Dve priče iz Tokija o dve jednako velike a toliko različite zvezde: o najpopularnijem sportisti Kine svih vremena i najpopularnijem Srbinu ikada.

Tačno u podne, subota, park urbanih sportova Aomi. Između 30 i 40 je stepeni; subjektivni osećaj ispod stadiona-baldahina je da je između 40 i 50. Basket tri na tri igraju Srbija i Kina.

Basket je takav sport da su u njemu svi isti. I to je bilo tako i pre nego što ga je Dušan Bulut uzeo ispred limanskih zgrada, dao mu krila uz pomoć sponzora i poslao MOK-u da ga proglase olimpijskim sportom.

Svi su isti po tome što tu nema „zvezda"; kada je Dragan Kićanović postao prvak Evrope i najbolji igrač Evrope znao je da obe titule mora da overi na Želovom igralištu u Čačku. „Pustite me Sovjetskog Saveza, treba dobiti basket na Želovom. Tu mi je teško dobiti i retko sam dobijao", pričao je Kića.

Svi su isti i po visini; basket ispred zgrada i na olimpijskom turniru igra se kao mešavina tri sporta, košarke, rukometa i rvanja, i tu nije dobro da neko štrči ni po visini, bilo da je prenizak ili previsok jer svi preuzimaju sve. I najbitnije je da u svakom trenutku basketa, kao što znaš gde sedi onaj četvrti koji čuva novčanike i telefone, znaš gde su i preostala dvojica s kojima igraš.

Dakle, podne je, upekla zvezda, Srbija ima sve što treba; Bulut je 191, Majstorović 199, Vasić kad igra leđima još od limanskih basketa zna gde ide Ratkov. A Kina - ona ima tog Hu Jinkija (ili kako god se izgovara), koji je sjajan basketaš, skočan, meke ruke, ali ima 212; on je basketaška verzija Jao Minga ali ovo je košarka u petoj brzini. Sjajni Hu naspram Vasića deluje kao da igra šah a ne košarku; o Bulutu da i ne govorimo.

Veliki Jao

Tek, dobija Srbija Kinu lagano 22:16 i ja na izlazu sa terena-šatora skoro da udaram o čoveka u koga je teško udariti jer se tromo i nezainteresovano kreće. Gledam ga od patika, broj između 50 i 60, na gore i to traje. Većeg čoveka verovatno nikad nisam video.

Veliki sportisti su obično takvi ljudi da menjaju vazduh u prostoriji u koju uđu. Harizma se tu obično može opipati. Nekako shvatiš da ima smisla da je taj to što jeste.

Sećam se, u Pekingu pre dva leta bio sam u neposrednoj blizini Kobija Brajanta; imao je dva telohranitelja, ali koliko god uvežbana bila nisu mogli da drže njegovu harizmu pod kontrolom. Bio je Brajant već tada penzioner, ali u svaki njegov korak pored terena ljudi su gledali kao u korake onih koji su se tom trenutku borili za svetsko zlato.

A ovaj čovek nije bio to. Nema nijednog telohranitelja oko sebe, neko bi rekao šta će čoveku od 229 i 140 kg telohranitelj ali deluje kao da mu je sve ovo dosadno.

Ili ga je samo smorila ova vrućina i pobeda Buluta i ekipe.

Imao je moj drug Radivoje Maroević ideju da ga preko svog bivšeg klupskog druga Zorana Radovića, koji na tribinama sedi tačno ispod njega, zamoli za intervju. Ali znali smo da od toga nema ništa i pre nego što smo to pomenuli Zoranu. On se ne fotografiše ni sa kim, ne priča ni za koga.

A kakav je igrač bio. Sećam se kako nas je sam razbio na Olimpijadi 2004. Imali smo tada sjajnu reprezentaciju, Žoca kao selektora, Bodirogu, Radmanovića, Vujanića, Rakočevića, Tomaševića, Sašu Pavlovića. I on nas je sam pobedio. Ništa mu nismo mogli. Košarkaški mala Kina je pobedila košarkaški veliku Srbiju (i Crnu Goru).

Veliki Jao Ming. Rade mu pamti neko genijalno dodavanje iza leđa kad je igrao za Hjuston i u čudu je kako košarkaški tako inteligentan igrač može da deluje tako nezanimljivo. A on dobro zna da su igra na terenu i harizma van terena obično srazmerno proporcionalni. Odrastao je s takvim ljudima; Radivoj se i zove po čoveku koji je za našu košarku bio ono što je Jao Ming za Kinu.

Kao puma

Ponedeljak je, sedam uveče, pet kilometara i 35 minuta vožnje dalje, tenis park Ariake. Vreme je prijatnije; za tu noć najavljeno je da u Tokio stiže tajfun pa se već razduvalo. Na kraju, tajfun je nezgodniji bio u Jao Mingovom Šangaju, u Tokiju je samo osvežilo.

Nas nekoliko desetina moglo je da gleda meč Novaka Đokovića i Jana Lenarda Štrufa. Ogroman je i taj Štruf; ne liči na tenisera, gledam ga kako se zagreva ispred terena i razmišljam da se tako zagrevaju igrači američkog fudbala. „A vidi Đokovića", kaže mi Moša, snimatelj RTS-a, „kao puma".

Kažem, osvežilo tog dana u Tokiju, ja gledam po publici i naravno vidim premijera Crne Gore Zdravka Krivokapića. Za koga li navija? Voli Zdravko i Srbe i Novaka, ali germanofil je to; tolike godine studirao tamo, priča u intervjuima da posebno voli i ceni Nemce. Gledam Zdravko aplaudira kad Đoković uzme poen ali bogami i kad Štruf napravi as. Ili neki dobar poen. Odaje ga ipak njegov ministar finansija s kojim gleda meč: Milojko Spajić. Kaže da navijaju za Novaka, crnogorski skauti došli da ga vrate u Jasenovo polje.

Novak, naravno dobija Štrufa; odličnog servera je slomio servisima ali i lobovima, mada će neki reći da Novak zapravo lomi glavom. Kad se odlučuje. Kad se odlučilo, izlazi Štruf u miks zonu daje kratku izjavu nemačkoj televiziji a onda izlazi i Novak. U miks zoni je načičkano bar 20 kamera a onda tek slede pisani mediji.

Prvi su, naravno, oni koji su najviše platili pa onda najveći - Japanci, Kinezi, Amerikanci. Ispred nas su Španci koji ne uspevaju da ubede šefa protokola, ili kako god se zove ta funkcija, da postave Novaku nekoliko pitanja. „Moja mama ga zna iz Marbelje", ubeđivala je neuspešno Španjolka bitnog šefa protokola, ali je Novak za razliku od njega bio popustljiviji.

Strpljivo je odgovarao svakome; osmeh, pozdrav na njihovom jeziku i onda je koncentrisano odgovarao na pitanja. Znaju da su ograničeni brojem pitanja, novinari zapravo postave tri pitanja u jednom, ali Đoković u svom odgovoru neće zaboraviti ni jedno od ta tri. Kao što neće propustiti da se nasmeje na dobru ili lošu novinarsku foru, kao što neće jednakom preciznošću kojom riternira na terenu da riternira na uglavnom ista ili slična novinarska pitanja, sa jednakim entuzijazmom kao da igra na centralnom terenu.

Gledajući ga kako ide od kamere do kamere pomislio sam na Jao Minga.

Najveći

Zapravo, gledajući Đokovića razumeo sam Jao Minga - zamisli da ideš tako od kamere do kamere, od intervjua do intervjua, od selfija do selfija. Svaki dan. Dvadeset godina.

Ali, Novak to radi. I zato je najveća zvezda Olimpijskih igara i zato su priče o Novaku na ovoj Olimpijadi češće i od priča o Koroni.

Već su nam dosadili svi ti svetski i naši mediji koji nam svakog dana objašnjavaju ko je napravio selfi sa Novakom, ko je prokometarisao da je kul a ko i dalje ne veruje da je na istom mestu s njim.

Onaj simpatični Bolivijac Ugo Dalijen, Novakov protivnik iz prvog kola koji je posle meča s njim pisao da „postoje dani koji nikad ne želite da se završe i da je taj dan kada je igrao, slikao se i razgovarao sa Novakom nešto najvrednije što će pamtiti iz svoje profesionalne karijere". Verovatno je jedan od kandidata za medalju u novoustavljenom sportu na Olimpijskim igrama - objavljivanju priča na društvenim mrežama o Novaku Đokoviću.

To je trenutno najmasovniji sport u Tokiju i u njemu učestvuju svi: i sportisti iz svih sportova, i članovi delegacija i novinari pa čak i oni koje su organizatori prognali sa Igara: građani Tokija.

I zato je Novak najveći. Iako Jao Ming ima 229 centimetara.