Sama kuća postala je poznata široj javnosti kada se u nju uselila Jovanka Broz, a danas je „slavna" jer je, navodno, dom premijerke Ane Brnabić. U njoj sam provela detinjstvo.

Između sredine i kraja 50-tih godina prošlog veka majka, otac, brat i ja živeli smo u kući čija današnja adresa je Ulica kneza Aleksandra Karađorđevića 75. Tada se ta ulica zvala Bulevar Oktobarske revolucije, da bi kasnije bila preimenovana u Bulevar mira, a sada nosi naziv Kneza Aleksandra Karađorđevića.

Sama kuća postala je poznata široj javnosti kada se u nju uselila Jovanka Broz, a danas je „slavna" jer je, navodno, dom premijerke Ane Brnabić.

I zato mi se čini da bi bilo zanimljivo da sa vama podelim svoja sećanja na boravak u toj zgradi. Nadam se da mi nećete zameriti što ta sećanja nisu uvek precizna, ali bila sam vrlo mala, a, kako mi roditelji nisu živi, nemam gde da ih dopunim.

Kako smo se mi tu našli, nemam pojma, ali mislim da je to imalo veze sa tim što je moj otac bio „civilno lice u službi JNA". JNA je - za one mlađe koji se toga ne sećaju - skraćenica od Jugoslovenska narodna armija. U svakom slučaju, u to vreme su u toj zgradi živele 3-4 porodice i, koliko se sećam, svi su imali veze sa JNA.

Kuća iz detinjstva 

Ceo donji sprat je pripadao jednoj porodici, valjda zato što je „glava" porodice bio neki pukovnik (verovatno najviše zvanje među tadašnjim stanarima). Njihov stan se sastojao iz nekoliko soba u nizu koje su gledale prema ulici. Na kraju tog niza bila je - današnjim rečnikom rečeno - dnevna soba (originalno, verovatno, neka vrsta salona). Lepota te sobe, bar za mene, bila je u tome što se završavala u polukrugu (onim što Englezi zovu bay window). Sve sobe su imale izuzetno visoke plafone i međusobno su bile povezane isto tako visokim divnim vratima, ukrašenim ogledalima. Prema zadnjem dvorištu bili su kuhinja i kupatilo.

Mi ostali živeli smo na gornjem spratu. Do njega se stizalo širokim, polukružnim drvenim stepeništem, na kome je, što se mene tiče, najlepši bio uglačani, drveni gelender. Kad god bih želela da se brzo nađem u dvorištu ili na ulici, zbog važnosti nekog događaja, spuštala bih se niz gelender kao niz tobogan. Jedan od tih „važnih" događaja za nas je bio i svaki Titov zvanični dolazak u Beli dvor. U njegovoj pratnji bi u tim prilikama uvek bili gardisti u plavim uniformama na motorima. Oni nikada nisu ulazili u sam kompleks Belog dvora, već bi ostajali napolju parkirani pred vilom u kojoj smo mi živeli. Ja bih se onda stuštila niz gelender da prva stignem do gardista, koji su nam dozvoljavali da se penjemo na njihove motore, oko čega su se sva deca otimala.

Stepenište se, inače, završavalo ogromnim holom. Ili je meni taj hol samo izgledao ogromno jer sam bila mala? Bilo kako bilo, do današnjih dana taj hol je meni ostao u sećanju kao sinonim za mesto gde bi mogli da se održavaju balovi kakve sam viđala u istorijskim filmovima. Iz hola se ulazilo u 5-6 soba, u kuhinju i u kupatilo. Moja porodica je koristila dve sobe, kuhinju i kupatilo. Sobe su gledale prema ulici, kuhinja je bila na jednom kraju hola i gledala je na zadnje dvorište, a kupatilo je bilo na sasvim drugom kraju hola i gledalo je prema Belom dvoru. Terasa koja se nalazi pored statue mlade žene, koja drži pticu u ruci i okrenuta je prema Belom dvoru, pripadala je kupatilu. Sećam se da je kupatilo bilo relativno prostrano i da je na podu imalo sitne crno-bele pločice. Da bi išli u kuhinju, kupatilo ili u spavaće sobe mi smo morali da pređemo preko hola, koji je bio neka vrsta zajedničke prostorije.

I na gornjem spratu su sobe bile sa veoma visokim plafonima i međusobno su bile povezane isto tako visokim, drvenim vratima. Ta vrata nisu bila ukrašena, a ona koja su razdvajala porodice bila su zaključana.

I donja i gornja kuhinja imale su posebno stepenište, smešteno na ćošku kuće prema zadnjem dvorištu. Dok smo tamo živeli nije mi bilo jasno čemu služi to stepenište, sem ako mu cilj nije bio da se posle ručka mi deca što pre domognemo zadnjeg dvorišta. Kasnije sam shvatila da je to verovatno bio samo poseban ulaz za poslugu.

A dvorište, ograđeno sa svih strana, zaista je bilo ogromno. I po ondašnjim i po sadašnjim standardima. Izlazilo je na dve ulice, a u jednom njegovom uglu bila je mala, prizemna zgrada, napravljena od istog materijala i u istom, mada skromnijem, stilu kao i glavna zgrada. Ne sećam se čemu je služila, da li je tu neko živeo ili je to bila neka vrsta ostave. Iz ove perspektive sam sklona da verujem da je to originalno bio neki smeštaj za stalno zaposlenu poslugu i baštovana.

Voće u dvorištu 

Uverena sam, naime, da su vlasnici, pre nego što smo mi došli, imali baštovana, jer je čitavo dvorište bilo prelepo. A ono što nas je sve najviše veselilo je činjenica da je u njemu bilo zasađeno svo, ali bukvalno baš svo voće koje je tada u Beogradu postojalo: višnje, trešnje, kajsije, breskve, jabuke, kruške, dunje, mušmule... Mi smo čak kroz prozor kuhinje mogli da beremo trešnje. U sećanje su mi se urezali i susreti sa paunovima u tom dvorištu. Stariji su nam govorili da su tu dolazili sa imanja oko Belog dvora.

Kuća je imala parno grejanje (danas se kaže „etažno grejanje"). Kotlarnica je bila u podrumu i, ako se dobro sećam, koristila je ugalj. Svaka prostorija u kući je imala sive, teške radijatore. Kasnije izjave kako se Jovanka Broz smrzavala zbog nedostatka grejanja mogu samo da protumačim tako da se ili taj sistem nije održavao ili nije imao ko da nabavlja ugalj i loži vatru.

Dok smo mi tamo živeli, kuća je, izgleda, bila u privatnom vlasništvu. Tata mi je kasnije pričao da je vlasnik na početku svakog meseca dolazio po kiriju koju smo mi stanari plaćali. Zato mislim da nisu tačne sve te priče i napisi kako je posle 1945. godine kuća konfiskovana a vlasnik streljan jer je bio proglašen za „državnog neprijatelja". Verujem da je u državne ruke prešla tek 1960. godine. Te godine su, naime, sve nas stanare iselili iz ove vile. Obrazloženje je bilo da država preuzima vilu kao reprezentativni objekat za potrebe prve Konferencije nesvrstanih zemalja koja se, naredne, 1961. godine, održavala u Beogradu.

Ubrzo posle toga, svo voće u dvorištu je posečeno a umesto voća su posađeni razni četinari.

Oči u oči s Titom

Moj otac je kasnije ponovo jednom bio u toj kući tokom posete neke strane delegacije, koja je ili tamo bila smeštena, ili je tamo bio neki prijem koji su pravili. I moja majka je ponovo bila u njoj, kao član neke ženske (ličke?) organizacije koja je išla u posetu Jovanki Broz dok je tamo živela. Brat i ja više nikada nismo kročili u tu kuću ni u to dvorište. Nama su ostale samo maglovite uspomene iz ranog detinjstva. 

Ali i brat i ja smo se često kasnije tokom pohađanja osnovne škole našli pred kapijom ove vile. S obzirom na to da smo oboje išli u Osnovnu školu „22. decembar" (danas se zove „Vojvoda Radomir Putnik"), koja je bila najbliža osnovna škola Belom dvoru, svakog 25. maja na Titov rođendan kolektivno bi nas postrojili pred ulaz u Beli dvor da mašemo Titu kad ide da se sretne sa pionirima skupljenim za tu priliku iz čitave bivše Jugoslavije. A moj poslednji boravak pred tom kapijom bio je posebno svečan: srela sam se oči u oči sa Titom, lično.

Nastavnici srpskog jezika u našoj školi su, naime, moj pismeni sastav (tema je, naravno, bila vezana za Tita) izabrali kao najbolji, pa je odlučeno da mu ja, pre ulaska u Beli dvor, u ime cele škole čestitam rođendan. Titova kolona, na čelu s njim u kolima otvorenog krova, na tren je zastala pred đacima moje škole, ja sam izdeklamovala pola pripremljenog govora (polovinu sam, zbog uzbuđenja, zaboravila), izgrlila ga i izljubila i - to je bilo to.

Bio je to moj poslednji boravak pred kapijom vile koja se danas nalazi na adresi Kneza Aleksandra Karađorđevića 75. Naredne godine 25. maja, bila sam u gimnaziji.