Осовина Париз-Берлин је свих претходних деценија гарантовала продубљивање европских интеграција, данас би морала да буде главни спонзор новог замајца федерализације ЕУ са Макроном и Шолцом у главној улози. Без Европе, односно федералне ЕУ, Француска и Немачка су осуђене на маргинализацију, геополитичку периферију и на крају приче на ирелевантност, а то није добар сценарио ни за једну европску државу, не рачунајући Велику Британију, Русију и Турску.

Нема стратешке аутономије Европе без усаглашавања између Француске и Немачке и њених лидера, а Емануел Макрон и Олаф Шолц су много више окренути унутрашњим проблемима и ратом у Украјини, него заједничком деловању у процесу даљих интеграција или федерализације ЕУ. У Бриселу се каже да се немачка прекомпонована машинерија са три акционара (Социјалдемократи, Зелени и Либерали) загрева, односно да је период транзиције при крају, а да је председник Француске узео мали предах и да ће чим среди ствари у Петој републици и обезбеди стабилну подршку за мањинску владу, вратити свој фокус на ЕУ. 

Макрон и Шолц ће морати у што краћем временском року да договоре или барем ускладе позиције око заједничке одбрамбене политике, куповине оружја, ослањање на француски „force de frappe" (нуклеарни арсенал Пете републике) или немачку противракетну одбрану, мигрантску и енергетску политику, европску таксономију и јавни дуг као европску верзију Хамилтоновог момента (Александар Хамилтон први амерички секретар финансија је са стварањем заједничког дуга креирао предуслове за федерализацију тек насталих САД).

У преводу, Немачка ће морати да скине своју пацифистичку и меркантилистичку униформу, не само на речима и обећањима, а Француска је у обавези да спроведе реформе које одлаже већ предуго. 

Мање или више Европе

Макрон и Шолц имају императив, и поред свих слабости и проблема с којима се суочавају на домаћем терену, да пронађу формулу сарадње која ће унапредити релације две земље постављајући темеље за одговоре на изазове који подразумевају „више Европе и заједничких политика", а мање националних и солистичких наступа. 

Дефиниција француског историчара Андреа Фонтана „Један кревет за два сна" сублимира најбоље опис немачко-француског односа, док је „линија Мажино" најбоља парадигма да нема те утврђене границе која би гарантовала безбедност и мир ако је с друге стране непријатељ. Немци и Французи су ту лекцију научили тек из трећег покушаја: два светска рата и једног међусобног у коме је нестала француска империја а рођен је Други рајх. 

Једини кревет у којем је могуће да сањају своје снове Берлин и Париз јесте Европа, и да би они функционисали мора да буде један кревет, а не два. Нема никакве сумње да су и Аденауер и Де Гол, баш као и касније Жискар д'Естен и Хелмут Шмит или Франсоа Митеран и Хелмут Кол, Жак Ширак и Герхард Шредер, знали да Француска и Немачка имају различите капацитете, визије, интересе, економије. Али исто тако су знали да само заједно могу да просперирају.

Европске интеграције су од краја Другог светског рата па до доласка Ангеле Меркел на власт у Берлину биле базиране на политичком примату Француске и економској локомотиви Немачке. За разлику од Конрада Аденауера који је пристајао да седи ниже у односу на Де Гола у катедрали у Рансу, или Хелмута Кола који се сваки пут клањао три пута пред француском „тробојком", Меркеловој није падало на памет да на било који начин дозволи француским председницима, од Ширака и Саркозија до Оланда и Макрона да себе сматрају и или представљају као „primus inter pares". 

Немачко-француски трокорак

Узмимо пример како је настала Европска заједница за челик и угаљ. Послератна Француска је имала индустрију а Немачка сировине. Иако Париз и даље није имао поверење у Немачку, заузео је прагматичан став. С друге стране, тадашњем Бону је било неопходно да се акредитује у новом свету као поуздан партнер и то је могао само кроз савезништво са Француском. 

Сматра се да су модерни односи између две обале Рајне успостављени и утврђени у три корака - „Јелисејским уговором" Аденауера и Де Гола, Европским монетарним системом Шмита и Д'Естена, Јединственим актом и Монетарном унијом Кола и Митерана. Наравно, они су вођени обостраним интересима али исто тако и великим политичким фигурама којих данас нема, пре свега у Немачкој. Следећи корак ка одлучнијој федерализацији ЕУ би морали да направе председник Макрон и канцелар Олаф Шолц. 

Поменути „Јелисејски уговор", којим се успоставља заједничко тржиште, у интерпретацији Де Гола постављао је темеље Европе преко које ће Француска поново постати оно што је била пре Наполеоновог пораза на Ватерлоу. „Француска не може да буде Француска без величине (чувени grandeur)", понављао је тих година генерал. За Аденауера, који је готово 20 година био градоначелник Келна, пре доласка Хитлера на власт, уговор је представљао важан корак у рехабилитацији Немачке, улазницу у клуб држава које одлучују о важним питањима - тим пре што је Де Гол, са својом антиамеричком и анти-НАТО политиком, гурнуо Аденауера у неку врсту главног медијатора између Вашингтона и Париза.

После прилично млаких, а на моменте и хладних односа између Вилија Бранта и Де Головог наследника Помпидуа (остали су упамћени по реченици француског председника да „Немци имају марку а ми бомбице", мислећи на атомске бомбе), нови замајац у односима две земље и у европским интеграцијама дали су Жискар Д'Естен и Хелмут Шмит.

Новом зближавању је кумовао амерички председник Ричард Никсон који је због трошкова рата у Вијетнаму „минирао" тзв. Бретонвудски систем поништавајући конвертибилност долара у злато, што је лансирало немачку марку као водећу монету на Старом континенту. Истовремено, немачка економија се показала као најфлексибилнија и најотпорнија на серију криза које су погађале планету седамдесетих година прошлог века. 

Монетарни систем

Предлог о формирању Европског монетарног система је стигао управо са Д'Естенове стране. Његова идеја се састојала у томе да у потпуности препусти доминанту улогу Немачкој у индустрији и економији а да за Француску обезбеди водећу улогу у финансијској сфери .

Немачки канцелар Шмит, који је као и његови претходници Аденауер и Брант носио бреме осећања кривице за нацистичке злочине, у француском предлогу је видео могућност да се немачка доминација у банкарском, индустријском и систему осигуравајућих друштава камуфлира и да не буде упадљива.

Посао су наставили Митеран и Кол. Иако је први социјалистички председник у Петој републици предвиђао, још почетком осамдесетих година 20. века, да ће се Совјетски Савез распасти и да ће се две Немачке ујединити, био је затечен падом Берлинског зида и муњевитом и унилатералном одлуком Кола да уједини Немце. Да би смањио иритацију свог кључног савезника Митерана, и да би добио зелено светло за улазак ДДР у тадашњу Европску економску заједницу, Кол је ставио на олтар оно што је представљало једини дозвољени понос и патриотизам Немаца од 1945. године - дојч марку. 

Кол није презао ни пред писмом 150 водећих немачких професора и економских стручњака против укидање марке, да уједини Немачку науштрб националне валуте. „Quid pro quo", што би рекли Французи. Митеран је прихватио размену, а одлука о увођењу монетарне уније, односно евра, била је гаранција да ће уједињена Немачка бити одана европском пројекту и неповратно везана за остатак ЕУ. Резултат је Мастрихтски уговор из 1992. године.  

Три деценије уједињавања

Од Мастрихта је прошло 30 година и од тада смо сведоци серије неуспелих покушаја да се, поред монетарне, створи и политичка унија европских држава. У међувремену, са силаском Митерана са политичке сцене, његови наследници су се показали недораслим, почев од Жака Ширака па све до Франсоа Оланда. Емануел Макрон још увек има шансу да промени тренд. 

Ширак, бивши градоначелник Париза, патио је од комплекса ниже вредности у односу на Митерана, поготово после пораза на председничким изборима 1988. Та Ширакова људска слабост увешће ЕУ у институционалну кризу која траје и данас. Наиме, пошто је Митеран успео да верификује Мастрихтски уговор на референдуму, и Ширак је хтео да покаже 2005. да је харизматичан барем колико Митеран, и кадар да потврди Устав ЕУ кроз референдумско изјашњавање грађана. Знамо како је прошло, сујету Ширака плаћа и данас цела Европа.

Осим Ширака, и други француски лидери, Саркози и Оланд, показали су се као недорасли у временима кризе. Сви су се, сем Макрона, клонили сукоба са интересним групама у Француској, од синдиката и пензионера до студената и индустријалаца. Тако су реформе и даље на чекању или су усвајане са закашњењем. 

За разлику од својих француских колега, Герхард Шредер је показао, како је то имао обичај да каже некадашњи италијански премијер Алћиде Де Гаспери, да политиканти мисле на следеће изборе а државници на следеће генерације. Схватајући глобалне трендове и анализирајући кризу у којој се нашла Немачка 2003.године, Шредер је уочио да је неопходно реформисати производни ланац и учинити га конкурентним у светским размерама. Шредер је пакетом мера названим „Harz IV", реформисао тржиште рада, пензиони и здравствени систем, мрежу социјалне помоћи, плате радника су готово блокиране а свака предузетничка иницијатива стимулисана и ослобођена бирократских препрека.

Бивши лидер немачких социјалдемократа је скупо платио на биралиштима своју политику, изгубио је изборе 2005. године и био сведок расцепа у странци и стварању нове левичарске формације, али исто тако може са поносом да каже да је Немачка своје вишедеценијско економско здравље дуговала његовој терапији.

Последња шанса

Једино озбиљно захлађење у односима две стране смо имали када је Оланд седео у Јелисејској палати а Меркел у Канцлерамту. Њих двоје су били потпуно инкомпатибилни. У очима Меркелове Оландова Француска је у економском смислу све више личила на Италију, и била је потенцијална опасност за стабилност континента са окошталим државним апаратом, све изнемоглијом индустријом и друштвом несклоним да поднесе горке и болне реформе.

За Оландову администрацију Немачка је словила за егоистичног партнера који гура друге у кризу и носи највећу одговорност за јаз који је настао између балтичке и медитеранске Европе на којем је базирала успех и велики суфицит у трговини са другим чланицама ЕУ. 

Са доласком Макрона на власт, односи између Француске и Немачке су се вратили на стари ниво. И поред тога што припадају различитим генерацијама, Меркелова и Макрон су се одлично разумели и схватали су потребу да ЕУ крене у процес реформи које би је водили ка федерализацији. Немачка канцеларка је препустила млађем колеги иницијативу, не само због њеног карактера већ и због чињенице да је она била у завршном мандату а Макрон тек на почетку председничког пута. 

Осовина Париз-Берлин је гарантовала продубљивање европских интеграција свих претходних деценија, данас би морала да буде главни спонзор новог замајца федерализације ЕУ са Макроном и Шолцом у главној улози. Без Европе, односно федералне ЕУ, Француска и Немачка су осуђене на маргинализацију, геополитичку периферију и на крају приче на ирелевантност, а то није добар сценарио ни за једну европску државу, не рачунајући Велику Британију, Русију и Турску.