Ruski predsednik Vladimir Putin je, nema sumnje, stilizovan da deluje ekscesivno muževno za domaće potrebe, ali nije jasno zašto strani „mužiki" i „ženiki" entuzijastički naleću na tu minu. Tekst američke politikološkinje Valerije Sperling sumira efekte Putinove muške hegemonijalnosti, i usput propušta da primeti koliko je ona svesno konstruisana i održavana sa ruske strane kako bi povredila zapadna društva tamo gde su najranjivija - u istorijski besprimerno, užurbano i hitno ukidanje milenijumske rodne šeme muško/žensko.

Da li se ruski predsednik Putin održava na vlasti zahvaljujući tome što u javnim nastupima neguju mačo auru? Dobar deo akademske zajednice u Evropi i anglosaksonskim zemljama opisuje situaciju upravo tako, u terminima virulentne testosteronske politike kao glavnom propagandnom elementu aktuelne ruske politike. Pri tome je na delu radikalno skraćenje jednog kompleksnog istorijskog fenomena.

Putin je, nema sumnje, stilizovan da deluje ekscesivno muževno za domaće potrebe, ali nije jasno zašto strani „mužiki" i „ženiki" entuzijastički naleću na tu minu. Tekst američke politikološkinje Valerije Sperling sumira efekte Putinove muške hegemonijalnosti, i usput propušta da primeti koliko je ona svesno konstruisana i održavana sa ruske strane kako bi povredila zapadna društva tamo gde su najranjivija - u istorijski besprimerno, užurbano i hitno ukidanje milenijumske rodne šeme muško/žensko.   

Matrijarhat na stranu, on je bio princip plemenske organizacije u mraku bez pisanih izvora. Zato nikada nećemo znati da li je ženska hegemonijalnost i toksičnost bila bolja od muške koja je usledila sa civilizacijom pisane, štampane i digitalne reči. A u njoj je, sa izuzetkom rokoko-perioda u 18. i romantizma u 19. veku uvek važila slika muževnog, dominantnog (on misli!) muškarca.

I te dve ograde međutim treba uzimati s oprezom. Ma koliko se pojavljivali ženstveni, muškarci rokokoa su znali šta hoće, kao što se vidi na Fragonarovom, ili Hogartovom platnu. Seren Kjerkegor, jedan od najvećih filosofa perioda romantizma, autor je verovatno najmizoginijeg i najsurovijeg romana koji je ikad napisan, „Dnevnik jednog zavodnika".

Ruski jin na evropski jang

Gore su spomenuti umetnički periodi, ali se stvarno misli na društvene i političke koji se u njima ogledaju. Sad je pitanje, da li se oni u današnjoj ruskoj politici ogledaju nerazumljivo specifično, pri tome na vanistorijski, posebno repulzivan, neprijatan i mučan, nelegitiman, skoro podli način?

Tekst čiji vam prevod nudimo u drugom delu ovog članka upravo to insinuira. Donekle kaže, ali više insinuira. Napisala ga je Valerija Sperling, profesorka političkih nauka na Klark univerzitetu u Vorčesteru, Masačusets. Sperlingova je specijalista za Rusiju i rodnu politiku, a ako se te dve specijalizacije saberu - za forme hegemonijalne muškosti u nastupu, principima i tehnikama vladavine ruskog predsednika Putina.

Njena teza je: ruski predsednik Vladimir Putin, kao i svi drugi političari tog tipa, insceniraju jaku muškost kao politički instrument. Sa tom metodom postižu dva cilja: s jedne strane odašilju verodostojnu poruku snage, sposobnosti i vitalnosti, s druge efikasno ponižavaju političke protivnike i, još važnije, protivnice. Da bi takva strategija delovala, neophodno je održavanje određenih predstava o muškosti i ženskosti, pre svega onih da su muškarci jaki, a žene slabe.

Razlog da argumentacija Sperlingove u samom tekstu izgleda mlaka i neuverljiva nije u tome što ona ne bi bila istinita, jer da Putin u stvarnosti, kad se svetla javnosti pogase, nosi roze tutu. Ruski predsednik zaista igra na kartu stroge muškosti. Sa nekih Putinovih slika, čak i u njegovom poodmaklom dobu, bukvalno se podiže miris testosterona sa obnaženih prsa. Na to je prvi reagovao Boris Džonson, kad je pre mesec dana na skupu G-7 u Nemačkoj pitao: „Jel' da se i mi skinemo?".

Kao da je za dobru politiku i dobar seks dovoljno skinuti se!

Razlog za mlakost, pa i izvesnu atmosferu tračerske sitničavosti Sperlingove, u nečem je drugom - u nemogućnosti da se Putinova muškost uverljivo odvoji od fenomena muškosti u politici od Aleksandra Makedonskog do Matea Salvinija, i kao takva, nikad bivana i postojeća, moralno osudi.

Nema sumnje da Sperlingova pokušava da pruži širi pogled, kako istorijski,  preko Musolinija, tako i aktuelno preko Donalda Trampa. O ovom poslednjem je napisala i knjigu, „Trumping Politics as Usual: Masculinity, Misogyny, and the 2016. Elections". Trump je na engleskom adut, „trumping" bi bilo pobediti jačom kartom, tako da naslov knjige parafrazira tezu o muškosti i mizoginiji kao večnim adutima  politike tu i svuda, koji su Trampa doveli na vlast u Americi 2016.

Problem teksta Sperlingove, objavljenog u austrijsko-lihtenštajnskom mesečniku „Pragmaticus", nije istina, već isečak istine, koji se najpre oseća kao iscedak predrasude.

Ubij Ofeliju, ako ne znaš zašto, ona zna!

Problemi koji Sperlingovu sprečavaju da donese neki uverljiviji zaključak i Putina smesti u istorijski red stvari su sledeći:

1. Da li je Putin stvorio očekivanja muškosti, ili samo odgovara na već postojeće? Da li su očekivanja muškosti nestala iz zapadne i evropske politike? Da li je dovoljno ne videti ih, pa ih onda nema?

Demokratizacija rodne politike u zapadnim društvima, to jest uvođenje deset i više bioloških polova koji se ogledaju u društvenim i obrnuto, u svakom pogledu je klizav teren. Uvedena je zbog veće ravnopravnosti, izvorno, početkom dvadesetog veka, sa ciljem da se demontira istorijski fenomen hegemonijalne muškosti na svim nivoima. Problem je da zapadni društveni koncepti nisu samo osudili hegemonijalnu muškost time što su ženama dali ista prava Ne, oni su istovremeno poništili i muškost i ženskost, tako što su srušili polove i utopili ih u multipolnu strukturnu mrežu.

Posledica: Žene u stvari nikad nisu bile ravnopravne. Jesu u jednom delu dvadesetog veka, u istorijskim okvirima to je samo pet minuta. Samo što su izjednačene, već su poništene. Situacija na „kolektivnom Zapadu", kako ruski mediji zovu EU+anglosaksonske zemlje danas je takva da su ne samo muškarci i žene prevaziđeni identiteti, već su i gej muškarci i lezbijke postali vrlo konzervativni životni izbor.

Taj deo argumentacije Sperlingove pliva i ne dodiruje obale.

2. Da li Putin javno priča mizogene viceve, kao onaj sa bivšim izraelskim premijerom Moše Kacevom, ili ukrajinskim predsednikom Zelenskim zato što:

a) odobrava silovanje;

b) njegovi glasači odobravaju silovanje;

c) iz duboke želje i uživanja da iznervira akademsku zajednicu na „kolektivnom Zapadu", koja na njega reaguje kao na crvenu krpu;

d) jer podiže ogledalo da se „kolektivni Zapad" ogleda u njemu?

To kod Sperlingove ostaje u sfumatu, nedorečeno, pa tako i taj deo njene argumentacije pliva i ne dodiruje obale. 

3. O ženama koje „muški" vređaju, a „ženski" se uvrede: Sperlingova spominje Putinov neosporni seksizam u odnosu na Hilari Klinton. Po važnosti pada ispod stola da ga je ona pre toga uporedila sa Hitlerom i sa nečovekom bez duše. Prvo je u ruskoj političkoj kulturi apsolutna provokacija, drugo je u svakoj hrišćanskoj kulturi teška uvreda.

Bez ikakve želje da se ovde brani Putinov javni stil, ali žene u politici moraju podneti da, kad grubo vređaju, dobiju grubi odgovor, što i njih moralno oslobađa da grubo odgovore, kad su grubo uvređene. Ovo možda izgleda kao poziv za remaskulinizaciju moderne politike, ali je samo konstatacija realnog stanja. Ni prvi hrišćanski vladari nisu okretali drugi obraz kad dobiju šamar. Poniznost u istoriji evropske politike moći je mit nemoćnih. 

Mit je i to da su evropska i druga napredna društva današnjice eksteritorijalizovala mizoginiju. Ne samo da netrpeljivost prema ženama tinja i dalje, već je preživelo i patološko uživanje u njihovoj propasti koju, naravno, zaslužuju.

Uvod u tekst Sperlingove je počet sa primerima iz umetnosti, pa tako i zaključuje. Najprodavaniji suvenir u londonskoj Tejt galeriji je razglednica sa reprodukcijom Ofelije slikara Džona Evereta Milea. Kao i čitava grupa Prerafaelita koji su ostavili nezaboravno lepe i poetske ženske portrete, Mile je tu pokazao prekrasnu mladu ženu, atraktivnu, punu života, nevinu u stvarima ovog sveta, i to samo nekoliko momenata pre nego što je bujica povuče u smrt.

I u tom delu argumentacija Sperlingove takođe pliva i ne dodiruje obale. Čak i bukvalno tone, a da se ne dođe do prave analize Putinovog uspeha u promociji mačo politike.

 

_________________

Valerija Sperling: "Politička mačo mašna"

„Pragmaticus", izdanje za mesec juni 2022

Muškost je u politici sveprisutna. Političke vođe se takmiče u toj disciplini kako na domaćem terenu, tako i u inostranstvu, na nebrojenim nivoima, od lične karizme do političkog pozicionisanja. Od kada Putin stoji na vrhu ruske političke hijerarhije, muškost je postala centralni elemenat legitimacione strategije čitavog režima.

Kada je 2000. prvi put postao predsednik, Putinovi savetnici za javne nastupe su koristili njegovu pozadinu KGB čoveka i fizičku spremnost da bi ga prikazali kao jakog muškarca. Remaskulinizacija zemlje je postala bitan deo strategije za buđenje Rusije iz navodne uspavanosti nakon sloma Sovjetskog Saveza.

Od čuvenih fotografija Putina obnaženih prsa pri pecanju ili jahanju, do njegovih jakih reči protiv čečenskih terorista (kao premijer 1999. je obećao da će ih baciti u WC), domaća publika je to uvek shvatala kao nedvosmislene poruke da novi šef države neće dopustiti da se njihova zemlja gura okolo od zapadnih država koje su joj htele zlo. U Putinovoj formuli moći ujedinjene su personalna legitimacija i ruska snaga. 

Istorijski gledano, javne demonstracije muškosti među političkim vođama nisu ništa novo. Mao Cedung je 1966, tada star 72 godine, plivao u reci Jangce u pratnji vojne jedinice u uniformama. Čileanski diktator Augusto Pinoče, kao i Putin treniran u borilačkim veštinama, lomio je cigle na pres-konferencijama. Duče Benito Musolini je Italijanima rado pokazivao dlakava gola prsa. I ne samo oni. Vođe demokratskih država se takođe legitimišu kroz scenski planirane izlive muškosti. Donald Tramp, na primer, uvek je napadao konkurente kao slabe, male i mlitave. U Sjedinjenim Državama se kandidati sa ukupnog političkog spektruma redovno služe muškim hegemonijalnim normama kako bi u vreme izbora ojačali vlastitu podršku i oslabili konkurente.

Ukrajina kao ljubavnica USA

U ruskoj spoljnoj politici pod Putinom muškost igra važnu ulogu. Od prve prodemokatske revolucije u Ukrajini 2004, kada je Rusija podigla cenu za izvoz gasa u tu zemlju, Ukrajina je na ruskoj televiziji uvek opisivana kao američka ljubavnica. U brojnim komentarima Ukrajina je imala tretman pohlepne žene koja dopušta da je muškarci izdržavaju. Na plakatima ruskih demonstranata ispred američke ambasade u Moskvi tražilo se od Amerike da plati ukrajinske dugove: „Ako je dama nešto dužna, džentlmen će uvek da plati".

Da bi obezvredio Revoluciju ruža u Gruziji 2003, Putin se poslužio homofobnom terminologijom  i na pitanje jednog reportera odgovorio: „Posle Revolucije ruža verovatno sledi Revolucija golubije plavog". U ruskom je „goluboi" (golubije plava) sleng za gej muškarca. Putinov saveznik u tom konfliktu, predsednik Južne Osetije dodao je o gruzijskom predsedniku: „Sakašvili je daleko od toga da neguje demokratske vrednosti, muške još manje."

Grupe mladih pod sponzorstvom Kremlja takođe usvajaju predstavu da Putinova muška tvrdoća i snaga mogu da promene odnos snaga između Rusije i njenih internacionalnih konkurenata. Na primer, na izložbi organizacije mladih partije „Jedinstvena Rusija" 2014. je pokazano platno na kome Putin ruši u džudu američkog predsednika Baraka Obamu i disciplinuje ga kao malo dete jer je pokušao da mu Ukrajinu otme iz ruke.

Isti smisao imaju dva poklona koje je omladinska grupa „Network" (na ruskom „Set") dala Putinu na njegov 62. rođendan 2015. godine. Njihova svrha je uzdizanje Putina kao bespogovornog nacionalnog vođe unutar neprijateljskog okruženja.

Prvi poklon je bila izložba „12 herojskih dela Putina", po uzoru na 12 zadataka mitskog Herkulesa. Mogao se videti jedan vrlo muskulozni mišićavi Putin kako uzdignutog mača štiti Rusiju od ekonomskih sankcija EU, Kanade, Japana i SAD proglašenih posle aneksije Krima. Sankcije su na slici pokazane kao hidra, zmija sa više glava. Jednu od njih, sa natpisom „SAD" je kao prvu već odsekao.

Drugi poklon  omladinske grupe „Set" je bila serija monumentalnih patriotskih murala u sedam ruskih gradova, među ostalim i u Sevastopolju na Krimu. Svaki je ilustrovao po jedno Putinovo dostignuće za Rusiju: Snagu, Pamćenje, Arktis, Suverenitet, Istoriju, Bezbednost i Olimpijske igre.  Ako se početna slova gledaju na ruskom, ona daju akronim spasibo/hvala. Kako je objasnio glasnogovornik „Networka"/ „Seta", Rusija je s Putinom na putu pobednika. Rusiju, rekao je, sad gledaju kao jaku državu, koja se neće ustezati da primeni silu, ako već mora.

Seksizam kao oružje

Donald Tramp je u predsedničkoj kampanji 2016 etablirao grubi ton unutar američke politike tako što je svoje sledbenike uputio da premlate one koji mu zvižde na predizbornim skupovima. Konkurentkinji Hilari Klinton je pretio zatvorom i uvek vidljivo razveseljen slušao kad njegovi sledbenici u horu skandiraju „Strpajte je u zatvor! U zatvor s njom!"  U istom maniru je Putin sa svojim mizoginim izjavama vređao žene i promovisao nazadnu politiku u odnosu na kućno nasilje, abortus i prava LGBTQ-zajednice. Time je sa najvišeg mesta pripremljen teren za hate groups, grupe mržnje, kao što je „Mužskoe gosudarstvo" („Muška država"), čiji pripadnici idu okolo i tuku feministkinje i gej aktiviste.

Ruski vođa je političkoj retorici poklonio nezaboravnu seksističku notu. Kada se Hilari Klinton 2008. žalila da Putin kao bivši KGB oficir „nema dušu", odgovorio je: „Jedan poglavar države treba da ima barem glavu."

Kad je Putin tvrdio da je ruska aneksija Krima u martu 2014. bila neophodna „da bi se zaštitila većina govornika ruskog od nasilja kijevske vlade", Klintonova je kao komentar odgovorila paralelom Hitlerovog ulaska u Poljsku i Čehoslovačku 1930-tih godina. I Hitler se, rekla je Hilari Klinton, pravdao zaštitom nemačke manjine. Putin je uzvratio primitivnim seksističkim stereotipima da je „bolje ne svađati se sa ženama, jer kad ljudi prelaze granice dobrih manira, ne čine to zato što su jaki, već zato što su slabi. Ali možda slabost i nije najgora osobina za jednu ženu."

U dokumentarnom filmu Olivera Stona „Intervjui s Putinom" iz 2017, Putin je objasnio da on kao predsednik nikada nema „slobodne dane" zato što „nije žena", te nije podložan hormonskim kolebanjima koje smanjuju sposobnosti u sprovođenju radnih zadataka.

Silovanje kao vic

U Putinov seksistički repertoar spada i nekoliko viceva na temu silovanja. Godine 2006 je hvalio izraelskog predsednika Moše Kacava koji je optužen zbog silovanja i seksualnog nasrtanja, te kasnije i osuđen. Po Putinu je Kacav „snažni muškarac koji je silovao 10 žena". Kratko pre nego što su ruske trupe umarširale u Ukrajinu, Putin je poručio Volodimiru Zelenskom: „Sviđalo ti se ili ne, lepa moja, to te sleduje". To je rečenica koju izgovaraju silovatelji, ovde s porukom da Zelenski mora da se pomiri sa napadom, kao što žene moraju da se pomire sa silovanjem - bez roptanja.

Ukrajinski umetnik Andrij Jermolenko je na tu primedbu reagovao plakatom na kome jedna Ukrajinka gura Putinu pištolj u usta i na ukrajinskom mu kaže „Nisam ja lepa tvoja!" u maniru koji potkopava politički autoritet baziran na muškosti.

Bitan elemenat trećeg i četvrtog Putinovog mandata posle 2012. je tlačenje feministkinja. Feminizam je pretnja za Putinov legitimitet, jer on preispituje važnost rodnih normi. Prominentne organizacije koje se angažuju u borbi protiv kućnog nasilja stavljene su na liste  „inostranih agenata". Članice kolektiva kao „Evino rebro" iz Sankt Petersburga hapse se kad traže da se ruski jezik učini manje seksističkim.

Umetnica iz Sankt Petersburga Darija Apahončič je uhapšena jer je učestvovala u „Baletu vulve", javnoj akciji za podršku feministkinje i LGBTQ aktivistkinje  Julije Cvetkove. Cvetkova je optužena za pornografiju, zato što je na svojoj stranici u temu o „Body Positivity", prihvatanju tela, uključila crteže ženskih genitalija. (Kako pronaći meru između otvorenosti i tajnosti genitalija?).

Čak i kad su feminističke potpuno nekontroverzne, ili na društvo deluju ozdravljujuće, politički lideri izrasli na supstratu mušksti znaju: oni mogu ostati na vlasti samo dok se rodne norme i predstave o muškoj superiornosti ne propituju.

Budući da se ruska vlast sve više razvija u smeru personalne diktature, može se očekivati da će feminizam, kao i drugi oblici polnih i rodnih sloboda biti sve više kriminalizovani.

Politički pokreti kao feminizam ili LGBTQ preispituju stereotipe i time slabe delotvornost političkih instrumenata muškosti. Što je jedan „muški" režim slabiji, tim je agresivniji prema izazivačima iz emancipatorskih rodnih grupa.