Gotovo svakog januara krene medijska sezona lova na Republiku Srpsku. Zbog ratnih zločina počinjenih od strane Srba, uključujići i najveći zločin u čitavom ratu, onaj srebrenički, samo Hag je podelio preko hiljadu godina robije, Srbi su bili izloženi bombardovanju, ekonomskoj izolaciji i gubitku ugleda. Čak i ako ostavimo po strani to što neki drugi za svoja nedela nisu kažnjeni, čitajući strane tekstove o Republici Srpskoj stiče se utisak kao da neko misli da je svaka kazna premala i da treba opet kažnjavati... Boravak u Banjaluci 9. januara ove godine bio je iskustvo paralelnih realnosti. Gledao sam, pre svega, zemlju i ljude koji ne odgovaraju onome što se o njima piše.

Dok sam šetao pored Banskog dvora u Banjaluci, pažnju mi je privukao šal crveno-plavih nijansi koji su prodavali promrzli ulični trgovci. Moja najbolja prijateljica, Banjalučanka i domaćin kakvog samo Bosna može da ima, brže bolje se potrudila da mi ga pokloni. Oko mog vrata se našlo obeležje fudbalskog kluba Borac. Pisanim ćiriličnim slovima na šalu stoji: „Borac 1926 - velikan iz Platonove".

Pokušavajući da sumiram utiske sa proslave tridesetogodišnjice osnivanja Republike Srpske pomislio sam kako je simbolično da, eto, baš Platon ima ulicu u Banjaluci. Palo mi je na pamet da bi političari u Bosni i Hercegovini mogli da se podsete da je baš on kreirao dijalog kao filozofski žanr.

Međutim, uskoro sam shvatio da ulicu u Banjaluci nema Platon, čuveni antički filozof, već Platon Jovanović. Kao i ja, bio je Beograđanin. Mene je u Banjaluku odvelo jedno prijateljstvo, a njega episkopski čin. Kao episkopa banjalučkog 1941. godine ubile su ga ustaše. U Bosni nikada nije onako kako ste zamislili. Naziv ulice, koji sam želeo da iskoristim da kažem nešto o značaju budućnosti, vratio me je na značaj prošlosti.

Paralelne realnosti

Moje interesovanje za Bosnu i Hercegovinu krenulo je kroz njenu prošlost. Ne bi bilo pogrešno reći da ja mnogo bolje poznajem onu Bosnu od pre nekih sto godina, onu kojom su koračali Franc Ferdinand i Gavrilo Princip, nego ovu danas. Ali eto, kao i pre jednog veka i danas se u Bosni i Hercegovini može doneti ili odbaciti zakon, bez ikakve parlamentarne procedure.

Mnogo je vode proteklo hladnim bosanskohercegovačkim rekama ali su neke stvari baš kao nekada. Mogu da kažem da savremenu Bosnu poznajem toliko da znam da je zapetljanija od Gordijevog čvora. Ko kaže da je potpuno razume, taj ili je Bog analitike ili je šarlatan. 

U Banjaluci 9. januara nije bilo dileme ko je centralna figura proslave. To je onaj političar koji je počeo uz veliku podršku i poverenje SAD, a danas je pod sankcijama Vašingtona. Gospodin Milorad Dodik, srpski član Predsjedništva Bosne i Hercegovine, u radu Predsjedništva učestvuje taman toliko da rada ne bude. Na proslavi, nedaleko od Dodika stajao je Filip Karađorđević. Kada jedan Karađorđević uzvikuje „živela Republika", to je samo poslednji sloj u svoj ispreletenosti naše savremenosti.

Boravak u Banjaluci 9. januara bio je iskustvo paralelnih realnosti. Gledao sam, pre svega, zemlju i ljude koji ne odgovaraju onome što se o njima piše.

Rađanje bosnologije iz duha tragedije

Za Bosnu nisam ekspert, ali znam ponešto o ekspertima za Balkan - naučnicima, državnim agentima, novinarima i publicistima. Nastanak stručnjaka za Balkan, nastanak balkanologije kao posebnog žanra nauke, krajem 19. i početkom 20. veka u Rusiji, Britaniji i Austro-Ugarskoj, mi je uska tema interesovanja. Zahvaljujući areholozima, istoričarima i lingvistima iz ovih zemalja, mnogo toga otkriveno je o prošlosti celog Balkana, pa i o našoj istoriji. Međutim, njihov rad je često bio posledica jedne produktivne dinamike između interesa njihovih država i njihovih ličnih agendi. Njihovo pisanje često je opravdavalo je spoljnu politiku njihovih država ili je trebalo da legitimiše predstojeće akcije. 

Veliki broj naučnika i danas marljivo radi na proučavanju Balkana. Međutim, u svetu gde vlada nejednaka hijerarhija medijskih struktura, najglasnije se čuje glas onih kolumnista za koje unapred znate šta će reći. Kada je reč o pisanju o Bosni i Hercegovini i Republici Srpskoj, primećujem tri važne karakteristike. 

Pre svega, nepoznavanje detalja izbija na svakom koraku. Pre par meseci, jedan od „Gardijanovih" urednika za svetske vesti (world affairs editor), Džulijan Borger, u tekstu posvećenom Bosni, pokazao je da ne zna ko postavlja visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu.

Borger bi trebalo da poznaje te detalje. Ne samo da je izveštavao iz BiH već je i napisao knjigu posvećenu potrazi i hapšenju Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Da je znao, možda bi imao razumevanja za srpsko nezadovoljstvo načinom postavljanja tekućeg visokog predstavnika. Ipak, Borger vidi samo srpski secesionizam, nacionalizam i govori o opasnosti od rata.

Da sam svaki put dobio po jednu konvertibilnu marku kada sam čuo da su Srbi ponovo doveli Bosnu na ivicu izbijanja rata, mogao bih da izvedem na ručak u Banjaluku sve novinare koji pišu o Balkanu.

Druga osobina izveštavanja je da su akteri, u ovom slučaju Srbi, predstavljeni kao monolit. Kao da nema drugačijih glasova unutar srpskog javnog prostora. To navodno jednoumlje unutar jedne zajednice, nezaobilazan je sastojak svakog etničkog stereotipiziranja. U Banjaluci postoji veliki broj grafita sa siluetom Ratka Mladića. Ogroman broj njih je u prethodnim danima precrtan porukom „peace not war".

To ne stiže u novinske stupce, jer bi se onda moralo nijansiranije pisati o svemu što se događa. Onda bi „Srbi" prestali da budu zbirna imenica, dobili bi ime, prezime i priliku za konkretan stav i argumentaciju.

Dejtonski paradoks

Treća osobina je gotovo bez presedana, ako bismo Bosnu poredili sa drugim delovima sveta. U drugim postkonfliktnim zonama poput Bliskog Istoka, bez izuzetka dominira poziv da se dogovoreni mirovni sporazumi poštuju. Kada je reč o Bosni, horski se poziva na nepoštovanje i reviziju Dejtonskog sporazuma.

Paradoks je dvostruk. S jedne strane, ako je ikome do mira, jasno je da bi bilo kakva revizija samo raspalila stare animozitete. S druge strane, Dejton je najuspešniji mir koji je usledio nakon neke vojne intervencije predvođene SAD. Oni koji pohvalno govore o humanitarnom invervencionizmu, trebalo bi da budu prvi koji traže da se sačuva postignuto. Međutim, kao da nije bitan mir koliko ishod sa kojim nisu zadovoljni.

Zamislite da je Sirija zemlja u kojoj četvrt veka nije bilo ubistava, a da neko traži izmene i promene mira koji je zaustavio rat, jer nekakva Alavitska Republika, Distrikt Alepo i Federacija severoistočne Sirije ne funkcionišu baš najbolje. Danas, Sirija bez ubistava je samo san, a mirna BiH bi trebalo da se menja.

Dobar deo stranih komentatora koji piše o Bosni slobodno se može nazvati revizionistima, jer se jasno vidi da malo šta može da ih zadovolji osim izmena Dejtona. Tu se najbolje vidi sva ostrašćenost i nedostatak principa. Svi oni koji su srcem i dušom bili protiv postojanja centralizovane Jugoslavije, misle da je sada prirodno da imamo centralizovanu Bosnu.

 Bosna muči muku koja je poznata svim multietničkim ili multikonfesionalnim državama. Ona je zemlja koja pokušava da reši pitanje koje je toliko puta dovelo do kraha država. Naime, kako obezbediti suživot različitih etničkih i verskih grupa. Sve zemlje koje su Bosnu obuhvatale upravo su se slamale na tom istom pitanju: Osmansko i Habzburško carstvo, a potom i Jugoslavija.

Kao istoričara me zaboli glava od tvrdnji da je Dejton „neprirodan". Kada je BiH dobila prvi ustav 1910. godine, brojna rešenja koja danas imamo već su tada postojala. Ne samo da su poslanici birani prema kvotama (koje su tada bile konfesionalne) već je i dolazilo do rotacije pozicije predsednika Sabora, kako se nijedna verska grupa ne bi osetila zapostavljeno.

Danas u Bosni i Hercegovini se Parlamentarna skupština sastoji iz dva veća - Predstavničkog doma i Doma naroda. Članove Doma naroda imenuju entitetske skupštine, tj. Narodna skupština Republike Srpske i Dom naroda Parlamenta Federacije Bosne i Hercegovine. Predstavnički dom dobija članove preko direktnih izbora u entitetima.

Poređenje sa situacijom u monarhiji Karađorđevića se čini relevantno. Ustav Kraljevine Jugoslavije je predviđao da se Narodno predstavništvo sastoji od Senata i Narodne skupštine. Dok su poslanici Narodne skupštine birani neposrednim glasanjem, svaka banovina je birala jedan broj senatora.

Nije pogrešno reći ni da ustrojstvo Bosne i Hercegovine podseća i na ustrojstvo Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije. Ustav iz 1974. godine je praktično republikama davao pravo veta. Tako i danas entiteti imaju pravo veta. U Bosni i Hercegovini postoji duga istorija pokušaja da se institucionalno zadovolje etničke i verske razlike.

Ukidanje Republike Srpske

Srpske političke elite unutar Republike Srpske nisu bezgrešne kada se radi očuvanju BiH kakva ona jeste. Svako spominjanje secesije i nezavisnosti jeste odustajanje od Dejtona. Međutim, ta informacija može da se razume samo ako se ne zaboravi da, kako je pre nekoliko godina primetio Karlo Basta, „od četiri vodeće političke stranke koje računaju na podršku primarno unutar bošnjačke populacije, u svojim političkim programima tri otvoreno pozivaju na defakto ukidanje Republike Srpske".

Tako da tek tada vidimo večitu igru, gde sa jedne strane postiji pretnja centralizacijom, a sa druge secesijom. Međutim, kada je reč o onima koji o BiH pišu iz inostranstva, uglavnom se krivac vidi u Republici Srpskoj.

Gotovo svakog 9. januara krene medijska sezona lova na Republiku Srpsku. Danas, kada političkom kulturom dominira aksiom da niko ne bi trebalo da bude uvređen, o Republici Srpskoj može da se napiše sve. U svom gnevu ne shvataju da svaka uvreda čini Republiku Srpsku homogenizovanijom.

Zbog ratnih zločina počinjenih od strane Srba, uključujići i najveći zločin u čitavom ratu, onaj srebrenički, samo Hag je podelio preko hiljadu godina robije, Srbi su bili izloženi bombardovanju, ekonomskoj izolaciji i gubitku ugleda. Čak i ako ostavimo sa strane to što neki drugi za svoja nedela nisu kažnjeni, čitajući strane tekstove o Republici Srpskoj ne mogu da se otmem utisku da neko misli da je svaka kazna premala i da treba opet kažnjavati.

Negativni stavovi prema Srpskoj su često pravdani činjenicom da su u njenom rukovodstvu ljudi koji su bili na različite načine aktivni tokom rata, da se u Srpskoj ne prate savremene vrednosti i slično. Da zamislimo alternativnu realnost. Na vlasti u Banjaluci je grupa pojedinaca rođenih nakon što se rat završio. Svi su vegetarijanci. U Republici Srpskoj se poštuju sva prava, bez izuzetka. Banjaluka organizuje veliku paradu ponosa. Donira se novac za zaštitu pandi na Tajvanu. Oni koji danas traže ukidanje Republike Srpske, tražili bi ga i tada. Našli bi razlog.

U očima celog sveta

Postoji jedna grupa pojedinaca koja voli da citira Dimitrija Tucovića, uglavnom kada govori o nedelima Srba protiv Albanaca. Ali postoji jedan mnogo važniji Tucovićev stav, u smislu njegove dalekovidosti. Tucović je bio svestan svih mana Kraljevine Srbije ali je i primećivao ko i iz kojih razloga gradi jednu posebnu sliku o Srbiji. Napisao je: „Srbija je zemlja sa svima slabostima i iznenađenjima, jedna birokratsko-seljačka zemlja, ali što je ona danas u očima celoga sveta crna kao đavo mimo ceo drugi svet, to je uspeh bečke žurnalistike, bečkih plaćenih piskarala."

Danas nema Austro-Ugarske ali neke druge tendencije utiču na pisanje o Republici Srpskoj. Ponekad se čini da su haos i nered koji je SAD napravio na Bliskom Istoku, kao i narastajuća islamofobija u samim zapadnim zemljama, učinili da zbog toga nastala empatija prema muslimanima preraste u simpatiju prema politici protivnika Republike Srpske. Republika Srpska ima ograničen spisak potencijalnih saveznika. U vreme kada na zapadu postoji tihi kulturni rat, gde „populizam" uzima maha i kada se upozorava da je demokratija „na izdisaju", oni koji vide ogromnu opasnost u Rusiji, Mađarskoj ili Kini, prirodno, neće blagonaklono gledati na diplomatiju Republike Srpske koja pokušava da dobije podršku ove tri države. 

Nedostatak simpatije ili čak otvoreno neprijateljstvo dobrog dela izveštača, ne sme da dovede do zaključka da ne postoji ništa što se može uraditi. Pre svega, valja se zapitati koliko mladih, obrazovanih ljudi koji znaju više jezika trenutno u svetu može da podigne svoj glas i da kaže: „postoje dobri razlozi zašto Republika Srpska postoji i postoje dobri razlozi zašto je dobro da nastavi da postoji". Da li će se njima otvoriti vrata nekog Si-En-Ena, da u udarnom terminu ispričaju svoju priču? Neće. Šta preostaje?

Bokanizacija i isključivosti

Koliko god dobar deo medijskog sveta bio neblagonaklon prema Republici Srpskoj, alternativa je bokanizacija srpske angažovanosti. Ispred televizora pričamo sami sa sobom, suočeni sa satima i satima patetične priče o tome kako smo samo mi žrtve i kako nas niko ne voli i kako će tako zauvek biti. Tako polako utihnjuje energija koja nam već nije na zavidnom nivou. Valja raditi, a ne sedeti i kukati.

Kako je primetio Nikolaj Velimirović: „Zar ne liči vaš pesimizam na jednog orijentalnog, malog i zlobnog despota, koji okiva i gnječi ljude? Ja vam želim od srca, da se uvek možete duboko zastideti, kad se osetite podanicima mračnog i zlobnog orijentalnog despota - Pesimizma".

Važno je i da spoljašnja isključivost ne postane unutrašnja. Ako smo veoma dobro osetili da pravda može biti selektivna, to nikako ne znači i da bi mi sami takvi trebalo da postanemo. Valjalo bi zato, poput patrijarha Porfirija, odmah osuditi napade i provokacije nad muslimanima i Bošnjacima koji žive u Republici Srpskoj i Republici Srbiji.

Kada me pitaju u inostranstvu da kažem bilo šta o situaciji u Bosni i Hercegovini, ja govorim jezikom koji oni najbolje razumeju - jezikom proverljivih cifara. Kažem im da je razlog zašto se Srbi drže Republike Srpske zato što veruju da alternativa i centralizacija vode Bosnu u haos. Drže se Srpske i jer to najbolji način da ostvare svoja prava. I njihovo iskustvo sa zajedničkim institucijama u Bosni i Hercegovini im to govori.

Dva istraživača, Aleks Švarc i Melani Žanel Murčison, uradili su odličnu analizu rada Ustavnog suda Bosne i Hercegovine. Sud čine dva Bošnjaka, dva Hrvata, dva Srbina i tri stranca koje imenuje Savet Evrope. Drugim rečima, sastav je takav da strane sudije treba da nađu podršku samo jedne strane i da odluče po svome. Od žalbi koje su podneli Bošnjaci prihvaćeno je 51.7%, od žalbi koje su podneli Hrvati 42.9% i od žalbi koje su podneli Srbi 19.4%. Ili Srbi ne umeju sa sudijama, ili je u pitanju nešto drugo. Biće da je nešto drugo. I posle se neko pita kako to da niko ne mari za odluke suda koji kaže da je nešto ustavno ili ne.

Kada je reč o Miloradu Dodiku cenim njegovu drskost i narodsko lukavstvo koje poseduje, ali odbija me njegov stav da su svi oni koji su protiv njega i protiv Republike Srpske. Međutim, još važnije od toga je to što Banjalučani dobro znaju da razlikuju opoziciju pojedincu od opozicije državi. Oni i ne pričaju previše o Dejtonu i drugim velikim pitanjima, gledaju da dobiju posao, da žive u uređenijem društvu, žele da stvaraju porodice i potomstva. U Banjaluci i ne deluje da ima mnogo male dece, što ubuduće može biti i najveći problem.

Kada pogledate šta se sve piše o Republici Srpskoj i kada u nju dođete, shvatite da su to su dva različita sveta. Ne mari običan čovek mnogo za to šta se po svetu priča. Zato sankcije SAD Dodiku mogu samo da poprave njegov status kod birača.

Slušajući Radio Kozaru, čuo sam najavu kratkog dokumentarnog filma emitovanog u bioskopu u Prijedoru, koji je posvećen jednom dečaku kome je velika želja bila da poseti stadion Crvene Zvezde. I posetio ga je. Ceo svet nije isti. Neki ljudi imaju svoje želje i one su njihove koliko god to nekome bilo nejasno. Zato će 9. januara 2023. godine opet biti proslave u Banjaluci.