Objašnjavajući zašto se izvinio za podršku Češke bombardovanju SR Jugoslavije 1999, češki predsednik Miloša Zeman je izjavio: „Godine 1938. su nas izdali zapadni saveznici, a 1968. godine su nas izdali naši istočni saveznici… U oba slučaja, srpski narod nam je izrazio podršku. A mi smo im odgovorili bombardovanjem.“

Češki predsednik Miloš Zeman izvinio se pre nekoliko dana zbog učešća Češke u bombardovanju Srbije. On je, međutim, u nekoliko navrata i ranije javno iskazivao nezadovoljstvo ovom odlukom iako je bio na čelu češke vlade tokom bombardovanja 1999. Pored toga, kada je 11. septembra 2019. posetio Beograd, Zeman je na konferenciji za štampu obećao da će sa češkim ustavnim zvaničnicima razgovarati o tome da li će biti moguće da Češka povuče priznanje Kosova kao nezavisne države, zbog čega su ga odmah kritikovali predsednik Vlade Andrej Babiš i ministar spoljnih poslova, ali ga je, kako je rekao sam Zeman, u potpunosti podržao ministar odbrane Lubomir Metnar.

„Češka je bila poslednja članica koja je glasala za bombardovanje i ja se nerado sećam tog procesa donošenja odluka", rekao je Zeman.

Kriza u Jugoslaviji bila je jasno stavljena u funkciju proširenja NATO. Tadašnji češki predsednik Vaclav Havel, nekada istaknuti disident kome je i Jugoslavija davala podršku i pomoć, profilisao se kao jedan od predvodnika u zahtevima za bombardovanjem, ali pre toga kao strasni pristalica proširenja NATO. 

Havel je u vreme sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj 1968. potpisao Uputstvo za ponašanje prema okupacionim snagama. Savetovao je da se prema njima Česi odnose kao prema prirodnoj nepogodi ili prema kiši - da ih izbegavaju. „Čini se da je neprijatelj nemoćan protiv ovog oružja, kao što je kiša nemoćna pred kišobranom", objašnjavao je Havel. „Ako u nekom trenutku procenite da treba da se ponašate kao Hus, ponašajte se kao Hus (Jan Hus, ideolog češke reformacije, spaljen na lomači, prim.). Ako u drugom trenutku procenite da treba da se ponašate kao Švejk, ponašajte se kao Švejk (komični vojnik, junak romana Jaroslava Hašeka, prim.)", savetovao je Havel.

Kada je postao češki lider, Havel je 1989. tražio da se rasformiraju oba bloka - NATO i Varšavski pakt, a tokom „plišane revolucije", 24. novembra 1989. pojavio se zajedno na Venclovom trgu sa vođom „praškog proleća" Aleksandrom Dubčekom. Kao predsednik Čehoslovačke prvi put je bio u Vašingtonu u februaru 1990, a 21. februara obratio se Kongresu. Dok je bio u Vašingtonu, u njegovoj pratnji od prvog trenutka bila je Madlen Olbrajt. Ona je dovela i svog savetnika za govore Frenka Grira koji je pomagao Havelu.

Havel je nešto kasnije posetio Moskvu. Pitao je Gorbačova za povlačenje sovjetskih trupa koje su u Čehoslovačkoj bile stacionirane od avgusta 1968. Gorbačov se nije usprotivio, ali je tražio garancije da neće biti osvete prema komunistima, što je Havel obećao, rekavši da će biti podvučena crta bez osvete, represije ili diskriminacije. Havel je tada sa sobom poneo pravu lulu koju je predstavio kao „lulu mira" i ponudio je sovjetskom lideru, koji je prosto rekao da on ne puši. 

Havel i NATO

Havel je u početku sledio mišljenje svojih najbližih prijatelja o pitanjima bezbednosti, pre svih Juržija Dinstbira, koji je bio pristalica univerzalne, kolektivne bezbednosti, kada bi na kraju Hladnog rata oba velika vojna saveza trebalo da budu rasformirana kako bi se stvorio prostor za panevropsku bezbednosnosnu arhitekturu izgrađenu na temeljima Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi. Havel je u govoru u poljskom parlamentu januara 1990. rekao da očekuje „pripadanje Evropi kao prijateljskoj porodici nezavisnih naroda i demokratskih država, Evropi koja je stabilizovana, a ne podeljena blokovima i paktovima, Evropi kojoj nije potrebna zaštita supersila, zato što je ona sposobna da se sama brani i da izgradi vlastiti sistem bezbednosti".

Upravo to biće onemogućeno Evropi daljim razvojem događaja u čijim nekim sekvencama će Havel imati predvodničku ulogu. Varšavski pakt je nestao u Pragu 1. jula 1991, a Havel je bio njegov poslednji predsedavajući. S mesta predsedavajućeg u jednom paktu koji je nestao, Havel je požurio u drugi pakt koji se menjao.

Havelovi biografi navode da su ga prve dve godine predsedničkog mandata uverile da je mišljenje o dva vojna bloka u pojmovima simetrije tokom Hladnog rata bilo ne samo pogrešno, nego da je pogrešno i u doglednoj  budućnosti.

Kada je 1991. posetio sedište NATO-a, Havel je predložio da Češka uđe u NATO. „Znamo da iz mnogo različitih razloga trenutno ne možemo postati punopravna članica NATO-a. Istovremeno smatramo da savez država ujedinjenih zalaganjem za ideal slobode i demokratije ne bi trebalo da ostane trajno zatvoren za susedne zemlje koje slede iste ciljeve. Istorija nas je naučila da su određene vrednosti nedeljive - ako im se preti na jednom mestu, svuda im se direktno ili indirektno preti", poručio je Havel.

Proleće 1999. u Češkoj

Havelovo snažno zalaganje za intervenciju u Jugoslaviji i protiv Srbije, kao i kasnije otvorena podrška uklanjanju Sadama Huseina, bacila je senku na njegov imidž svetog zaštitnika nenasilja. Postavljalo se pitanje da li je ova njegova ratobornost štetila šansama da dobije Nobelovu nagradu za mir, za koju je nekoliko puta bio nominovan. Dvojica koji su doprineli okončanju Hladnog rata, Gorbačov i Valensa, ovu nagradu su dobili.

Havelovi stavovi doveli su do ogromne političke polarizacije u Češkoj. Uoči NATO bombardovanja Srbije, češka politička elita bila je po tom pitanju duboko podeljena. Vođstvo demohrišćana (KDU-CSL), Slobodarske unije (US) i Građanskog demokratskog saveza  (ODA) podržavali su NATO, dok su na drugoj strani Građanska demokratska partija (ODS) i Socijaldemokratska partija (CSSD) bile u najmanju ruku ambivalentne u iskazivanju podrške.

Vaclav Klaus, koji je nasledio Havela na mestu predsednika Građanske demokratske partije (ODS), kritikovao je vojnu akciju kao korak koji verovatno neće rešiti kosovski krizu. On je zahtevao da se produže ili obnove pregovori sa Slobodanom Miloševićem. Kada je tokom jednog televizijskog intervjua upitan da li može da ponudi neku alternativu bombardovanju, on je rekao da nije „strateg", a pristalice bombardovanja nazvao „ratnim huškačima". Vođstvo stranke je objavilo saopštenje koje je podržalo Klausova gledišta.

Drugi istaknuti partijski rukovodioci, poput poslanika Jiržija Pajna i Jana Klausa, osporili su Klausovo gledište i kritikovali partijsko vođstvo za objavljivanje izjave koja „škodi interesima Češke republike". Neke lokalne organizacije u Pragu, Karlovim Varima i Brnu distancirale su se od mišljenja stranačkog rukovodstva. Oni su smatrali da Češka, kao nova članica NATO, treba da podržava akciju bez ikakvih „dvosmislenosti".

Češki ambasador u NATO-u Karel Kovanda bombardovanje Srbije nazvao je „vatrenim krštenjem". Protiv volje većine političara u zemlji, on je insistirao da Češka podrži napade na Srbiju.

U to vreme, češki predsednik Vaclav Havel bio je jedini češki političar koji je čvrsto stajao iza ambasadora i nije se povukao. Kovanda je mislio da Prag zaslužuje bolji imidž i izašao je sa idejom da NATO organizuje svoj sledeći samit u češkoj prestonici.

Trogloditi i bombardovanje

Socijaldemokrate su takođe bile podjednako razjedinjene povodom kosovske krize. Ministar spoljnih poslova Jan Kavan potpuno je podržavao bombardovanje. Kada je Karel Kovanda, tvrdi pristalica bombardovanja, izjavio na češkom radiju da je uzdržanost češke vlade da jasno stane iza NATO-a dovela do kritika u Briselu, Kavan je pod vladinim pritiskom, ali veoma nerado, opomenuo Kovandu zbog takvih javnih izjava.

On je, naime, bio nesporni pristalica bombardovanja Srbije unutar češke vlade. Drugi ministri bili su veoma uzdržani da bezrezervno podrže NATO, a Miloš Zeman, iako predsednik Vlade, pristalice bombardovanja nazvao je čak „trogloditima". Mada je češka vlada prihvatila različite faze NATO bombardovanja, neki ministri su glasali protiv, a neki su se uzdržali od glasanja. Ministar saobraćaja Antonin Peltram izjavio je da on i neki drugi ministri „ne vole bombardovanje". 

Kao tadašnji premijer, Zeman je otvorio nebo NATO avionima, ali je rekao da je pre donošenja odluke tražio podršku među ostalim zemljama za diplomatsko rešenje. Iako je glasao za bombardovanje, Zeman je upozorio da bi intervencija čiji je cilj spasavanje kosovskih Albanaca od humanitarne katastrofe, kako je proklamovano, bila apsurdna ako bi bombardovanje dovelo do otcepljenja Kosova. Zeman je često upoređivao NATO s Varšavskim paktom, jer za vreme komunističke vladavine nije bilo izbora da se neko složi ili ne složi s Varšavskim paktom. Oni koji su doveli u pitanje akciju NATO-a bili su kritikovani da su stavili „svoje pravo na izražavanje mišljenja iznad lojalnosti Češke republike prema organizaciji u koju je primljena samo nekoliko nedelja ranije".

Disidenti i opurtunisti

Činjenica da se Klaus ili Zeman razlikuju od Havela po pitanju bombardovanja SRJ nije bila toliko neprijatna, koliko činjenica da oni deluju kao da Češka jeste, odnosno nije članica NATO. Politički komentatori osetili su  oportunizam u komentarima različitih političara CSSD-a i ODS-a. Oni su smatrali da su oportunizam i nepostojanje jasnog javnog stava veći problem od nekvalifikovanih argumenata političara kako bi trebalo rešiti kosovsku krizu.

Začudo, nekadašnji disidenti, koji su imali hrabrosti da se suprotstave Varšavskom paktu i komunističkoj vlasti, uopšte nisu dovodili u pitanje niti NATO, niti bombardovanje, za razliku od nekadašnjih konformista. Tadašnji češki ambasador u Vašingtonu, Aleksandar Vondra, istaknuti pristalica bombardovanja, pripadnik mlađe generacije čeških disidenata iz 1980-ih, govoreći o češkoj ulozi u bombardovanju Srbije konstatovao je da je Klaus bio „čak protiv proširenja NATO", jer je bio „liberterijalac", dodajući da ne voli ni Obamu „koji je katastrofa za Evropu", jer ne vidi „vođstvo".

Vondra je rekao da je Havel samo „snažno tražio da Zapad treba nešto da učini kako bi se zaustavio rat i da se zaštite ljudi i njihova sloboda", a naravno da je istina da je imao „drugačiji politički koncept i različito mišljenje od Jiržija Dinstbira i Vaclava Klausa". Dok je u martu 2008. bio u poseti Beogradu, pred češku odluku o priznanju Kosova, Vondra je rekao: „Češka vlada će doneti odluku o Kosovu realistično i sa odgovornošću i mudrošću, ali imajući u vidu takođe tradicionalno prijateljstvo sa srpskim narodom".

U izjavi kojom je objasnio zašto se izvinio, Zeman je podsetio na češko iskustvo i na 1938. godinu, „kada su nas izdali zapadni saveznici, a takođe i 1968. godine, kada su nas izdali naši istočni saveznici... U oba slučaja, srpski narod nam je izrazio podršku. A mi smo im odgovorili bombardovanjem", saopštio je češki predsednik i zaključio: „Rekoh i spasih dušu svoju". 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">