Zašto građani zapadne Evrope podržavaju suludu politiku NATO širenja na istok koja i njih, preko velikog rasta troškova života, već udara po glavi? Kakvo je to srljanje u rat koji može postati i atomski? Ako se geostrategija ostavi po strani, ukrajinski rat je samo povod i izgovor da pritajena rusofobija nekontrolisano eksplodira. Kakva je to mržnja koja zamagljuje pogled i potiskuje čak i instinkt samoodržanja?

Mora biti da je sve što se dešava na istoku Evrope samo veliki nesporazum. Širenje NATO-a na istok nema nikakve veze s pokušajem da se Rusija potčini i rasparča. Ne, cilj je da se napravi što jači odbrambeni savez kako bi Zemljani bili spremni da se suprotstave napadu vanzemaljaca, jednom kada do njega dođe. Konačno, ko će braniti planetu ako ne NATO, a u tom savezu Ukrajina je nezamenjiva. Otuda, ovde nije reč o NATO pohodu na istok i nema nikakve veze s nekim ranijim, krvavim pokušajima slične vrste. Ne, reč je o pogrešnom čitanju zapadnih namera. Ovo je klasičan slučaj ruske paranoje koja u svemu, pa i u stranim bazama i raketama tik uz svoju granicu, vidi pretnju i zaveru.

Ironija i cinizam iz prethodnog pasusa verovatno ne priliče situaciji u kojoj Ukrajinci stradaju i čiji se životi rastaču na hiljadu načina. Ali kako sakriti mučninu pred krokodilskim suzama koje nad sudbinom Ukrajine rone oni koji su Ukrajince gurali u rat i koji bi ih popili u čaši vode, nezaslađene? Kako reagovati na dijabolično licemerje onih koji već decenijama sistematski uništavaju tuđe zemlje i unesrećuju njihove građane ne hajući ni za međunarodno pravo ni za elementarne civilizacijske norme, a koji su najednom, baš sad i baš u Ukrajini otkrili da međunarodno pravo postoji?

Godine ludila

Rusko-ukrajinski rat je bio neizbežan, bio je planiran i sve je, korak po korak, vodilo takvom ishodu. Plan nije napravljen ni u Ukrajini ni u Rusiji. Obe zemlje su tragični objekti tuđih planova i sopstvenih slabosti. Sve što gledamo samo je kreščendo procesa koji su započeti mnogo pre 2022. Nije bila potrebna velika pamet, dubinski strateški uvidi, obaveštajni podaci ili doktorati, da bi se predvidelo šta će se dogoditi.

Par pasusa koji slede napisao sam početkom septembra 2014, povodom prve ukrajinske krize, i objavljeni su na mom blogu:

„Postoje trenuci u istoriji kada se čini da ludilo nezaustavljivo juriša, da se sve otima kontroli, da neka skrivena ruka gura svet u propast i da se haosu ne može stati na put. Trijumf zla i ludosti se uvek jasnije vidi u retrospektivi, uvek onda kada je previše kasno.

Nikada od kraja Drugog svetskog rata ludilo nije tako gospodarilo Evropom kako to danas čini. Evropa podseća na lutkarsku pozornicu kojom upravlja nevidljiva ruka, ili, u najboljem slučaju, na pozornicu kojom dominiraju umišljeni, ili možda ucenjeni politički Pigmeji.

Ukrajinci će izgubiti najviše, jer u ovakvom ratu nema pobednika. Ko ne veruje, neka pita nekadašnje Jugoslovene. Neka ih pita za čije babe zdravlje su ginuli, proterivali ili bili proterivani, i za koga i zbog čega su unesrećivali jedni druge. Kako su živeli pre početka rata, a kako žive danas? Ko su stvarni ratni pobednici i ko je profitirao na njihovoj nesreći? Istorija Jugoslovenima nije oprostila glupost, pa neće ni Ukrajincima.

I Rusija će izgubiti, kakav god ishod da bude. Ako se ne preda, biće mala uteha da se nije imalo kud, i da se biralo između beznadnog, sporog umiranja na kolenima, ili umiranja s nadom i puškom u ruci. Samoubilačka ruska politika devedesetih godina prošlog veka tek sada dobija svoj puni smisao. Nije zgoreg ponoviti - istorija ne oprašta glupost.

Jedini vidljivi pobednik, bar za sada, su SAD. Sila na zalasku uspeva da uspori svoj silazak s trona, uspeva da slabi i Evropu i Rusiju istovremeno, spremajući se za veliko kinesko finale. A možda do finala neće ni doći i sve će se možda okončati velikim vatrometom koji neće imati svoje hroničare. I kako nas istorija uči, samo je ljudska glupost večna."

Pogrešio sam samo u poslednjoj rečenici - ovde nije reč samo o ljudskoj gluposti. Ovde je reč o mnogo crnjem, mnogo strašnijem zlu - o neljudskom zlu, onom koje se pominje u Novom zavetu.

Život nije drugde

Pred našim očima odvija se zadata tragedija dva bliska slovenska naroda koja su do juče bila u istoj državi koja je samo menjala ime. A kada su se mirno razišli 1991. svako je krenuo svojim putem, hrabro, strmoglavo, pravo u ekonomski i socijalni haos. Za ruku su ih vodili i stranputicu im pokazivali strani savetnici. Ukrajina je na tom putu uspela da napravi podvig i da prođe mnogo gore čak i od Rusije. 

Ukrajina je danas država s najnižim bruto domaćim proizvodom po glavi stanovnika u Evropi i upravo je izgubila bitku za pretposlednje mesto od Moldavije. Ovo tužno posrtanje ne može se objasniti političkim razlozima i sukobima na istoku Ukrajine. Za svoju ekonomsku propast Ukrajinci ne mogu kriviti Ruse. I pre 2014, Ukrajina je neprekidno padala na rang listi evropskih zemalja. Na početku tranzicije 1991, Ukrajina je imala BDP po glavi veći od beloruskog za oko 63%, veći od poljskog za oko 37% , i veći od albanskog za oko 293%. Pred početak krize u Ukrajini 2013. njen BDP po glavi bio je niži od poljskog za oko 51%, beloruskog oko 33% i veći je od albanskog za samo 8%. Nema države u Evropi koja je tako strašno nazadovala u tranziciji.

Ukrajina nije deo saharske Afrike niti je zemlja nepismenih ili loše obrazovanih ljudi. Kako je moguće da Ukrajinci tolerišu ovakvo posrnuće, kako je moguće da ih je njihova tajkunska i korumpirana politička elita tako omađijala i manipulacijama preusmerila na pogrešnu stranu? Umesto konfrontacije sa svojim političkim ološem, Ukrajinci su, ponovo obilato pomognuti od strane zapadnih prijatelja, procenili da zmija nije u nedrima, već je s druge strane istočne granice - u Rusiji, pa im je potrebna NATO zaštita. A kada postane članica NATO-a, Ukrajina će procvetati baš kao što je, na primer, procvetala Severna Makedonija.

Ukrajina je tako odlučila da su joj bliži oni koji su joj dalje - ne samo geografski, već i duhovno i kulturno, oni koji Ukrajince preziru taman koliko i Ruse, ako ne i više. Taj prezir je samo za trenutak skriven u ime strateških razloga i trajaće još koji dan po okončanju rata, bez obzira na njegov ishod. A potom će se sve vratiti na svoje. Solidarnost s Ukrajincima koji ostanu na Zapadu biće zamenjena netrpeljivošću prema strancima koji opterećuju socijalni sistem, uzimaju radna mesta, podižu stopu kriminala i obaraju plate domaćih radnika. Ukrajinci će ponovo biti oni drugi - oni koji nisu „mi". Sve i da Ukrajina jednoga dana uđe u Evropsku uniju ili u NATO, taj prezir neće nestati niti će se status Ukrajinaca kao građana drugog reda promeniti.

I onda kada se odričete sebe i pokušavate da postanete nešto što niste a što su vas uverili da je civilizovanije i bolje, nećete postati to drugo - verovatnije je da ćete postati ništa. Ovo ne važi samo za Ukrajince već i za „prosvećene" Ruse, Srbe i ine, za sve one koji bi da budu ono što nisu, u nadi da će biti prihvatljivi onima koji ih nikada neće prihvatiti. Mogli bi Ukrajinci malo da se raspitaju kod Bugara, Rumuna, pa i Poljaka, i da s njima razmene iskustva vezana za prihvatanje, poštovanje, integraciju i „evropeizaciju". A mogu i sasvim naučno i egzaktno da sipaju ulje u vodu i da vide kako se to meša.

U ime humanizma

Rizikujući da zvučim jurodivo, meni se čini da je prezir prema istočnoj Evropi, prema Slovenima, i pogotovo netrpeljivost prema pravoslavnima, metafizička i neobjašnjiva racionalnom umu. Ona nije od pre neki dan, ako je uopšte i od ovog sveta. Samo ta netrpeljivost na granici mržnje može objasniti zbog čega samoubilačka politika Evrope ne nailazi na pobunu njenih građana.

Zašto građani zapadne Evrope podržavaju suludu politiku NATO širenja na istok koja i njih, preko velikog rasta troškova života, već udara po glavi? Kakvo je to srljanje u rat koji može postati i atomski? Ako se geostrategija ostavi po strani, ukrajinski rat je samo povod i izgovor da pritajena rusofobija nekontrolisano eksplodira. Kakva je to mržnja koja zamagljuje pogled i potiskuje čak i instinkt samoodržanja?

Ta mržnja je sebi dala privid humanizma i sakrila se iza maske samilosti prema Ukrajincima ... osim onih s istoka Ukrajine. Zapadna humanost (koja jeste iskrena u nekim delovima društva) ima jasne granice i nju usmeravaju mediji. Nad sudbinom Ukrajine suze rone i oni koje je iskreno i od srca bilo baš briga za stradanje Iračana, Libijaca, Sirijaca, kao što ih je danas baš briga za pakao Jemena. Oni koji danas u ime humanizma iskreno saučestvuju u tragediji ukrajinskih izbeglica i njihove dece, sutra će maltretirati Ruse i rusku decu kada ih prepoznaju u svojoj sredini. Možda je rusofobija najsnažnija u najobrazovanijim delovima zapadnih društava kojima ne smetaju ni patološki izlivi rusofobije vezani za rusku kulturu niti ponižavanja njenih delatnika. Da li smo na putu da i ruska kultura bude obrisana iz evropske kulture pa možda i zabranjena?

Da li je u ovoj tragičnoj priči Rusija nevina? Ne, ali njena krivica je na drugoj strani - na strani nekompetentnosti, na strani kašnjenja i neodlučnosti. Rusija nije bila u stanju da mekom silom kontroliše procese u Ukrajini, niti da iskoristi prednost ruskog jezika, istorijskih, porodičnih ili ekonomskih veza. Korumpirana Rusija, Rusija ogromnih imovinskih nejednakosti nije ni mogla sebe da ponudi kao privlačan alternativni društveni model. Nema rusofilije koja može ili sme da prenebregne ove tužne činjenice.

Još veća, fatalna greška je što je Rusija svojom mlitavom i neodlučnom spoljnom politikom uporno slala pogrešne, defetističke signale. Ona nije učinila gotovo ništa da svet sazna o višedecenijskom ponižavanju ruskih manjina na Baltiku ili u Ukrajini, niti je učinila išta ozbiljnije da ih zaštiti. Rusija je mlako reagovala i na neprekidno jačanje nacističkih pokreta u svom susedstvu iako su Rusi i Rusija bili glavna meta tog ludila. Ona je dopustila da procesi u Ukrajini odu predaleko, a da crvene linije nije jasno postavila mnogo, mnogo ranije. Rusiju zato niko nije ozbiljno shvatao sve do pre neki dan, pa otuda i ovaj veliki, globalni šok.

Tek danas, s ogromnim zakašnjenjem i po prvi put u poslednjih nekoliko decenija Rusiju počinju da shvataju ozbiljno. Cena kašnjenja je visoka, mnogo viša nego što je morala da bude, rizici su ogromni a ishod je neizvestan. Izvesno je samo stradanje ukrajinskih građana i pogibelj vojnika na obe strane. Još crnje i bojim se još izvesnije je da neke mračne sile svet guraju u haos i da je haos cilj.