Sveti Petar Cetinjski nam izmiče, pripada drevnim vremenima, a svojim kletvama i vapajima, kojima je upravljao nemirnim crnogorskim plemenima, više liči na starozavetnog proroka nego na vladara koji je bio savremenik Napoleona, pa čak stigao da sa njim i ratuje. Petar II, Njegoš, deluje nam mnogo bliže, on je naš pravi savremenik. Iako su njihovi životi preklapaju za nešto manje od dvadeset godina, jedan pripada našem vremenu, a drugim mitskom predvremenu, pre nego što je istorija zaista počela. Petar I je svetac, pa tek onda vladar, a o čoveku znamo sasvim malo. Njegoš je čovek, u njegovim mukama i mi se mučimo, gorimo za Lesendrom, vapijemo ka Rusiji, stisnuti otsvjudu, bolujemo u njegovoj bolesti i ronimo suze za njegovom umnom i lepom glavom. I narodu je njegovom bilo dovoljno do danas - vladika Rade.

Sveti Luka bio je učeni antiohijski Grk, lekar, saputnik apostola Pavla, pisac jednog od Jevanđelja i Dela apostolskih, odnosno oko četvrtine ukupnog teksta Novog zaveta. On je i prvi slikar u hrišćanstvu i osnivač hrišćanskog ikonopisa. Služeći Hristu, propovedao je blagu reč neznabošcima po balkanskim zemljama, u Grčkoj, ali i duž Jadranske obale, pa je, po nekima, prošao i Hercegovinom i Crnom Gorom. Pod starost je putovao i u Egipat, a ovozemaljski život završio je u svojoj 84. godini, obešen o granu masline, u Tebi Beotijskoj.

Proslavljamo ga 31. oktobra (18. po julijanskom kalendaru) kao zaštitnika umetnika, pisaca, lekara, a u crnogorskim brdima i sveca plemena rovačkog.  Ne znamo pouzdano da je zaista propovedao u Crnoj Gori, ali je njegovo ime tu jedno od najčešće pominjanih, od kada je upisano u naš kalendar. Njegova ruka, koja je naslikala prvu ikonu i napisala prve redove Jevanđelja, upisala je i odredila i sudbinu našeg naroda, a njegov praznik vezao se za najvažnije datume naše istorije.

U Morači

U manastiru Morača, zadužbini Stefana Vukanovića, sina Vukana Nemanjića i vekovnom zbornom mestu Moračana i Rovčana, nalazi se žitijska ikona Svetog Luke, jedan od najvažnijih i najlepših prikaza ovog svetitelja. Na centralnom delu ikone, negde u Palestini ili Grčkoj, sam pred štafelajem, svetitelj dovršava ikonu Bogorodice sa Mladencem.

Za mene nikada nije bilo sumnje da je ta ikona u ikoni upravo Trojeručica, koja će tek nekoliko vekova kasnije dobiti svoju treću ruku, od Svetog Jovana Damaskina. U doba ikonoborstva, svecu je odsečena šaka, koju mu je Bogorodica vratila nakon što je proveo noć u molitvi pred ikonom koju je slikao prvi ikonopisac. U znak zahvalnosti i spomena na ovo čudo, on je na ikonu dodao još jednu ruku.  Nekoliko vekova kasnije Trojeručica će stići do srpskog naroda, kome je uvek i bila namenjena.

Po nekom tajnom dogovoru svetitelja koje su delili vekovi, Sveti Jovan Damskin doneće je u Mar Sabu, lavru Svetog Save Osvećenog, u Judejskoj pustinji, da tu sačeka princa sa Zapada, iz dalekih, tada još nepostojećih zemalja i dinastije koja još uvek nije začeta. Sveti Sava Osvećeni zaveštao je na samrti da se nepoznatom princu-kaluđeru njegovog imena, kada se jednog dana pojavi u manastiru, preda ikona Bogorodice Mlekopitateljnice, takođe pisana rukom Svetog Luke, i njegov igumanski štap. Sveti Jovan Damaskin pridodao je ikonu Bogorodice Trojeručice ovom zaveštanju.

Noseći darove ova dva svetitelja, naš Sveti Sava vratio se u zapadne strane, da osnuje Srbiju onakvom kakva će biti do današnjih dana. Bogorodica Trojeručica, hilandarska čudotvorka i igumanija manastira, delo zaštitnika umetnika i pisaca, postaće zaštitinica srpskih pesnika. Bogorodica Mlekopitateljnica nalazi se u isposnici Svetog Save u Kareji, sa desne strane Carskih Dveri.

Bolji način za srpski narod

Za svojim delima krenuo je nekoliko vekova kasnije i Sveti Luka, i prošao još jednom našim zemljama. U Srbiju je njegove mošti iz Vizantije preneo Đurađ Branković, da bi ih njegova udovica Mara pred slom despotovine poslala u Veneciju.

Poslednja srpska srednjovekovna država nestaje uskoro sa još jednim Đurađem, Crnojevićem, krajem 15. veka, na prostoru današnje Crne Gore. Tamo gde je umrla, srpska država će i vaskrsnuti. Pre nego što će celo srpstvo pasti pod tursku vlast, Crnojevići grade manastir na Cetinju, oko koga će se dva veka kasnije formirati prve slobodne srpske zemlje modernog doba. U pismu koje Đurađ Crnojević piše pred odlazak iz Zete u Veneciju, on kaže da ostavlja „mjesto sebe Mitropolita Germana, a po njem buduće mitropolite, dokle, eda Bog promisli za srbski narod na drugi bolji način."

Boljeg načina za srpski narod nije bilo vekovima, i sve do Lučindana 1851. godine vladike cetinjske upravljaće Crnom Gorom na mesto knezova. Vladika Danilo, prvi iz dinastije Petrović-Njegoš, potpisivaće se i kao "voevodič srpskoj zemlji", a vladike Sava i Vasilije pokušavati da održe te zemlje u kakvoj takvoj slobodi i slozi nakon njega, više plačem, molbom i molitvom nego što su imali snage da svojim teritorijama zaista vladaju.

I njihov naslednik iz kuće Petrovića, vladika Petar, potonji Sveti Petar Cetinjski, više je vladao kletvama i molitvama, ali je za njegovog vremena na Cetinje stigla i glava skadarskog Mahmud-paše Bušatlije, potomka istih onih Crnojevića koji su manastir podigli, da do dan danas ostane u zadužbini njegovih predaka.

Početkom 19. veka oslobodilo se ispod turske vlasti i moračko pleme i manastir Morača je postao deo slobodne Crne Gore, koja još uvek nije bila država, ali nije više bila ni turska teritorija. Ikonu Svetog Luke, u zadužbini Savinog sinovca Stefana Vukanovića, celivao je i Sveti Petar Cetinjski.

Sveti Petar Cetinjski otišao je Tvorcu na Lučindan 1830. godine. Njegov sinovac i naslednik, Petar II oglasio ga je svetim na isti datum, što je svakako bilo sa namerom. A sa nečijom namerom bilo je i to što se i Petar II upokojio na praznik Svetog Luke, 1851. godine. Znamenjem Svetog Luke, zaštitnika književnosti, obeležen je tako i život najvećeg pesnika srpskog jezika.

Razmeđe vremena

Sasvim je jasno zašto Svetom Petru ne znamo svetovno ime.

Iako u Cetinjskom manastiru njegovim netruležnim moštima verni pristupaju već gotovo dva veka, Sveti Petar Cetinjski nam izmiče, pripada drevnim vremenima, a svojim kletvama i vapajima, kojima je upravljao nemirnim crnogorskim plemenima, više liči na starozavetnog proroka nego na vladara koji je bio savremenik Napoleona, pa čak stigao da sa njim i ratuje.

Petar II, Njegoš, deluje nam mnogo bliže, on je naš pravi savremenik. Iako su njihovi životi preklapaju za nešto manje od dvadeset godina, jedan pripada našem vremenu, a drugim mitskom predvremenu, pre nego što je istorija zaista počela. Petar I je svetac, pa tek onda vladar, a o čoveku znamo sasvim malo.

Njegoš je čovek, u njegovim mukama i mi se mučimo, gorimo za Lesendrom, vapijemo ka Rusiji, stisnuti otsvjudu, bolujemo u njegovoj bolesti i ronimo suze za njegovom umnom i lepom glavom. I narodu je njegovom bilo dovoljno do danas - vladika Rade.

Lučindan 1830. deli istoriju na dva dela. Sa Petrom II nastaće država u Crnoj Gori u punom smislu te reči. Još slaba, nepriznata, ni sama ne znajući gde su joj granice, Njegoševa Crna Gora je ipak više od nestalnog plemenskog saveza u kom se ne zna da li se više gine od Srba ili od Turaka. Njemu se nije moglo dogoditi da ga, kao njegovog strica, muka od sopstvenih podanika natera da razmišlja o bekstvu sa Cetinja. Ako je Sveti Petar vladao kletvom, Njegoš je Crnom Gorom vladao kneževski, ne trpeći nikakvu i ničiju neposlušnost.

Onamo namo

Nakon upokojenja vladike Rada, Crna Gora postaje kneževina i formalno, i mesto cetinjskog mitropolita gubi na političkoj važnosti, činilo se, zauvek. Vlast nad Crnom gorom preuzimaju knezovi Danilo i Nikola, koji će, kao kralj Crne Gore, na Lučindan 1912. godine, osloboditi od Turaka Peć i svu Metohiju, dovršivši tako borbu svih cetinjskih vladika i vladara.

Ući će kralj Nikola i u Skadar Bušatlija, kao prvi srpski vladar koji je kročio u taj grad nakon Ivana Crnojevića, ali se neće u njemu dugo zadržati i velike sile će ga naterati da se povuče na Cetinje.

Još je jedna ikona koju je pisao Sveti Luka stigla u srpski narod između dva svetska rata. Bogorodica Filermosa, koju je svetitelj slikao uživo trinaest godina nakon smrti i vaskrsenja njenog sina, 46. godine naše ere, stigla je kao poklon ruskog dvora kralju Aleksandru Ujedinitelju, potomku Petra I i Petra II.  Pred rat 1941. godine, Aleksandrov sin, još jedan srpski vladar pod imenom Petar II, predao ju je na čuvanje Gavrilu Dožiću, nasledniku Svetog Petra i Njegoševom, na cetinjskom tronu. I oko ove ikone već decenijama traje otimanje, uz stalnu pretnju da bi se mogla nekome predati ili prodati, pa je i ona postala simbol borbe srpskog naroda Crne Gore za pravoslavlje.

Amfilohijev narod

U zimu 2020. godine, iz Cetinjskog manastira, počeće odsudna bitka u toj borbi za slobodu vere u Crnoj Gori, pod vođstvom mitropolita Amfilohija Radovića.

Vladika Amfilohije završio je osnovnu školu baš u manastiru Morača, pred ikonom Svetog Luke koji slika ikonu Bogorodice. Njegov predak, vojvoda Mina Radović, savremenik i saborac velikih Petrovića, prisajedinio je moračko pleme Crnoj Gori u vreme Svetog Petra i bio jedan od prvih senatora Petra II. Njihovoj borbi i njihovom delu, pridružio je i Minin unuk sve svoje snage i ceo svoj život.

Kada se 1990. godine vratio u Crnu Goru i seo na cetinjski tron, zemlja je bila raskrštena, sveštenstvo i monaštvo malobrojno, jedva preteklo iz pokolja u Drugom svetskom ratu i posleratnih progona. Iz malobrojnih crkava po Podgorici raslo je drveće. Vladika je gradio, sakupljao i pribirao punih trideset godina.

Postoji jedna fotografija na kojoj stoji sam, na goloj podgoričkoj livadi, na mestu na kom će decenijama kasnije uspeti da završi velelepni hram Hrista Spasitelja. Izniklo je na istoj toj podgoričkoj livade i ispratilo ga na večni počinak, prošle godine, nekoliko desetina hiljada ljudi.

Krstivši Crnu Goru ispočetka, mireći zavađen i zakrvljen narod, vladika nije obavljao manji posao nego Sveti Luka kada je odlazio među neznabošce. Krštavao je, kao u apostolska vremena: desetinama, stotinama i hiljadama. Krstio je Mitropolit i 2014. godine poslednjeg Bušatliju, potomka knezova zetskih i skadarskih paša.

San mu je bio da obnovi Njegoševu kapelu, ali to još nije doživeo. Dok je čekao da se Crna Gora dovoljno oporavi da je ponovo iznese na vrh Lovćena, zidao je njene replike od primorja do planina. Ona u manastiru Kosijerevo, u Banjanima, posvećena je Svetom Apostolu Luki, a ona u Prčanju Svetom Petru Cetinjskom.

Godine 2013, vladika je oglasio svetim i Petra II Petrovića Njegoša. Kao i Njegoša kada je kanonizovao svoga strica, napali su ga zbog ovoga sa raznih strana.

Mitropolit Amfilohije upokojio se 30. oktobra, jedan dan pred Lučindan. Ni to nije bilo slučajno, već da bi, prema svojim rečima sa bolničke postelje, sledećeg dana bio kod ćivota Svetog Petra, i tako mu poslednji put pristupio na ovom svetu.

Njegove ikone se već slikaju.