Da se na ruskoj strani filtriraju informacije nije sporno. U državnoj propagandi Moskva crpi iz tradicije poslednjih sto godina. Ali direktna laž i mentalna manipulacija već neko vreme nisu osnovica ruske propagande. Moskva danas od svojih građana pre zahteva da se prave da veruju u ono što im se kaže, nego što veruje u održivost paralelne realnosti. Zato je na drugoj, EU i evropskoj strani, nastala propaganda drsko kratke pameti i teflon-logike koja svakog neistomišljenika disciplinuje kao zalutalu ovcu. Reč je o novoj propagandnoj varijanti, rođenoj u ovom veku iz morske pene koju iza sebe ostavljaju ratne krstarice NATO-a. Filosof Rihard David Preht i sociolog Harald Velcer su se upravo sreli sa tom otrovnom Venerom.

Velikim medijima nemačkog govornog područja se nikako ne dopada knjiga Riharda Davida Prehta i Haralda Velcera Četvrta moć - kako se pravi većinsko mišljenje tamo gde ga nema, objavljena septembra 2022. Prvih dana su se autori u novinskim komentarima sretali sa grubostima. Kad ih to nije slomilo, grubost je obogaćena podsmehom i ruganjem, pa je Prehtu i Velceru sada zalepljen nadimak „medijski klovnovi". 

Glavna teza iz knjige je da više nije politika ta koja medijima govori šta će se pisati i kako izveštavati, već obrnuto, da veliki i uticajni mediji, i iz njih grupe „alfa-novinara", diktiraju političkoj vlasti kakve odluke će donositi. Mediji u tu svrhu koriste zgranjavanje, moralizovanje, simplifikaciju i difamiranje, tehnike preuzete od društvenih mreža, kako bi primorali politiku da učini „pravu stvar" - brzo, direktno, bez odlaganja ili razmišljanja.

Taj trend je već bio u dolasku, kažu Preht i Velcer, ali je definitivno dobio formu i usmerenje sa ratom u Ukrajini. Veliki nemački mediji, i u njima najznačajnija novinarska imena, od početka vehementno zastupaju svoje mišljenje - da Berlin mora da podržava Ukrajinu na svaki način pa i vojno - prodajući ga kao većinsko mišljenje u de facto podeljenoj javnosti.

„Alfe", smatraju autori, zadaju nepopustljivi moralni ritam u jednoj eksplozivnoj situaciji bez premca i bez skripta. Oni su adrenalin-ovisnici bez jasne misli o posledicama. Ostali medijski poslenici ih slede da ne ispadnu iz trenda i nađu se iza granica relevantnosti.

Politika se trese od straha.         

Da li je sve tako?

Pametni, lepi, vickasti i slepi...

Preht i Velcer su prešli put od zvezda do trnja u samo dve sedmice.

Pri tome su obojica bili vrlo omiljeni, pogotovo Preht (rođen 1964. u Solingenu). Do pre nekoliko dana on je bio apsolutna zvezda nemačke javne i intelektualne scene. Preht je obrazovan, elokventan, duhovit u nastupima uživo, dosta objavljuje, lako piše. Dobro zarađuje od intelektualnog rada, što je retki blagoslov. Na sve to je i onako muški zgodan i lep, još uvek, nekima tek sad. Popularna mitologija kaže, da je Francuz hodao bi po slomljenim srcima.    

U visoke tiraže se vinuo sa prvom knjigom  Ko sam, i ako jesam, koliko nas? (Wer bin ich, und wenn ja, wie viele?, 2007). Od ostalih naslova ovde samo samo  mali isečak: Ljubav, taj neuredan osećaj (Liebe. Ein unordentliches Gefühl, 2010);  Umetnost ne biti egoista (Die Kunst, kein Egoist zu sein, 2010); Zašto postoji sve, a ne ništa (Warum gibt es alles und nicht nichts, 2011); Traktat o dužnosti (Von der Pflicht - eine Betrachtung, 2021).

Harald Velcer (rođen 1958. u Hanoveru) je sociolog i socijalni psiholog sa fokusom na topos žrtve, od žrtvi nacističkog progona i psihološkog bremena kod potomaka ubijenih i ubica, do prirode i klime kao žrtvi ljudskog faktora. U knjizi Zločinci. Kako od sasvim normalnih ljudi postaju masovne ubice (Täter. Wie aus ganz normalen Menschen Massenmörder werden, 2005) Velcer nastavlja putem Hane Arent. Nekad se igra pojmovima kao u Nekrologu sebi samom. O kulturi predaje (Nachruf auf mich selbst. Die Kultur des Aufhörens, 2021); nekad je ironičan, kao sa Glatkom diktaturom (Die smarte Diktatur. Der Angriff auf unsere Freiheit, 2016).

Sada su Preht i Velcer zajednički napisali knjigu o dramatičnim promenama u velikim nemačkim medijima pod uticajem rata u Ukrajini. I za to kažnjeni podsmehom novinarske scene.

U popularnom talk-show Markusa Lanca na ZDF-u (29. septembra) Preht i Velcer su dobili pregršt prezirnih grimasa od „Alfe" Melanije Aman, šefice berlinske redakcije Špigla i ignorantskog smeha Robina pojma-nemam-šta-mi-zamerate Aleksandra, zamenika glavnog urednika Di Welta.   

Autori hrabro donose zaključke bez reprezentativne snage, tvrde Aman (rođen 1978. u Bonu) i Aleksander (rođen 1975. u Esenu). Napisali su brzu, neurednu knjigu u kojoj im se priviđa radikalna promena odnosa uticaja i moći između politike i medija. 

Strukturna promena javnosti?

To je grm u kome leži zec. To je rana u koju se gura prst. Već nešto više od dve decenije, barem od bombardovanja Srbije 1999, svugde gde vlada nemačka reč, širi se pitanje: da li aktuelne promene javne sfere, pre svega pod uticajem društvenih mreža, dobacuju do kvalifikacije novih „strukturnih promena"? Da li su promene površinske ili dubinske; dekorativna kozmetika, botoks, ili puna plastična operacija? Sociološki rečeno: da li su na delu promene u sistemu javne komunikacije, ili promena sistema javne komunikacije?

Strukturalna transformacija javne sfere je termin skovan od Jirgena Habermasa („Strukturwandel der Öffentlichkeit", 1962) za istorijsku evoluciju razdvajanja javnog i privatnog u modernim društvima. Habermasova knjiga je postala medijska biblija ne samo u Evropi i preko Atlantika, već i kod komunističkih intelektualaca liberalnijeg tipa, u Jugoslaviji takođe. Kao marksista, adornovac i, mora se reći, sanjar-diktator, Habermas je kritikovao demokratiju kapitalističkog i jedinog postojećeg tipa, tako što je tražio da se politička i državna moć povuče iz javnog diskursa.

Po sistemu, ljudi će sami, kad im sistem ne visi nad glavom, u prostoru bez diktata („im herrschaftsfreien Raum") stvoriti slobodne medije, odnegovati kulturu javne debate i konflikta u kojima uvek pobeđuje bolja ideja, čim po definiciji racionalni učesnici primete šta je dobro za njih i za kolektiv, što dođe na isto.

Tomas Mor na čaju kod Baba Jage

Za realiste je koncept još onda zvučao kao politička utopija u transformaciji ka nekoj od mračnijih bajki. Kao da je Tomas Mor svratio na čaj kod Baba Jage. Ali u jednoj stvari je Habermas bio u pravu kad je predvideo stvaranje javnog komunikativnog prostora iz koga će biti izbačena organizovana politička moć. Da, taj prostor je nastao sa društvenim mrežama i pod njihovim uticajem, to je istina, ali se vrlo brzo pretvorio u parodiju slobodne reči, a ne areal civilizovane razmene mišljenja.

Sad je pitanje: da li se struktura javne reči u evropskim društvima uopšte, u Nemačkoj i Austriji konkretno, ponovo radikalno promenila poslednje dve decenije? Ne SA društvenim medijima, već ZBOG društvenih medija. Ne u širinu, kao dodatna informativna ponuda, već u dubinu, strukturno, preuzimanjem komunikativnih formi iz društvenih medija: isključivosti, agresije, lapidarnosti, disciplinovanja, pretnji, mržnje, ucene i koterija s nasilnim potencijalom.

Pitanje nije da li su mediji slobodni, jer nikad nisu bili slobodniji nego sada. Ko god kaže da nisu, brka dve stvari - slobodu da se nešto kaže i odgovornost za ono što se kaže.

Knjiga Četvrta vlast je toliko nova da nije prevedena ni na engleski, još manje na srpski. Uz to, i naslov ide kontra srpskom idiomu gde se za „četvrtu vlast" upotrebljava fraza „sedma sila", na ruskom, na primer, „šesta država", iako uvek znači jedno isto - medije, medijske ljude, novinare i komentatore.

Svejedno su glavne poruke lako razumljive za sve pasionirane korisnike javnih medija, jer je po Prehtu i Velceru politička vlast a) ideološki ispražnjena i zbog toga slaba; b) luta okolo zbog nedostatka jasnog smera i c) ide po legitimaciju kod velikih medija i njihovih glavnih opinion makera, to jest alfa-komentatora.

Sa svoje strane, javni mediji su se a) proglasili moralizujućom ne informativnom instancom; b) postali neizabrani politički akteri; c) transformisali se u diktatore NAD državnim političarima koji veruju, ili im je tako lakše, da slušaju vox populi kad konzumiraju medije i d) ovo je sad interpretacija, ali sasvim u kontekstu knjige, da su alfa-novinari pretvorili redakcije u vojne štabove za ratne operacije protiv Moskve.

Pod bljeskom atomske bombe nestaju nijanse     

U emisiju kod Lanca gosti su stigli kao dva tima. Preht i Velcer kao autorski tim, Aman i Aleksander kao interesni tim. Razgovor je bio mučan, pun slabo prikrivene agresije Amanove i komedijanstva od Aleksandera. To se još i moglo razumeti kao dinamični dodatak za podizanje kvote gledanosti.

Problem je bio da interesni tim ni jednog jedinog trenutka nije izgledao kao da razume šta govori autorski tim. Stvar je pala već na nivou elementarne komunikacije.

Tačke razlaza: Preht i Velcer su napisali knjigu o trendu koji se rađa i koji sada sa ratom u Ukrajini dobija tako jasne obrise da ga je nemoguće ignorisati ili zameniti za nešto drugo. Napisali su knjigu koristeći se kvalitativnim metodama. One koriste pojedinačne, upečatljive, bremenite, bukvalno „trudne" primere koji nose budućnost u sebi dok je jednog momenta ne porode kao već formiranu, s glavom, repom i rogovima.

Amanova i Aleksander su se žalili da primeri nisu dovoljno reprezentativni, jer u knjizi nedostaju kvantitativna istraživanja o tome da li nemački mediji zaista neodgovorno guraju Šolca u rat s Rusijom. Nedostaje oslonac na šira kvantitativno poduprta istraživanja o tome da li veliki mediji primoravaju, guraju, ucenjuju neodlučnog kancelara-kolebljivca da prelomi i uđe u vojni sukob s Moskvom, najpre preko isporuka teškog naoružanja, a onda do kraja, po potrebi, videćemo.

Kao objašnjenje se ovde može reći da postoje društvena istraživanja na bazi trijangulacije/kombinacije metoda. Recimo, podaci se skupe i obrade kvantitativno, statistički, a rezultati se onda čitaju kroz neku od interpretativnih paradigmi fenomenologije, simboličkog interakcionizma, objektivne hermeneutike, sistemske analize... Dug je niz kvalitativnih metoda koje se uzdižu s takve podloge. Najčešće ipak svako ostaje u svom dvorištu - statističari u brojevima koji osiguravaju reprezentativnost; oni drugi iz interpretativne paradigme u ključnim, graničnim, „trudnim" primerima koji u obrisima pokazuje stvari koje dolaze.

Kad je novinaru prekomplikovano da razume

Konkretan nesporazum: Tviter. Prehtova i Velcerova teza je da su veliki mediji do moći nad političarima došli tako da su usvojili i primenili gore pobrojane tehnike društvenih medija, kao isključivost, agresiju, pretnju, moralnu ucenu i slično. Amanova je na to uzvratila ekspozeom da su Twiter & co „tu, šta da se radi", da „mi ne možemo da ih ignorišemo", pa ih stoga veliki mediji koriste kao „sirovi materijal".

Tu su kao Himalaji, nemoguće ih je zaobići, najbolje je da se na njih popneš.

Onda Preht kaže: ne, ne, nije stvar u sadržaju tvitova političkih cvrkuta, već da veliki mediji PREUZIMAJU strukturne elemente s te strane. Amanova na to nastavi da je sistem Tviter bitan jer ga koristi mlada generacija.

Jednog trenutka se Preht nagnuo ka Amanovoj i izgovorio rečenicu koju je svaka žena barem pet puta u životu rekla svom mužu: „Ja sam mislio da mi kontrirate namerno, iz čistog inata, ali mi je sad jasno da vi pojma nemate šta ja uopšte kažem!"

„Valjda je prekomplikovano za mene", stigao je sarkastični odgovor Amanove, nakon čega se Preht isključio iz dalje diskusije.

Jednaku nesposobnost da se od pojedinačnog zakorači ka posebnom je pokazivao i Aleksander iz Velta, iako on s više lakog duha. Ne stoji Preht-Velcer teza da su novinari postali politički akteri. Oni su, kao i ranije, posmatrači sa obavezom da predstavljaju sve bogatstvo različitih mišljenja u javnosti.

Na to je Velcer iz unutrašnjeg džepa izvadio papirić sa citatima iz Aleksanderove knjige Gubitak moći: Kraj Merkelove i drama nemačke politike (Machtverfall: Merkels Ende und das Drama der deutschen Politik, 2021) u kojima se Aleksander hvali kako su ga u ključnim momentima 2018, sa „arcanuma", iliti zatvorenog sastanaka partijskog i državnog vođstva, neki učesnici tajno snabdevali tvitovima, tako da je u realnom vremenu znao šta se unutra zbiva. Na to je Aleksander odmah objavljivao svoje tvitove, koje su onda učesnici sa  zatvorenog sastanka čitali kao neposredni „vox populi" i shodno tome prilagođavali svoje poteze. Unutar sekundi, politika je hranila izabranog novinara, svako svog, i paralelno se adaptirala prema njegovoj/njenoj reakciji.

Uz kobasice, ležerno na „Wurstelstandu", Robin Aleksander je, bez parlamentarnih izbora, bez demokratske legitimacije, sudelovao u kreiranju partijske i državne politike. Pazite, to je situacija koju je Aleksander kao „duhovitu" opisao u svojoj knjizi, ne koju mu neko imputira.

„Vi ste u toj situaciji bili akter, ne novinar", kaže mu Velcer.

„Nisam, ja sam bio posmatrač", odgovara Aleksander.

„Ako je vaše pisanje u tom momentu uticalo na tok stvari, onda ste bili akter, ne posmatrač. Osim ako ne mislite na kobasicu", odgovara Velcer, dok Preht gleda u stranu i čeka da se emisija završi.   

„Nije baš da se oni mene toliko boje", lakonski odgovara Aleksander. „Oni", ili velika državna politika.

Pa zašto onda to kažete....? Ja to nikad nisam rekao!

Idemo iz početka. 

Da li je bolji rat iz namere ili nesporazuma?          

Posle ove knjige, Preht i Velcer su optuženi da grizu ruku koja ih hrani, a to su veliki mediji i alfa novinari u njima. Pogotovu je Preht, kao slavniji, izložen tvitovima Alfi da su ga mediji „stvorili", a sad im on vraća zlim, blateći ih da moralno ucenjuju nacionalnu politiku i guraju je u rat s Moskvom.

Da nečeg ima u tim argumentima, o tome se i ne razgovara. Da je verovatan doprinos medija Prehtovovom usponu uglavnom u tome da su iz nepažnje propustili da ga saseku kao „klovna" na početku karijere, to se isto ne spominje.

Nebitan je i argumenat Prehta i Velcera da su prva ispitivanja javnog mnjenja u Nemačkoj proletos pokazivala 45 odsto za isporuke teškog oružja Ukrajini, 45 odsto protiv; statistika koju su veliki mediji u nastavku zamaglili i pretvorili u moralnu ucenu vlasti u korist ratne opcije. Taj argumenat „Alfe" istina čuju, ali ne razumeju, što je simptom koji će prvi prepoznati gerijatri.  

Trend koji dvojica autora opisuju u svojoj knjizi ide dalje, neshvaćen, neprepoznat, nepostojeći.  

Ako se on nastavi, Nemci će, i s njima i svi ostali Evropljani, imati samo jednu dilemu: Hoće li u rat s Rusima ući namerno ili slučajno? Kao Alfe ili kao ovce?