Kažu da je u ljubavi i ratu sve dozvoljeno. Sloboda govora, privatna svojina, ljudska prava, antinacizam, slobodno tržište - sve su to zapadne demokratske svetinje. Ali kada su Rusi u pitanju, nabrojano očas leti kroz prozor. Rusku vojnu intervenciju u Ukrajini, SAD su iskoristile da u Evropi postignu ono što je dosad bila naučna fantastika.

Iako je ruski jezik uveden u školstvo istočnoevropskih zemalja, iako je moderno slikarstvo san Rusa Kandinskog, moderna drama san Rusa Čehova, moderna gluma san Rusa Stanislavskog, moderni film san Rusa Ejzenštajna, moderni roman san Rusa Dostojevskog - sve to nije bilo dovoljno. Sovjetski Savez u istočnoj Evropi i na Baltiku nikad nije stekao meku moć. Uprkos silnom talentu, ambicijama i dostignućima njihove kulture, Ruse smo voleli da mrzimo.

Članice Varšavskog pakta nominalno su bile nezavisne države, ali SSSR je njima vladao čvrstom i nemilosrdnom rukom. Kremlju je bilo lakše da smeni vlasti u Litvaniji, Istočnoj Nemačkoj ili Mađarskoj nego što je bilo koji američki predsednik mogao da smeni guvernere unutar SAD. Ukoliko bi bilo organizovanog otpora takvoj praksi, Sovjetski Savez bi poslao vojsku da restauriše marionetske režime, kao u Mađarskoj 1956. ili Čehoslovačkoj 1968.

U vreme Hladnog rata, s Rujama nije bilo zajebavanja.

Varšavski pakt, sa svim svojim manama, ostaje zabeležen u istoriji i kao projekat najbliži vojno-ekonomskoj uniji slovenskih naroda. Vrlina mu je što je okupio cirka 300 miliona Slovena pod jednom zastavom. Greh mu je bila boja te zastave i ruska ambicija da dominiraju na svim poljima.

Sanjamo o slovenskoj uniji koja će preuzeti od svakog naroda najbolje: rusku nauku, češku industriju, rumunsku filozofiju, mađarsku arhitekturu, srpski film, poljsku odvažnost. A dobili smo, kao u nekom lošem vicu, uniju sa češkom odvažnošću, rumunskom ekonomijom, ruskom arhitekturom, bugarskim filmom i poljskom naukom.

I što je najgore od svega, s ruskim nepotizmom. Sve se menja, ali on ostaje. Eksponencijalno je gori nego naš. Za Ruse sam radio triput: prvi, poslednji i jedini put. Iskustva mojih prijatelja su slična. Putovao sam u Čehoslovačku i Mađarsku u vreme SSSR; prošao sam 2010. kroz Ukrajinu. Sve je bilo sivo, depresivno i bezvoljno. Potpuno razumem zašto su svi u istočnoj Evropi sanjali slobodu.

Na bojnom polju Rusi su pak oduvek bili nepobedivi. Nijedan narod nije imao pozitivan skor u vojnim sukobima s njima u XX veku. Ili pak u nekom prethodnom. Rusija je igrala nerešeno sa Austrougarskom i Nemačkom (Prvi svetski rat), dobila ratove sa Japanom, Norveškom, Poljskom, Rumunijom, Letonijom, Litvanijom, Estonijom, Nemačkom (Drugi svetski rat), zatim Kinom, Čehoslovačkom i Mađarskom, proksi ratove protiv SAD u Koreji i Vijetnamu. Najskorije, dobila je ratove u Čečeniji, Gruziji i Ukrajini.

Izgubila je ratove s Japanom (1905-1906), Poljskom (1915-1921), proksi rat protiv SAD u Avganistanu (1979-1989) i Čečeniji (1994-1996). Tri zemlje imaju nerešen rezultat u oružanim sukobima s Rusima. Jedini izuzetak je Avganistan.

Fakat je da ljudi poput Ivana Groznog ili Josifa Staljina nisu bili mnogo štedljivi kad su u pitanju ruski životi. Zlobnici tvrde da su Rusi fanatici; ali ta se osobina zove odvažnost i temeljna je vrlina svih moralnih kodeksa od drevnih vremena do danas. 

Bolji život

U čitavoj Istočnoj Evropi socijalizmu kao da je iznenada odzvonilo osamdesetih. Kao da mu je istekao rok trajanja. Umirao je čitavu deceniju u mukama. To je bio težak period za Savjetski Sojuz, vidno iznuren ekonomskom krizom. Ostajao je bez daha i u preskupoj trci u naoružanju koju je inicirala administracija Ronalda Regana.

Samo je eksplozija u nuklearnoj elektrani u ukrajinskom gradiću Černobilju 1986. prouzrokovala sedamdeset milijardi dolara štete. Malo je falilo da spoj ruske tehnologije i ukrajinskog personala otruje Evropu. Sećam se jednog beogradskog nevremena neposredno posle katastrofe. Nebo je bilo mat crno. Imao sam privilegiju da pokisnem na radioaktivnoj kiši.

Diljem Varšavskog pakta - sa ili bez aktivne pomoći CIA - osamdesetih su nicale domoljubne nevladine organizacije koje su se internacional-socijalizmu suprotstavljale nacional-kapitalizmom. Zadriglih političara i komunističkih floskula nam je svima bilo dosta. Istočnoevropski aparatčici su po pravilu bili grdni, odbojni ljudi, poput Brežnjeva, Jaruzelskog, Čaušeskua. A tada su se u politiku odmetali ribe i frajeri koji su imali prijatne face i lepe manire. I iste takve reči za Zapad. Hteli smo više nego išta uredne, začešljane i prosperitetne države, s negovanim travnjacima, umivenim izlozima, nasmejanim i artikulisanim liderima kakvi su Zoran Đinđić ili Julija Timošenko. Dvehiljaditih smo to i dobili.

S kakvim-takvim reformama, u kakvoj-takvoj slobodi za kojom je Rusija posegla osamdesetih pod Mihailom Gorbačovim, pokazalo se da zemlja postaje lak plen za zapadne agenture, uvežbane za podrivanje stranih režima diljem globusa. Posle kraha socijalističkog eksperimenta, Rusi su se zatekli u nebranom grožđu. Njihova postkomunistička lutanja pokazala su u tvrdoj praksi da Zapad nema simpatija ni za narodnu, ni za tajkunsku, ni za socijalističku, ni za kapitalističku, ni za demokratsku, ni za autokratsku Rusiju.

Izgleda da jedina Rusija koja je po ukusu Medlin Olbrajt jeste - nebeska Rusija. 

Tokovi ruskog gasa 

Činjenica je da je Rusija bogata energentima i da je gro njenog današnjeg izvoza vezan za trgovinu naftom i zemnim gasom sa Evropom. Četvrtina nafte i polovina evropskog gasa stiže iz Rusije. A što je Rusija bogatija, proporcionalno je žilavija. Dugoročna strateška kalkulacija koju je skovala CIA nije velika mudrost. Rusija treba da se onemoća. Otud permanentno ometanje prometa ruskih energenata i sprečavanje robne razmene sa prijateljskim režimima.

Sredstva za ostvarenje ove strategije se ne biraju. Uzrok pučeva, revolucija, ratova i nasilja diljem Azije usko su povezani s naftom i gasom. Iza njih stoji američko brižno generisanje, kultivisanje, finansiranje i naoružavanje ruskih neprijatelja. 

Sirija je krunski primer rata za tržišta gasa. Iranski projekat gasovoda do Evrope zaobilazio je Tursku, dok je katarski prolazio kroz nju. Oba su planirani preko Sirije i predsednik Bašar al-Asad - koji je gajio bolje odnose sa Iranom i Rusijom nego sa Turskom i SAD - favorizovao je prvi.

Tako započinju sirijski problemi. Krenulo je s demonstracijama protiv Asadovog režima 2011. i američkim ekonomskim sankcijama. A završilo se s građanskim ratom u koji su se umešale sve zainteresovane strane. Samu Siriju je koštao pola miliona života, 13 miliona raseljenih lica i razaranje od kojeg će toj nesrećnoj zemlji trebati decenije da se oporavi.

Pa opet, uprkos žrtvama koje je podnela zbog jednog potpisa na pogrešnom mestu, ne sećam se da sam negde video okačenu sirijsku zastavu, da je u zapadnim medijima neko lamentirao o apsurdu rata ili držao lekcije o međunarodnom pravu. Sa ekrana i novinskih stubaca mahali su nam jastrebovi s bojnim pokličem na usnama: „Asad mora da ode".

Jedina alternativa bliskoistočnom gasu bio je ruski. Gasovod do Evrope - takozvani Južni tok - trebalo je da ide ispod Crnog mora, preko Grčke do Italije, s drugim krakom preko Bugarske i Srbije do Mađarske i Austrije. Projekat je potpisan i izgradnja ruskog dela počela je 2012. godine.

Iste godine su se naglo predomislile Grčka i Italija, setivši se da im zapravo ruski gas ne treba - iako je Južni tok bio italijansko-ruska inicijativa. Izgradnju je na kraju zvanično zaustavila Bugarska. Sve tri minerke Južnog toka su članice NATO.

Turska je pod Redžepom Erdoganom ostvarila značajan napredak u odnosima s Rusijom, sa vidnim skokom robne razmene dve zemlje. Gasovod Turski tok ispod Crnog mora između Rusije i Turske najavljen je 2014. - baš kada je napušten Južni tok.

NATO obaranje ruskog izviđačkog aviona u Siriji bio je prvi takav slučaj još od 1953. Amerika ga je pilatovski servirala svom savezniku Turskoj, što je gotovo uništilo realizaciju Turskog toka. Kad se projekat ponovo našao na stolu, to je bio više nego dovoljan razlog da SAD posegne za svrgavanjem predsednika Erdogana i pokušajem da instalira proameričkog Gulena. I atentat na Erdogana i puč u Turskoj 2016. su propali. Erdoganova administracija je podigla optužnice protiv više hiljada oficira i vojnika, uključujući dvojicu CIA operativaca. 

Ukrajina: Može, ali... 

Ukrajina ima 44 miliona stanovnika. Najviše Rusa van matice živi tu. Ukrajinci su čak i bez domaćih Rusa treća najveća slovenska nacija - odmah iza Poljaka. Kao i drugi slovenski narodi, Ukrajinci sanjaju vrli novi kapitalističko-demokratski svet u kojem će doživeti američki san, britansku demokratiju i švajcarski standard na vlastitom kućnom pragu.

Ali put do tog cilja je trnovit. I Evropa i SAD imaju za Slovene potpuno drugačiji masterplan: vide ih kao konzumente svoje bofl robe i dopunu svog tržišta rada - mahom niskokvalifikovanim, ćutljivim poljskim zidarima, češkim porno zvezdama i crnogorskim izbacivačima. A ako se neko među slovenskim političarima ili gasterbajterima drzne da pomene jednakost, bratstvo, slobodu - jao si ga njemu. Slično junacima francuske erotike, Sloveni danas „pronalaze sreću u ropstvu".

Jedine crkvenoslavjanske države po volji SAD su njihovi krhki klijentski režimi kojima prave tampon zonu s Rusijom, koje huškaju protiv Rusije, kojima prodaju svijetlo oružje da ih brane od Rusije i u kojima instaliraju rakete uperene ka Rusiji. Stanovništvu šta bog da. Ukrajina je najbolji primer da ispunjenje američkih uslova po sebi ništa ne znači: tamo se živi gore nego u vreme komunizma.

Ništa lakše nego okretati Slovene jedne na druge. Ono što Britanija i SAD odlučno suzbijaju kod kuće - neonacističku retoriku, ideologiju i ikonografiju - zdušno podržavaju u slovenskim banana republikama kao što su države Baltika, Hrvatska ili Ukrajina.

Bio sam svedok te politike kad sam posetio Letoniju 2006. Letonci su dizali spomenike svojim nacistima. Razgovarao sam s Rusima iz Rige, koji su bili ne samo zatvoreni u geto i proterani s tržišta rada - već su se odjednom našli bez državljanstva u zemlji u kojoj su rođeni. Postali su preko noći negrađani i neljudi. Ali problem zbog kojeg je Srbija ušla u rat sa susedima, Rusi su na kraju rešili diplomatijom.

Na predsedničkim izborima u Ukrajini 2004. proruski favorit Janukovič pobedio je proameričkog Juščenka. Kandidati su imenjaci: obojica ponosno nose pobedničko ime Viktor. Amerikanci su izdejstvovali poništenje izbora; Rusi su odgovorili atentatom na Juščenka.

Ukrajinci su brzo shvatili da instaliranje proameričkog predsednika nije dovoljan uslov da u zemlji poteče med i mleko. Realnost je surovija: Ukrajina se suočila s drastičnim padom standarda - čemu su Rusi pomogli povremenim zavrtanjima gasa - pa je na izborima 2010. bilo obrnuto: Juliju Timošenko pobedio je ubedljivo Janukovič, dok je Juščenko dobio samo 5% glasova.

Janukoviča je početkom 2014. ulica svrgla s vlasti. U evromajdanskom prevratu prednjačile su neonacističke grupe. Janukovič je makar spasio živu glavu - za razliku od Vitalija Kucenka prilikom puča u Čečeniji 1991. 

Rusija odgovara aneksijom Krima, vitalnog za kontrolu nad Crnim morem i izgradnju Turskog toka. SAD pak izbacivanjem Rusije iz G8 i ekonomskim sankcijama prema Moskvi. Od 2014. do danas SAD ohrabruju Ukrajince za drskiju antirusku politiku nego što je ona na Baltiku. Ona podseća na strategiju bivših jugoslovenskih republika - posebno žilavog režima Mila Đukanovića. Ustanovljena je nova ukrajinska crkva; ruski jezik se potiskuje, a istorija revidira. Ovo je kombinovano sa ubrzanim naoružavanjem. Istovremeno, SAD daju jasne signale Rusima da se, sve dok Ukrajina nije u NATO paktu, neće vojno mešati na terenu. 

Imati posla s Rusima

Ne treba previše isticati ono očigledno: SAD je postala vojno suviše moćna u odnosu na konkurenciju. Danas se Amerika može osloniti na proksi snage za ostvarenje svojih ciljeva. Ona ima luksuz vođenja rata na dugme; praktično više ne mora da podnosi žrtve u ljudstvu. Amerikanaca je u vojnim operacijama u Siriji od 2011. do danas poginulo ukupno deset. Drugim rečima, kudikamo je rizičnije raditi kao taksista ili kelner nego kao marinac.

S druge strane, članstvo država u NATO-u i prisustvo NATO trupa na terenu potonjih decenija nije više nikakva odbrambena snaga. Ona služi da se slome ekonomije rivala SAD - u datom slučaju ruska trgovina gasom - čak i protivno interesima drugih članica NATO. Dakle države članice, pod etiketom zaštite, trpe pritiske i samovolju moćnog patrona - posve slično nekadašnjim članicama Varšavskog ugovora.

Ali zemlje koje nisu u NATO-u izlažu se još većem riziku. Aktivnosti CIA i NATO neretko se koriste da se slomi suverenitet ciljnih država. Čisto da podseti globalno selo kako je bez njene „zaštite", koalicija povremno polupa neku zemlju kao beba zvečku, poput Jugoslavije 1999, Iraka 2003. ili Libije 2011. Kako je primetio Noam Čomski: SAD funkcioniše poput mafijaškog kartela.

Rusija je mukotrpno i servilno gradila diplomatske i ekonomske odnose sa članicama NATO-a, najpre s Turskom i Nemačkom. Obe su industrijski giganti, a ruski energenti su dostupniji i pogodniji za transport do njih nego drugi. Tom dilu se SAD otvoreno i skriveno suprotstavljaju, koristeći usluge CIA i NATO kao produženih ruku ne samo geostrateških interesa, već i vojno-obaveštajnog pritiska na saveznike.

Drugim rečima, SAD sprovode jednako agresivnu antirusku politiku i posle 1991, kada Rusija prestaje da bude ideološki i geostrateški neprijatelj Evrope. Pokušaji da se Rusija ponovo približi Zapadu, da uđe u evropske institucije - Vladimir Putin je čak 2000. natuknuo i mogućnost ruskog ulaska u NATO - odbijani su sa mešavinom podsmeha, arogancije i gađenja. Glomazna vojna industrija nasleđena iz Hladnog rata nije više serviser bezbednosti SAD, nego obrnuto - SAD i njene saveznice su postale sluge američkog vojno-industrijskog kompleksa i kao takve teže da po svaku cenu generišu neprijatelje.

SAD su uspele da u Ukrajini okrenu prvi i treći slovenski narod jedan na drugi, i što je još važnije, Rusiju i njene malobrojne saveznike su konfrontirale sa Evropom. Strateškom piruetom koju su odigrale u Ukrajini, SAD su ubacile novu, apsurdnu monetu u dosadašnju saradnju Rusije i EU. Ona više ne glasi „bojkotujmo složno rusku robu". Sada je kontinetalna prečaga podignuta na viši, histeričniji, prolupani nivo, sasvim u skladu sa važećom cancel culture: „nemoralno je imati bilo kakva posla s Rusima". 

Vesti iz Rusije

Kažu da je u ljubavi i ratu sve dozvoljeno. Sloboda govora, privatna svojina, ljudska prava, antinacizam, slobodno tržište - sve su to zapadne demokratske svetinje. Ali kada su Rusi u pitanju, nabrojano očas leti kroz prozor.

Rusku vojnu intervenciju u Ukrajini, SAD su iskoristile da u Evropi postignu ono što je dosad bila naučna fantastika: blanko cenzuru ruskih medija, otpuštanje evropskih državljana ili rezidenata s posla zbog ruskog porekla, zaplenu privatne svojine Rusa, blokiranje ruskih banaka, nipodaštavanje ruske kulture - rečju simbolično saterivanje Rusije u mišju rupu.

Kako je neko primetio, to evropsko lajanje je bez ujeda. Jer s druge strane, ruska trgovina gasom i naftom ne jenjava, naprotiv. Nagli skok cena energenata, na najvišoj tački još od 2008. godine, ide Rusima u korist. Putinova administracija je hladnokrvno odolevala baltičkim i ukrajinskim umnoženim provokacijama i tlačenjem ruske manjine. Ona kreće u odlučnu akciju tek kad su ugroženi ruski ekonomski interesi.

Iz Rusije dotiču ne samo nafta i gas, nego i vesti. Pre nego što sam pre par godina bacio televizor u smeće, povremeno sam konsultovao kanal RT na engleskom. Za srpsku filijalu ruskog radija Sputnjik dao sam dva intervjua.

Drugog marta, međutim, programi RT i Sputnjik - sa sve mojim intervjuima - nestali su sa interneta. Ali ove medije nisu blokirali Čečenija, Gruzija ili Avganistan, koji su relativno skoro osetili rusku čizmu. Skinule su ih sa etra i interneta navodne kolevke slobode govora - SAD, Velika Britanija i Evropska unija.

Kompanije poput Gugla, Instagrama, Jutjuba ili Fejsbuka, čije je korišćenje besplatno, neretko služe kao trojanski konji američke meke moći. Iako privatne, one su pre svega američke: nikad ne oklevaju da se stave na raspolaganje jenki interesima. Lepo kaže stara Vergilijeva izreka: „Ne veruj Danajcima ni kad darove nose".

Sad i mi u Srbiji znamo zašto Kinezi i Rusi kažu „ne, hvala" i razvijaju vlastite operativne sisteme i socijalne mreže. Svakako je perverzna opcija da neko iz SAD pritiskom na dugme ratuje u Evropi ili blokira rad evropskih glasila. RT i Sputnjik to de fakto jesu po sadržaju, jezicima i zaposlenom kadru koji je upravo ostao bez posla. Rusija je odgovorila blokiranjem Bi-Bi-Sija, VOA i Dojče velea i domaćih opozicionih glasila.

Novinarska udruženja EFJ i IFJ - i sam sam član potonjeg - reagovalo je na zabranu podsećajući da Evropska komisija nema mandat da reguliše evropske medije: to pravo isključivo leži na državama članicama. Drugim rečima, birokratija u Briselu je donela odluku o zabrani RT i Sputnjika kršeći vlastite zakone. 

Neveseli zaključci 

Prvo, iz navedenih primera sledi da državni suverenitet nije samo upitan u istočnoevropskim klijentskim režimima; on je očigledno stvar prošlosti i što se tiče takozvanih velikih evropskih sila, Francuske i Nemačke. Politikom navodno moćnih i nominalno nezavisnih evropskih država vladaju misteriozni, netransparentno i nedemokratski izabrani i vođeni naddržavni entiteti poput NATO-a, Evropske komisije, Svetske zdavstvene organizacije ili Međunarodnog monetarnog fonda.

Lebdi tihi konsenzus da administracije koje biramo na izborima u Evropi da vode naše države jesu samo neka vrsta izvršne vlasti. Imamo teletabis lidere koji dobijaju redovne direktive i spremno delegiraju državni suverenitet ovim i sličnim institucijama.

Drugo, SAD gura svoje rivale u održavanje zatvorenih, paranoičnih, kontraobaveštajnih, centralizovanih, policijskih država - rečju diktatura - da bi uopšte mogle da opstanu. Turci su decenijama vredno radili na liberalizaciji medija i institucija prema modelu zapadnih demokratija. Ali poučen iskustvom iz 2016, Erdogan se mašio za diktaturu ne bi li sačuvao suverenitet Turske.

Slično važi i za ruske administracije posle Jeljcina i kineske posle Tjenanmena. Jedino u diktaturama uobičajeni trikovi skrojeni u CIA kuhinji ne pale. Jedino diktature garantuju kakav-takav suverenitet. Paradoksalno, najveća današnja prepreka za globalni razvoj suverenosti i demokratije nije unutrašnja politika Severne Koreje, nego spoljna politika SAD.

I treće, Kina i Sovjetski Savez, sa svojom reputacijom montiranih procesa, krvožednih diktatora, masovnih sletova, lažnog optimizma i falsifikovanih statistika - dugo su i s pravom važile za imperije zla i carstva iracionalnosti. Danas, međutim, od medija do uzdržane diplomatije, od razvoja tehnologije do procvata trgovine, to su trezvene i razborite države.

S druge strane, cancel culture i politička korektnost doslovno primenjene u evropskoj spoljnoj politici, retorika koja je dobila tako histerične tonove, sveopšte i neretko samodestruktivno gaženje vlastitih sloboda, vrednosti i institucija - bez presedana su u skorijoj evropskoj povesti. Dobri stari teatar apsurda, zarobljen u dramama Mrožeka i Joneska, za koji se nekad specijalizovao komunistički istok - sada je zavladao zapadom starog kontinenta.