Политички пејзаж у Француској је другачији него што је био на председничким изборима. У први план сада су избиле три политичке формације са својим представницима: победник на председничких изборима Емануел Макрон на центру, Марин Ле Пен на десници и Жан-Лик Меланшон на левици, који је сада и главни такмац владајућој коалицији. Исход данашњег другог круга парламентарних избора у Француској тешко је предвидети. Уколико излазност буде већа него у првом кругу, постоји шанса да Меланшон озбиљно уздрма политичку сцену Француске, али и Европске уније. Вероватноћа за то, међутим, није велика.

Први круг парламентарних избора у Француској пратила сам у Нормандији, тачније у Довилу, Тровилу и Улгату, градићима на атлантској обали у којима је живот више окренут ка непрегледном плавом хоризонту него ка европском континенту. Недалеко од плажа на којима су се 1944. искрцале америчке трупе, ништа не ремети мирни ток свакодневнице који прати ритам плиме и осеке.

Омиљена нормандијска летовалишта Парижана из времена belle epoque, с краја 19. и почетком 20. века, била су декор за пастелне пејзаже Едгара Дега и епизоде из  Прустовог романа У трагању за изгубљним временом". Казино и хотел Нормандија у Довилу, окружени луксузним бутицима, бивши Гранд хотел у Улгату и низ живописних вила уз обалу, иза пругастих наранџасто-белих кабина на којима се суше купаћи костими, сведоче да се ствари од тада нису много промениле.

Живот је овде далеко од рата у Украјини, од инфлације и проблема са грејањем који најављују дугу европску зиму. У продавници новина, у којој се новине не виде од реквизита за плажу, продавац се осмехује на моју опаску да нису на видном месту. „Сакрили смо их", каже, што сам протумачила као још један знак да је штампа у изумирању и да је, генерално, људима доста вести и разних извештаја са фронта  - ратног или монетарног, без разлике. Када је видео да сам узела новине различитих идолошких оријентација, од Монда преко Либерасиона и Паризијена до Фигароа, кратко је прокоментарисао: „Видећете, свако има своју верзију стварности". 

Главна битка коју су изгубиле новине у 21. веку, поред дигиталне технологије која их је прегазила, јесте битка за поверење читалаца. Новине се не купују због тога да бисмо се информисали, већ да бисмо потврдили већ стечена уверења. У овом неизнуђеном суду о времену (да ли је икада било другачије?) наслутила сам знак декаденције карактеристичне за свет Прустових јунака у освит Првог светског рата.

У епохама које су остале упамћене по узлету духа који дозвољава да човечанство иде напред, расправљало се о идејама, о визијама, о сновима о другачијем, бољем свету. Ова наша епоха као да припада једном од оних периода у људској историји у којима страх не дозвољава да се мисао размаше и људе наводи на ускогрудост - страх од врућина којима су допринели због неутољиве жеље за конзумирањем, страх од зиме и рачуна за струју због рата у Европи коме се не види крај, страх од све тањих новчаника и од оних који су дошли са другог краја света јер су хтели да живе као они, у заклону од рата и сиромаштва.

Све то има везе са изборима у Француској на којима се бира нови састав скупштине, али нема много везе са Улгатом и његових око 2.000 становника којима главни проблем задаје хладни ветар с океана који на јесен уме да се претвори у олују.

Између екстрема

Овде су у првом кругу гласали већином за Емануела Макрона, а потом за представника деснице из партије Републиканаца, што потврђује  уобичајени профил Макронових гласача на последњим изборима, који припадају вишим слојевима друштва и старијим генерацијама. Када гласају за актуелног председника верују да гласају за стабилност, против „екстрема" са крајње левице и крајње деснице.

Макронов допринос председничким и парламентарним изборима, на којима је једва учествовао у кампањи, био је да оспе паљбу из свих институционалних и медијских оружја којима располаже на противнике које је свео на екстреме.

Свој први мандат је почео са обећањем да ће да искорени крајњу десницу у Француској. Не само што у томе није успео, већ Марин Ле Пен никад боље није стајала. На парламентарним изборима је, истина, дошла на треће место, иако је на председничким изборима два месеца раније била ривал Макрону у другом кругу.

Али парламентарни избори никад нису били јача страна њене политичке формације због тога што нема довољно развијену инфраструктуру. Партија њеног оца, Национални фронт, коју је наследила и потом преименовала у Национални збор, никада није имала довољно људи на терену.

Као политички аутсајдери њихов приоритет су били председнички избори, на којима су могли да рачунају на незадовољство Француза актуелном влашћу и гласове против естаблишмента. Овај пут ће, ипак, имати довољно посланика за посланичку групу у парламенту, што се није догодило од 1986. године.

Друга Макрону супарничка политичка опција која је избила у први план на овим парламентарним изборима, јесте коалиција левих снага, скраћено НУПЕС (Нова народна еколошка и социјална унија). У овој коалицији су социјалисти, чији кандидат Ан Идалго је претрпела велики пораз на председничким изборима, затим еколошка странка, комунисти и странка „Непокорена Француска".

Њен лидер, Жан Лик Меланшон, изашао је као „трећи" у првом кругу председничких избора, у коме је за длаку изгубио од Марин Ле Пен. То је био разлог што је парламентарне изборе прогласио својеврсним „трећим кругом", као прилику да велики одзив његових гласача на председничким изборима, међу којима је много младих, претвори у снажну опозицију у парламенту.

Како би мобилисао трупе изнедрио је слоган „Меланшона за премијера", што би значило да опција коју предводи освоји већину од 577 посланика колико их има у француској скупштини, односно 289.

Ова могућност је мало вероватна. Иако је у првом кругу резултат центристичке Макронове коалиције и уједињених левих снага био изједначен, актуелни председник поседује већи резервоар гласова, са Републиканцима као потенцијалним гласачима, а потом и највероватније коалиционим партнерима у скупштини, уколико не успе да освоји апсолутну већину.

Меланшонова политика

Стратегија Макронових чланова владе уочи и између два круга била је да нападне леву коалицију као што су нападали крајњу десницу - оптужбама које су пре свега биле усмерене на Меланшона као антисистемског кандидата који прети да уруши европски сан Француске, односно да је изведе из редова Европске уније и поведе коло са Венецуелом, Кубом и Русијом и осталим аутократама леве оријентације који су му драги.

Ова тврдња није тачна - Меланшон је у својој политичкој каријери много пута критиковао Европску унију, њену администрацију, бирократију и недемократске одлуке које се доносе мимо воље Француза и великог броја других Европљана. У коалицији са социјалистима и еколошком странком, двема изразито проевропски оријентисаним странкама, излазак из ЕУ је искључен, али се отвара могућност измене постојећих европских уговора и директива који, из угла Француске, али и великог броја европских земаља које их се не придржавају, више немају смисла.

Представници власти су Меланшону приписали и да хоће да угрози (неодређену) Макронову политику према Украјини и европско јединство зато што је против извоза оружја Кијеву. Из угла унутрашње француске политике Макронови потези на европском плану, попут посете Кијеву и подстицаја Украјини за кандидатуру за чланство у Европској унији (који га не обавезује), могли би да се протумаче и као настојање да се оснажи његов државнички ореол у француском јавном мњењу непосредно пред други круг избора.

Политички пејзаж у Француској је, међутим, другачији него што је био на претходним изборима. У први план су избиле три политичке  формације - поред Макроновог центра то су две опције које су заузеле место традиционалне левице и деснице, са снажнијим упориштем међу гласачима који доводе у питање постојећи однос снага на политичкој сцени Француске, али и у европским институцијама.

С тим ће Макрон морати да се носи без обзира на вечерашњи исход избора који је тешко предвидети. Уколико буде већа излазност него у првом кругу, постоји шанса да Меланшон уздрма политичку сцену Француске. Ова могућност је, међутим, веома мала. Веће шансе су да Макрон остане без апсолутне већине, што би могло да врати елан у француски парламент, у коме Макронови посланици нису навикли на опозицију.