Nastanio se ispod borove šume, između sela Hotkova i novopazarskog naselja Svojbor, ni u selu ni u gradu, i tu sagradio kuću koja nije bila priključena na vodovod. Ali, neverovatnom snagom duha dobio je pitku vodu onako kako niko nije očekivao. Priča o njegovoj upornosti je priča o ljubavi i pažnji

Ima Ćamil Sijarić priču „Bunar" o čoveku koji potroši bogatstvo da bi iskopao bunar i pronašao vodu za putnike i namernike na Pešterskoj visoravni. I mnogi su se smejali tom naumu, ali čovek nije odustao od svog sna koji se i danas može videti u Melaje, na dubini od oko pet metara, izbija voda deblja od dve ruke i hladi grla putnicima i pastirima.

Ponekad realnost ponudi simetriju sa literaturom. Iso Tahirović nije bio bogat kao Džimšir iz Sijarićeve priče, ali je bio uporan, možda i uporniji od literarnog junaka. I jedan i drugi su upamćeni.

Nezaposleni Iso Tahirović nastanio se ispod borove šume, između sela Hotkova i novopazarskog naselja Svojbor. Nastanio se ni u selu ni u gradu. Kućio se i malo pomalo sagradio kuću koja nije bila priključena na vodovod. Ali, neverovatnom snagom duha dobio je pitku vodu onako kako niko nije očekivao. Priča o njegovoj upornosti je priča o ljubavi i pažnji.

„Žena mi je bila mnogo bolesna, ni tren je nisam ostavljao samu. Tražio sam vodu na mnogo mesta... A onda sam uzeo one bakarne žice i, dok sam ih pronosio kroz sobu, ne sanjajući da tu ikada kopam, žice su se ukrstile i ja sam utvrdio da ima vode pod podom. Odmah sam odlučio da kopam."

To su reči čoveka na čiji trud su mnogi prijatelji i komšije gledali sa nevericom, a neki i sa podsmehom.

Iso se nije osvrtao na priče, ali se čudio kako je njegova muka, borba za vodu pokraj bolesne žene i nejakog deteta, mogla služiti za cirkus ljudima. Soba - čudno mesto za bunar, ali je Iso kopao uporno, strpljivo, trpao zemlju u džakove, a potom spuštao merdevine u bunar i na leđima iznosio zemlju i kamen, izbacivao u dvorište.

Iso je bio i oprezan. Malo je ljudi koji imaju hrabrosti da uđu u zemlju i kopaju bunare, zbog straha od zarušavanja, jer zarušavanje zemlje niko nije preživeo. Zato je nekada, među svim zanimanjima, najmanje bilo bunardžija.

„Probio sam dva metra ljutog krša. Za zlatom ne bih kopao kao što sam kopao vodu. Vrednija je voda. Bez zlata svako može, ali bez vode... Kopao sam i trud se isplatio - na dvanaestom metru pojavila se voda. Niko ne zna kakva je radost kopača koji nađe vodu. Zbog sebe ne bih kopao, ali zbog žene i deteta bih i sto metara kopao!"

On je potom pronašao „vodenu žicu" i „uhvatio je" u dvorištu gde je iskopao još jedan bunar u kome se voda, kao i u kući, pojavila na 12. metru.

Iso kaže i da muka čoveka natera na svašta pa i na čudne podvige:

„Moja duša zna koliko sam muke video dok sam iskopao onaj bunar u kući, al kad sam pronašao 'vodenu žicu' i iskopao bunar u dvorištu morao sam i na dete da pazim, šta da mi se oklizne usred sobe i izgubi život u bunaru. Povezao sam tanke cevi, postavio ih na dno bunara, da bih mogao pumpom da vadim vodu, a zemlju sam vratio u bunar iz koga sad viri samo cev. E da vidite moje muke: vraćam u bunar zemlju koju sam kopao, ali zbog žene i deteta sve bih uradio."

Ovo je priča za sve one koji nikada nisu bili ni gladni ni žedni.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">