NATO je gajio i odgajio rezolutnost Kijeva da nikad nigde ni u čemu ne pristaje na stvarne kompromise, a sad se povukao i ostavio ga na cedilu. Da nije tako, zašto bi se prošlog petka ukrajinski predsednik Zelenski izvikao na NATO? S kojim pravom on besni na tu modernu simahiju, ako ne s pravom prevarenog?

Vreme obračuna sa malodušnima, hladnokrvnima i popustljivima na evropskim kulturnim prostorima stiglo je munjevitom brzinom. Već na sam dan ruskog napada na Ukrajinu, 24. februara, u medijima nemačkog govornog područja počele su prozivke ruskih umetnika globalnih karijera „da se jasno odrede".

Ana Netrebko i Valerij Gergijev su vrh Putinovog ledenog brega „kolaboratera-kulturnjaka" svih nacija, koji se locira, premerava kao Figaro svoju sobicu, i razbija u totalnom moralnom pritisku. Svaki „da, ali" glas slavodobitno se gura iz javnog diskursa. „Jedan manje", glasi kulturna politika Evrope ovog trenutka.

Izdajice da-ali tipa su oni koji kažu „da, ja sam protiv ruskog napada na Ukrajinu, ali...". Ono što sledi, taj argumentacioni „ali" varira niz da bi uglavnom završio na istom. Da je od 2014-2015, plači zemljo evropska, bilo nebrojeno prilika da se rat izbegne. Da je Moskva kriva za civilne žrtve u Ukrajini, ali da je NATO, vođen anglosaksonskim interesima s obe strane Atlantika vrlo svesno dražio Rusiju nadajući se ovakvom ishodu. Da je NATO testirao Rusiju, a sad Rusija testira NATO. Da su evropski glasovi kako „Ukrajina nema cenu" vrlo neodgovorni, jer je „cena" Ukrajine u tom kontekstu propast Evrope na više planova. Da su Rusi dobri prijatelji i opasni neprijatelji, pa ako ta fina distinkcija izmiče Amerikancima, evropske nacije je vrlo dobro razumeju. 

Da, ja sam protiv ruskog napada na Ukrajinu, ali... Kijev svesno odbija dogovor s Moskvom, produžavajući patnju civila, nadajući se da bi NATO ipak prelomio, kao što već jeste jednom, u slučaju Srbije 1999.

Kijev na cedilu

NATO je gajio i odgajio rezolutnost Kijeva da nikad nigde ni u čemu ne pristaje na stvarne kompromise, a sad se povukao i ostavio ga na cedilu. Da nije tako, zašto bi se prošlog petka ukrajinski predsednik Zelenski izvikao na NATO? S kojim pravom on besni na tu modernu simahiju, ako ne s pravom prevarenog?

Da li je NATO možda ukrajinska teritorijalna odbrana? Jeste? Nije? Nema toga što ne mogu da podnesem ako se kaže jasno. Samo bez „ali", u ovom slučaju. Ana Netrebko ima pravo na „ali", NATO ne.

Skoro svaki dan vrh NATO saveza daje službene izjave da neće ući u rat s Moskvom. Koliko vrede takve garancije? Dvadeset i četiri sata, kad ih treba stalno ponavljati?

I kakva je to taktika ukrajinskog vođstva, nadati se Trećem svetskom ratu kao načinu za zaustavljanje regionalnog rata! Ili je to naprotiv samo lukava strategija za zaustavljanje klimatske propasti planete Zemlje? Izbriše se ljudska rasa, u vremenu poluraspada od nekoliko kvadriliona godina priroda se oporavi, preostali primerci homo sapiensa izmile iz pećina s ikonom Grete Tunberg, i eto nas na novom početku. Dr. Strangelove reloaded. 

Možda nas ukrajinski konundrum sve spasava, a ne uništava. Možda je zaista vreme da se razmisli i o toj optimističkoj opciji. Go on, Stoltenberg, just proceed!

Pozitivne strane dobrog poraza se neopravdano zanemaruju

Izvinjavam se herojima i herojskim duhovima u njihovom uzletu ka zvezdama, ali ja sam trezveni pacifista-praktičar. Ne samo na ukrajinski račun. Da sam kojim slučajem bila u srpskoj delegaciji u Rambujeu, imala neku moć, prihvatila bih Aneks B bez replike. Ne bi bio potreban nikakav orakel da mi kaže šta se u protivnom sprema, bombardovanje i odsecanje Kosova.

Da sam bila nešto u vođstvu hrvatskih Srba sredinom devedesetih, potpisala bih plan Z-4 u sekundi, jer bih znala šta u protivnom dolazi, integracija Krajine silom u hrvatsku državu. Nikad ne bih '91. poslala tenkove na Hrvatsku. Da sam bila šef policije na Novom Beogradu ispisala bih mandatne kazne svima koji su bacali cveće na tenkove.

Jurodiva nisam. Verovatno bih sela za sto sa Tuđmanom i delila Jugoslaviju, s tim da bih se dogovorenog i držala. Šta drugo radi NATO sve ove godine nego deli svet? Šta radi Putin ovog trenutka, nego upravo to, s tim da on ima na umu mnogo manji svet od onog na koji je NATO bacio oko.

Kada sam 1997. za hrvatski „Feral Tribune" radila intervju s Hansom Magnusom Encensbergerom, dobar deo razgovora se vrteo oko benefita ratnog poraza. Nemačko ekonomsko čudo je produkt poraza iz 1945. Shodno tome, obrazlagao je Encensberger, Srbija, koja je izgubila u ratovima devedesetih (OK, malo je gledao u budućnost) razvijaće se ekonomski brže i bolje od Hrvatske, koja je pobedila u tom ratu. Pobede ulenjuju, porazi bistre um, bio je njegov argument.

Nadam se da Srbija neće protraćiti, neće olako proigrati benefite tog poraza. Vremena su teška, vojske se opet okupljaju, tuđe vojske, velike i moćne, ne zanimaju ih finese, neutralitet i da-ali-klubovi. 

Revenge! About! Seek! Burn! Fire! Kill! Slay! Let not a traitor live!
(Šekspir, Julije Cezar, 3.2)

Valerij Gergijev je izbačen iz Minhenske filharmonije gde je bio šef dirigent. Izbačen je kao gost dirigent iz Milanske skale, Njujorške filharmonije, hamburške Elben filharmonije.

Operska pevačica Ana Netrepko je sama pošla za njim, odnosno ne toliko pošla koliko požurila da predupredi izbacivanje. Čak i tako, nakon što je objavila da se do daljeg povlači, njujorška Metropoliten opera je na četiri strane sveta obznanila da je neće angažovati ni kad sve ovo završi.

Netrepko je pre toga na instagramu objavila kako ona voli Rusiju, ali da ima i drage prijatelje u Ukrajini, da je to sve njoj jako teško, ali da umetnicima treba dopustiti da rade u politički neutralnom prostoru. Nije pomoglo.

Fina, na klasičnoj muzici i emociji opera obrazovana komentatorka lista Di Prese, 1. marta piše: „Netrepko i Gergijev su Putinovi korisni idioti."

Fine, obrazovane, umetnički naklonjene duše prozivaju po medijima operske kuće koje se nisu osvetlile u komplementarnim bojama ukrajinske zastave, muzeje koji su čitava četiri dana oklevali da učine to isto, da prilagode logo, da izdaju saopštenja strašna kao vojske pod zastavama.

Prozivaju se bivši evropski političari koji sede u upravnim odborima Rosnjefta, Gasproma, Ruske državne železnice. Neki, kao bivši austrijski kancelari Kern i Šisel, demonstrativno daju ostavke, kao da je taj tip dravnokapitalističkih sinekura ikad po sebi bio moralniji nego što je postao sad kad je Putin napao Ukrajinu.

Obnavljaju se herojski narativi, briše se „postherojsko vreme" kao dekadentna mrlja na ratničkoj istoriji evropskih nacija. U feljtonu pod nazivom „Slava herojima? Da, zato što im sleduje" Di Prese se 1. marta zahvaljuje Ukrajincima što nama, Evropljanima, pomažu da se setimo benefita herojske smrti.

Slava herojima? Da, ali. Na tom je talasu Atina ušla u rat sa Spartom 431. pre Hrista i izgubila ga četvrt veka kasnije. Treba li reći da je to bio kraj atinske demokratije, kraj njenog prosperiteta?

„Bez politike krvi, znoja i suza EU neće moći da postane sila kakva bi želela da bude" piše poznati austrijski komentator u Di Preseu 4. marta. Zašto „krv, znoj i suze" mi postherojski čujemo kao „visoka inflacija, nazadovanje privrede i smrzavanje"? Nije li baš dobar život učinio EU silom? A i logički tu nešto nije u redu, jer sa doslednom politikom krvi, znoja i suza, EU samo može postati onaj tip sile kakva je Rusija. Ili kakva je Amerika na putu da postane. Zašto evropski novinari trče da se bace na mač siromaštva?   

Velika smrt donosi veliku slavu, pisao je Heraklit. Njega lično su pojeli gladni psi na ulicama Efesa. 

„We will be satisfied! Let us be satisfied!"
(Šekspir, Julije Cezar, 3.1, o homogenizaciji mase)

Može biti da ja tako pišem jer ne volim Ukrajince. Tu ima nešto. Ali Ruse isto tako ne volim, osim Bulgakova, a on je bio napola Ukrajinac. Nemce sigurno ne volim, iako je bio jedan period, tamo negde oko 2012, kad su me činili vrlo ponosnom. Dovoljno je bilo da neko spomene kako je Niče tonuo u ludilo u ledenoj i mračnoj sobi u Bazelu, Schützengraben 45, da se rastužim nad velikom i tragičnom suudbinom nemačke nacije. Usput i da okrivim švajcarske kalviniste jer su uneli hladnoću u srce Evrope.

Austrijski duh mi je jako blizak, jer to je izrazito šarmantan i duhoviti duh, ali ne bih rekla da sam ikad bila iskreno zaljubljena u njega. Nisam sigurna ni koliko volim Srbe, jer ni za trenutak ne žele da se vide očima drugih, ali Slobodana Selenića volim od prve do poslednje knjige jer ispravlja tu falinku.

Ne volim Engleze nikako, iako volim Šekspira. Kad god dođem do mesta gde je Magbet ubio san, spremna sam da podnosim vlastite nesanice bez roptanja. Ne volim Amerikance, jer su oteli stari Rim i od njega napravili blueprint za krvavi univerzalni diznilend. Ne volim ih jer su oteli i Periklov govor palim Atinjanima u ratu sa Spartom 431. pre Hrista i od tog ranoantičkog propagandnog komada skrojili modernu glorofikaciju velike smrti. Istovremeno se kunem u Džona Apdajka, čikaške arhitekte, Džeksona Poloka i Marka Rotka (ups, Rus!).

O Kinezima neću ni da govorim. O tome kakvi su Japanci napisala sam manuskript za koji nemam izdavača.

Da citiram Betovena, ako sam nekog zaboravila da uvredim, izvinjavam se.

Srce kao autobus 

Ay, that's the rub, govorio je Hamlet kad je mešao san i smrt.

Aj, u tome je nevolja, da srce nije autobus. Ko god kaže da voli nacije kolektivno, živi u iluziji. Svako ko kaže da voli Ruse, laže da u njegovu/njenu ljubav staje 150 miliona ljudi. Neki iz tog broja su statistički gledano ubice, lopovi, na druge načine agresivni ljudi, destruktivne osobe, opasni ideolozi, kulturni izolacionisti, religiozni fanatici. Isto važi i za Ukrajince.

Ko može da kaže da u njegovo/njeno srce u ljubavi stane 330 miliona Amerikanaca? Svi u totalu, uključujući i one predstavnike te velike nacije, koji besramno šetaju NATO po Evropi, guraju ga do poslednjih metara pred ruske granice, zanemarujući, šta više nadajući se, da će Moskva izgubiti nerve i jurnuti u osvetu?

Raspad Sovjetskog Saveza, koja ironija! Nije najveća tragedija dvadesetog veka, to ne, ali da je to bio ruski poklon Zapadu, u miru ispružena ruka jedne imperijalne i opasne nacije koja se umorila samovanja, kakvo je to samo grandiozno bacanje dobrog istorijskog momenta bilo! Kakvo rasipanje benevolentnih istorijskih epizoda kojih čovečanstvo ima tako malo.

U svim tim narodima, spomenutim ili ne, postoje međutim živi ljudi koje jako volim. Ali o tome se i radi u ovom, kao i svim prethodnim ratovima od devedesetih naovamo, da je pojedinac isteran iz minimuma individualne slobode.

Čak i bez rata koji individue bez ostatka pretvara u kolektive, svako bi trebalo da se pita, koliko stvarnih ljudi on/ona uopšte može da voli? Ne nacije, ne velike grupe zgurane u tesne simboličke korsete, već koliko konkretnih ljudi? Osobe s imenom i prezimenom, koje bilo rođenjem ili izborom istina pripadaju nekoj naciji, drugačije ne bi mogli do pasoša, ali se za ljubav kvalifikuju po drugim kriterijumima - po prijateljstvu, interesu, sudbini, duhovnosti, profesiji, ciljevima?

Odgovor: Ljudi su u stanju da vole vrlo ograničeni broj drugih ljudi. Na romantičnu ljubav se ovde ne misli. Misli se na onu emociju koja ovih dana slepo i euforično homogenizuje evropske javnosti u ljubavi prema Ukrajincima in toto, i to tako radikalno, da onaj ko se ne uhvati u to kolo ljubavi još jedino oseća sram i mržnju na vlastitoj koži.

Sigurno, velika ljubav se podiže prema onim ljudima koji se vide u televizijskim vestima kako beže iz srušenih domova, dok okolo eksplodiraju bombe. Ali, veliko ali, i to funkcioniše samo po probranom kolektivnom uzorku. Njihova nacija mora biti ispravna, inače se srca gledalaca zatvaraju.

Sećam se kad je Slavenka Drakulić pisala za Süddeutsche Zeitung osuđujući Srbe jer su se u masi zbijali na svojim mostovima, u Beogradu, Novom Sadu i drugde, zato što tako „štite Miloševića". Nešto po Okamu jednostavnije, da ljudi naprosto štite svoje mostove, nije joj padalo na pamet. Da štite pravo na civilizovani život, nije joj padalo na pamet. Da bi neki od tih koji su iz očajanja stajali na mostu možda udavili Miloševića u kašiki vode, nije joj padalo na pamet.

Neke nacije jednostavno nemaju pravo da brane svoje mostove, a da ih se ne optuži za političku podršku lošim vlastima.

Ruska toljaga reciprociteta

Sad smo u Ukrajini. Znajući više puta izrečene pretnje ruskih vlasti od sankcija 2014. da će striktno voditi računa o reciprocitetu do poslednjeg detalja, vrlo je verovatno da će i ukrajinski mostovi doći na red. Kijevsku televiziju su već raketirali i izravnali balans, usput bili milostiviji jer su ubili samo četvrtinu od onoga što je ubio NATO 1999. kad je raketirao RTS.

Kad se Ukrajinci okupe na mostovima, hoće li se evropske javnosti uopšte setiti srpskih mostova, ili će se jednoglasno pitati „šta to Putin hoće"? Hoće li Evropljani potajno želeti da Rusi bace bombu na ukrajinske mostove pod živim ukrajinskim štitovima i tako konačno dokažu da su se kao nacija ispisali iz ljudskog roda? Ako se rat bude vukao, nije isključeno da bi im Rusi mogli učiniti tu uslugu.

Ili će evropske javnosti, kao i u slučaju 1999. sa Srbima, misliti da krivica leži na Ukrajincima koji su spremni da tonu sa svojim mostovima?

Kako god se posmatra ovaj rat, ovaj napad Rusije na Ukrajinu, ako nekome nedostaje jasnoća,  dolazi se do toga da je sve pitanje toga ko koju naciju voli. S druge strane, jasno je da se nacije ne mogu voleti kao velike grupe. Interesantno, mogu se mrzeti in toto

Shodno tome, generalna ljubav prema Ukrajincima koja se razliva ovih dana po evropskim javnostima je lažna ljubav, antropološki programirana empatija homo sapiensa prema vlastitoj vrsti. Ali bi mržnja prema Rusima mogla biti iskrena.

Kakav nemar Evropljana da primete kako je Rusija ranih devedesetih svesno, na samoj sebi, primenila teoriju o pozitivnim stranama dobrog poraza. I kako su je dočekali?

Istorijski gledano, dovoljno je trepnuti da se propusti period mira. News flash, civilizacija je upravo trepnula.

Gde je istok, pita Decijus, jedan u grupi zaverenika koji pripremaju Cezarovo ubistvo. Ne tamo gde gledaš, odgovara mu brother-in-arms Kaska. Zbunjeni Decijus pita „Da ali, nije li istok tamo gde sviće dan...?".

Na to će Kaska suborcu iz „da, ali" kluba: Here, as I point my sword, the sun arises - „Tamo gde je uperen moj mač, tamo izlazi sunce." (Šekspir, Julije Cezar, 2.1).

Gde god se pogleda po Evropi, svuda mačevi čekaju novi dan.