Da li slavljenje seksualne raznolikosti ugrožava i uništava porodicu? Ne moramo voleti Prajd. Cirkusantski egzibicionizam mnogih homoseksualaca koji su profesionalizovali svoju rodnu ulogu, i koji je naplaćuju, s pravom smeta mnogima. Moramo pak biti svesni da nas odbacivanje tolerancije i veličanje mitske „tradicionalne“ i „normalne“ porodice čini bližim Avganistanu nego Islandu i Finskoj. Teško je odrediti granicu do koje se ide kada se jednom odbace vrednosti kao što su sloboda izbora, tolerancija prema drugačijem i ostale, nasleđene od Prosvetiteljstva.

Uzburkali su se duhovi oko održavanja Europrajda u Beogradu. Protivnici ove parade tvrde da je to napad na „prirodne" rodne uloge, pod čime mnogi podrazumevaju tradicionalnu porodicu i njene vrednosti. Tim povodom, postavljaju se tri pitanja. Šta je „prirodno" i „normalno" u odnosima između polova? Koje su to tačno tradicionalne porodične vrednosti i kako su nastale? Da li ovakve manifestacije i, uopšte, afirmisanje LGBT vrednosti ugrožavaju porodicu?

Zašto je seks zabavan?

Krenimo od prvog pitanja. Da li je polni život ljudi prirodan? Džared Dajmond u svojoj knjizi Zašto je seks zabavan piše kako je od 4.300 vrsta sisara neobično malo onih koji imaju seks nevezano za oplodnju. Među njima su ljudi, bonobo (patuljaste šimpanze) i delfini.

Neke kulture su razvile složene, skoro naučne sisteme razmišljanja o ljubavnom uživanju nevezanom za razmnožavanje. To važi naročito za drevne civilizacije u Indiji i Kini. Judeohrišćanska kultura je krenula drugim putem. Opsednutost oplodnjom važan je motiv Starog zaveta. 

Inače, izgleda da je pastirskim i stočarskim narodima više stalo do mnogobrojnog potomstva i patrijarhalnog poretka. A Jevreji su bili takav narod u doba stvaranja svoje vere. Zato u Starom zavetu postoji zastrašujuća priča o Avnanovoj sudbini. Druga verzija njegovog imena je Onan. Po njemu je nazvan rukoblud.

Gospod je ubio Ira, Judinog sina. Ovaj Juda je bio sin Jakovljev. Irova udovica se zvala Tamara. Kod Jevreja je postojao običaj koji se zvao leviratski brak. To je brak devera i snahe-udovice.

Stari zavet je pozdravljao leviratski brak. Juda Jakovljev je rekao svom drugom sinu Avnanu (Onanu): „Uđi k ženi brata svojega i oženi se njom na ime bratovo, da podigneš sjeme bratu svojemu. A Avnan, znajući da neće biti njegov porod, kad lijegaše sa ženom brata svojega, prosipaše na zemlju, da ne rodi djece bratu svojemu. Ali Gospodu ne bi milo što činjaše, te ubi i njega."

Slađana Đurić, jedna od retkih u srpskoj akademskoj zajednici koja čita albanske radove, našla je tekstove o tome da je kod Albanaca i svekar, ako je udovac, mogao da stupi u takav brak. Svi smo čitali Nečistu krv i o jednom „manje formalnom" odnosu snahe i svekra.

Merila i kazne za greh

Obično se misli da su stanovnici Sodome i Gomore sažeženi vatrom i sumporom zbog homoseksualizma. U mnogim jezicima „sodomija" je bila naziv i za homoseksualizam i za seks sa životinjama. Zapravo je značenje bilo šire, obuhvatalo je svaki seks sem vaginalnog. I to značenje se zadržalo sve do kraja srednjeg veka.

„Neprirodnost" je bila toliko široko shvaćena da se u zaključku koncila u Arlu, 1275. godine, opštenje sa „divljim (!?) životinjama" smatra protivprirodnim, isto kao i opštenje s Jevrejkom ili Saracenkom. 

Na srednjovekovno shvatanje seksualnosti najviše su uticali Novi zavet i svetootački spisi. Novozavetni tekstovi nisu toliko opterećeni stvaranjem potomstva. Međutim, hrišćanska vera gaji opštu sumnju prema čulnosti i telesnosti. Ugađanje telu je manje-više greh.

Evo šta se kaže u jednom od tekstova za Grigorija Čudotvorca: „Odbacivši daleko od sebe ugađanje telu, Grigorije življaše u velikom uzdržanju i umrtvljavanju sebe, i čuvaše čistotu devstvenosti tako strogo, da on u toku celog života svog, od utrobe matere pa do blažene končine svoje, ne poznade telesni greh i sačuva sebe potpuno od oskrvnjenja, da bi ugodio jedinome Čistome i Bezgrešnome, od prečiste Deve rođenome Hristu Bogu." U akatistu Svetom Savi se kaže: „Raduj se, Ti, koji si ugađanje telu još u mladosti odbacio!"

Ipak, Crkva je od samih početaka bila svesna da bi potpuni celibat na kraju doveo do izumiranja zajednice. U nedostatku boljeg, brak je kompromisno rešenje. Sveti Pavle kaže u Prvoj poslanici Korinćanima: „Bolje je ženiti se nego upaljivati se."  

U praksi se na uobičajene grehove pastve, a bogami i sveštenika, gledalo kroz prste. To je izvrsno opisano u jednoj od najboljih mikroistorija, onoj koju je francuski istoričar Emaniel Bernard Le Roa Ladiri napisao o malom oksitanskom mestu Montaju.

U pravoslavlju nije bilo inkvizicije, pa su seoski sveštenici bili još trpeljiviji prema ljudskim slabostima. O  tome piše Iv Levin u knjizi posvećenoj seksualnosti pravoslavnih Slovena u srednjem veku. Najduhovitiji opis odnosa vere i seksa kod srednjovekovnih pravoslavaca može se naći romanu Lavr Jevgenija Vodolazkina.

Na sreću čovečanstva, Gospod Bog ne primenjuje merila i kazne za greh koje mu pripisuju Stari zavet i mnogi srednjovekovni spisi. Inače bi većina ljudi doživela sudbinu Avnana i žitelja Sodome i Gomore.

Pitanje normalnosti

Postavljati pitanje „normalnosti" rodnih i porodičnih odnosa, znači odbaciti istoriju i verovati u večitu i nepromenljivu ljudsku „prirodu". Često smo skloni da verujemo kako su „porodica", „ljubav", „brak", „muškarci", „žene" nepromenljive i večite kategorije. Teško je prihvatiti da se odnosi muškaraca i žena dramatično menjaju kroz vreme, katkad i za života jedne jedine generacije. Isto tako se menjala i priroda „normalne" ili „tradicionalne" porodice.

Miljenko Jergović reče kako za funkcionalnu porodicu znaju samo popovi i pedagozi. Ja bih dodao da idealna, harmonična tradicionalna porodica postoji samo u crkvenim propovedima i reklamama.

Prošlost ovih odnosa je drugačija nego što se obično misli. Takozvana nuklearna porodica (otac, majka i deca) nije starija od nekoliko vekova. U našoj zemlji mnogi pamte zadruge, složene porodice sastavljene od više braće sa ženama i potomstvom. Još je mlađi brak sklopljen iz romantične veze.

Ne samo da je brak zasnovan na romantičnim osećanjima srazmerno nova pojava, već je sve do 20. veka bio ograničen uglavnom na Zapadnu Evropu i Severnu Ameriku. U nekim zemljama, čak i razvijenim, kao što je Japan, još uvek su česti ugovoreni brakovi.

Kao i u svemu drugom, i kod ove teme su česta novinska preterivanja. Čitajući novine, pogotovo one žuće, izjedna se stiče utisak kako je među omladinom zavladao razvrat, kako današnji naraštaji stupaju u seksualne odnose već kao deca, bez ljubavi i opreza. Veliko istraživanje najboljih znalaca (znalica?) demografskih kretanja i seksualnog ponašanja mladih u nas, Mirjane Rašević i Katarine Sedlecki, pruža drugačiju, znatno čedniju sliku.

Na vrlo velikom uzorku devojaka starosti 19-20 godina ove naučnice su ustanovile da je ogromna većina tih devojaka stupila u seksualne odnose posle sedamnaeste godine, da je skoro polovina imala samo jednog partnera, da je za dve trećine ljubav najvažniji razlog za seks, a da je većina njih oprezna kada je u pitanju zdravlje.

Doduše, nešto manje tradicionalno zvuči podatak da je skoro devet odsto anketiranih devojaka homoseksualno usmereno. To samo zvuči netradicionalno. Do pre nekoliko godina takvo pitanje ne bi smelo ni da se postavi. A svi „netradicionalni" vidovi seksualnog ponašanja postoje odvajkada. 

Da unesem još malo zabune, reći ću vam da je reč homoseksualac ušla u upotrebu 1869. godine. U to vreme je zavladao običaj da se ljudi pedantno klasifikuju u posebne odeljke, rasne, nacionalne, klasne, pa i seksualne. Pre toga, nazivi sa homoseksualce bili su šaljivi. „Gej" znači „veseljak".

Istorija muškosti

Naravno, odavno su upražnjavani svi mogući oblici seksualnog ponašanja, ali nisu imali tu ideološku notu koju će dobiti u 20. veku. Antički ljudi, arapski i turski pesnici i ratnici, samuraji, renesansni umetnici i pustolovi (naročito ovi potonji), nisu ni homo ni heteroseksualci, već su panseksualci. I ne samo to. Korišćenje premlade dece, robova i posluge u seksualne svrhe bio je uobičajeni deo života moćnih muškaraca.

Proučavaoci teatra Šekspirovog vremena se glože oko toga da li je tadašnje gledaoce više uzbuđivala ženska maska ili dečačko telo sakriveno ispod nje.

Pogledajte šta o Benvenutu Čeliniju u izvrsnoj knjizi Istorija muškosti u Evropi 1450-2000, piše autor Volfgang Šmale: „Čelini, nebojša, koji je, kako mu se ćefne, uzimao devojčice, žene ili dečake."  

I u našoj kulturi imamo primere ponašanja koji bi nama danas izgledali u najmanju ruku čudno, ili za osudu. Razmislite, koliko godina može da ima Koštana, neudata mlada Romkinja? Da li su onda Mitke i ostali koji žude za njom pedofili i zlostavljači? Kraljicu Simonidu i Milutina da i ne pominjemo.

A da li je epizoda sa služavkom Ankom u Gospođi ministarki navođenje mlade devojke na prostituciju?

Ni Stanković ni Nušić ne vide ništa neobično kod Mitketove požude ili Živkinog nastojanja da Anka navede na seks zeta Čedu. Prvi slučaj se obično doživljava kao nešto veoma romantično, a drugi kao nešto bezazleno i veselo.

Isto to važi i za prostituciju. Današnji mediji niskog registra pišu o procvatu prostitucije. Zapravo je istina obrnuta. Procenat prostitutki u našim gradovima je bio daleko veći pre Drugog svetskog rata nego danas.

Kurve i svetice

U licemernom patrijarhalnom društvu, mlade žene koje bi načinile neki, danas bezazleni prekršaj patrijarhalnog poretka lako su i nemilosrdno odbacivane i postajale lak plen svodnika i trgovaca belim robljem (često žena). Setimo se samo potresnih Andrićevih likova Mare milosnice i Anike. Ili, Malene iz istoimenog italijanskog filma s Monikom Beluči.

Sa druge strane, bilo je mnogo više muškaraca koji nisu na drugi način mogli da dođu do žena. U najpuritanskijoj sredini, viktorijanskoj Britaniji, vladala je potpuna raspolućenost. Na jednoj strani su bile tzv. poštene žene, za koje je bilo nedolično svako ispoljavanje seksualne želje, a na drugoj strani su cvetale najizopačenije javne kuće. U proseku je svaki viktorijanski čistunac odlazio u kupleraj najmanje jednom nedeljno. Podela žena na kurve i svetice ostavile je duboke ožiljke na muško-ženskim odnosima do dana današnjeg.

Ovih nekoliko primera ima za cilj da opravda jedan neočekivani optimistički zaključak. „Moderna" porodica je manje nasilna od tzv. tradicionalne. Po svemu sudeći, u savremenom svetu, pre svega u bogatim zemljama s razvijenim socijalnim službama, društvo se bori da suzbije nasilje nad ženama i decom. U Velikoj Britaniji, na primer, došlo je do dramatičnog opadanja ubistava, pre svega zbog delotvornijeg sprečavanja porodičnog nasilja. To važi i za seksualnu eksploataciju.

Na prvi pogled, ovo može da deluje neverovatno svakom ko čita crne hronike i izveštaje o trgovini ljudima. Razmislite samo o brojčanim srazmerama. Skoro sve robinje, a i mnogi robovi u antici (ili na američkom Jugu) veliki deo ženskih kmetova (setite se filma Hrabro srce) i znatan deo kućne posluge u kasnijim vremenima bili su žrtve seksualnog zlostavljanja. Kao i Frojdovi pacijenti, koji su bili pripadnici viših klasa.

Utisak da su takve pojave danas brojnije nastao je zbog toga što se o tome više i slobodnije govori i piše.

Zaštita porodice 

Dolazimo do trećeg pitanja. Da li slavljenje seksualne raznolikosti ugrožava i uništava porodicu? Ovde dolazi do zanimljive podele, čak i među ljudima koji sebe smatraju modernim i slobodoumnim. Mnogi takvi ljudi će podržati savremenu zaštitu žena i dece, ali ne i slavljenje homoseksualnih partnerstava i brakova, još manje tolerisanje raznih, sve brojnijih rodnih uloga.

Podsećam da je pojam LGBT danas proširen, pa se koriste pojmovi kao LGBTQIA (queer, intersexual, asexual), ili jednostavnije LGBT+. Postoji razumljiv strah da veličanje alternativnih seksualnosti vodi ka uništenju porodice. Ko je „vlastan" da brani porodične vrednosti?

Papa Franja se zapitao ko je on da sudi o gejevima? On je podržao istopolne građanske zajednice, doduše ne i takve brakove. Neki će reći da katolička crkva nije dovoljno hrišćanska i dovoljno moralna, te da mišljenje njenog poglavara ne mora da bude „istinski" hrišćansko. Zapitajte takve hrišćane, da li samo pravoslavci imaju monopol na vrlinu i na tumačenje Božje volje? Nije li greh tako misliti?

Nisam upućen da vodim teološke rasprave. Nisam ni sociolog, niti antropolog. Ipak, trudim se da prepoznam važna pitanja o prošlosti i budućnosti porodice. Jedno takvo pitanje koje plaši mnoge roditelje glasi: da li će veličanje homoseksualizma ugroziti odrastanje dece u zdrave ljude?

To pitanje se mora razdvojiti na nekoliko potpitanja. Najvažnije je ono o brojevima.

Statistika 

U liberalnoj Britaniji, deklarisanih LGBT ljudi ima manje od 3%, nešto više kod mladih ljudi, mada i kod njih manje od 5%. Mladi ljudi se češće izjašnjavaju kao biseksualci nego kao lezbijke i gejevi. Većinu gej brakova u toj zemlji, kao i u većini drugih gde je to dozvoljeno, sklopile su žene.

U SAD je udeo homoseksualaca u stanovništvu 7,1%, a transrodnih osoba je manje od 1%. Broj istopolnih brakova je mali, jer je manje od 1% odraslih u takvim brakovima. Dakle, postotak dece koja rastu u tim brakovima, pogotovo onim između muškaraca je zanemarljiv.

Na drugoj strani, 20% odraslih žena i 5-10% muškaraca u SAD pamte da su kao deca bili seksualno napadani ili zlostavljani. Znači, to se uglavnom dešavalo pre legalizacije gej brakova.

Postoji i druga statistika koja dovodi u pitanje broj harmoničnih, tradicionalnih porodica. U Srbiji se svaki treći ili četvrti brak završi razvodom. Više od polovine razvedenih brakova je sa decom. Ne postoji tačna statistika koliko te dece ima probleme sa alimentacijom. Isto tako ne možemo biti sigurni da i sva deca u opstalim brakovima imaju pred očima skladne odnose roditelja.

Na svetskom nivou, postoji snažna korelacija između liberalnih stavova o porodici i blagostanja. Od 2012. godine objavljuju se indeksi ljudske sreće. Očekivano, vrh su zauzele skandinavske zemlje. Da nije reč samo o bogatstvu pokazuje skromniji rezultat prebogatih zalivskih zemalja. U prvih 30 su samo Emirati. Kuvajt je ispod Rumunije. Ovaj indeks nije baš skroz valjana alatka za merenje kvaliteta života. Po njemu je Kosovo ispred Slovačke!

Između Avganistana i Finske

Uza sve sumnje u navedene statistike, reklo bi se da je trpeljivost prema seksualnim manjinama i alternativnom ustrojstvu porodice veća u najnaprednijim i najzadovoljnijim društvima. Prosto, svaka trpeljivost je veća u zemljama većih sloboda i dobrog života.

Ne moramo voleti Prajd. Cirkusantski egzibicionizam mnogih homoseksualaca koji su profesionalizovali svoju rodnu ulogu, i koji je naplaćuju, s pravom smeta mnogima. Moramo pak biti svesni da nas odbacivanje tolerancije i veličanje mitske „tradicionalne" i „normalne" porodice čini bližim Avganistanu nego Islandu i Finskoj. Jer, nema društva koje se čvršće drži tradicija od avganistanskog.

Znam da ćete reći da je to preteran i iskarikiran primer. Znam da većina protivnika Prajda ne veruje u nadmoć avganistanskog tradicionalnog poimanja porodice i života uopšte. Ja ću reći da je teško odrediti granicu do koje se ide kada se jednom odbace vrednosti kao što su sloboda izbora, tolerancija prema drugačijem i ostale, nasleđene od Prosvetiteljstva. U pitanju je paket različitih prava i sloboda, koje je teško razdvojiti, pa uzeti samo neke, a druge odbaciti.