Након француских избора 1981. на којима је победио, Франсоа Митеран је рекао: „Политичка већина Француза који су изразили демократску вољу изједначила се са друштвеном већином." За кандидата социјалиста тада су, наиме, масовно гласали и радници и запослени у предузећима и управљачки кадар. Бирачко тело у Француској данас је подељено на три приближно једнаке групе међу којима скоро да нема дијалога. Иако је Емануел Макрон убедљиво победио на изборима, унутрашње поделе и јаз између политичке и друштвене већине неће нестати.

Прогнозе су се обистиниле, Макрон је ушао у повлашћени круг француских председника који су освојили други мандат, што је пре њега пошло за руком Франсоа Митерану и Жаку Шираку. Са више од 58 одсто гласова убедљиво је победио Марин Ле Пен, којој је поверење указало готово 42 одсто гласача. Ова победа, међутим, крије дубоке поделе у француском друштву које су постале још израженије у првом Макроновом мандату.

Неоспорна али релативна већина на председничким изборима у Француској не одражава већину француског друштва. Попут Жака Ширака против Жан-Мари Ле Пена 2002. и против његове ћерке 2017, за Макрона су у другом кругу гласале не само његове присталице, већ и они који су то учинили тешка срца, како би спречили да на власт дође крајња десница.

Према истраживању јавног мњења које је спровела агенција Ипсос на дан избора, 24. априла, 42 одсто гласача који су гласали за актуелног председника направило је тај избор како би пре свега спречили да Марин Ле Пен уђе у Јелисејску палату. Овај „републикански фронт", међутим, све више слаби - Ширак је добио изборе 2002. са 82 одсто гласова, а Макрон 2017. са 66 одсто. Ако се узме у обзир велики број оних који нису изашли да гласају (28 одсто) и велики број празних или неважећих гласачких листића, Макронова друга изборна победа је мање убедљива, са 38 одсто гласова уписаних у бирачке спискове.

То значи да је Макрон најлошије прошао од свих председника Пете републике (која је установљена уставом из 1958. године), ако се изузме Жорж Помпиду  који је 1969. године изабран са 37,5 одсто. Подршка његовој политици је слаба, пошто је у првом кругу привукао тек 20 одсто регистрованих гласача и добио 27 одсто гласова у односу на друге кандидате. 

Одлучујући утицај на изборне резултате имала је унутрашња политичка ситуација и промена у односу снага на политичкој сцени. На урушавање традиционалних политичких снага и радикализацију друштва утицао је дуг период економске стагнације који је код Француза створио осећај губитка економске и политичке моћи.

Утисак неизвесности која предстоји појачала је глобална здравствена криза и рат у Украјини, али ови глобални догађаји нису директно утицали на исход избора. Главна тема је било питање куповне моћи Француза и животни стандард који се урушава у условима раста цена хране и енергената који погађа најугроженије.

Велики број Француза у глобализацији види претњу по економску, политичку и културну независност, а програми кандидата који су добили највише гласова одражавају њихову бојазан. Игнорисање ове већинске позиције би могло да има далекосежне последице, не само по Француску, већ и по Европску унију.

Три Француске

Изход избора говори да незадовољство постојећим изборним системом у Француској расте, што би могло да се испољи кроз друге, неинституционалне канале. Овакав исход такође доводи у питање репрезентативност изабраних кандидата. 

Први круг избора у Француској је представљао својеврсну кулминацију процеса прекомпоновања политичке сцене који је започео са Макроновим избором 2017. Бирачко тело је подељено у три приближно једнаке групе. Ове три Француске су међусобно подељене у толикој мери да међу њима нема дијалога.

Прва, која се означава као крајња или радикална десница, окупљена је око питања идентитета, безбедности и имиграције. Њени кандидати на овим изборима били су Марин Ле Пен, Ерик Земур и Никола Дипон Ењан, који су освојили 32 одсто гласова. Иако наставља да напредује, ова политичка опција је и даље неприхватљива великом броју Француза.

Друга велика група иде од десног ка левом центру и њена карактеристика су мале идеолошке разлике без обзира на различите предзнаке. Припаднике ове групе дефинише непоколебљива вера у приватно предузетништво, атлантизам и европејство, чему остају привржени упркос кризама које се нижу протеклих година.

У том кошу се налазе Валери Пекрес из Републиканаца (4,78 одсто гласова) - партије која је настала након посрнућа Уније за народни покрет (УМП), чији је кандидат, Никола Саркози, изгубио на изборима 2012. од социјалисте Франсоа Оланда, затим Ан Идалго из Социјалистичке партије (која је добила свега 1,75 одсто гласова) и Емануел Макрон који је наступио као кандидат „Републике у покрету". Заједно су освојили 34,8 одсто гласова.

Макронов покрет је усисао две друге велике политичке снаге - Републиканце и Социјалисте - које су одређивале француски политички живот у последњих пола века.

У трећој групи су бирачи који су првенствено окренути питањима социјалне правде и еколошким темама, који чине око 30 одсто бирачког тела, у зависности од тога да ли се неке снаге ту рачунају или не.

Жан Лик Меланшону је недостајало само 420.000 гласова да уведе еколошку левицу у други круг. Лидер покрета „Непокорена Француска" верује да може да постане премијер уколико након парламентарних избора у јуну дође до кохабитације, односно уколико Макронова „Република у покрету" изгуби већину. За то је потребно да оформи блок левих снага које су на изборима наступале одвојено (део социјалиста, еколози, комунисти и крајња левица).

Анкете га у томе охрабрују - од 56 до 63 одсто испитаника је изјавило да жели да Макрон „изгуби парламентарне изборе".

Кључ парламентарних избора, који ће истински одредити политику Француске у наредних пет година, лежи у способности сваке од ове три доминантне политичке групације да наступи јединствено. Двокружни изборни систем, календар по коме након председничких одмах следе парламентарни избори и мале суштинске разлике међу партијама у садашњем саставу француске скупштине, упућују на то да ће Макрон и овај пут имати парламентарну већину, али са више тешкоћа него 2017, ако рачуна на Републиканце, од којих један део намерава да гласа за партију Марин Ле Пен, а други би да се уздржи.

Политичка и друштвена већина

У овој рекомпозицији француског политичког живота најинтересантнији је социолошки профил гласача. У том контекту је корисно подсетити се речи Франсоа Митерана на инаугурацији 21. маја 1981, које сажимају историјски карактер тадашњих избора који су отворили пут дубоким друштвеним променама.

„Политичка већина Француза који су изразили демократску вољу изједначила се са друштвеном већином", рекао је Митеран у свом говору. За кандидата социјалиста тада су масовно гласали и радници и запослени у предузећима и управљачки кадар, следећи његов програм са изразито левим идејама и слоганом „Промени живот".

Две године касније, 1983, левица на власти започела је социјално-либерални заокрет, што ју је постепено удаљило од слојева на дну друштвене лествице који су се временом окренули крајњој десници. Неславни пораз градоначелнице Париза Ан Идалго у првом кругу избора, могао би да буде завршни чин овог одвајања Социјалистичке партије од идеја које су чиниле њену историјску основу.

Истраживања о структури бирачког тела указују на формирање „елитног блока" око Емануела Макрона. Ниво прихода гласача више него икада одређује наклоњеност француском председнику - што више зарађује већа је вероватноћа да ће гласати за актуелног председника. Исто је када се погледа и степен образовања - што има значајнију диплому то је већа вероватноћа да ће гласати за Макрона.

Повратак овог „класног гласа" је утолико интересантнији што су мере које је Макрон предузео од избора 2017. углавном биле усмерене на најбогатије: укидање опорезивања покретних добара (у шта спада новац, хартије од вредности, моторни транспорт, музејски експонати и разне драгоцености), као и увођење  „паушалног пореза" на приход од капитала. 

Макронов главни успех је што је убедио део средње класе да су њени интереси повезани са интересима доминантне олигархије - чувеног 1%. Побуна „жутих прслука" пружила му је прилику да покаже да је за очување успостављеног поретка спреман да користи најбруталније полицијске мере и зажмури пред кршењем основних слобода.

Пандемија ковида му је додатно омогућила да покаже како неолиберализам не значи крај државе, већ омогућава да се њоме управља на начин „тако да то елити на власти доноси највише новца, појединачно и као групи, што најмање угрожава њихову моћ и нуди им највише шанси да се спасу у случају да нешто крене наопако", како је то описао Џејмс Галбрајт, леви амерички економиста близак Бернију Сандерсу, у књизи Предаторска држава: како су конзервативци напустили слободно тржиште и зашто би либерали требало да ураде то исто

Социјални јаз

Како онда ова мањина побеђује на изборима у Француској? Утицај у медијима није једино објашњење.

Наспрам Макроновог елитистичког блока, глас већине непривилегованих се поделио из два разлога. Први је што се део левице приклонио идеологији „слободног тржишта" и ушао у врзино коло интереса. Други је питање идентитета које је послужило као замајац за најугроженије слојеве, чија егзистенција је угрожена услед ишчезавања индустријске производње и раста незапослености.

Марин Ле Пен је то искористила у својој кампањи, бранећи достигнућа социјалне државе. То јој је у првом кругу донело 36 одсто гласова радника и запослених у предузећима и 29 одсто незапослених.

Меланшонова „Непокорена Француска" је такође успела да освоји део ових бирача -  поверење му је указало 25 одсто радника и запослених у предузећима и 34 одсто незапослених.

Старосни показатељи гласача су такође интересантни. Макрон је тријумфовао међу пензионерима; први је на листи гласача преко 60 година. То је утолико интересантније што је овај четрдесетчетворогодишњи политичар 2017. дошао на власт као весник нових политичких снага које желе да из корена промене политичку сцену Француске. Истраживања, међутим, показују да је његова база сада времешна.

Марин Ле Пен је на првом месту међу гласачима од 35 до 59 година, док међу онима испод 34 године доминира Меланшон.

Млади су се у највећој мери уздржали од гласања: међу њима је највише оних који нису хтели да праве избор између „два зла". То, међутим, не значи да су незаинтересовани за будућност земље, што су показали и протести студената на бројним универзитетима. Разочарани садашњим системом, они траже другачији облик политичког деловања у коме ће проблеми за које траже одговоре - опстанак планете, једнакост шанси за све, социјална правда, бољи услови за запослење - бити на првом месту.

Да ли ће нови облици политичког деловања за којима трагају попримити радикалнију форму, зависиће од тога да ли је Макрон у стању да увиди да је смањење социјалног јаза једини начин да друштво оздрави.