Иза кулиса је почела борба међу савезницима у НАТО-у око тога који ратни циљ у Украјини има да се подржи, а који не. Немачки канцелар Шолц и француски председник Макрон не желе да Путину поставе летвицу превисоко. Они не желе да ризикују победу Кремља, а још мање директан рат са непредвидивом нуклеарном силом. Италијански премијер Марио Драги предложио је пре две недеље мировни план у 4 тачке који је хладно примљен и у Москви и у Кијеву, али и у делу ЕУ. Али време истиче: што рат дуже траје, утолико су и проблеми за Запад све већи.

Има тренутака када се победа чини надохват руке. Новинари описују да се у главном граду Украјине, Кијеву, рат понекад чини као далека претња. Многи кафићи и ресторани су отворени, чак је и опера наставила рад. Постоје само повремени аларми за ваздушни напад. „Најкасније до краја године Крим ће бити враћен Украјини", рекао је средином маја Кирило Буданов, шеф украјинске војне обавештајне службе. „Рат ће се завршити тек заузимањем црноморског полуострва које је Русија анектирала 2014. године", каже он.

То је мелодија коју сада многи интонирају на сличан начин, не само у Украјини. „Може да се говори само о победи, а не о било каквом мировном споразуму", рекла је естонска премијерка Каја Калас прошле недеље. Њен пољски колега био је још јаснији. „Чуо сам да постоје покушаји да се Путину понуди решење које ће му спасити образ на међународној сцени", рекао је премијер Матеуш Моравјецки. „Али како можете да сачувате образ који је већ потпуно унакажен?"

Ово је атмосфера у којој се нашао италијански мировни план за окончање рата који се више од 100 дана води на територији Украјине. Предложени споразум има четири тачке које треба да прођу и ревизију челника Европске уније. Овај план заправо представља покушај Европе да се сачува да не упадне у опасну спиралу ескалације која неће бити праћена дипломатским иницијативама, а која може бити слична оној пред Први светски рат. Дипломатија, иначе, до сада није дала неки резултат нити понудила значајније наде за окончање сукоба.

Италијанска иницијатива

Чини се да је вишемесечно разматрање италијанских дипломата ипак уродило плодом, јер се сматра да су предложеним планом, обнародованим у општим цртама пре две недеље, испоштовани готово сви кључни захтеви Русије и Украјине, али и наглашена будућност Украјине у Европи. Овај план представља и нову понуду европске перспективе Русији, која је на ивици да после 400 година европске историје буде од ње одсечена.

Италијанско министарство спољних послова обелоданило је да су италијанске дипломате од почетка рата радиле на мировном споразуму, који је држан у тајности због деликатне геополитичке ситуације. Али када је његов нацрт и званично послат Кијеву и Москви, као и генералном секретару Уједињених нација Антонију Гутерешу, власти Италије процениле су да је време да и свет сазна детаље плана који можда може да оконча тромесечни рат у Украјини.

Намере италијанског премијера Марија Драгог у правцу стварања европског плана за окончање сукоба могле су да се детектују још за време његовог састанка са америчким председником Бајденом, 10. маја у Вашингтону. Драги је тада рекао да савезници треба да почну рад на преговорима у правцу мировног процеса у Украјини, иако настављају да уводе нове пакете санкција Русији.

„Људи се питају како да окончамо те злочине? Како можемо да постигнемо прекид ватре? У овом тренутку је тешко имати одговоре на то, али морамо добро да размислимо о овим питањима", рекао је Драги Бајдену током састанка у Белој кући, додајући да руски председник Владимир Путин није успео да нанесе штету савезу САД са Европском унијом.

Бајден је на то Драгију рекао да је Италија један од најближих савезника САД у супротстављању Кремљу. „Ако је Путин икада помислио да може да нас подели, није успео", узвратио је Драги.

Била је то прва посета Вашингтону једног лидера Европске уније од почетка руске инвазије на Украјину 24. фебруара, и она је на неки начин представљала одавање признања од стране Вашингтона за атлантски заокрет у италијанској спољној политици. Упркос ослањању Италије на руске енергенте, Драги је тражио од ЕУ да санкционише увоз руске нафте и подржао слање тешког наоружања у Украјину упркос отпорима који су стизали из његове широке коалиционе владе.

Драгијев састанак са Бајденом запечатио је тако прелазак Италије на проатлантску спољну политику започет откако је бивши шеф Европске централне банке 2021. именован за италијанског премијера и који је убрзан почетком рата у Украјини.

Четири тачке

Након што је Марио Драги одобрио четири тачке у предлогу мировног споразума, документ је послат на разматрање ЕУ, Украјини и Русији.

Први корак који је наведен јесте хитан прекид ватре и демилитаризација на линији фронта. Друга тачка предвиђа да Украјина треба да буде неутрална земља, којој ће безбедност гарантовати група земаља, махом светских сила. О овом делу плана, према наводима италијанских званичника, било би речи на мировној конференцији чији би домаћин била Италија. Трећа тачка је билатерални споразум између Русије и Украјине који за циљ има да разјасни будућност полуострва Крим и региона Донбаса. Споразум би се бавио културним и језичким правима и гарантовао би слободно кретање људи, добара и капитала. Ова верзија плана указује да би Крим и Донбас имали скоро потпуну аутономију, укључујући и питања одбране, али да би формално били територијални део Украјине. Четврта тачка би био мултилатерални мировни споразум између Европске уније и Русије, који би укључивао постепено повлачење руских трупа из Украјине и укидање западних санкција Москви. Ова тачка се односи стриктно на Русију.

Док украјинска страна званично није желела да се огласи по питању овог мировног плана, из Москве је стигла потврда да је он предочен Кремљу.

„Добили смо предлог плана и разматрамо га", рекао је Андреј Руденко, заменик руског шефа дипломатије. Он је истакао да преговори са Италијом нису почели, а да ће Русија свој званичан став изнети након дужег разматрања плана.

До сада шансе да се се озбиљно седне за преговарачки сто нису биле изгледне: министар спољних послова Сергеј Лавров је пре неколико недеља сумирао руски став да ће се разговори водити само на основу војних резултата.

Иза кулиса

Иза кулиса очигледно је почела борба међу савезницима у НАТО-у око тога који ратни циљ у Украјини има да се подржи, а који не.

У Берлину су многи владини политичари били забринути када је амерички секретар одбране Лојд Остин на конференцији са савезницима у Рамштајну крајем априла изјавио да Украјина не само да мора да добије рат против Путина, већ и Русија мора да изађе из њега ослабљена да би јој било теже да победи било које друге суседе који би напала. Стратегија „победи и ослаби", како су је брзо назвали у Вашингтону, еуфорично је примљена у многим земљама источне Европе.

Али то је било дијаметрално супротно изјавама Шолца и Макрона. Немачки канцелар никада није изговорио реч „победа", а за разлику од америчког председника Џоа Бајдена, он нерадо Путина назива ратним злочинцем. Макрон је у говору у Европском парламенту почетком маја рекао да се мора одупрети искушењу да се Русија „понизи". Француски председник је последњих година више пута заговарао дијалог са Москвом, а последњих недеља је неколико пута звао Путина, али без резултата.

Шолц и француски председник Емануел Макрон очигледно не желе да Путину постављају летвицу превисоко. Они не желе да ризикују победу Кремља, а још мање директан рат са непредвидивом нуклеарном силом.

Стога су све очи упрте у Вашингтон, који је дао убедљиво највећи допринос украјинској војној опреми. Американци шаљу најсавременије дронове, артиљерију и противтенковске ракете.

Мрачна стварност на источном фронту

Званично, Бајден се никада није обазирао на речи свог министра одбране о слабљењу Русије, а прошлог петка је америчка амбасадорка при НАТО-у Џулијана Смит рекла на конференцији у Варшави: „Желимо да Русија претрпи стратешки пораз. Желимо да се Русија повуче из Украјине."

Међутим, иза кулиса највиши званичници, као што су амерички саветник за безбедност Џејк Саливан и шеф ЦИА Вилијам Бернс, у дискретним рундама разговора са савезницима тврде да су реченице шефа Пентагона претерано дословно протумачене. Уместо победе Украјине на бојном пољу, Вашингтон покушава да натера руског председника да прихвати да не може да добије рат.

Ово је линија која оставља многа тумачења отвореним. То је такође и реакција на „мрачну стварност на источном фронту", како се одскора у западним медијима назива актуелно стање, након што се констатује како је Украјина „у првим недељама рата остварила невероватне успехе одбијајући Русију на многим местима".

Али, за разлику од почетка априла, западне обавештајне службе се сада слажу да је брза победа Украјинаца више него невероватан сценарио. Наводи се да руска војска вештије делује у другој фази рата него у лоше планираном напредовању на Кијев крајем фебруара. Руски ратни циљеви су сада ограниченији: уместо потпуног опкољавања украјинских трупа у Донбасу, од чега су убрзо морали да одустану, Руси се сада ограничавају на најисточнији крај Донбаса у близини града Северодоњецк. 

Добра и лоша вест за Украјину

У Украјини су крајње огорчени предложеним мировним планом. Украјински коментатори тврде да су Француска, Немачка и Италија „једноставно издале Украјину, намећући мировни споразум у име Путина, који спрема нове територијалне отимачине". Они, као прво, званично предлажу прекид ватре, али као друго билатералне преговоре Русије и Украјине о „спорним територијалним питањима". А по њима, наводи се, ни Запорожје и Херсонска област, а не само Крим и Донбас, нису територија Украјине, већ су „спорна територијална питања" о којима треба разговарати са Русијом.

Украјинска страна објашњава да је оваква европска политика изазвана страхом од могућности победе Украјине, јер би победа Украјине и отклањање последица руске агресије драстично променили међународну ситуацију и створили нови безбедносни систем у Европи, у коме ће Француска и Немачка изгубити садашњи значај као ексклузивни посредници Запада у односима са Кремљом, односно са Путиновом Русијом. А Париз и Берлин желе да задрже ову привилеговану позицију.

„Дакле, сада је заправо формирана коалиција Путина, Макрона, Шолца и италијанског премијера Марија Драгија, чији је програм да на папиру озваничи још шире заузимање украјинских територија", саопштава украјинска страна која ово назива „лошом вешћу".

„Добра вест" је да САД, Велика Британија и Пољска не припадају овој коалицији великих западних држава, а судбина рата зависи од помоћи у наоружању, пре свега Велике Британије и Сједињених Држава.

„Нема сврхе надати се Немачкој. Они само малтретирају. Максимум који се нуди негде средином јула је неколико 'гепарда', за које, испоставиће се, нема муниције", огорчено пишу украјински медији.

Украјина се ослања на интензивно снабдевање из САД, где на највишем политичком нивоу подршку Украјини врло снажно артикулишу лидери америчке администрације - Бајден, Остин и Блинкен. Али Украјина изражава разочарање темпом ове понуде. Пошто су стигле хаубице, нема довољно вишецевних ракетних система, што отежава ватрене окршаје са руским трупама. 

Шести пакет санкција и нафтовод „Дружба"

Истовремено, санкције које се уводе против Русије, треба не само да угрозе руске ратне напоре, него и да смање руске шансе за преговарачким столом. После дужег преговарања, ЕУ је ове недеље усвојила и „шести пакет" санкција којим се ограничава извоз руске нафте, главног енергетског производа Русије.

Политички споразум обавезује да ће до краја године блокирати руски увоз из Русије у ЕУ - али и даље оставља 30 одсто сирове нафте која се шаље нафтоводом. Привремено изузимање за испоручену нафту била је концесија коју је углавном извукао мађарски премијер Виктор Орбан, који је тврдио да недостатак морске луке у његовој земљи значи да ће бити теже ослободити се од руске нафте коју испоручује нафтовод „Дружба".

Споразум такође обећава „хитне мере" као што је омогућавање куповине на мору како би се осигурала сигурност снабдевања, уколико те изузете испоруке преко гасовода престану. Ово је било посебно важно да би се у споразум укључиле Мађарска и Словачка. 

Званичници ЕУ инсистирају да њихов договор и даље погађа руског председника Владимира Путина тамо где га боли. „Ово одмах покрива више од 2/3 увоза нафте из Русије, смањујући огроман извор финансирања њене ратне машине", рекао је председник Европског савета Шарл Мишел.

Немачка и Пољска су се обавезале да ће добровољно престати да преузимају нафту из северног крака нафтовода „Дружба" до краја ове године, због чега председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен тврди да то значи да санкције заиста покривају „скоро 90 одсто целокупног европског увоза руске нафте до краја године."

Али за сада, не постоји јасан крајњи датум када ће руски доток нафте бити забрањен, а нема ни знакова да је Орбан вољан да промени курс.

„Породице ноћас могу мирно да спавају, ми смо зауставили идеју од које се диже коса на глави", саопштио је Орбан на својој Фејсбук страници. „Постигли смо споразум који каже да земље које добијају нафту нафтоводима могу да наставе да управљају својим привредама под претходним условима", рекао је Орбан, који је у оквиру својих захтева успео и да са листе санкција скине и патријарха Руске православне цркве, Кирила.

Премало и прекасно

Аналитичари истичу да ће споразум и даље омогућити ЕУ да, током ове године и док траје рат у Украјини, исплаћује Русији милијарде евра за нафту и нафтне деривате. Наиме, забрана нафте испоручене морем ступа на снагу тек за шест месеци, док ће рафинисани производи бити забрањени од 2023. Чешкој је одобрено изузеће од забране препродаје руских нафтних деривата до средине 2024. године. 

„Пошто је основни циљ санкција да се што пре ослаби финансијска и економска позиција Русије како би се смањио њен војни капацитет, ово би могло бити премало и прекасно", рекао је Симон Таљапијетра, виши сарадник и стручњак за енергетику у „Бројгел" института у Бриселу.

Ова забрана увоза нафте је удар без преседана за индустрију која доноси највећи приход у Русији - средства од продаје нафте и гаса заједно чине око 40 одсто федералног буџета Москве.

Европа је највећи руски купац нафте, која узима око половину од 4,7 милиона барела дневно руске сирове нафте извезене прошле године. Али купци у Индији, Кини и Турској су појачали куповину, делимично надокнадивши руски губитак. Русија је повећала извоз нафте за 6 одсто у мају у поређењу са априлом.

„Русија ће наћи друге увознике", рекао је 31. маја Михаил Уљанов, руски стални представник при међународним организацијама са седиштем у Бечу. То, изгледа, за сада функционише.

Ефекат санкција

После првих 100 дана рата постоје и сигнали који би могли да подрже овакав правац размишљања. Нема назнака да Русија намерава да се повуче из Украјине и то није изненађујуће, јер су санкције имале перверзни ефекат повећања цене руског извоза нафте и гаса, масовно повећавајући њен трговински биланс и финансирајући њене ратне напоре. У прва четири месеца 2022. Русија би могла да се похвали суфицитом на текућем рачуну од 96 милијарди долара - што је више него утростручено у односу на исти период 2021.

Када је ЕУ раније ове недеље објавила делимичну забрану увоза руске нафте, цена сирове нафте на глобалним тржиштима је порасла, што је Кремљу обезбедило још једну финансијску добит. Русија нема потешкоћа да пронађе алтернативна тржишта за своју енергију, па је извоз нафте и гаса у Кину у априлу био виши за од 50 одсто на годишњем нивоу.

Оставићемо по страни разматрање шта значи стварање осовине Москва-Пекинг и шта су се руски председник Путин и кинески председник Си заправо договорили на састанку 21. фебруара у Пекингу, само три дана пре почетка руске војне акције, али лако може да се покаже да ће се у позадини европско-руског сукоба ово бити пакт који ће истиснути САД из Азије.

Кина је за Русију највећи појединачни национални купац нафте. Прошле године је куповала 1,6 милиона барела дневно, да би кинеске компаније у мају повећале куповину на око 1,9 милиона барела дневно како би попуниле празнину коју су оставили велики западни трговци. Од инвазије на Украјину, Индија је од Русије купила три пута више нафте него у истом периоду прошле године.

Спасавање редова Шолца

Када се глобална „суперкласа" састала у Давосу прошле недеље, јавна порука је била осуда руске агресије и обнављање одлучности да се чврсто стане иза Украјине. Приватно, никоме није било свеједно због економских трошкова продуженог рата. То је још један перверзан резултат санкција којима је циљ био заустављање рата и већи трошкови за Русију. Што рат дуже траје, утолико су непријатности за Запад веће.

Као резултат рата, западне економије се суочавају са периодом спорог или негативног раста, растуће инфлације и повратком на стагфлацију из 1970-их. Централне банке сматрају да морају да одговоре на скоро двоцифрену инфлацију подизањем каматних стопа. Незапосленост ће расти. Већина европских земаља зависи од руског гаса. Шеф истраживачког центра „Бројгел" у Бриселу, Гунтрам Волф, упозорава да земље ЕУ очекује раст инфлације и ценовни шок због одлуке да започне етапни престанака увоза нафте из Русије.

Када се све ово сагледа, можда парадоксално звучи и Западу не би смело да се отворено каже, али брза победа Русије из ове перспективе најпре је у интересу Запада, па тек можда Русије.

Отуда, предлог последњег живог дипломатског гладијатора Хладног рата, Хенрија Кисинџера, да Украјина што пре нахрани љутог и гладног суседа, може да се разуме и као предлог који је тренутно највише у интересу Запада.

Украјини све ово не само да не нуди светле перспективе, него и ствара осећање усамљености. Због тога се појављују поређења да се Украјина, попут Енглеске која се 1940. борила „један на један" против Хитлера, данас бори „један на један" са Путиновом Русијом.

„То сви у Европи разумеју, али владари Француске и Немачке ово не желе да схвате. Французи вероватно мисле да ће у случају победе руског фашизма у Европи нова Буча бити у Литванији, Пољској, Словачкој, а да ће Париз остати величанствен као 1941-42. А онда ће руски, бурјатски и чеченски официри  отићи у Париз на одмор, уживати у кроасану и посетити париске јавне куће", подругљиво се украјински коментатори обрачунавају са јединим постојећим европским мировним напором.