Subota 26. februar će sasvim sigurno biti izučavana u nemačkoj istoriografiji kao dan kada je kancelar Olaf Šolc učinio istorijski preokret u višedecenijskoj nemačkoj politici. Ulazak ruske vojske u Ukrajinu naterao je Olafa Šolca da u jednom danu za 180 stepeni promeni višedecenijsku nemačku spoljnu, bezbednosnu i energetsku politiku. Ideja da Nemci šalju oružje koje bi moglo da ubija Ruse bila je nezamisliva u Nemačkoj samo pre nekoliko nedelja.

Samo koji sat pošto je 21. februara završio telefonski razgovor sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, iz Moskve je stigao snimak kako ruski predsednik Vladimir Putin priznaje ukrajinsku Donjecku i Luganjsku oblast kao nezavisne države. To je šokiralo zvanični Berlin, a posramljeni kancelar, koji je ostao kratkih diplomatskih rukava, bio je prinuđen na potez koji će mu vratiti kredibilitet.

Međutim, to što je sutradan Šolc uzvratio zaustavljajući proces davanja sertifikata za rad gasovoda Severnog toka 2 činilo se revolucionarnim i ubojitim tek nepuna dva dana. U novinskim i TV komentarima, kao i na društvenim mreama, njegov potez je hvaljen kao hrabar, državnički i odlučan, naročito uzimajući u obzir da samo nedelju dana ranije prilikom susreta sa američkim predsednikom on nije hteo ni da izgovori reč gasovod, a kamoli da „potopi" Severni tok 2.

Istini za volju, u prvi mah Šolcov potez nije bio potpuno potapanje ovog već završenog projekta vrednog 10 milijardi evra već više kupovanje vremena. Odlaganjem puštanja novog gasovoda u rad do otprilike sledeće zime, Nemačka ne bi ništa izgubila, jer i dalje dobija ruski gas preko gasovoda Severni tok 1 i Jamal.

I možda bi ovaj marketinško-politički trik Šolcu na neko vreme obezbedio kredibilitet pouzdanog zapadnog saveznika na domaćem i međunarodnom terenu i bez menjanja tradicionalne politike socijaldemokrata, ali mu je Putin ponovo zamrsio konce. Odluka da napadne Ukrajinu učiniće zaustavljanje Severnog toka 2 samo malim kamenčićem u lavini sankcija koje će Zapad, pa i sama Nemačka, uvode Ruskoj Federaciji. Lavini u kojoj se naopačke okrenula i spoljna, bezbednosna pa delom i energetska politika Nemačke.

Politički zemljotres u Berlinu

Kada su ruske rakete počele da padaju po aerodromima, vojnim i civilnim postrojenjima širom Ukrajine a ne samo u Donbasu, u nemačkoj ali i celokupnoj zapadnoj javnosti kao da je eksplodirala bomba očekivanja i pritisaka na Nemačku da učini nešto. Bilo ih je i pre toga, naročito kada je Nemačka najavila da će Ukrajini, kao pomoć, poslati poljsku bolnicu i 5.000 šlemova.

Ali, kada je ruska invazija na Ukrajinu počela, počela je medijsko-diplomatska invazija na nemačku vladu, ne samo po pitanju kupovine ruskog gasa, već i po pitanju naoružanja.

Dok je američki pritisak uglavnom bio van domašaja javnosti, Poljska i baltičke i skandinavske zemlje su javno insistirale da Nemačka prekine da se snabdeva gasom iz Rusije, a da Ukrajini pošalje oružje. Kako su govorili, da prestane da bude „nepouzdani saveznik" u NATO-u.

I nemački političari su najednom promenili retoriku. Pa je tako šef poslaničke grupe socijaldemokrata u Bundestagu Rolf Micenih, poznat po jakim proruskim stavovima, počeo da govori da je „ruski predsednik ratni zločinac" te da će „platiti visoku cenu za ovo". I doskorašnja demohrišćanska ministarka odbrane i bliska saradnica Angele Merkel, Anegret Kramp-Karenbauer je saopštila da je besna „što smo napravili istorijski promašaj".

„Nakon Gruzije, Krima i Donbasa, ništa nismo pripremili što bi zaista odvratilo Putina", istakla je ona, požalivši se da su nemački političari „zaboravili na lekcije (bivših kancelara) Šmita i Kola da pregovori uvek imaju prednost, ali morate da budete vojno dovoljno jaki tako da nepregovaranje ne bude opcija za drugu stranu".

Čak se i prvi čovek nemačke vojske, general-pukovnik Alfons Mais, na društvenoj mreži Linkedin emotivno požalio na nedovoljnu pripremljenost nemačke vojske za akciju kao i to da „smo svi (u NATO-u) videli da šta dolazi" ali „nismo bili u stanju da izvedemo zaključke iz aneksije Krima".

Pritisak na nemačku vladu je bio toliki da se u pojedinim političkim krugovima u Berlinu ovih dana sa dozom crnog humora govorilo da je „došlo poslednje vreme kada ceo svet od nas Nemaca očekuje da se teško naoružamo, promarširamo kroz Poljsku i ako je potrebno ratujemo sa Rusima".

Upravo nacistička prošlost je razlog zašto Nemci već decenijama stidljivo ulažu u svoje vojne kapacitete i drže se politike da oružje proizvedeno u Nemačkoj ne izvoze u konfliktne zone.

„Putinov rat", kako ga naziva Šolc, ne samo da je pokrenuo tektonske ploče nemačke spoljne, bezbednosne i odbrambene politike već ih je naglavačke okrenuo.

Kraj jedne epohe za Nemce

Subota 26. februar će sasvim sigurno biti izučavana u nemačkoj istoriografiji kao dan kada je kancelar Olaf Šolc učinio istorijski preokret u višedecenijskoj nemačkoj politici, što je dan kasnije i saopštio parlamentarcima na specijalnog sednici Bundestaga.

Od tada javnošću neprekidno odjekuje jedna reč - „Zeitenwende", koja znači prekretnicu, to jest kraj jedne epohe ili početak nove ere.

Čak i Šolc u svojim istupima insistira na ovom terminu jer samo tako može da objasni odluku da pristane da se dobar deo ruskih banaka isključi iz SWIFT sistema, finansijske žile kucavice sveta. Samo tako može da se objasni odluka da pristane da Estonci, Holanđani i još drugi Evropljani isporučuju Ukrajini haubice, protivtenkovske rakete i ostalo naoružanje proizvedeno u Nemačkoj. Samo tako može da se objasni odluka Nemačke da Ukrajini direktno isporuči 1.000 antitenkovskih raketa i 500 protivavionskih raketa, uz onih već čuvenih 5.000 šlemova koji su služili za podsmeh. Samo tako može da se objasni odluka da se momentalno u modernizaciju nemačke vojske upumpa dodatnih 100 milijardi evra i potrošnja na odbranu uveća na više od dva odsto bruto društvenog proizvoda.

Rakete su promptno već isporučene Kijevu i to neće dati dramatičnu prednost Ukrajincima na frontu, ali za Nemačku to revolucionarna promena, koju je podržala čak i krajnja levica u Bundestagu.

„Ovo je jedna od najvećih promena u nemačkoj spoljnoj politici od 1945. godine", ističe politikolog Marsel Dirzus sa Instituta za bezbednosnu politiku Univerziteta u Kilu. „Olaf Šolc nije samo jednim govorom završio sa decenijama dugim pozicijama sopstvene stranke, već je sa sobom u to poveo i celu javnost. Ono čemu sada svedočimo je revolucionarno".

Samo dva i po meseca od izbora za novog kancelara, Šolc je doživeo svoj „Fukušima-momenat". Baš kao što je razorni cunami u Japanu naterao Angelu Merkel da pogazi svoju politiku i odluči da ugasi nemačke nuklearne elektrane, tako je i ulazak ruske vojske u Ukrajinu naterao socijaldemokratskog kancelara da u jednom danu za 180 stepeni promeni višedecenijsku nemačku spoljnu, bezbednosnu i energetsku politiku.

Ideja da Nemci šalju oružje koje bi moglo da ubija Ruse bila je nezamisliva u Nemačkoj samo pre nekoliko nedelja.

Za izdavača konzervativnog „Frankfurter algemajne cajtunga" Bertolda Kolera, Šolc je ovim najavio korenitu promenu u nemačkoj politici „koja nije viđena od ujedinjenja dve Nemačke". Za jednog od urednika liberalnog „Špigela" ovo je „preokret nemačke politike od punih 180 stepeni" te da su time „bačene godine izvesnosti".

S pancirom i šlemom, utabanom stazom Joške Fišera

Medijska podrška ovom kraju jedne epohe, kao i izveštavanje sa ratišta u Ukrajini, očigledno su uticali i na promene u nemačkom javnom mnenju, koje tradicionalno nije bilo za veća izdvajanja za odbranu niti za zaoštravanje odnosa sa Rusijom.

Rezultati anketa, koju je za kanal NTV uradila agencija Forza, ukazuju da čak 78 odsto Nemaca smatra ispravnim da se Ukrajini pošalju rakete, a za modernizaciju nemačke vojske uloži dodatnih 100 milijardi evra, dok tek 16 odsto ispitanika smatra da to nije ispravno.

Koliko je to prekretnica svedoči podatak da je pre samo mesec dana 73 odsto Nemaca bilo protiv naoružavanja Ukrajine, a tek 20 odsto za.

Nemci su se, bez sumnje, „probudili u drugačijem svetu", kako je to definisala šefica nemačke diplomatije Analena Berbok, koja je proprilično doprinela ovoj prekretnici, iako je time pogazila svoja prethodna protivljenja da se Ukrajina naoružava, ističući da je „restriktivna politika izvoza oružja zasnovana na nemačkoj istoriji".

Ova ideološka naslednica politike Joške Fišera je zapravo krenula utabanom stazom nekašanjeg šefa nemačke diplomatije, koji je ovu nekada antiratnu stranku naterao da kao deo vlade Gerharda Šredera prihvati NATO bombardovanje SR Jugoslavije i suštinski se odrekne svog izvornog antiratnog identiteta. Čak i nemački mediji ovaj zaokret porede sa onim pred bombardovanje Jugoslavije 1999.

Baš poput svog kolege iz Zelenih, vicekancelara i ministra ekonomije Roberta Habeka, ni Berbokova nije propustila da prošlog meseca pre ruskog rata pod pancirom i šlemom obiđe liniju fronta u Donbasu. Doduše, ona tada još nije zagovarala naoružavanje Ukrajine, što je Habek prošle godine kao opozicioni političar činio, izazvavši pravu lavinu kritika u Berlinu.

Sada tih kritika gotovo da nema, već se zahtevi za prekidanje veza između Nemačke i Rusije samo uvećavaju.

Koliko će sve to Nemce da košta

I dok naoružavanje Ukrajine više nije tabu-tema, nije mali broj onih koji se pitaju koliko će ovo duboko prekidanja veza između Berlina i Moskve koštati Nemce. Podaci nemačkog Saveznog zavoda za statistiku ukazuju da je u 2020. Rusija bila tek 15. spoljnotrgovinski partner Nemačke, a da je izvoz u Rusiju činio tek 2 odsto ukupnog izvoza nemačke ekonomije.

I dok Nemci uglavnom u Rusiju plasiraju mašine i opremu ili direktne investicije u proizvodnju na ruskom tlu, iz Rusije skoro isključivo uvoze gas, naftu, ugalj i obojene metale. Nije tajna da Nemačka više od polovine svojih potreba za gasom namiruje iz ruskih izvora. Pretprošle godine iz Rusije je uvezla 56,3 milijardi kubnih metara gasa, dok joj je iz Norveške stiglo 31,2 milijarde a iz Holandije 13 milijardi kubnih metara, pri čemu potonje dve zemlje ne mogu Nemcima da nadomeste eventualni izostanak ruskog snabdevanja.

Zbog toga su suludi maksimalistički zahtevi, koji se čuju čak i iz redova vladajućih Zelenih, da Nemačka u potpunosti prestane da kupuje gas od Rusa. Za šefa nemačkog energetskog giganta EON Leonharda Birnbauma nema dileme, pa kaže: „Nama je potreban ruski gas i tačka." Naprosto, polovina nemačkih domaćinstava koristi gas za dobijanje tople vode i grejanja i ne mogu preko noći da svoje gasne kotlove prebace na električnu energiju, čak i kada bi se zanemarila činjenica da Nemci plaćaju najskuplje struju u Evropi.

Nijedan kancelar neće to uraditi, a to što vicekancelar Habek tvrdi da bi Nemačka vrlo brzo mogla da promeni paletu energetskih izvora, stručnjaci ocenjuju kao nerealno.

Ono što je sasvim izvesno je da će nemački građani i kompanije platiti najskuplji ceh rusko-ukrajinskog rata. To se vidi i po tome što taj ceh je njima bio najveći i do sada. Minulih osam godina sankcija protiv Rusije koštale su SAD tek oko 300 miliona evra, a Nemačku oko 23 milijarde evra i to ne računajući propušteni profit nemačkih firmi na ruskom tržištu.

Spoljnopolitičkim zaokretom Nemcima će se samo povećati ekonomski ceh, a sa geopolitičke strane odvojiće ih od Rusije i vratiti u čvrsti bezbednosni zagrljaj Amerikanaca.

Učvršćivanje Amerikanaca u Evropi

Putinov napad na Ukrajinu je zapravo naterao Nemce na odvajanje od Rusije, koje je javno i na nediplomatski način najčešće isticao bivši predsednik SAD Donald Tramp.

Istini za volju, američki zahtevi po pitanju većeg ulaganja u odbranu i smanjenja nemačke zavisnosti od ruskog gasa imao je i Barak Obama, ali on nikada Angelu Merkel nije javno ponižavao ovim zahtevima ili čak pretnjom sankcijama.

Naprosto za Vašington je bilo nepravedno da Nemačka proteklih decenija izrasta u industrijsku silu, srčući ruski gas i prodavajući tehnologiju Kinezima, dok se istovremeno oslanja na američki bezbednosni kišobran. Ovaj model koji je Nemačka proteklih decenija dobro iskoristila počeo je da dobija naprsline još pre nekoliko godina, a ratom u Ukrajini se i poprilično urušio.

Rezultat svega ovoga biće učvršćivanje američkih pozicija u Evropi, a pre svega u Nemačkoj. i to ne samo političkih, već i vojnih.

Štaviše, to učvršćivanje je još krajem prošle godine počelo da se dešava i prema pojedinim procenama, upravo ono je razlog za ruski napad na Ukrajinu. Naime, američki i britanski mediji koji se bave vojnim pitanjima izvestili su da su prošle jeseni i Amerikanci, nakon Rusa i Kineza, uspeli da naprave prodor u razvoju hipersonične raketne tehnologije. Štaviše, informacija sa pojedinih američkih portala da su mobilni lanseri naoružani ovim hipersoničnim raketama dalekog dometa, pod imenom „Tamni orao", početkom novembra prošle godine prebačeni u američku vojnu bazu Majnc-Kaštel u nemačkom gradu Visbadenu ostala je u potpunosti neispraćena u nemačkim medijima.

Istovremeno, američka vojska je ponovo u Visbadenu aktivirala 56. artiljerijsku komandu, koja je u vreme Hladnog rata kontrolisala nuklearne rakete srednjeg dometa, a rasformirana je 1991. godine kada su se SAD i Rusija postigle Sporazum o ukidanju raketa srednjeg dometa, koje bi mogle da nose nuklearno oružje.

Lokalni mediji ali i zvaničnici u Visbadenu su pokušali da saznaju od Amerikanaca da li su „Tamni orlovi" sleteli baš u ovaj grad na zapadu Nemačke, ali odgovor je bio da „za razliku od Hladnog rata, ova jedinica nije raketna komanda", te da ne postoji plan za stacioniranje sistema naoružanja u Majnc-Kaštelu.

Nemački mediji se više uopšte nisu interesovali za ovu temu, iako je upadljiva podudarnost da je pomeranje ruskih trupa ka ukrajinskoj granici počelo upravo 10. novembra, dan pošto pojedini američki portali i britanski tabloidi izveštavaju o dopremanju američkih hipersoničniih raketa u Nemačku.