Osim što je zadivio modni svet Evrope svojim kolekcijama, upravo preminuli modni kreator Aleksandar Joksimović igrao je nehotičnu posredničku ulogu u planetarnom događaju čije posledice osećamo i vidimo danas – uspostavljanju diplomatskih odnosa Amerike i Kine

Tokom leta 1969. nastala je prava uzbuna u Beloj kući. Činilo se da je Amerika na pragu najcrnjeg scenarija od početka Hladnog rata. Na osnovu poverljivog izveštaja korporacije RAND, američki predsednik Ričard Nikson, njegov državni sekretar Vilijem Rodžers i savetnik za nacionalnu bezbednost Henri Kisindžer zaključili su da se Kina suočava sa bliskim sovjetskim napadom.

U proleće 1969. u udaljenim delovima kinesko-sovjetske granice, duž reke Usuri u Sibiru, sve češće počele su da izbijaju čarke između kineskih i sovjetskih snaga. Vašington je na osnovu dvadesetogodišnjeg iskustva najpre smatrao da se samo po sebi podrazumeva da ih je izazvalo fanatično kinesko vođstvo. Ponovnu procenu i preispitivanje tih događaja podstakla je nepromišljena sovjetska diplomatija. Sovjetske diplomate počele su detaljno da objašnjavaju svoju verziju događaja i da se raspituju o stavu koji bi Amerika zauzela ukoliko bi se ti sukobi proširili.

Neuobičajena sovjetska spremnost da se konsultuje s Vašingtonom u vezi s pitanjem na koje Amerika nije obratila posebnu pažnju, podstakla je Amerikance da se zapitaju da li oni te izveštaje dostavljaju da bi ih pripremili za napad na Kinu?

Ta sumnja je pojačana kada su istraživanja američke obaveštajne službe, koja su takođe podstakli sovjetski izveštaji, otkrila da su čarke uvek izbijale daleko od kineskih centara komunikacija, ali u blizini važnijih sovjetskih baza za snabdevanje - što je bilo logično samo pod uslovom da su agresori bili Rusi. Ovu analizu dodatno je potvrdilo neumorno gomilanje sovjetskih snaga duž svih 6.000 kilometara granice s Kinom, koje je ubrzo dostiglo jačinu od preko 40 divizija.

Uloga Titovog nacionalističkog komunizma u Hladnom ratu

Ako je analiza Niksonove administracije bila tačna, na pomolu je bila velika međunarodna kriza, uprkos tome što veći deo sveta toga nije bio svestan.

Sovjetska vojna intervencija u Kini bila bi najozbiljnija pretnja za globalnu ravnotežu posle kubanske raketne krize. Primena Brežnjevljeve doktrine na Kinu značila bi da Moskva pokušava da u Pekingu uspostavi „lojalnu" vlast onako kao što je to prethodne godine učinila u Čehoslovačkoj. Zloslutna kombinacija kakvu bi predstavljalo potčinjavanje najmnogoljudnije zemlje na svetu jednoj nuklearnoj supersili, obnovila bi kinesko-sovjetski blok od čije je monolitnosti Zapad strahovao pedesetih godina.

Kenanova doktrina i podrška nezavisnosti i Titovom „nacionalističkom komunizmu" trebalo je upravo da spreči trajno održavanje sovjetsko-kineskog bloka koja bi zecementirao komunističku monolitnost i gotovo sigurno osigirala njegovu prevagu u svetu.  Iako još nije bilo jasno da li je Sovjetski Savez bio sposoban da realizuje jedan tako veliki projekat, bilo je očigledno - posebno za administraciju koja je svoju spoljnu politiku zasnivala na geopolitici - da se ne sme dozvoliti da do toga dođe. Ako se ravnoteža snaga ozbiljno shvati, onda se i samoj mogućnosti geopolitičkog potresa mora pružiti otpor, pošto bi u trenutku kada bi do takve promene zaista došlo, lako moglo da bude suviše kasno da joj se iko suprotstavi, dok bi cena koja bi morala da se plati u najmanju ruku enormno porasla.

Tim pre što je Nikson u svoj predsednički dnevni red stavio uspostavljanje diplomatskih odnosa s Kinom i u tom trenutku najavu ovakvog razvoja shvatao kao stvar ličnog prestiža. Godinu dana pre nego što je izabran, Nikson je objavio članak u „Forin afersu" u kojem je naveo da Kina treba da bude deo međunarodne zajednice. Odmah posle inauguracije, uputio je 1. februara 1969. memorandum Kisindžeru sa idejom normalizovanja odnosa s Kinom, pošto SAD i Kina nisu imali diplomatske odnose 20 godina, od „kulturne revolucije".

Strateški trougao

Još od proleća Nikson je želeo da napravi vezu s Kinom. Kada je bio na prijemu u Jelisejskoj palati povodom De Golove sahrane u aprilu 1969. Nikson je rekao Kisindžeru, pokazujući mu kineskog ambasadora: „Kineski ambasador... Ako ga vidite da je i minut sam, priđite mu i recite mu da želimo da razgovaramo."

Ali to se nije dogodilo, jer ambasador tada nije uopšte stajao sam. Pariski pokušaj nije uspeo.

Zato je od jula meseca na svim stranama počela očajnička jurnjava za uspostavljenjem kontakta s kineskom stranom. Kina je tada, posle „velike kulturne revolucije" imala samo nekoliko ambasadora u svetu. Da bi pokazao svoju dobru volju i zabrinutost zbog položaja u kojem se našla Kina, Nikson je ukinuo zabranu putovanja američkih državljana u Narodnu Republiku Kinu; Amerikancima je dozvoljeno da u Sjedinjene Države unesu robu kineske proizvodnje vrednu sto dolara; odobrene su ograničene isporuke žita u Kinu. Ove mere, mada same po sebi beznačajne, bile su usvojene u nameri da se ukaže na novi američki stav.

Niksonovi saradnici su u leto 1969. zaključili da Kina ima razloga da se boji sovjetskog napada i da je protivno američkim nacionalnim interesima da Kina bude poražena, isto kao što je bilo protiv tih interesa da SAD ohrabre Rusiju.

Bez obzira na tadašnji kineski stav prema Sjedinjenim Državama, Nikson i njegovi savetnici smatrali su da je kineska nezavisnost neophodna za globalnu ravnotežu, a da su diplomatski kontakti s Kinom bitni za fleksibilnost američke diplomatije. Pokrećući inicijativu za transformisanje sveta kojim dominiraju dve sile, SAD i SSSR, u strateškom trouglu SAD-SSSR-Kina Nikson je načinio možda najsmeliji korak u svojoj predsedničkoj karijeri kada je upozorio Sovjetski Savez da Sjedinjene Države neće ostati indiferentne ukoliko napadne Kinu.

Niksonovo upozorenje Sovjetima nedvosmisleno je ukazalo i na novi pristup administracije, koja je američku politiku počela da zasniva na brižljivim analizama nacionalnog interesa.

Povratak realpolitike

Zabrinut zbog gomilanja sovjetskih snaga duž kineske granice, Nikson je 5. septembra 1969. odobrio jedno oštro, ali dvosmisleno saopštenje u vezi s tim kako su Sjedinjene Države „duboko zabrinute" zbog mogućnosti kinesko-sovjetskog rata. Nalog da to objavi dobio je zamenik državnog sekretara Eliot Ričardson; on je zauzimao dovoljno visok položaj da ne ostavi nikakvu sumnju da govori u predsednikovo ime, ali ne i toliko visok da bi njegova izjava predstavljala direktnu pretnju Sovjetskom Savezu.

„Mi ne težimo da zloupotrebimo neprijateljstvo između Sovjetskog Saveza i Narodne Republike Kine. Nas ne zanimaju ideološke razlike između dva komunistička kolosa. Međutim, mi ne možemo a da ne budemo duboko zabrinuti stoga što ovaj nesporazum počinje ozbiljno da narušava mir i bezbednost u svetu", saopštio je Ričardson.

Kada jedna zemlja poriče nameru da iskoristi sukob između druge dve, ona u stvari stavlja do znanja da to može da učini i da će obema stranama biti bolje da se potrude i ostanu neutralne. Shodno tome, objavljivanje vlastite „duboke zabrinutosti" u vezi s eventualnim vojnim sukobom znači stavljanje do znanja da će se - na izvestan, još neutvrđen način - pružiti pomoć žrtvi situacije koja se definiše kao agresija. Nikson je tako bio jedini američki predsednik u ovom veku koji je pokazao spremnost da podrži zemlju s kojom Sjedinjene Države 20 godina nisu imale diplomatske odnose, s kojom ni njegova administracija još nije imala nikakav kontakt na bilo kakvom nivou i čiji su diplomatski predstavnici i štampa na svakom koraku grmeli protiv američkog „imperijalizma". Bio je to znak da se Amerika vratila u svet realpolitike.

Zbog toga je Nikson odlučio da se usredsredi na šire pitanje, odnosno da ispita kineski stav o eventualnom dijalogu sa Sjedinjenim Državama. Prioritet je dat utvrđivanju obima „triangularne" saradnje koja se ukazivala na vidiku. Smatrao je da se Americi, ukoliko utvrdi da se Sovjetski Savez i Kina mnogo više plaše jedan drugog nego Sjedinjenih Država - kao što su to i sumnjali - nude diplomatske opcije bez presedana. Ako bi se na osnovu toga odnosi unapredili, standardna pitanja bi se rešila sama po sebi; u suprotnom, ona bi ostala nerešiva.

Drugim rečima, praktična pitanja bi se rešila na osnovu kinesko-američkog približavanja, a ne načina na koji je do toga došlo. Cilj je bio da SAD imaju pojedinačno bolje odnose sa Kinom i Sovjetima, nego što ih Kina i Sovjetski Savez imaju imaju između sobe.

Lov na kineskog ambasadora

Amerikanci su nastavili da vrebaju priliku i prave „zamke" u kojima je trebalo da ulove kineskog ambasadora, makar samo na minut. Ambasade u Parizu, Varšavi, Rumuniji, Pakistanu dobile su posebna uputstva da priđu kineskom ambasadoru. Posebno važnu ulogu trebalo je da igra Varšava, jer je ona već ranije bila planirana kao mesto kontakta za dijalog s Kinom. Američki ambasador u Varšavi bio je Volter Štesel (1920-1986), iskusan diplomata sa stažom u Moksvi koji je govorio ruski. Od njega je zatraženo da priđe kineskom ambasadoru na prvom narednom javnom događaju, bez obzira šta to bilo, i da kaže da Amerika želi dijalog.

Nekoliko meseci nije bilo rezultata. Zato je Štesel pozvan u Vašington da bi se lično 9. septembra 1969. sreo s predsednikom Niksonom.

„Predsednik se pitao šta će se dogoditi ako pokušam direktno da razgovaram sa kineskim otpravnikom na diplomatskom prijemu u jednoj od ambasada neutralnih zemalja u Varšavi", zabeležio je Štesel. „Rekao sam da ne znam, ali da bih sigurno mogao da pokušam da uspostavim takav kontakt. Predsednik je tražio da to učinim prigodnom prilikom po povratku u Varšavu. Ako bih mogao da vidim kineskog otpravnika poslova, mogao bih da kažem da sam video predsednika u Vašingtonu i da je ozbiljno zainteresovan za konkretne razgovore sa Kinom. Svaka reakcija otpravnika na takav pristup, bila bi od našeg najvećeg interesa."

Ta mogućnost Šteselu se ukazala 3. decembra 1969. na jednom neobičnom skupu - jugoslovenskoj modnoj reviji tadašnje zvezde jugoslovenske mode, Aleksandra Joksimovića, koja se održavala u varšavskoj Palati kulture.

Prokleta Jerina između Amerike i Kine

Kada je dobio pozivnicu, Štesel je neposredno uoči revije pozvao jugoslovenskog ambasadora Arsu Milatovića da proveri da li je kineski otpravnik poslova potvrdio dolazak. Naravno, nije pitao za njega pošto bi jugoslovenskom ambasadoru bilo jasno šta se nalazi iza tog pitanja, nego je objasnio da bi samo hteo da zna ko je najavio da dolazi, kako bi na osnovu toga mogao da odluči da li će doći ili neće. Kada je rečeno da je i kineski otpravnik poslova među gostima, Štesel je uvideo da je to prilika koju ne sme da propusti.

Bila je to hladna, snežna noć. Na modnoj reviji prikazana je „Prokleta Jerina", Joksimovićeva kolekcija za koju je te godine dobio novinarsko priznanje „Zlatni paun".

„Prokleta Jerina", poslednja Joksimovićeva kolekcija visoke mode, premijerno je sa ogromnim uspehom predstavljena 1969. u Parizu na izložbi jugoslovenske industrije i umetnosti. Francuska javnost koja je najbolje na svetu upućena u modu, sjajno je primila i odlično ocenila kreatora i njegove kolekcije.

I američki ambasador je bio veoma zadovoljan onim što je video. „Zadivljujuće je šta zemlja van sovjetskog bloka može da postigne u modi", napisao je Štesel u svom telegramu.

Posle revije, američki ambasador je prišao jugoslovenskom kolegi da mu čestita. Onda su počeli da prilaze i ostali posetioci koji su hteli da čestitaju. „Komedijant slučaj" ipak je hteo da nagradi upornog američkog diplomatu, jer se kineski otpravnik pojavio među onima koji su želeli da čestitaju jugoslovenskom ambasadoru i došao mu pravo „na noge".

Šta se doista dogodilo, postoje dve verzije: američka i jugoslovenskog ambasadora Milatovića.

Igra žmurke na Joksimovićevoj reviji

Prema američkoj verziji, kada je Štesel krenuo Kinezu u susret, kineski otpravnik poslova, nemajući nikakve instrukcije za slučaj da mu priđe neki američki diplomata, doslovno je pobegao naočigled cele sale! Štesela je to istovremeno nasmejalo i naljutilo. Zato je po svaku cenu krenuo ka ambasadorovom prevodiocu, koji je pokušao sličan manevar, ali nije uspeo. Samo je rekao da američki predsednik želi dijalog s Kinom.

Milatović je napisao: „Štesel je ugrabio priliku da se približi Kinezu i da mu gestovima i rečima, ponavljajući na nekoliko svetskih jezika koje je Štesel znao, izrazi američku želju za obnavljanjem susreta SAD-Kina. Štesel nije znao s kim od Kineza razgovara, kao što nije bilo sigurno da je Kinez poznavao Štesela. Susret je bio izveden i tako brzo završen, da niko nije ništa primetio." 

Bilo kako bilo, sutradan su sve svetske agencije objavile senzacionalnu vest da je na reviji mode koju je priredio jugoslovenski ambasador došlo do „američko-kineskog razgovora". Svetske agencije su navalile na ambasadora Milatovića, ali ih je on upućivao da se obrate direktnim akterima susreta. Jugoslovenski ambasador je, naravno, javio ovu igru „žmurke" u Beograd, pretpostavljajući da su Amerikanci „pustili" ovu vest kako bi joj povećali cenu i kako bi bila data važnost ponudi za kontakte.

Nikson nije bio siguran da li je ovo bilo dovoljno da kineska strana dobije i shvati poruku, ali u tom trenutku nije bilo ničeg boljeg. Ipak, Kinezi su 6. decembra oslobodili dvojicu uhapšenih Amerikanaca, što se u Vašingtonu tumačilo kao pozitivan odgovor na Niksonovu inicijativu. Onda je, posle sedam dana, usledio kineski telefonski poziv u američku ambasadu, nakon što je kineski otpravnik dobio instrukcije iz Pekinga.

Li Jang ili Čen Tung?

Kineski otpravnik poslova je 10. decembra telefonirao američkom ambasadoru i predložio sastanak za sledeći dan, 11. decembar, u  svojoj rezidenciji. Štesel je to prihvatio i sutradan otišao u kinesku rezidenciju. Na susretu Štesel je najavio da „sastanak označava početak ispitivanja da li bilateralni odnosi SAD i Kine mogu da se poboljšaju". Predložio je da se formalni sastanci održe između 12 i 16. decembra i da radni jezici budu engleski i kineski. Takođe, predlog je bio i da se sastanci neizmenično održavaju u jednoj i drugoj ambasadi, a ne na nekom „poljskom neutralnom" mestu van ambasada ili rezidencija. Najavio je i da razgovori mogu da se premeste i u neki drugi grad. Nikson je bio hitno obaveštavan o svakom koraku.

Štesel je posle ovog susreta organizovao večeru za poljskog ministra inostranih poslova Stefana Jendrihovskog i njegove najbliže saradnike, a od drugih gostiju pozvao je samo Milatovića. Osim što mu je ukratko predstavio američku inicijativu, želeo je od Milatovića da sazna ime kineskog diplomate s kojim je pokušao da razgovara, jer tada nije znao ko je to bio. I ovde postoje dve verzije: Amerikanci u svojim dokumentima navode da je to bio izvesni Li Jang, dok Milatović navodi da je u pitanju Čen Tung. Ali, to nije uticalo na dalje američko-kineske kontakte.   

Vašington-Peking preko Islamabada

Inicijativu u daljim kontaktima s Kinom preuzeo je Pakistan, gde su dijalog i razmena poruka Vašingtona i Pekinga nastavljeni na veoma neobičan način. Kineske poruke bile su napisane rukom i glasnik ih je donosio iz Pekinga u Islamabad, a otuda su zatim prenošene dalje - u Vašington. Pakistanski ambasador u Vašingtonu ih je dostavljao u Belu kuću. Tako je svakoj poruci trebalo oko nedelju dana da stigne do odredišta. Amerikanci su odgovarali porukama otkucanim na papiru bez vodenog žiga da bi mogli da ih poreknu ukoliko bi ih neko otkrio. U porukama nije nikada bilo više od četiri ili pet rečenica. Tako je došlo do istorijskog Niksonovog puta u Kinu, od 21. do 28. februara 1972, i susreta s Mao Cedungom.

Kada je Nikson posetio Beograd, 30. septembra 1970. zahvalio se Titu na indirektnoj ulozi jer su prvi kontakti između SAD i Kine uspostavljeni na jugoslovenskom događaju Varšavi. Tito se pohvalio da je to bila modna revija kreatora odeće njegove supruge, Jovanke, i uzvratio: „Potrebno je razgovarati s Kinom jer nije daleko dan kada će Kina postati velika sila." Kako se i dogodilo. A doprinos u savremenom neslućenom rastu Kine i stvaranju novog svetskog poretka ima i modna revija Aleksandra Joksimovića.

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">