Италија у јесен нуди себе у најбољем издању и по најбољој могућој цени, поготово у односу на летњу сезону. Све што се од почетка јула па до краја августа чини недостижним, у другој половини септембра, а поготово с првим данима октобра, на дохват је руке. У јесен путник намерник види праву Италију, у њеном ритму и са свим њеним предностима и манама које некад знају да буду толико апсурдне да постану део њеног шарма. С јесени се увуче нешто благо у ваздуху, милозвучно у простор, разлије се нежност у сваки смирај дана. Није то пензионерски мир, како би неко цинично могао да закључи, већ дуги талас задовољства који траје таман колико треба - ни минут више, ни минут мање. Доживљај Италије у јесен није у интензитету него у трајању. Пар предлога за викенд, дуги викенд или за срећнике који могу себи да приуште и читаву недељу почели бисмо са севера у Доломитима, па на југ, пеко Лигурије и Тоскане, Рима и Амалфитанске обале до источне Сицилије.

У рану јесен Италија је најзаводљивија, најживљија и најрасположенија. Од подножја Доломита у бојама зрелих јабука, преко лигуријских  шареноликих вароши на трепавицама мора, тосканских брежуљака са чокотима грожђа и чемпресима, римских октобарских ноћи, до ватромета боја Амалфитанске обале и сицилијанског барока између Одисеје и локалних легенди, Италија нуди себе у најбољем издању и по најбољој могућој цени, поготово у односу на летњу сезону. Све што се од почетка јула  па до краја августа чини недостижним, у другој половини септембра а поготово с првим данима октобра на дохват је руке. 

У јесен путник намерник види праву Италију, у њеном ритму и са свим њеним предностима и манама које некад знају да буду толико апсурдне да постану део њеног шарма. Знатижељници који нам долазе у то доба године, по правилу, не припадају летњем типу туриста и покушавају, или се барем труде да прате средњовековну пословицу: „Кад си у Риму, понашај се као Римљанин", иначе врло популарну у англосаксонском свету. 

У последњих пар година, пре почетка пандемије коронавируса, узела је маха мода „foliage". Позајмљена је реч из енглеског како би читав покрет био глобално препознатљив а и звучи интригантније од италијанске верзије „fogliame" (лишће). Од половине септембра па до половине новембра Италија нуди неку врсту колективне терапије бојама које нуди природа у свом климаксу, заједно са мирисима и укусима јесени, од тартуфа до берби грожђа. 

Шетње, forest bathing (купање шумом), „chik-nik", потрага за тартуфима, бербе, локалне прославе и феште, безбрижна лутања средњовековним градовима у којима би се без проблема снашли и Алигијеријеви савременици да се којим случајем врате, али и октобарска купања на Сицилији и октобарска предвечерја у Риму када сунчани зраци падају по ћерамиди кровова Вечног града, доживљаји су који мењају перспективу... према свему. 

С јесени се увуче нешто благо у ваздуху, милозвучно у простор, разлије се нежност у сваки смирај дана. Није то пензионерски мир, како би неко цинично могао да закључи, већ дуги талас задовољства који траје таман колико треба - ни минут више, ни минут мање. Доживљај Италије у јесен није у интензитету него у трајању. 

Пар предлога за викенд, дуги викенд или за срећнике који могу себи да приуште и читаву недељу почели бисмо са севера у Доломитима, па на југ, пеко Лигурије и Тоскане, Рима и Амалфитанске обале до источне Сицилије.  

Доломити  

Двојица Енглеза, Џоси Џилберт и Џорџ Черчил, „открили" су Доломите пре век и по. Европа и свет су практично чули за најлепши венац планина на свету тек када се у Лондону, 1864. године, појавила књига са насловом: „Планине Доломити".

Вал Гардена, Алта Бадија, Вал ди Фаса, имена су добро позната поклоницима алпског скијања, али те три долине око планинског масива Села Рондеу много су више од станица Светског купа, оне су рај за љубитеље „трекинга" свих узраста и способности, параглајдере и посебно маунтинбајкере, бициклисте и власнике олдтајмера који просто обожавају да провозају своје љубимце двоточкаше и четвороточкаше преко четири паса (Села, Гардена, Камполонго и Пордои). 

Вал Гардена је најкитњастија и најскупља долина са Ортисеијем, варошицом драгуљем, идиличним местом у коме би свако пожелео да проведе бар пар месеци годишње, а камоли пар дана. У Алта Бадији воле да се хвале да су престоница алпског скијања где је конструисан први ски-лифт, још пре Другог светског рата, али и спектакуларним бојама њихових шума у јесен. Вал ди Фаса је најпитомија и најлепша са својом бајковитом шетњом кроз четинарску шуму, поред реке Авизио, од Албе до Моене. На том путу се налази и ресторан „Da Michele" где се једу најбоља ребарца, коленице, купус и штрудла од јабука.  

Посебна атракција у јесен је вожња планинском железницом „Ренон", у дрвеним вагонима, од Сопраболцана до Колалбе. Вожња траје само 18 минута и осим живописних предала кроз које се пролази, на крају вас чека награда најлепшег панорамског погледа на Доломите. Мали савет, пробајте просеко са мало бистрог сока од јабуке и соде, још је бољи уз сир „Cuor di Fassa". 

Тоскана  

Брежуљци Тоскане са варошима, тврђавама, замковима или вилама на њиховим врховима нуде незаборавне пејзаже који се боје најразличитијим бојама у јесен. За љубитеље вина, посебно санђовезеа, од Кјантија до Брунела Ди Монталчина, нема бољег места за дегустацију и уживање у многобројним породичним винаријама и ресторанима који по правилу нуде незаборавне амбијенте под звездама или у структурама од стакла у којима се не губи готово ништа од доживљаја чак и кад пада киша. 

Не рачунајући Фиренцу која је ван конкуренције, ЛукаСан Ђимињано и Питиљано заслужују да буду апсолутно виђени и проживљени. Сва три места се одликују по томе што се ништа суштински није променило већ неколико векова унутар зидина које опасују Луку, испод 14 торњева који бдију на Сан Ђимињаном и у Питиљану уклесеном у стени.  

Зидине које омеђавају Луку од остатка света су као украсни штит града бомбоњере у коме се може изгубити само у лепоти његових тргова попут Амфитеатра (Piazza dell'Anfiteatro) или Дуома (Катедрале) или торњева; штавише Лука је најлепша кад се гледа са „Torre delle Ore" или „Torre Guinigi". Боје средњовековног града се уклапају савршено у боје јесени и ко има имало романтичарске жице у себи неће моћи да се не заљуби у Луку. 

Сан Ђимињано и Питиљано су најлепши мали градови међу лепим малим варошима. Први се апострофира као средњовековни Менхетн због 72 куле које су га красиле у време највећег просперитета а други се ословљава и као „Јерусалим тосканске Мареме", не само због свог изгледа већ и због јеврејске заједнице која ту живи вековима. 

Два тосканска градића као да су изашла из бајке, одишу необичном милином која је толико заразна да је немогуће остати имун на њу.  

Рим 

И Римљани обожавају „ottobrate romane" јер нема лепшег периода у Риму од октобра, самим тим не постоји други део године тако привлачан за посету Вечном граду. Истина је да Рим никада не може да разочара, али никада не може да одушеви тако као у јесен. Могло би се рећи да је италијанска престоница „блажена" у рану јесен. Дани су и даље довољно дуги и топли а свако предвечерје нова чаролија између купола и кровова. 

Нигде лепота није тако демократска као у Вечном граду. Све што је најлепше у Риму је бесплатно или кошта пар евра или се може „красти погледом" са гратис удаљености. Вечни град је најлепши са висине, са врхова његових седам брежуљака, од Авентина до Квиринала и Ђаникола с друге стране Тибра или Променаде заљубљених на Монте Марију. Погледи из Врта поморанџи, испод Гарибалдијевог споменика на Ђаниколу или „Фонтанонеа" (Fontana dell'Acqua Paola) су као терапија за очи и душу заједно са благим поветарцем који се диже с времена на време, баш као што је гледати смирај дана са Квиринала или са моста Умберта I. 

У јесењим месецима не треба губити драгоцено време за затворене просторе. Не знам да ли је Црњански имао Рим, „Пјацу дел Пополо" (Piazza del Popolo) и кафе Розати (Rosatti) у глави када је мислио на „златну јесен" гледајући на Пинћо током својих римских дипломатских дана, али ретко где је јесен тако златна као Вечном граду.  

Амалфитанска обала  

Највећи проблем са Амалфитанском обалом је што је толико лепа да је постала папрено скупа, али ако постоји период године када је могуће уклопити све коцкице за незаборавно путовање онда је то друга половина октобра и прва половина новембра. 

За разлику од Доломита који су откривени као туристичка дестинација пре век и по, Амалфитанску обалу је опевао још Хомер у својој Одисеји а антички Римљани, укључујући и императоре, ту су градили виле за летовање. Није остао имун на лепоту ривијере између неба и мора ни Гете, а тек је списак писаца и из прошлог века као и сликара, песника, композитора, глумаца, државника и богаташа из читавог света подугачак. 

Позитано је без сумње најлепше место на Амалфитанској обали, Прајано нуди најлепше погледе и сутоне, Амалфи је најушушканији, Фуроре је толико нестваран да га је чак и Бокачо опевао у Декамерону а Федерико Фелини овековечио у филмовима. Смарагдна пећина је дирљиво лепа а Равело је место „бескрајности" баш као што се зове најлепша тераса на планети „Terazzo dell'Infinito". 

Ипак, за јесење авантуристе је посебна атракција шетња „Стазом Богова" јер је то идеалан период године за тај подухват. Почиње изнад Амалфија у селу Ађероле а завршава се у Ночели изнад Позитана и целом дужином од осам километара краде уздахе јер се налазите, буквално између два плаветнила, небеског и морског, са Капријем у позадини и Позитаном као шареном вртешком.

Источна Сицилија  

Сицилија је земља ватре и воде, вулкана и мора, место где слатка вода извире усред мора и бројних контраста, острво које су освајали стари Грци и Римљани, Арапи, Нормани, Шпанци и на крају Гарибалди. И сви су оставили понешто: Грци храмове, Римљани амфитеатре, Арапи куле, Јевреји реликвије, Нормани тврђаве, док је иза шпанских краљевских фамилија, које су вековима владале Сицилијом, остала барокна архитектура, посебно у њеном источном делу.  

У Таормини се као на ниједном другом месту види голим оком ко је све ту владао. Грци су оставили театар по коме је град надалеко чувен, Римљани су поставили основе данашње града, од Арапа је остао торањ Ал Кабах, Нормани су саградили цркве и самостане, а Лиз Тејлор и Ричард Бартон су залив „La Baia di Isola bella" претворили у култно место за многе парове који баш ту желе да се закуну на вечну љубав. 

Сиракуза има убедљиво најраскошнији центар града на Сицилије, односно Ортиђу. Свака земља на мору или град воли да се хвали посебном бојом воде, али само у Сиракузи она је заиста нестварно плаве боје.

Аполонов храм који вас чека како крочите на Ортиђу је направио цео круг, од места култа грчких колонизатора је претворен у цркву, па у џамију, опет у цркву, једно време је био и део касарне, да би на крају поново постао оно што је првобитно био. Атинин храм није био исте среће као и Аполонов: прво је трансформисан у Минервин храм, затим у цркву, па у џамију и на крају у катедралу у барокном стилу. 

Сиракуза је прелепа јер боја мермера с којим је поплочан Ортиђа у комбинацији са бојом зграда и плаветнилом мора оставља неизбрисив утисак. Лепота Архимедовог трга са фонтаном посвећеном Артемиди је готово дражесна колико је славни научник био паметан. 

Испред Сиракузе се налази и извор Аретуза из кога усред мора кркља слатка вода, а на једном квадратном километру, колико простора заузима Ортиђа, налази се и тврђава Федерика II из 13. века. 

Вредан посете је и Неаполис са грчким театром, Дионизијевим ухом, Римским амфитеатром, Нинфеовом пећином. Грчки театар је тако добро очуван да се и данас са њега види море а на позорници се играју Есхилове трагедије. 

Катанија је град са хиљаду лица и изненађења, тако великих да је неко доживљава као најружнији град а неко као најузбудљвији, будући да је престоница ноћног живота са својим фенси кафеима и дискотекама. Путници намерници са добром кондицијом не би требало да пропусте дугачку шетњу поред мора све до Ачи Кастела са бајковитим норманским замком из 11. века, Ачи Треце и Ривијере киклопа коју је опевао Хомер у Одисеји а данас је живописно рибарско место где се једе и пије „божански".