. Ona čije su grudi othranile, nagoveštajem, maštom, nevinošću, čitave generacije. Ona u koju se zaljubio Belmondo, lično.

Zato, kada je vidim, čak i na kompjuteru, sve izađe iz zaborava, u nezaborav. To neko vreme, dečačko, ono koje, kao u jednoj Larkinovoj pesmi, još podrazumeva odsustvo reči „muškarac" i sve grehe koje ta „oznaka" i zrelo doba donose, hteli mi to, ili ne. „Never such innocence again", kaže isti pesnik, i svako ko je s Novog Beograda mudro  klimne glavom. 

Rusi na NBGD

To je danas ta, prava Laura. Omogućava mi da pričam, ponovo, ono vreme u kojem su neki drugi Rusi, verovatno i Ukrajinci, a sovjetski graždijani svakako, dolazili na NBGD, odsedali u hotelu „Putnik", i svako veče radili isto: šetali, ćutke, poput ilegalaca, oko izloga robne kuće „Centrotekstil", baš negde pošto ona, u osam, prestane da radi.

Čist andergraund, pokret stidljivog otpora. Kao da su se plašili ne samo da će neko da ih vidi, prijavi, nego i da bi ih, da dođu ranije, neki đavo naterao da uđu unutra i kupe nešto strašno, zapadnjačko, dekadentno, što je, verovatno, bio neoprostiv greh. Za Gulag, direktno. Ovako su se osećali sigurnije. Gledaš, puniš bedom ispražnjene oči, maštaš, ali, slava Bogu, eto, šta ćeš, ne radi.

Da li je neki mlađani, potuljeni Putin bio među njima, po zadatku, mogu samo da pretpostavim, pošto ne znam, ali znam da su posle, u deset uveče, bili u Radničkom. Svi đuture. Privatna i nezvanična službena ruska lica. I gledali filmove, saznajući, zapanjeni i ozareni, ono što smo mi već otkrili. Da je dah tog nečeg čudnog, novog, opojnog, makar tada, stizao sa mrskog zapada.

U hotel su se vraćali bez glasa, mudro i oprezno, ali sa osmesima dovoljno širokim da nam je sve bilo jasno. Ne dolaze Rusi, bez obzira što smo gledali i taj film (Rusi dolaze). Dolazi Laura. Kod njih.

 I kada se setim, padne mi na pamet kako bi dobro bilo pročitati u ruskim arhivima neku od prašnjavih službenih zabeleški koje su - pravila službe to uvek nalažu - sasvim sigurno pravljene posle tih reakcionarnih ekskurzija u Beograd. Verovatno ima „Centrotekstila", zapadne robe, ali ubeđen sam da se Laura u njima ne pominje.

Previše sveta je ona bila, i za nas, a mora biti i za njih. I to je najvažnije što ide uz njeno ime, a ćutalo se. Da nije bila samo naš prvi erotski san. Nego mnogo više od toga.

Bila je naša prva sloboda. Koju smo zaboravili, dok nije postala nezaborav.