Kroz istoriju, do današnjih dana, bilo je mnogo ukradenih devojaka, a u novopazarskom kraju zadržala se ta reč: ukrao mladu. Drevna reč, drevni običaj. Iza koje se kriju i mnoge mračne priče.

„Šta ima novo, druže? Kako si? Jesi li se oženio?", upitah nedavno poznanika koga dugo nisam video, a on mi reče da će se uskoro ženiti.

„Jesi li zakazao svadbu?"

„Nisam. Neću da prosim pa ne znam datum. Ukrašću curu kad bude zgodno", reče mi on.

Jasno, on neće bukvalno ukrasti curu, ali je s njom dogovorio da ona pobegne bez znanja roditelja.

Kroz istoriju, do današnjih dana, bilo je mnogo ukradenih devojaka, a u novopazarskom kraju zadržala se ta reč: ukrao mladu. Drevna reč, drevni običaj.

Običaj i praksa da se ukrade mlada jasno je uočen u antičko doba, ali seže u praistoriju. Mnoga plemena Latinske Amerike koja su do početka dvadesetog veka živela u neolitu, imala su praksu da otimaju jedni drugima žene i dovode ih u svoje naseobine i venčavaju za mladiće svoje krvi. Ovo se naročito odnosi na narode nastanjene oko reke Orinoko.

Čest motiv u umetnosti je otmica Sabinjanki koju nam približavaju Plutarh i Tit Livije. Kada je 753. pre nove ere utemeljio Rim, Romul je pružio utočište beguncima kako bi grad imao što više stanovnika, ali nije bilo dovoljno žena. Romul je pregovarao sa Sabinjanima koji su odbili da daju kćeri došljacima, pa je on odlučio da ih uzme na prevaru. Pozvao je na svetkovinu okolna plemena, naravno i Sabinjane, i na dogovoreni znak Rimljani su skočili i oteli devojke, a Sabinjani su pobegli. Romul je kasnije uljudno postupao sa devojkama obećavši da će biti poštovane od muževa. Kasnije, kralj Sabinjana Tit Tacije na prevaru uđe u Rim i rasplamsa se borba između Sabinjana i Rimljana, ali Sabinjanke su se bacile između dve vojske moleći očeve i braću da se ne bore protiv njihovih muževa koje su već zavolele. I sklopljen je mir.

„Kroz istoriju su mnogi narodi odvodili žene kao ratni plen, a mnogi su i želeli da pomešaju krv sa ženama iz dalekih ili pokorenih naroda. Otmica devojke nekada se odvijala sa logikom da se brak maskira i, kako se verovalo, smanji uticaj uroka", kaže za OKO prof. dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović.

Danas nema toliko istinski ukradenih devojaka; „krađa devojke" danas je uglavnom dogovor da se izbegnu ceremonije i sakrije brak od njene ili njegove rodbine. Razlog za to može biti u različitom socijalnom statusu mladoženje i mlade ili verska i nacionalna razlika.

Ali ima i drugačijih, mračnijih priča.

U Bihoru, zarobljena zlobom

Mladić se udvarao devojci, ona mu je grubu reč rekla, odbila ga, a on je zapretio: „Videćeš ti ko sam ja".

Neko vreme iza toga, porodica tog mladića isprosi istu tu devojku i odvedu je u Bihor, u Crnu Goru. Uplakana, devojka se žalila ocu, ali on je „znao" da su to fini ljudi, imućni. Nevesta je odvedena i prve noći bračne slagala je da ima mesečnicu kako ne bi spavala sa mladoženjom. On je uvažio njen argumet.

Sutradan, neka od žena iz komšiluka, dok su prale suđe na česmi, zadirkivala je mladu kako nije spavala, a mlada se poverila da je slagala. Reč je hodalica. Odmah je to stiglo u uši svekrvi i mladoženji koji je pretukao nevestu toliko da mesecima nije mogla ništa jesti osim na slamku piti mleko. Tako pretučena, ležala je mesecima i bolovala kao zarobljenica u kući.

Kada je došlo vreme da poseti svog bolesnog oca, porodica je zapretila nevesti da mora slagati za svoje teško zdravstveno stanje. Morala je reći ocu kako je pala sa tavana kad se pela da uzme suvo meso. Krenuli su na put, jahali konje, a nevestu su privezali za konja, jer, prebijena, nije imala snage da sedi. Ali, u putu... sudbina... oluja, kiša... morali su u nekoj kući da zatraže konak.

Nevesta je pod svećom bila u sobi sa ženama, a njen svekar i muž spavali su sa muškarcima u drugoj sobi. Jedna stara je osetila tugu u prebijenoj nevesti, zapitkivala ju je o stanju i - nevesta je sve priznala - kako je pretučena, kako se udala za nekoga koga ne voli i kako samo čeka da se oporavi i da se popne na šljivu i obesi.

Stara je svu noć negovala nevestu, ali se dosetila:

„Čekaj, ti si pismena, sin mi je u vojsci, možeš li mi pročitati pismo?"

„Mogu."

Tada je iz pisma ispala fotografija lepog mladića.

„Sviđa li ti se moj sin?"

„Sviđa."

„Da li bi ga sačekala?"

„Da, samo da se izbavim od ovih".

„Jesi li devojka?"

„Jesam. Te prve noći sam slagala da imam mesečnicu i zato sutradan pojela batine, a posle, prebijena, nisam bila kadra ničemu."

„Kad dođeš ocu, kad dođeš u rod, ti reci istinu, oporavi se, i sačekaj koji mesec dok moj sin izađe iz vojske. Ja ću od njega tražiti da tebe uzme. Ti si dobra žena. Tako, sad ćuti, ja ću te ovim dogovorom ukrasti od tih nasilnika, ukrašću te za moga sina."

Tako rekle, tako se razumele.

Nevesta je bolesnom ocu i braći rekla istinu i nedeljama se oporavljala, čekajući da se pojavi mladić čija je majka dogovorila ovu krađu sa sretnim ishodom...

Za nekoliko meseci, tek izašao iz vojske, dojahao je mladić na konju. Ona ga je prepozna sa one fotografije iz pisma, obradovala se i rekla: „Ti si moja sudbina".

Tako se i zove pripovetka Šefke Begović Ličina, čiju smo građu koristili za ovaj opisani slučaj. Šefka je u mnogim knjigama opisala radosti i tuge ovdašnjih žena i mnogim anonimnim curama i nevestama podigla spomenike, da se pamti ono što je njih drobilo i morilo, što im je snagu klesalo...

Cura iz Glogovika u Karajukića Bunarima

Dela ljudi liče na ljude same. Na Pešterskoj visoravni, pedesetih godina XX veka, čobanin iz sela Karajukića Bunari, te najhladnije naseobine u Evropi, udvarao se curi iz Glogovika. Zgodan momak, lepa cura - dogovorili se da se nađu dana tog i tog, pored neke divlje jabuke, i da je momak odvede kući.

Pošli iz Karajukića Bunara mladoženja i njegovi bratstvenici da ukradu mladu, ukrali je, doveli; nastupilo i veselje, ali noću, u kući, cura se bunila - nije momak u đerdeku (ložnici) onaj koji se udvarao curi nego neki drugi, znatno slabijeg izgleda, drugačiji...

Pronela se čudna priča niz Peštersku visoravan, kako takva zgodna cura za takvog da pođe - i stigne sumnja u kuću mlade, ali njeni se posle ubeđivanja pomire sa sudbinom. Porodica mladoženje se lažno zaklinjala da je curu ukrao baš onaj koji se curi danima udvarao. Nevesta je tu i ostarila, rodila troje dece i ostala pri svome - prevarena od porodice u koju se udala.

Oni su, kasnije će se ispostaviti, poslali zgodnog brata da ugovori brak sa curom, a drugog podmetnuli, drugačijeg.

Taj brat koji je glumio mladoženju otišao je da živi u Sarajevo i u rodnoj kući se o njemu ni pričalo nije. On je, da ne bi brat ostao neoženjen, pristao da odglumi mladoženju i zauvek otišao u Sarajevo, počeo novi život. Žena je živela, rađala i umrla kao zarobljenik te podlosti.

Kad bi je neko pitao za devera, ona je znala da je to onaj koji ju je premamio da se uda. Dakle, udala se za onoga koji je svojom lepotom zlo naneo i ostavio je da tuguje i decu rađa onome koga ne voli.

Jednom je, već stara, svojima rekla: kada umrem, sahranite me u rodnom selu da nisam tamo sa njima u groblju. Ali ta želja njena nije ispunjena. Kao i uvek kad je da se žrtvi ispuni želja, narod skoči i ubeđuje: neka je, kad je sve bilo neka bude i ovo. Narod, taj strašni sudija koji sve relativizuje i sve rešava tako što zatvori usta onome ko je oštećen.

Smrt u svatovima

Odseli iz tutinske opštine pre pola veka imućan i tvrd čovek i kupi zemlju kod Rožaja u selu Neguši. Izrastoše mu dve lepe kćeri, a kad su došli prosci iz Rožaja da prose jednu, otac nije odobrio brak. Ali... devojci se svideo mladić i negde su se, najverovatnije na vašaru, sreli i dogovorili da se uzmu.

Ukrao je Rožajac devojku i vozio prema Rožajama, a do njenog oca i njegovih sinova došla je vest da mu je kćer ukradena i pored njegove reči. On i sinovi, naoružani, uprekrat odu u Rožaje i sačekaju svatove. Kad su svatovi izveli curu pred kuću, neko od njenih je pogodi puščanim zrnom i ona padne mrtva preko praga.

U narodu je ostala misterija da li je pucao neki od braće ili baš otac. Mnogi pretpostavljaju da otac nije pucao nego je krivicu uzeo na sebe i odležao golemu robiju.

To se desilo početkom sedamdesetih u Rožajama, a još jedna krađa neveste završila se tako što je od puške bližnjeg pala krv bližnjega... 

U selu Oraše, u Tutinu, povede brat brata i još nekoliko rođaka da ukradu devojku. Ali - opet ali - on im nije rekao koju devojku želi da otme. Kada je brat u kući video curu u koju je i sam bio zaljubljen, nije mogao da sakrije srdžbu, potegne pušku i ubije rođenog brata... Jedan u grob, drugi na robiju, a devojka se, neljubljena, svojoj kući vrati. A izreka glasi: kome muka, i muka i bruka. 

Uhvaćen mir

Neki domaćin, već u poodmaklim godinama, iz mitskog sela Paljeva kod Tutina, uvređen što su mu unuku oteli, kao glava kuće odbijao je svaki pokušaj da se kontaktira sa zetom i njegovom rodbinom. Više od dve godine nije prihvatio mir. Nekoliko puta je vratio delegaciju pomiritelja, ali jedanput doseti se jedan lukav čovek i izlazeći iz kuće iskova stihove:

Ne sluša žensko ni cara,
a ne tebe stara.

Starinu to nasmeja pa pružu ruku i pristade na mir.

Paljevci su naročito bili ponosni kad su cure u pitanju. Voleli su da ukradu, a nisu dali da im mladu ukradu. Jedan Paljevac je osamdesetih godina XX veka čak zarobio momka koji je došao da mu ukrade sestru, držao ga kao taoca, a drugoga je jurio i dohvatio ga za jaknu. Ostala je šala da je Paljevac zarobio jednog i po prosca - čoveka i jaknu.

Smrt u Dugoj Poljani

Malo je onih koji se nisu pomirili sa zetom koji je ukrao devojku i sa devojkom samom, ali bilo je i takvih. Desilo se pre Drugog svetskog rata da se devojka iz bogate kuće iz Sjenice uda u Dugu Poljanu. Pobegla, što bi se reklo.

Kada je njen brat čuo da mu je sestra ukradena, nije želeo da se pomiri sa tim. Zet je godinama slao birane ljude da bi se uspostavila veza dve porodice. Ništa u devojčinoj kući nisu prihvatili.

Sedam godina nakon udaje, žena je u Dugoj Poljani ugledala brata i prepoznala ga... Gledajući ga s leđa, prepozala ga je dok jaše konja. Pozvala ga je po imenu, ali on se nije okrenuo baš zato što je razabrao da ga sestra zove. Godinama tužna, a sada i potpuno ostavljena bez nade da će ikad prekoračiti u svoj rod i utoliti želju za bratom i majkom, ona se u isti mah obesila. 

(Svi identiteti poznati redakciji)