Hrvati su arogantni čim se osećaju sigurnim i zaklonjenim; Srbi su samosvesni, ali samo kad imaju posla s narodima koji „vole Srbe“. Hrvati poseduju laku prirodu i veruju da će se stvari već nekako srediti same od sebe; Srbi pate od političkog fatalizma i kroz istoriju šire namrgođenu atmosferu daj-mi-ideal-da-mu-se-bacim-pod-točkove. Bilo je vremena kad su Hrvati želeli i trebali Srbe za saveznike; Srbi su povremeno prihvatali takve aranžmane, iako u stvarnosti nikad nisu ozbiljno shvatali Hrvate kao naciju. Hrvati uživaju u epikurejskom tapkanju u mestu; Srbi često izgledaju kao da žure na neki termin sa istorijom. Srbi znaju da vode nacionalnu državu, a padaju na ispitu multinacionalnih; Hrvati znaju da ruše multinacionalne države, ali se izgube u nacionalnoj. Ima li nečeg što su ta dva naroda propustila da nauče jedni od drugih, a bilo je prilika?

Kad geostrateški interesi velikih dovedu rat čovečanstvu na prag, vreme je da se pogled baci na manje i male. Velikima ionako ne treba analiza. Oni će, kao Zapad, napraviti šta hoće kad shvate da mogu ili, kao Rusi, jedino što im preostaje kad misle da moraju.

Ali, kako se mali nose sa izazovima tuđeg, potencijalno svetskog rata? Da li im je drago kao baltičkim narodima, ili su užasnuti pred predstojećim ekonomskim rasapom kao Mađari? Da li, kao Austrijanci, konačno misle da je došlo vreme za osvetu Rusima za 1945, ili se kao Grci upinju da sačuvaju ostatke moralnih premisa posleratnog poretka? Da li dovlače nove NATO kontingente, povećavaju budžet za nove nabavke oruja, pripremaju teren za nove mrtve, ili naprotiv daju prednost hlebu, gasu i živima?   

Ovde su od interesa dva mala naroda, Srbi i Hrvati, kao i njihove kolektivne karakteristike koje su razvili nekad u dodiru s velikima, ponekad jedni s drugima, povremeno jedni protiv drugih. Kako je to čudno, kako neobično i kakva podudarnost, ali i pored istorije bliskih kontakata, izmešane teritorije, života u zajedničkim državama, preklapanja jezika i kulture, Srbi i Hrvati nedopustivo loše poznaju jedni druge.

Na početku odmah jedno upozorenje. Kad god se u tekstu spomenu Srbi i Hrvati, ne misli se na ljude sa imenom i prezimenom, niti na lokalne kolorite, već na nacije kao političke kolektive. Misli se na governmentality, na tip režima, vladara i političkih sistema koje ta dva naroda na svojim državnim teritorijama biraju, dopuštaju i tolerišu. „Srbi" i „Hrvati" se posmatraju kao političke generalizacije velikih grupa, ne kao osobe. U krajnjim efektima, „governmentality" je diktatura naroda nad njegovim izabranim predstavnicima. 

Takođe se u tekstu izbegavaju najniže tačke u međusobnim odnosima, paradigmatski u toj kategoriji KZ-Jasenovac. Najpre, takvi događaji spadaju u patologiju srpsko-hrvatskih odnosa, a to je onda posebna tema. Uz to, mora biti moguće da se u javnom diskursu progovori o budućnosti odnosa Srba i Hrvata, a da se istovremeno ne dobiju reakcije kako zbog Jasenovca nikada neće ni biti budućnosti srpsko-hrvatskih odnosa.     

Ta dva naroda su u meni pomirena. Nadam se da će ih i budućnost jednom, opet, približiti, ako ne u pomirenju, onda u zajedničkom interesu.   

Arogancija: To nadmeno pleme...

Kod zajedničkog poziranja za „porodičnu sliku" s nedavnog NATO samita u Briselu (24. marta), hrvatski HRT je u vestima preneo video sekvencu u kojoj se vidi kako učesnici zauzimaju mesta dodeljena protokolom. Sekvenca je kratka, skoro projuri kao oni neetični kadrovi koji se ubacuju u reklame ne bi li preko nesvesnog uticali na ponašanje potrošača; ko trepne, propusti je.

Ali i u tom magnovenju se raspoznaje jedna muška figura okrenuta leđima prema kameri dok je, jasno je iz položaja ruku i pognutosti glave, zastala da razmeni poruke preko telefona. Svi ostali su uglavnom na svojim mestima, razmaknuti zbog pandemije, pa se veselo dovikuju kao svaki put kad idu u rat.

Jedino spomenuti repusoar-političar stoji obrnuto, u arhaičnoj ponderaciji bez kontraposta, ili prosto rečeno - muški bahato raširenih nogu. Repoussoir su u likovnoj umetnosti one figure  koje, okrenute leđima, majestetično vode pogled posmatrača u dubinu slike.

Konkretno, u dubini razdragani rat, a u prednjem planu repusoar-leđa hrvatskog predsednika Zorana Milanovića povijena iznad mobilnog telefona dok, statistička verovatnoća, razmenjuje uvrede sa premijerom Plenkovićem. Da je to Milanović, po formi, držanju i stilu nema mnogo mesta za sumnju.

Ko drugi bi se usudio na takvo razvlačenje vremena neophodnog da se otrči na svoje mesto, kod ostalih proporcionalno obrnuto prema razmaku ka američkom predsedniku Bajdenu, što dalje, to brže? Samo jedan Hrvat. Milanović je urođenu aroganciju hrvatskih političara doveo do visokih dramskih dimenzija, premda je i on samo ispolirao ono što je već bilo tu.   

Može li neko zamisliti bilo kog srpskog državnika da se tako ponaša na internacionalnom parketu? Unutar Srbije verovatno, budući da i tamo ima muški bahatih političara, iako za temu nebitno, jer ovo nije društvena kritika arogancije, već funkcionalna analiza balkanskog barbarogenija u diplomatiji. Ali, može li se srpski predsednik Aleksandar Vučić zamisliti u tako dramatičnom repusoar-položaju na NATO samitu? 

Ne baš. Prvo, čisto tehnički: Vučića je teško zamisliti na NATO samitu, jer Srbija nije članica, iako lično ne bih imala ništa protiv. Epoha NATO pretnje i dominacije je nažalost tek počela, sve što je taj savez do sada napravio bledi pred onim što tek sprema, a onda je bolje znati iznutra šta je to, pa se eventualno i suprotstaviti, makar onako nemoćno ali tvrdoglavo kao Orban, nego se svaki put zgranjavati.

Drugo i važnije: srpski političari generalno nemaju tu vrstu s lakoćom nošene arogancije. Svakako da i njima ne nedostaje samosvesti, jer bez nje se ne ulazi u politiku. Imaju i oni, kao i svi predstavnici te branše svuda na svetu, usredsređenost na cilj, emotivnu robustnost, kratko pamćenje kad ih se pritisne uz zid, preterivanje i monumentalni ego, ali njima se već na licu čita da oni znaju da su bezobrazni kad su bezobrazni; pri tome svejedno nemaju prirodnu, nehinjenu aroganciju jednog Milanovića, ili odbrambenu aroganciju bez pokrića jednog Plenkovića. 

Od  momenta kad primetite tu differentiu specificu, postaje praktično nemoguće da kod hrvatskih političara vidite bilo šta drugo. U poslednjih mesec i nešto pomno pratim TV-dolaske evropskih i zapadnih političara na zajedničke skupove povodom ukrajinske krize. Niko tako sigurno ne izlazi iz službenog automobila, niko tako fokusirano - dobar glumac na sceni koja je svet - ne zakopčava dugmad na sakou kao hrvatski političar posle vožnje autom od briselskog aerodroma do Evropske palate. Samosvesni su kao Klaus Marija Brandauer kad kao kralj Lir na sceni bečkog Burga zategne pojas pre nego što Kordeliju protera sa dvora.   

Ako se pogleda gruba transparentnost i nerafiniranost kojom je ukrajinski predsednik Zelenski postao neizabrani autoritarno vladajući predsednik Zapada, ili drskost kojom njegov ambasador u Berlinu Andrij Melnik diktira uslove nemačke nacionalne politike, čovek se pita: a kako to da Hrvati, s tako urođenom arogancijom, već ne vladaju svetom? Pa tako što stvar nije u domenu logike, već interesa Sjedinjenih Država. Da je kosmičke pravde, bi!     

Gramatički muški rod se ovde ne upotrebljava kao prkos Zakonu o rodnoj ravnopravnosti. Naprotiv, misli se na biološki pol, na muškarce u politici. Hrvatske političarke nemaju njihovu lakoću u suočavanju sa javnosti. A i inače, nema mnogo dostojanstva u pokretu kojim jedna političarka ispravlja suknju kad izađe iz službenog auta.    

Ima političarki u Hrvatskoj, iako su ređe nego u Srbiji. Od 21 člana hrvatske vlade samo su četiri žene; u Srbiji je taj balans u još aktuelnom sazivu 24:11. U nacionalnim parlamentima je razlika takođe vidljiva, jer po broju skupštinskih poslanica Srbija stoji na 25. mestu u svetu, hrvatski Sabor na 97.  

Na tu realnu podzastupljenost hrvatske političarke dodaju i izvesnu nesigurnost u nastupu. Mahom nose frizuru i odeću kao da su izašle iz osamdesetih godina. Tamo gde su ih hrvatski komunisti doveli u procesu političke emancipacije, tu su po habitusu uglavnom i ostale.  

Realizam: Ne može šut s rogatim

Odnos državnog predsednika Milanovića (socijaldemokrata) i premijera Plenkovića (HDZ) je termin kohabitacije obogatio za jednu potpuno novu dimenziju - humor. Kod Francuza je kohabitacija dramatična kao Marseljeza, kod Amerikanaca mrzovoljna kao podsećanje na oružje masovnog uništenja u Iraku Sadama Huseina, a kod Hrvata samo zabavna. Hrvati su veseo i bučan narod, svakoj svađi prilaze strastveno, ne samo sa susedima, već i među sobom.  

Razmak između Milanovića i Plenkovića posebno upada u oči kad reaguju na rat u Ukrajini. Pri tome premijer važi kao proukrajinski, predsednik kao proruski, što je, posebno ovo drugo, totalna glupost. Istinitije je da je premijer poslušan u subordinaciji Vašingtonu, a predsednik realista prema poziciji hrvatske nacije unutar šireg poretka stvari.

Nigde u svojim javnim izjavama nije Milanović ikad rekao ništa što bi se protumačilo kao pohvala ruskom predsedniku Putinu. Naprotiv, uvek spremno ponavlja da je u Ukrajini na delu ruska nelegalna invazija. Da je i pored toga zaradio epitet „ruskog propagandiste", više govori o generalnoj nespremnosti zapadnih javnosti da se toleriše i mrvica sumnje u demokratsku prirodu ukrajinskog režima, nego o Milanovićevim ideološkim pozicijama.

Zbog njegovih izjava davanih nekoliko sedmica pre izbijanja rata „da Kijev nije spreman da uđe u NATO", da u Ukrajini ne vlada ništa manja korupcija nego u Rusiji, da grubi, centralno vođeni nation building ugrožava manjine, ili da „bezbednosne zahteve Moskve treba uzeti u obzir" - ukrajinski desno-ekstremistički portal „Mirotvorac" (sic!) Milanovića je zimus stavio na crnu listu „neprijatelja Ukrajine".

Poenta nije u duhovitim epizodama hrvatske kohabitacije, već u nečem drugom. U tome da su i Milanović i Plenković, svaki na svoj način, sluge naroda. Obojica su otelotvorenje generičkog refleksa malih nacija da se stalno prilagođavaju transnacionalnim zahtevima, pazeći da ih veliki ne bi zgazili, raskućili, sankcionisali ili, i to biva, bombardovali.

Istorijski gledano, Hrvati nisu revolucionari. Još od Bana Jelačića im bolje leže kontrarevolucije. Ne pate od prevelike principijelnosti i neće preuzeti avangardnu ulogu ni društveno ni politički. Srbi ih zbog toga generalno gledaju s visoka, jer im to uzimaju kao grešku u karakteru, ne shvatajući da je to samo dosledno odnegovani refleks malog naroda dok pokušava da preživi u uslovima koji zadaju veliki. Da preživi, napreduje, sastavi kraj s krajem, kupi vikendicu na moru, eventualno zauzme srpsku 1991, da konfiskuje rusku vilu ili jahtu 2022, da eventualno malo pritisne druge još manje - nazovite to kako hoćete, ali reč je o instinktu kolektivnog preživljavanja u zadatim uslovima na koje se nema mnogo uticaja.

Plenkovićeva lojalnost leži u Vašingtonu i Briselu, i zato što  je poslušan; Milanovićeva leži isključivo u Zagrebu, i zato je naizgled neposlušan, ali u suštini i jedan i drugi samo vode hrvatski brod kroz EU kojom ekstatično odjekuju pozivi na siromaštvo, odricanje i rat, sve za pravo Zelenskog da flankiran komandantima „Azova" šalje dramatične apele evropskim parlamentima.  

Prema velikima, Hrvati će sagnuti glavu. Prema velikima, Srbi će isplaziti jezik. Barem je tako bilo do nedavno, dok na vlast 2012. nije došao Aleksandar Vučić i, protiv svakog očekivanja koje je polazilo od radikalizacije, započeo postepeni proces dovođenja srpskog kolektivnog ega u proporcionalni odnos sa (brojčanom) veličinom i značajem nacije.             

Svet je veliki i surov i mi treba da vodimo računa o svojim interesima. To je prošlog utorka izgovorio Milanović, kritikujući spremnost hrvatske vlade da podržava sankcije na sankcije na sankcije koje Moskvi proglašava EU. Nije li to istovremeno rečenica koju u različitim oblicima i prilikama izgovara srpski premijer pa predsednik Vučić, kroteći srpski stečeni refleks da se kao nacija otvoreno i direktno suprotstavljaju mnogo jačima?

Sa osmanskim Turcima je funkcionisalo i neizmerno mi je drago zbog toga. Ali ostalo - sa austrougarskim Bečom, nacističkim Berlinom, sa Vašingtonom koji je izgubio sve moralne kompase, bilo je i promišljenijih, smirenijih, pametnijih načina da se izbegne najgore, ublaži najstrašnije, odloži neminovno, prevari sileldžijsko. Da se malo štrpne od ponosa i nazovi „slobodarstva", ali zato sačuva nacionalna supstanca. 

Na 23. godišnjicu početka bombardovanja Srbije prošlog meseca, mediji su preneli Vučićevu izjavu: „...A šta smo mislili u proleće '99, da će neko da nam pomogne?"

Ovde se ne posmatra ukupno delovanje, eventualne zloupotrebe, pogotovo ne karakter osobe. Misli se na stav brze pruge umesto brzih megalomanija, na refleks skromnosti pred istorijom koji Vučić pokušava da ubaci u srpski governmentality.

Već jedanaestu godinu on različitim metodama „trenira" Srbiju u onome što Hrvati već odavno znaju - da su i Srbi, iako duplo veći od Hrvata, takođe mali narod, što ih stavlja u obavezu da se snalaze u uslovima koje zadaju veliki. Da i oni u suštini biju bitku da prežive, napreduju, sastave kraj s krajem, kupe neku vikendicu bez otimanja, zauzimanja i konfiskacije, da budu veštiji s većima od sebe, mudriji s manjima od sebe.

Nazovite to kako hoćete, ali Vučić pokušava da kod Srba probudi instinkt kolektivnog preživljavanja u zadatim uslovima na koje se nema mnogo uticaja. Ne prkosnog umiranja, jer to je Srbima uvek dobro išlo, već suprotno, dugog života u što dužim periodima ekonomskog napretka.

Zato uspeva da, za sada, zemlju vodi u EU, istovremeno ne proglasi sankcije Rusiji, bude dobar s Kinezima i izbegne američki bes koji će rasti obrnuto proporcionalno smanjivanju realne moći Sjedinjenih Država.

Da li to znači nedostatak kičme? Za one kojima se gine i gladuje, sigurno. Za one druge, to je samo egzistencijalna disciplina kičme.   

Strpljenje: Kultura čekalica, čekanja i počekuša

U istorijsko-političkom smislu, Hrvati su strpljiv narod, posebno kad ih se uporedi sa Srbima. Nema u tome nikakve predodređenosti, namere, čak ni talenta. Drugačije nije išlo. Kao mali narod koji u novijoj istoriji nikad nije imao svoju državu, razvili su osećaj za realističnu procenu u odnosu s moćnijima. Kad su shvatili da im to ide, došli su do arogancije i počeli da gledaju susede s visoka. Prekrasna geografija sa jedinstvenom kombinacijom mora i kopna je dodala svoje.

Da se izbegnu nesporazumi, pod Hrvatskom se ovde misli na onu teritoriju koju je naciji zagarantovao komunistički AVNOJ, minus izvesnih „istorijskih teritorija" u BiH (Tuđman). Na kraju su se Hrvati našli prvi put u (nekriminalizovanoj) vlastitoj državi, sada kao isključivi vlasnici infrastrukture i materijalnog supstrata koji su ostali od Austrijanaca, Mađara, Italijana i Srba.

Nisu svi ti navedeni bili osvajači, niti su ih Hrvati sve posmatrali kao takve, ali su svi u onom krajnjem ishodu, kad se podvuče crta 1996. sa integracijom istočne Slavonije u avnojevsku Hrvatsku, prošli kao osvajači.

Sve se uvek odvijalo legalno po nekim pozitivnim propisima: Srbi su im pomogli da isteraju Austro-Ugare, jugoslovenski komunisti su im pomogli da isteraju Italijane, Amerikanci su im pomogli da isteraju Srbe. Sad je, opet unutar transnacionalnog političkog okvira, stvorena potpuno legalna situacija u kojoj se konfiskuje ono što je ostalo od Rusa.

Svako ko je došao, svako ko se nije ugodno osećao u krilu hrvatske nacije, na kraju je otišao i ostavio nešto - „toskanske" gradiće na vrhu istarskih brežuljaka, dragulje Serenisime u Dubrovniku, Kuenovo pozorište u Zagrebu.

Nije da su Hrvati svo to vreme stajali skrštenih ruku, vredni su, ali nisu imali problema ni da tuđe proglašavaju svojim, onako kao što današnja Turska prisvaja ostatke antičkih gradova i hrišćanskih crkava. Nekad su Hrvati pametno uzimali ono što drugima nije bilo dovoljno dobro, kao recimo arhitektu Hermana Bolea, koji u Beču nije mogao da se probije dalje od šegrta tamošnjih zvezda akademskog stila, ali je zato ovde ostavio niz građevina za divljenje. Između ostalog i Mirogoj, možda najlepše groblje u Evropi, zbog koga se u Zagrebu isplati umreti.

Srbi mahom preziru Hrvate zbog njihove sposobnosti da budu strpljivi, čekaju pogodan momenat, da ne uleću u sukobe pre nego što su osigurali saveznike, kao recimo u Oluji 1995. Tek kad su imali Amerikance uz sebe, tek kad je tadašnji ministar spoljnih poslova Jugoslavije Milan Milutinović preko svih evropskih medija izjavio da Srbija/Jugoslavija neće intervenisati, jer UN-ovi plavi šlemovi štite Srbe u Hrvatskoj, tek tad je Hrvatska vojska krenula u akciju.

Uvek na (maksimalno moguće) sigurno. Onako kako je Milošević trebalo da ide na albanski UČK i Kosovo, tek kad je osigurao saveznike. Jasno, tada Beograd nije imao saveznika. Možda je trebalo da čeka dok se neki ne nađe?   

Balkanska Švajcarska i prelazni Vučić 

Ne samo od medijskih ljudi u Srbiji, čak i od nekih srpskih istoričara, ponekad se čuje teza da su Hrvati „nacija bez identiteta", „nacija bez mita" i slične neinformisane, nadmene, a razvoj devedesetih je pokazao - i opasne površnosti. Hrvatski identitet je između ostalog i taj da čekaju greške onih koji misle da su pametniji od njih.

Za razliku od Hrvata koji mahom razvlače svaku nepovoljnost do nekog srećnog kraja, Srbima se do nedavno uvek svuda žurilo. Slobodarski mit je mit nestrpljenja. Slobodarski identitet je identitet nervoznih novih početaka sa šuta bivšeg i srušenog.

Vladari i administratori, od državnog vrha do opština, mahom se prilagođavaju toj široj društvenoj mustri i rade samo za ovde i sada, u posledici samo za sebe živog. Sve investicije, sva ulaganja, bez obzira da li emotivna ili realna, planiraju se tako da pokrivaju mandat datog političara. Čak ne ni njegov životni vek, samo mandat. Posle toga, potop.

Uslovno „prelaznih" vladara, onih koje ne mrzi da počnu nešto što će tek kasnije generacije završavati, u srpskoj je istoriji malo, a upravo takvi su egzistencijalno neophodni. „Prelazni" su oni koji postavljaju okvir i smer razvoja, iako su svesni da će se plodovi pokazati sa zadrškom. Misli se na strateške i ostale dalekosežne odluke, za koje „prelazni" znaju da će slavu jednog dana pokupiti naslednici, ali svejedno ne odustaju. „Prelazni" ne misle samo van okvira svog mandata, već i van svog životnog veka. Bez obzira da li su sami strpljivi kao ljudi, oni donose strpljive odluke i vode strpljivu politiku 

Jedini „prelazni" u srpskom dvadesetom veku je bio princ regent Pavle. Jedini „prelazni" u ovom je za sada Aleksandar Vučić.

Hrvati su nacija koju je Fortuna poljubila u čelo. Imaju međutim jedan veliki problem, koji se tek sada primećuje. Kad su konačno ostali sami u dugo priželjkivanoj nacionalnoj državi, sa drastično srezanim nacionalnim manjinama, odjednom se više nisu snalazili.

Mrzeti osvajače i proterivati suparnike je jedno, voditi državu nešto sasvim drugo. Upravljati državom je više pitanje tehnike, veštine, znanja i nauke, nego želje i čežnje. Čak i kad je postalo jasno da  nazaduju, opet su odgodili negativnu spiralu pametnom odlukom. Ušli su u EU, postali institucionalni deo evropske porodice, a ona će uvek spasiti članicu od bankrota. Nešto će uvek pasti sa evropskog stola najgorima, trenutno su to Bugarska i Hrvatska. No pored te EU trapez-mreže koja sprečava najgore, razvoj samostalne hrvatske drave je veliko razočaranje.

Ironija sudbine - za naciju koja se tako dugo pripremala za samostalnu demokratsku državu, Hrvati su ispali prilično nedržavni.  

Tu su Srbi bolji. Nakon perioda dezorijentacije devedesetih i u prvoj deceniji ovog veka, nakon fantomskog bola otkinutih delova Jugoslavije, Srbi su se konačno ukrcali na put stabilnog razvoja. Kad je trebalo preuzeti odgovornost za vlastitu državu, tu su se prisetili da im je tehnički deo već bio u kolektivnoj memoriji. Hronološki se taj period konsolidacije poklapa sa dvojcem Vučić-Brnabić, ali kako su oboje „prelazni", bitno je samo ne prekinuti taj proces, jer će ga za koju godinu ionako drugi voditi dalje.

Svojevremeno je Tuđman obećavao Hrvatima da će im zemlja biti kao Švajcarska. Kako sada stvari stoje, pre je Srbija na putu da postane Švajcarska. Ne samo u smislu pozitivnog ekonomskog trenda, već i onako bukvalno, to jest vojno.

Uz malo srpske Fortune, a dugo je nije bilo, stvar ide ka tome da bi i Amerikancima, i Rusima i Kinezima odgovaralo da u tom delu sveta imaju neutralnu EU državu Srbiju. Svi se polako navikavaju na tu ideju, još samo da se Briselu upali sijalica. 

Nije kome je rečeno, već kome je suđeno.