Srbi svi i svuda su podeljeni na tri uslovne društvene kategorije – na Večne Srbe, Savremene Srbe i na Srbe sa viškom identiteta. Svaka od njih se dalje može podeliti u podkategorije. Reč je o idealnim kolektivnim tipovima sklopljenim po veberovskoj metodologiji. Ko su prvi, ko drugi, a ko treći, šta hoće i čemu se nadaju?

U avgustu 2018. na Veliku Gospojinu otišli smo u Lepavinu, manastir Mitropolije zagrebačko-ljubljanske kod Koprivnice, ispod granice s Mađarskom. Bez prelaza, jedno do drugog se u tom prostoru dodiruju Podravina, Međimurje, Zagorje i sam Zagreb, tvoreći verovatno najhrvatskiji i najsmireniji kraj Hrvatske. Tamo je, uz kafu služenu na velikoj drvenoj terasi, moj muž ušao u duži razgovor sa Štefom iz Krapine. Štef se u stvarnosti zove drugačije, ali smo ga tako nazvali jer u svemu odgovara stereotipu Zagorca - osim što je Srbin i pravoslavac. Kad Štef progovori, rođeni kajkavac, izgleda kao da je izašao ravno iz nekad popularne serije „Gruntovčani" Kreše Golika iz 1975.

Štef verovatno zna ćirilicu, kao što je znaju i čitaju svi Srbi van matice, ali je ne pišu. Njegov identitet je srpski, njegov jezik hrvatski. Odnosno zapadno narečje srpskog, kad bi ljudi iz Srbije prihvatali hrvatski kao regionalnu varijantu srpskog. Ali oni to ne rade, osim da opomenu, isprave i posrame.

Ozbiljno - da se Stefan/Štef pojavi na nekom crkvenom skupu u Kragujevcu, pa čak i u otvorenijem Beogradu, kako bi ga dočekali ljudi? Da li bi mu se smejali? Ili bi ga odmah prihvatili, ali s refleksom da ga, tako mirnog i trpeljivog, preodgoje, da ga „prevedu" na srpski? Da li bi ga gledali kao prodanu dušu, katoličkog prijatelja, odnarođenog stvora, izdajicu, totalnog stranca? Možda kao ridikula sa zagorskih brda vrednog sažaljenja, jer ne sedi u potpunosti ni u srpskom, ni u hrvatskom kulturnom standardu? Jadni Štef, gdje god ga smjestiš, nešto fali, a nešto je viška.

Da li je Štef Srbin?

Od mog odlaska u Zagreb 1985. mučim se sa srpsko-hrvatskim odnosima. I dok su mi Hrvati vrlo brzo postali jasni u svojim političkim strastima, Srbe sam dugo posmatrala kao rebus. Da sam Hrvatica, verovatno bih došla do suprotnog zaključka. Što si nečemu bliže, manje vidiš. Nema u tim izjavama ni trunke nadmenosti, jer se tu ne prodaje fol o razumevanju ljudske prirode. Naprotiv, misli se na generalizujuće društvene, a ne na individualne psihološke klasifikacije.  

U međuvremenu, ne bih rekla da sam rešila srpski rebus, tu se ne osećam kompetentnom. Ali računam s tim da sam gotovo sigurno rešila rebus srpskog društva, uhvatila obrasce koji se ponavljaju i u ciklusima obezvređuju sve dobre pomake prethodnih generacija, dajući prednost kriznoj svesti, čistkama u nacionalnom biću i zatvaranju pred svetom i vremenom. I, da se ne zaboravi, glorifikaciji nepotrebne, dubiozne, mistične i kriptično shvaćene žrtve.

Život je za Srbe lep onda kad im pruža priliku da se žrtvuju, s ironijom progovara Slobodan Selenić kroz usta svog junaka Stevana u romanu Očevi i oci. Žrtvuju za koga? Zna se, za Srpstvo. A kako se definiše Srpstvo? Pa kroz žrtvu. I eto novog ciklusa - žrtve stvaraju Srpstvo, Srpstvo stvara žrtve, sve dok moderna srpska nacija ne postane nemogući projekat.  

Tri kategorije Srba

Radi lakše komunikativnosti ovog teksta, Srbi svi i svuda su podeljeni na tri uslovne društvene kategorije - na Večne Srbe, na Savremene Srbe i na Srbe sa viškom identiteta. Svaka od njih se dalje može podeliti u podkategorije. Reč je o idealnim kolektivnim tipovima sklopljenim po veberovskoj metodologiji. „Idealno" ne u smislu savršeno, već redukovano i sažeto na snopove karakteristika koje empirijski ne postoje u čistom obliku.  

Večni Srbi žive u nepromenljivom vremenskom dispozitivu još od Nemanjića. Za razliku od njih, kategorije Savremenih Srba i Srba s viškom identiteta su objektivizacije Srpstva u konkretnom istorijskom trenutku. Oni se menjaju s vremenom, Večni stoje van vremena.   

Na pitanje „Da li je Štef Srbin?", iz svake kategorije stizali bi drugačiji odgovori. „Nije", rekli bi Večni Srbi. „Da, ali...", rekli bi Savremeni Srbi. „Zašto ne bi bio?", rekli bi Srbi s viškom identiteta.

„Ne mili mi se više da odem u Beograd, tamo ljudi sve više upotrebljavaju kroatizme", piše jedan Večni Srbin na društvenoj mreži Eparhije austrijsko-švajcarske. News flash: kroatizmi nisu ušli u srpski jezik na hrvatskim bajonetima. Njih su donele srpske izbeglice i srpski doseljenici iz Hrvatske.

„Da, ali...", rekli bi Savremeni Srbi. „...Oni ne bi došli da nije bilo hrvatskih bajoneta, prema tome nasilje ostaje bitan faktor najnovijih jezičkih promena."

„Srbi u Hrvatskoj su uvek tako govorili, samo ih vi niste pažljivo slušali", rekli bi Srbi s viškom identiteta i relativizovali simboliku bajoneta.   

Kulturne naplavine

Negde 1988. u kasnu jesen sam sedela na sednici u Društvu hrvatskih književnika. Žestoko su se svađali do duboko u noć oko hrvatskog pravopisa, u suštini oko čistoće hrvatskog jezičkog standarda. Raspravu je za kratko prekinuo polonista Zdravko Malić koji se digao i otprilike rekao: „Budite kao Srbi i Poljaci. Oni će u svojoj kući sve prihvatiti - turcizme, germanizme, anglicizme, kroatizme, rusizme. Sve što im uđe u kuću, postaje njihovo."

Bilo nekad. Večni Srbi danas čiste srpsku kuću. Probaj da u sekularnim medijima napišeš „Uskrs" umesto „Vaskrsa" pa da vidiš kad se digne dreka na društvenim mrežama! Sve sami Vukovci koji Tršić gledaju kao hram, a ne znaju da je u Vukovom prevodu Biblije Isus uskrsao, a ne vaskrsao.

Savremeni Srbi se naravno suprotstavljaju takvim jezičkim čistkama koliko mogu, bore se za sinonime, ali kad se podvuče crta i oni misle da nije loše imati neku manje radikalnu standardizaciju Srpstva za oštriji tretman tuđih kulturnih naplavina.

Srbi s viškom identiteta nemaju šta da kažu. Prvo, i ne razume ih se najbolje. Drugo, upravo oni i jesu objekat čistki.

Od svih upadljivih karakteristika koje je moguće pratiti kod spomenutih grupa, za ovu priliku su izabrane tri, uslovno rečeno varijable - sluh za disonantno, percepcija unutrašnjeg jedinstva i fantomska bol društva. Za ozbiljniju studiju bi bio neophodan timski rad od nekoliko godina, na čijem kraju bi opet stajala neka nova društvena situacija. Zato se ovde nudi momentalni presek stanja, olakšan time da je jedna grupacija ionako statična. Ona živi u vremenstvu, druge dve u vremenu.   

Ne čujem dobro!

Večni Srbi imaju osobinu da ne slušaju sagovornike na javnoj i političkoj sceni. Sluh im zakaže kad im neko objavi rat na nebukvalni način. Oni su imuni na komunikaciju koja im se ne dopada. 

Na primer, šta znači to kad neki hrvatski političar 1989/90/91, svejedno da li iz HDZ-a ili hrvatske komunističke partije kaže, a masovno su govorili: „Borit ćemo se do posljednjeg daha prije no dopustimo promjenu Ustava iz 1974." Ili: „Prije ćemo umrijeti nego prihvatiti zahtjev jedan čovjek jedan glas."

Večni Srbi su takve izjave, kad bi ih čuli, shvatali kao blef - a to je bila objava rata! Svaki hrvatski političar tog vremena, kad bi propagandistički izgovorio tako nešto, u stvari je rekao sledeće, evo prevoda: „Ako nastavite na taj način, biće rat. Mi rat ne želimo, jer nismo spremni. Naši ljudi sjede u vikendicama, dogovorili su majstora, kavu u subotu, čekaju Novu godinu sa Srbima, skočili bi do Graca u špeceraj, do Trsta po cipele; hedonistička banda, teško ih je skupiti za vojničiju. Ali ako uđemo u rat, nećemo biti fer. Nećemo biti civilizirani. S druge strane, ma znate što - ako je vama to toliko bitno, onda samo daj. Svako zlo za neko dobro, može biti mi samo čekamo da se jednom rasplete taj nesretni čvor iz 1918, a vi ste nas sad osvijestili!"

Za sve one koji sad zavape: „Opet ona o Devedesetprvoj!", tema uopšte nije Devedesetprva, već jedan generalizovani obrazac koji se ponavlja u različitim vremenskim periodima, uvek uz visoki gubitak u vlastitoj supstanci.

Pre nekoliko godina, kada je Gordana Ilić Marković, profesorka na Slavistici u Beču, u gradskoj biblioteci predstavljala svoju knjigu o literaturi iz Velikog rata, jedan momak se posebno isticao u diskusiji na kraju. Mlad, zgodan, verbalno siguran, bio je agresivno neumoljiv u zahtevima da Austrijanci i Nemci plate za zločine nad Srbima sukcesivno počinjene kroz XX vek. Za početak, trebalo je fizički jurnuti na njihove, uopšte strane tvorevine na Balkanu.

Lično, nemam ništa protiv dobre osvete. Ali osveta u konkretnom slučaju leži u projektu ekonomski jake i napredne Srbije, ne u novim obračunima. Toliko je tekstova u srpskim medijima gde se Vučić proziva kad se smeška Merkelovoj, rukuje sa Đukanovićem, hodočasti po Briselu, gde ga ismejavaju jer kao na dugme ponavlja: ekonomija, ekonomija, ekonomija. Zašto se „ponižava"? Pa zato što se sveti, pobogu... Jel' vi Večni možete da saberete dva i dva? Ili biste se radije tukli?

Kod momka iz biblioteke nije bilo sumnje, on bi se radije tukao. Posle promocije sam ga oslovila. Bio je iz Republike Srpske, studirao u Beču. Pitala sam ga, da li ima predstavu koliko bi Srba fizički preostalo da se ispuni to što on traži?     

„Pa i da svi Srbi nestanu", odgovorio je. I dodao: „Ako izgube, onda Srbi nisu ni zaslužili da postoje".

Njega su Srbi razočarali. Kukavice mirnodopske! Nešto tako su govorili i Spartanci, iako je Hitler mnogo poznatiji istorijski primer. I njega je njegov narod razočarao kad je izgubio, pa je smišljao kako da ih podavi kao pacove u berlinskom metrou!

Nanka zamka

Moj muž, koji zna za tu epizodu iz biblioteke, uvek kaže: „Oladi s tim momkom, on je usamljena statistička jedinica". Da, on je jedan, ali se hrani iz istorijske kolektivne svesti koja objedinjuje Večne Srbe. Kako bi stabilizovali tu kompleksnu tvorevinu i osigurali participaciju, barem ćutanje Savremenih Srba i Srba sa viškom identiteta, Večni su stvorili jednu zamku.

Nazvala sam je Nanka-zamka, po liku „Nanke" iz gore spomenutog Selenićeveg romana.

Bogati trgovac Milutin seli se iz Austrougarske u Srbiju, još pre rata 1914. Seli se iz čistog rodoljublja. On nije mlak u patriotizmu, vrlo je osvešćeni Srbin, jedino što je u nijansama finiji, pažljiviji u ophođenju, racionalniji u političkim strastima, zaražen virusom individualizma; ukratko, Srbin s viškom identiteta.

E, da - ali Milutin je nesrećan zbog toga. On se stidi! Zato uzima jednu Večnu Srpkinju, Nanku iz Kruševca, da mu odgaja decu, a njega uči poniznosti pred moralnim kanonom XIV veka. Da mu emotivnom ucenom istera svaku drugačijnost iz bića. Da izbaci svetsko i belosvetsko iz njega. 

Savremeni Srbi, a pogotovo Srbi s viškom identiteta, i danas padaju u Nanku-zamku. Iz istog razloga iz kojeg je to i Milutin, bolećivi su prema svojim Večnima. Obe te kategorije su taoci Večnih Srba, što je posebno fatalno u kriznim istorijskim epizodama.        

Ali ko sam ja da delim savete, Srpkinja s viškom identiteta, koju Večni izvređaju na ćirilici da bi mi onda na kraju komentara bacili u lice najveću uvredu koju mogu da smisle - moje ime na latinici. Ćirilicu su pretvorili u prokrustovu postelju Srpstva.   

Svejedno. Želim Srbima da, ako moraju, u ratove ulaze otvorenih očiju. I nikad više začepljenih ušiju. Kad im drugi put neki vođa kaže „Ne čujem dobro!", da ga pošalju otorincu. 

San o beskonfliktnom društvu

Večni Srbi sanjaju san o beskonfliktnom društvu, i u to ime ne prezaju ni od kakvog konflikta. Apsolutno su opsednuti jedinstvom i da ga postignu spremni su na konstantne podele. Kad opisuju ujedinjenje u duhu, shvataš da zapravo misle na podelu, trebljenje i odbacivanje. Da svoj nadistorijski kanon koriste kao prokrustovu postelju Srpstva. Oni dele kad ujedinjuju, odbacuju kad okupljaju - po krvi, po jeziku, po veri, po tome šta sme da se zucne, a šta je tabu. U javnosti i društvenim mrežama su postavili Nanke-zamke, love prepadnute Savremene i zbunjene Slojevite da im udare stigmu opadnika.

Sa stanovišta Večnih Srba, problem Srpstva je u tome što sve tri kategorije nisu geografski podeljene. Ima ih u samoj Srbiji, u regionu, ima ih svuda po svetu. Dodiruju se i prožimaju, nema fizičkih granica među njima.

Ne misli se ovde na sintagmu „svi Srbi u jednoj državi", stvar je mnogo komplikovanija od toga. Nisu Večni glupi, oni znaju da ne mogu krenuti u rat za Srbe u Austriji, Nemačkoj, ili Australiji. Svesni su da će Čikago uvek ostati američki grad. Isto tako, ko je pomislio da se pod Večnima msli na Srbijance, greši. „Srbijanci" su geografija, a ne stanje svesti. Selenić kaže za Milutina „bio je veći Srbijanac od bilo kog Srbijanca", ali se opet nije uklapao u Nankin kanon. Postao je Srbijanac, ali nije postao Večni.  

Razlog je u tome, i sad se s literature prelazi na savremeno doba, što su Večni Srbi kroz mitološke srednjevekovne matrice ispleli dispozitiv mentalnog, kulturnog i vrednosnog jedinstva.

Fragmentiranje svesti 

Vremenom, zapravo tek poslednjih decenija, taj se dispozitiv pomešao sa zahtevom političkog jedinstva, poprimio obrise Fukoovog pojma governmentality. I Aleksandar Vučić sedi u Nanki-zamki! Zato se stiče utisak da jedno govori u intervjuima kod kuće, a drugo napolju. Kad se obraća Večnima verbalno opslužuje bezvremenski standard, za sve druge koristi racionalne argumente, a u oba slučaja vodi istu politiku.    

Svaki politički spor u državi, svako jasno izrečeno mišljenje, svaka naplavina „stranog i tuđeg" koja stigne u Srbiju sa Srbima iz drugih krajeva, dočekuje se sa očajanjem, rezignacijom ili besom, kako ko od Večnih. Čak nije ni to da su oni, barem dobar deo njih, svesno diktatorski. Često su i tužni kad se sretnu s nekim vidom Srpstva koji im se smisleno ne otvara.

Unutrašnji konflikti su funkcionalni princip savremenih društava širom sveta. Ali u samoj Srbiji, za Večne, to je tragedija. Oni jednostavno ne podnose slojevitost i dinamičnost javnog diskursa, ono što bi Habermas zvao diskurzivnom etikom. Čim počnu ozbiljne javne debate o ozbiljnim temama, njihova svest fragmentira. Raspade se Srpstvo!

Jedino što ih zanima, to je konsenzus na kraju, a on naravno mora biti njihov, pa unapred, kao na lastiku, povlače sve savremene Srbe i one nesretnike s viškom identiteta u zabran u kome je sve tiho i kolektivno, gde vreme bukvalno postaje Bergsonovo dugo trajanje, longue durée, a knez Lazar još jednom gubi boj sa Turcima. Uvek ispočetka, na bis. 

Fantomska bol 

Večni Srbi nisu nastali iz kulturne bahatosti ili rasne nadmenosti. Rođeni su iz muke. Iz kolektivnog bola jednog naroda koji je platio strahovitu cenu turskih osvajanja. Bez obzira da li govorimo o „petsto godina" pod Osmanlijama, ili „samo" trista pedeset, bio je to period koji ih je napravio onim što su danas.

Na jedan poseban način. Padali su i drugi narodi pod Turke, ali i bili spremniji da se prilagode, progutaju poniženje i čekaju da prođe, neki su se i poturčili da lakše podnesu duge spore godine pod kulturno potpuno stranom silom. Srbi ne, i na tome im danas zahvaljujem. Imam duboko poštovanje za njihovu žrtvu. Nijednog se trenutka ne izvinjavam kad vidim da i sama gajim sumnjičavost prema islamu kao političkoj i vladalačkoj ideologiji. Austrijanci u sekundi razumeju taj refleks, jer ga i sami imaju. Nemci već ne. Osmanlije nikad nisu stajale pred Berlinom, kao što su jesu, dva puta, u vrlo neizvesnom ishodu, pod Bečom. 

Ali da bi se Srbi onda sačuvali pod takvom stranom silom koja ih je umrtvila na sve moguće načine, odvojila od hrišćanske braće (sa kojom su bili u svađi, ali to je bilo normalno stanje), odsekla od kulturnih tokova kojima su pripadali, strpala ih u vilajet gde ništa nije bilo njihovo, platili su strašnu cenu. Ostali su bez škola, bez elite, bez političkih institucija, bez nauke, bez umetnosti. U zaustavljenom vremenu, generacija za generacijom se budila u jednom istom dugom horor danu, sa kojim se temeljno nikad nisu pomirili.

Zar je važno ko je kriv 

Neko je morao da bude kriv za tu tragediju, pa je tako rođen mit izdaje. Vuk Branković je samo metafora za izdaju Evrope, koja je Srbiju navodno prepustila Turcima. Ali iz takvog afekta da su ostavljeni, prepušteni Turcima, progovara srpska muka, ne činjenice. Itekako su strane hrišćanske vojske branile tadašnju Srbiju, ali ona je već bila neodbranjiva. Onda su se povukle da brane svoje kuće, a i to su jedva ili delimično uspele, takođe uz strahovite cene.

Situaciju hrišćanskih vojski posle pada Srbije slikovito prenosi jedna formulacija s hrvatske televizije iz 91/92: „Povukli smo se na pričuvne položaje i žestoko uzvratili."

Srpski mit o izdaji onda, postao je dispozitiv političke samodovoljnosti i autarhičnosti danas. Zaziranje Večnih Srba od Evrope danas je refleks iste one tuge i užasa da ih je hrišćanski kontinent „predao" Turcima.

Mit o izdaji danas deluje kao fantomski bol u srpskom kulturnom i političkom kanonu nad kojim bdiju Večni Srbi. Zato nekad slabo čuju, zato doživljavaju šok kad shvate da svi Srbi nisu isti, zato ne izlaze na kraj sa normalnim konfliktnim situacijama u jednom društvu. Po njihovom, sve je to atak na preživaljavanje jednog naroda u neprijateljskom okruženju. Izdali su ih susedi, izdao Zapad, izdaju povremeno i Rusi. Izdaju ih Savremeni Srbi na njihove oči, izdaju Srbi s viškom identiteta, izdaje RTS.

Dragi Večni, možete da spustite svoj odbrambeni gard. Nema Turaka više u Srbiji. Jeste da je neko uvezao masu turskih televizijskih sapunica, svaku od 352 epizode, ali to se sigurno ne kvalifikuje za drugu tursku invaziju na Srbiju.

Ne može se ni Evropska unija danas videti u simboličkoj ulozi nekadašnje Turske, kao analogija turske vladavine pod novim imenom. Srbija se naprosto vratila kući, pomirila se s tim da je i ona deo one kulture koja ju je nekad ostavila na cedilu.

Taj povratak se ne odvija harmonično. Kako i bi, kad je Evropa bila i ostala jedna velika disfunkcionalna porodica. Ni među sobom se ne vole, a kamoli da će sad kleknuti pred srpskom istorijskom žrtvom! „Ko koga voli u ovoj ludnici", govorio je Meša u Kusturičinom „Ocu na službenom putu". U svađi, u ratu, u miru, evropske nacije, srpska s njima, ostaju jedna drugoj prijatelj i bič; iritantne, a bliske.

Samo pusto tursko je daleko - a još boli.