Nekada je današnji hrvatski predsednik Zoran Milanović bio mlada nada hrvatske levice od koje su i tamošnji Srbi mnogo očekivali. Danas više ne očekuju ništa, kažu da je to neki drugi Zoran Milanović od onog koga su nekada poznavali. Sa druge strane, hrvatski predsednik se odlično razume sa Miloradom Dodikom, s kojim deli isti odnos prema Sarajevu i BiH.

„Ne razumem članice Evropske unije koje nisu priznale Kosovo, lično ću se založiti da se to ispravi", poručio je predsednik Hrvatske Zoran Milanović u četvrtak 23. decembra iz Prištine, da bi sutradan Badnje veče po Gregorijanskom kalendaru uz bakalar proveo sa pripadnicima hrvatskih oružanih snaga koji su u okviru misije Kfora stacionirani u Kampu „Vilađo Italija" kod Peći, izjavivši pritom da danas „hrvatska vojska, paradoksalno, čuva Pećku patrijaršiju i manastir Visoki Dečani, remek-dela srednjovekovne srpske sakralne arhitekture".  

Odnos hrvatskih zvaničnika prema Kosovu nije novost. Možda je jedini disonantni ton u poslednjih nekoliko decenija bio, paradoksalno, onaj Franje Tuđmana koji je pred kraj bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine u tekstu u italijanskoj La Stampi, naslovljenom „Moj neprijatelj Milošević", upozorio: „U srpskoj kolektivnoj svesti Kosovo je kolevka nacije jer se tamo nalaze najvažniji srpski pravoslavni spomenici, zato postoje svi preduslovi da Srbi slave ovaj rat i u narednih 600 godina i zapadni svet na to mora da računa".

Ali to je bilo davne 1999. Decembra 2021. godine aktuelni hrvatski predsednik Zoran Milanović veruje da je Kosovo „vibrantna demokratija" koja bi odlično funkcionisala kao članica Evropske unije i NATO-a.

„Ukoliko bi takva država bila članica jednog od ova dva saveza, znaš s čime računaš, jer i ako se promeni vlast na demokratskim izborima, sve ostaje manje-više isto po pitanju lojalnosti državi i integracijama", veruje Milanović.

On je kritikovao i projekat „Otvoreni Balkan" zato što ne uključuje i Kosovo. A nakon istupa kosovske predsednice Vjose Osmani da se Srbija militarizuje i da će u Prištini biti mirni tek kad Srbija prizna Kosovo, Milanović je u priču o "Otvorenom Balkanu", uveo i istoriju.

„Srbija se naoružava i može da vodi rat 15 minuta - dok se NATO ili neko drugi ne uključi. Srbija mora da odluči šta hoće... Ova finta sa otvorenim Balkanom, nije 1914... Ako inicijativa ‘Otvoreni Balkan' ne uključuje Kosovo, onda je bezveze".

Dva Milanovića

Gotovo da ne prođe nedelja a da Zoran Milanović ne bude vest time što je u regionu nekog naterao da reaguje na neku njegovu izjavu. Možda razlog tome treba tražiti u činjenici da Milanović „ima viška vremena i manjak ovlašćenja", kako je primetio Žarko Puhovski, i da nije tako bilo dok je bio premijer.

Neki cinično konstatuju da su u hrvatskoj politici postojala dva Milanovića, te da se današnji Zoran Milanović mladog sebe više i ne seća. Mladi, građanski orijentisan političar razvio se u „nelegalnog političkog sina Franje Tuđmana", kako ga je ocenio opet Puhovski.

„Prema onome što danas izjavljuje, meni Milanović liči na jednog tipičnog savremenog evropskog suverenistu", smatra s druge strane beogradski istoričar Bojan Dimitrijević. „To ga čini drugačijim od onog političara koji je krenuo negde 80-ih godina kao mladi član Saveza komunista Hrvatske da bi stigao do lidera SDP-a. Današnje vreme ga svrstava na potpuno drugu stranu od one koju je zastupao u mladosti."

Milanović, sa svojih 55 godina, već je politički veteran u Hrvatskoj. Počeo je svoju karijeru devedesetih, kao talentovani savetnik u Ministarstvu spoljnih poslova Hrvatske, član hrvatske misije pri Evropskoj uniji i NATO-u. Godine 1999. postao je član Socijaldemokratske partije Hrvatske (SDP).

Put u SDP-u trasirao mu je nekadašnji lider stranke Ivica Račan. On je na početku bio iskreno oduševljen Milanovićem, ali ga je januara 2007. smenio sa mesta portparola stranke, mesta koje je koristio za ličnu promociju, kako je smatrao Račan, kao i zbog izraženog ega koji je i njemu i partiji samo nanosio štetu.

Otac hrvatske Socijaldemokratske stranke umro je u aprilu te godine, a Zoran Milanović se kandidovao za njegovog naslednika. Iako mu nisu davali velike šanse, na unutarstranačkim izborima uspeo je da pobedi čak tri kandidata - Milana Bandića, Tonina Piculu i Željku Antunović. Bio je to početak nove epohe SDP-a, ali i početak političkog uspona Zorana Milanovića.

„Govoreći iz ugla Srba u Hrvatskoj, Milanović na čelu SDP-a je za nas predstavljao nadu", kaže u razgovoru za „OKO magazin" sociolog Petar Lađević. „Jer poznato je kako su se SDP i Račan odnosili prema Srbima. Naime, SDP nikada nije imao iskrenu politiku prema Srbima u Hrvatskoj, izuzev što ih je, kad je god mogao, zloupotrebio", kaže Lađević. Ali Milanović je u međuvremenu okrenuo ploču. Današnji Milanović je klasičan populista u svojoj ulozi advokata ratnih veterana i desničarskih udruženja, kaže Lađević.

Prvi Milanović

Premijer Hrvatske Milanović je postao je 2011. zahvaljujući takozvanoj Kukuriku koaliciji, savezu stranaka levog centra. Srba u Milanovićevoj vladi tada nije bilo. Početak premijerskog mandata obeležila je oslobađajuća presuda Tribunala u Hagu za Gotovinu i Markača. Milanović ju je označio kao važan trenutak za Hrvatsku kojom je zemlji skinut ogroman teret sa ramena, a Markaču i Gotovini zahvalio je na svemu.

Iste godine hrvatski premijer je pred Angelom Merkel izjavio da će se Hrvatska u regionu ponašati kao prijatelj a ne kao mentor, te da se i na Balkanu može primeniti model pomirenja Nemačke i Francuske, kao i da je i u hrvatskom interesu da Srbija postane članica Evropske unije.

Kada je reč o odnosu prema srpskoj zajednici, u prvim godinama premijerskog mandata Milanović se zalagao za dvojezične table u Vukovaru, govorio kako se zakon mora sprovoditi, kritikovao šovinizam i izjavljivao da je tadašnja inicijativa desničarskih krugova za raspisivanje referenduma o ukidanju zvanične upotrebe ćirilice u delovima Hrvatske poput Vukovara - sramotna.

„Referenduma o ćirilici neće biti, jer je to civilizacijsko pitanje opstanka Hrvatske. Referendumom o ćirilici jedno pravo bi se nepovratno uzelo. E, to neće proći!", govorio je premijer Milanović 2013. naglašavajući da je „Hrvatska majka svih građana". Ali onda su drugi vetrovi počeli da duvaju.

Veterani na sceni i rađanje drugog Milanovića

Jedan od važnih događaja na hrvatskoj političkoj sceni desio se u oktobru 2014. godine, kada su ratni veterani kod zgrade Ministarstva veterana raširili šator i ostali tu 555 dana, što je njihov protest učinilo najdužim u istoriji Hrvatske. "Hrvatski branitelji" su tražili smene ministara u Milanovićevoj vladi koje su krivili za svoj loš položaj i tražili su poboljšanje svog statusa.

Kako je nakon rata u Hrvatskoj registrovano čak pola miliona ratnih veterana oni nisu nisu bili samo socijalna kategorija, već i relevantna politička snaga. Kada je nakon sukoba policije i veterana u proleće 2015. Milanović izgubio njihovu podršku, to je, po nekim analitičarima, bio jedan od razloga Milanovićevog poraza na izborima naredne godine.

Hrvatski premijer i Srbija prvi put ozbiljno su na rečima zaratili 2015, u vreme migrantske krize. Te godine milion migranata je prošlo kroz Srbiju, a na migrantski pritisak na hrvatskoj granici, Milanović je odgovorio optužbama na račun Srbije i Mađarske.

„Srbiju ne prozivam, ali mogu joj poručiti da malo snizi ton i, kao što bi se u vicu reklo - 'Šaraj malo, brate'. Šalji malo gore u Mađarsku i Rumuniju", izrekao je Milanović tada jedan od svojih „zoranizama", kako danas u Hrvatskoj klasifikuju ovakve i slične izjave šefa države.

Jedan događaj sa ratnim veteranima, u avgustu 2016, dve nedelje pre parlamentarnih izbora u Hrvatskoj, bio je prelomna tačka u odnosu Milanovića i Srba. Tada je, naime, Srbija najavila zakon o univerzalnoj jurisdikciji koji je podrazumevao da pravosudni organi u Srbiji mogu da krivično gone osumnjičene za ratne zločine počinjene na celoj teritoriji bivše Jugoslavije. Milanović se tada sreo sa ratnim veteranima, a njihov interni razgovor, u kome im je on, pored ostalog, rekao da bi oni već deset puta bili optuženi da su sa svoje strane Save radili ono što je radio Aleksandar Vučić, procureo je u javnost. 

„Mi tim ljudima gledamo kroz prste", govorio je Milanović veteranima. „Kao, to su sve normalni tipovi, njih je izabrao srpski narod, pa eto, to su naše kolege. (U tom trenutku se ubacuje jedan od veterana i kaže: to su sve četnici). Ok, nemoj me tjerat više o tome... To je šaka jada, nažalost, šaka jada koja već 150 godina ne zna bi li išla u Makedoniju, Vojvodinu, Bosnu, Hrvatsku, Bugarsku. Nema ih deset miliona jebote, a žele biti gospodari Balkana. Pa nema vas dovoljno. To je mali narod", rekao je Milanović. 

Mnogi su se tada pitali da li je pravi Milanović ovaj koji o Srbima govori kao o „šaci jada", ili je bila reč samo o povlađivanju desnici uoči izbora. Međutim, uprkos zaokretu udesno, SDP gubi izbore 2016. godine, a Milanović se povlači sa čela stranke. Radio je kao konsultant, a mediji su pisali da je bio savetnik albanskog premijera Edija Rame.

Iskazivanje karaktera 

Tri godine kasnije, međutim, na velika vrata se vraća na hrvatsku političku scenu. Na predsedničkim izborima 2020. Milanović u drugom krugu pobeđuje kandidatkinju HDZ-a i dotadašnju predsednicu Kolindu Grabar Kitarović i postaje predsednik Hrvatske. I pojačava desničarsku retoriku. Njegova parola iz kampanje bila je „Predsednik s karakterom".

„Nakon svega, Milanović je jednostavno okrenuo ploču, prema Srbima naročito", smatra Petar Lađević. „On mrtav hladan u sadašnjoj fazi govori da je on zapravo lider Srba u Hrvatskoj, da je on taj koji je, kad je trebalo, Srbe najviše štitio, a za zgrade i objekte vraćene srpskoj zajednici koje su u vlasništvu Srpskog kulturnog društva 'Prosvjeta', veli: 'Ja sam im to dao'", kaže Petar Lađević koji takvu retoriku smatra skandaloznom. „Milanović je nešto drugo od onog što je bio. Kod ovog drugog Milanovića prisutna je beskrupulozna zloupotreba političkog govora, odustajanje od demokratske proceduralne komunikacije, što je ključna pretpostavka demokratije, i treće: kada Milanović govori o drugom, bez obzira da li su to Srbi, Bošnjaci ili Mađari, on govori kultur-rasisitički." 

Istoričar Bojan Dimitrijević ima drugačiji pogled: „Usud sa političkim Srbima u Zagrebu je što oni i dalje misle da je Jugoslavija čitava i da oni kao Srbi jesu konstitutivni narod u Hrvatskoj. To više nije slučaj, i oni su često bili okrenuti partijama levice, koje isto kao desnica nisu naklonjene Srbima, ali ih rado koriste u međustranačkoj borbi. Tako da s jedne strane ne razumem razočarenje Milanovićem koji neke stvari otvoreno kaže i daleko bolje radi, a sa druge strane imate srpsku političku stranku koja je u koaliciji sa HDZ-om, dakle deli vlast i privlači negativnu pažnju hrvatske desnice."

Milanovićev odnos prema Srbima, prema Srbiji, Kosovu i Crnoj Gori je jednoznačan i očekivan. Milu Đukanoviću je pružio podršku u dva važna politička trenutka - jednom u junu 2020, dva meseca pred, ispostaviće se, za Đukanovića presudne izbore i drugi put u septembru ove godine, nakon ustoličenja mitropolita Joanikija i incidenata na Cetinju. Tada je Milanović Đukanovića primio u Zagrebu.

„Razlog poziva je moja želja da damo podršku modernoj, otvorenoj, građanskoj Crnoj Gori", otvoreno je tada rekao Zoran Milanović, dodajući da njegov crnogorski kolega „nije oldtajmer", da je u punom pogonu i da će o svemu sud dati narod u Crnoj Gori. Ali tada se predsednik Hrvatske obavezao i da će biti tumač crnogorskih prilika na Zapadu, na sličan način kao što sada vidi svoju misiju sa Kosovom. 

„Moj zadatak biće ubuduće da svojim sagovornicima visokog i najvišeg nivoa na Zapadu skrenem pažnju na ove stvari o kojima u stvari znaju malo i ne zanimaju ih. Tamo gde vide uticaj nekih stranih sila na svojim granicama, ekvivalentno to ne vide u Crnoj Gori. Rado bi da im neko kaže i da im skrene pažnju. To je moj zadatak." 

Ali regionalna politika Milanovića možda se može najbolje opisati njegovim rečima: Šaraj malo brate. Hrvatski predsednik ima i svoju pragmatičnu agendu, a najvidljivija je u njegovom odnosu prema Bosni i Hercegovini.

Treći Milanović?

Kada je nedavno na Pantovčaku Zoran Milanović primio srpskog člana predsedništva BiH, Milorad Dodik je nakon razgovora izjavio da jedino Vladimir Putin i Zoran Milanović razumeju šta se to dešava u BiH. „Svi drugi su neprijatelji bosanskih Srba i rade isključivo u interesu muslimana", rekao je Dodik i dodao da je zahvalan Milanoviću jer je o ovlašćenjima visokog predstavnika za BiH govorio kao o „prevari" koja radi izvan okvira Dejtona: „Hvala Milanoviću što to tako i tretira. Mi to govorimo već dvadeset godina. BiH je jedina kolonija danas u Evropi i podržavam način na koji se on direktno odnosi prema tim pojavama".

A pre nekoliko dana Milanović je rekao nešto što je muzika za Dodikove uši. Rekao je da ne može da bude prijatelj sa svakim i da, ako sa nekim u Bosni treba biti u sukobu to je „unitaristička klika iz Sarajeva".

„Zbog toga neću moći razdragano da šetam Baščaršijom, ali preživeću bez toga", rekao je Milanović. „Dodik ih provocira zato što mu gaze po prstima celo vreme. Razumem ga, ali ne podstičem to ponašanje, kažem mu: 'Daj, iskuliraj se'. Dodik ima posla sa profesionalnim lažovima koji bi pokrali celu jednu zajednicu, bosanskohercegovačke Hrvate".

Milanovićev odnos prema Bosni i Hercegovini, za koju je u razgovoru s veteranima 2016. rekao da je 'big šit' od zemlje, zasniva se na retorici kojom nastupa kao zaštitnik interesa hrvatske zajednice, a koji su u saglasnosti sa interesima Republike Srpske u odnosu na pritiske iz Sarajeva i međunarodne zajednice.

„Zašto jedan narod bira dva člana Predsedništva BiH?", pitao je nedavno, aludirajući na stalne žalbe Hrvata u BiH da Željko Komšić nije njihov predstavnik jer su ga izabrali Bošnjaci svojim glasovima.

„Mislim da je Milanović shvatio da opstanak hrvatskog naroda bez Republike Srpske i aktuelnog rukovodstva nije moguć, dakle pritisak tog Sarajeva koje je on označio kao 'politička Baščaršija' je toliko veliki da ukoliko se Srbi i Hrvati ne brane i jedni i drugi će nestati", tumači Bojan Dimitrijević odnos Milanovića prema BiH.

Ponekad se među hercegovačkim Hrvatima u šali čuje da bi rado iznajmili Dodika na lizing da zastupa njihove stavove, pa je i Milanović, birajući Dodika umesto Komšića uveren da bira najbolje za Hrvate u BiH, a sve i u nadi da će „nacionalno najsvesniji" među Hrvatima u budućnosti birati njega za zastupnika njihovih interesa, a ne lidera HDZ-a Andreja Plenkovića.

Decenijama je HDZ bila jedina nacionalna stranka za Hrvate u Bosni i Hercegovini, dok je SDP imao stigmu jugoslovenstva. Milanović to pokušava da to promeni, ali može li prosečan hrvatski nacionalista da kaže: „Zoran je moj?"

„Dogodila se velika razlika u odnosu na vreme kada je Ivo Josipović bio tolerantan prema nekim pojavama hrvatskog nacionalizma", kaže hrvatski istoričar Hrvoje Klasić. „Ja sam tad rekao: da Ivo Josipović prošeta u ustaškoj uniformi centrom Zagreba, za njega nijedan nacionalista ne bi glasao. U slučaju Zorana Milanovića nisam baš siguran. Bio sam nedavno u BiH i slušao političare iz Hercegovine koji su rekli na sledećim izborima ni za koga drugog neće da glasaju osim za Zorana Milanovića."

Milanović radi na tome: na godišnjicu Oluje odlikovao je jedinice Hrvatskog vijeća odbrane (HVO), vojne formacije Hrvata u BiH, što prethodni hrvatski predsednici nisu radili.

Genocidi i genocidi

Nisu Dodik i bosanski Hrvati jedine stvari koje stoje između Baščaršije i Pantovčaka. Nikada se više besa na hrvatskog predsednika nije izručilo iz Bosne kao prilikom njegove nedavne izjave o Srebrenici. Milanović je izjavio „da je u Srebrenici bio genocid, ali da onda za teže zločine treba izmisliti nov naziv".

„Postoje genocidi i genocidi. Postoji genocid nad jevrejskim narodom, postoji genocid u Ruandi, postoji genocid u Srebrenici. Odnosno, jedan događaj je definisan kao genocid, a genocid ima vrlo širok raspon. Postoji genocid i u Drugom svetskom ratu, postoji Jasenovac. Dakle, nije sve isto kao što ni svaka žrtva nije ista. Ta priča da je svaka žrtva je ista - ni govora".

Na to je odmah reagovao bošnjački član Predsedništva BiH Šefik Džaferović rekavši da je „sramotno i nedopustivo" takvo komentarisanje genocida u Srebrenici kojim se, po njemu, ovaj zločin pokušava minimizovati. Milanović je na to odgovorio: „Ovo što sad rade gospoda iz Sarajeva, to nije službeno Sarajevo, to je Baščaršija. Rade upravo to da od svog naroda pokušavaju napraviti žrtvu veću nego što jeste. Upravo oni licitiraju mrtvima, ja to nikada ne radim. I mogu ponoviti sve što sam rekao - postoje genocidi i genocidi, postoje žrtve i žrtve, nije sve isto."

Gradacijom genocida hrvatski predsednik bavio se i aprila ove godine, prilikom obeležavanja godišnjice proboja logoraša Jasenovca. Upitan tada zašto na tom mestu izbegava da govori o genocidu, Milanović je rekao:

„Ovde je bio genocid i to pre svega genocid nad Jevrejima, da se razumemo. Ovde su završili školski prijatelji jedne meni jako bliske osobe iz Slavonskog Broda 1941. godine. Liberalni Jevreji iz hrvatskih gradova, bilo ih je malo, bili su eksterminirani. Rasni zakoni doneseni su pre svega zbog Jevreja. Onda dolazimo na Srbe koji su ovde najmasovnije ubijani, ali su ciklus i dramatika ubistava bili drugačiji. Jedno su bili Srbi iz Potkozarja, koji su najveće žrtve i nad kojima je sproveden genocid", rekao je tada Milanović, nastavio da su u Jasenovcu bili i Srbi iz Zagreba "koji su pokupljeni", "da su neki ostali raditi i bili ugledni doktori poput Julija Budisavljevića, a neki su bili viktimizirani, a onda je kao treći, "najstrašniji primer pomenuo Rome".

"To je možda najgori primer postupanja prema ljudskom biću koje je potpuno nevino, jer Srbi su pružali otpor i to, po meni, sa zakašnjenjem. Trebali su ranije početi. Bili su neprijatelji, a zna se kako se u ratu postupa s neprijateljima. Ne ubija ih se u logoru."

Dede i dede 

Milanović se protivi pozdravu „Za dom spremni", neretko otkazuje posete mestima gde se pojave majice veterana na kojima piše taj pozdrav. Ipak, nedavno je osvežio priču koju je  lansirao još pre nekoliko godina, kada je u TV debati sa Andrejem Plenkovićem rekao: „Moj deda je bio ustaša, a to mom ocu iz partizanske porodice nije smetalo."

Mnogi veruju da je dugo prećutkivanog „predizbornog dedu ustašu" (preciznije, očuha njegove majke), kako su ga neki nazvali, Milanović 2016. lansirao da bi se dodvorio delu biračkog tela koja ima nostalgiju za vremenom NDH.

Istoričar Hrvoje Klasić smatra da je to preterivanje: „Ja mislim da se ovo o dedi izvlači iz konteksta jer nije on ponosan na tu činjenicu, to je jednostavno deo porodične priče. O tome se nije puno pričalo, kao što se nije pričalo ako je nekom deda bio četnik. Mislim da Zoran Milanović nema pozitivan stav o ustašama niti NDH, apsolutno je na partizanskoj strani." 

Praksa je da hrvatski predsednici nisu članovi stranaka, ali Milanović se odavno i ne ponaša kao član SDP-a, čak i njegovi nekadašnji saborci se ograđuju od njegovog stila koji neki opisuju kao nadmen, grub, arogantan. „Nije to onaj Zoran", kažu.

„Mi se ne moramo slagati sa njegovim izjavama, ja mogu biti razočaran, ali Zoran Milanović ne krši ustav i ne zloupotrebljava svoja ovlašćenja", kaže Hrvoje Klasić. „Zoran Milanović ima ustavno ista ovlašćenja kao Aleksandar Vučić, ali njega se niko ne boji, novinari ga ismevaju, poigravaju se sa njim. Nakon Franje Tuđmana mi imamo predsednika sa kojim se ne slažemo, ali kog se ne bojimo. Ja mislim da je to veliki uspeh za hrvatsko društvo, koliko god se ja ne slagao sa njegovim stavovima." 

I dok se iz vladajućeg HDZ-a čuju glasovi da bi se čak mogao pokrenuti proces Milanovićevog opoziva, ipak je teško prognozirati političku budućnost sadašnjeg hrvatskog predsednika.

Petar Lađević veruje da mu je ovo poslednji mandat, te da će u političkom životu Hrvatske nastaviti da igra ulogu „ptice rugalice". Hrvoje Klasić i Bojan Dimitrijević veruju suprotno.

„Ja mislim da Milanović ima dobru političku budućnost, jer je odbacio nasleđe SDP-a, stranke koja se u međuvremenu raspala na više fragmenata i čiji je politički lajtmotiv levice preuzela Koalicija 'Možemo'", smatra Bojan Dimitrijević. „S druge strane, HDZ je sa Plenkovićem počeo da gubi svoju oštrinu, suverenost, okrenutost Domovinskom ratu, prošlosti, devedesetim, temama kojima se Milanović vraća." 

Politički veteran Milanović danas čak računa na potpuno druge glasače od onih koji su njegovo ime zaokružili na poslednjim izborima. Možda zato njegova politika nije nerazumna, već, kako on shvata, politički logična. A možda je ovo vreme u kojem se mladi Milanović više i ne traži.