Финансијски рат Запада против Русије због напада на Украјину води се у ваздуху, на морима, у банкама и по престижним локацијама широм света. На мети су јахте, рачуни, приватни авиони и баснословно скупе некретнине. Укупна вредност "улова" мери се стотинама милијарди долара. Под знаком питања су законски оквири и смисленост ове офанзиве, али и руски потези који су претходили рату.

Американци су увели низ мера како би спречили руске олигархе, наводно или заиста блиске Владимиру Путину, да користе милијарде долара које су на, свакојаке начине, током претходних деценија изнели из Русије. У стопу су их следили Британци, а нешто касније Италијани, Французи и Шпанци. „Замрзнуто" је неколико великих јахти. Станови у Лондону, наводно, зврје празни, а банке клијенте руских презимена зову на разговор пре сваке озбиљније исплате.

Озбиљни аналитичари упозоравају да ће санкције против руских милијардера имати мало утицаја на политику Кремља, јер је однос руског председника са олигарсима, махом, прилично једносмеран – Путин им дозвољава да се богате све док испуњавају његове жеље и батале било какву политику. Идеја да би олигарси на неки начин могли да утичу на политику, сходно томе, представља пуко фантазирање.

Јахте за Украјину

„Продукти крађе", како је амерички председник Џозеф Бајден описао јахте, луксузне станове, виле и приватне авионе руских олигарха, били су, бар вербално, прва мета санкција Вашингтона. Недуго затим, Италијани, Французи, Шпанци су почели да „замрзавају" имовину богаташа, што практично значи да бизнисмени блиски руском председнику Владимиру Путину током трајања санкција неће моћи да их користе или продају.

Формално одузимање те имовине могло би бити знатно сложеније него што се у први мах чинило. Суштински, САД или било која европска држава пре одузимања имовине мора доказати да су јахте, авиони или виле биле коришћене за чињење дела кажњивих кривичним законом, или пак да су купљени од нелегално стеченог новца, што је изузетно сложен подухват.

Федерални суд у Њујорку је готово десет година водио поступак одузимања велике стамбене зграде на Менхетну, више од 500 милиона долара вредан облакодер на престижној Парк авенији који је, после озбиљне финансијске гимнастике, завршио у власништву иранске банке, што је и био разлог за покретање поступка. Зграда је привремено и била одузета да би цео случај био одбачен две године касније због силних грешака почињених током поступка.

Пет година дуже трајао је поступак одузимања имовине бившем украјинском премијеру Павелу Лазаренку, који је скупио више од 300.000.000 долара тако што је рекетирао пословне људе и компаније у Украјини. Током суђења помињана су и бар три убиства.

Године трајања ових процеса потпуно би, на пример, обесмислиле громогласно најављивано „замрзавање" јахти руских олигарха, јер је тим бродовима, како би бар донекле задржали своју вредност, потребно непрестано и скупо одржавање. Самим тим, постоји опасност да би се овакав плен на крају претворио у озбиљан проблем за владе које су их одузеле.

Како би избегли такав развој ситуације, Американци припремају Закон назван „Акт јахте за Украјину" којим би се санкционисаним руским држављанима одузела сва имовина вреднија од пет милиона долара и продала, а профит био прослеђен влади у Кијеву.

Творац овог закона, конгресмен Питер Мајер, објаснио је да би усвајање овог акта
омогућио Американцима да заплењену имовину руског порекла трајно ставе на располагање Украјини и то за потребе обнове државе.

Скептици, пак, сматрају да је читава операција заснована на одокативној оцени да су јахте руских богаташа вредне десетине милијарди долара, те да би новац добијен њиховом продајом добро дошао властима у Кијеву. Критичари овог закона сматрају, такође, да је цео подухват суштинско губљење времена, јер осим руских олигрха нико здравог разума не би купио брод вредан стотине милиона долара.

Где су руски долари?

Додатни проблем у процесу одузимања имовине представља чињеница да је новац руских олигарха, односно најмање триста милијарди долара како сматрају Американци, јако тешко пронаћи. Силни извештаји о тајновитим путевима руског новца, на које се последњих седмица позивају на Западу, цитирају наводе да је Путин „наводио сараднике да краду из буџета, одузимају новац фирмама или организују институционално отимање профитабилних предузећа".

Током година, већина новца који су олигарси испумпали из Русије завршила је на Кипру, па су америчке дипломате ову острвску земљу, једно време, звали „Москва на Медитерану". Амерички извори су избројали да је 2012. године на Кипар пребачено 86 милијарди долара, махом преко компанија основаних како би се прикрили стварни власници. Годину дана касније, ММФ је убедио Кипар да затвори на десетине хиљада рачуна које су имале такве компаније.

Кајманска острва и Девичанска острва су, такође, помињана као омиљене дестинације овог новца. Према проценама, руски олигарси на тим локацијама држе око 45 милијарди долара.

Британске власти тврде да имају доказе да је бар две милијарде долара новца са те две локације завршило на лондонском тржишту некретнина. Те паре се, због опште антируске хистерије или на основу стварних доказа, повезују са нелегалним финансијским трансакцијама и везама са Кремљом.

Заплена, па чак и замрзавање тих фондова је прилично сложена операција са неизвесним епилогом, пре свега јер такве компаније, по правилу, ангажују најбоље лобисте, адвокате и банкаре, како би заштитиле свој новац.

Додатни проблем представља чињеница да новац до коначне дестинације невероватном брзином прође кроз читаву мрежу фантомских компанија, па га је једнако тешко пронаћи и доказати његово порекло.

Американци су у покушају да пронађу тај новац формирали посебне групу унутар министарства правде са јединим задатком – да лоцирају капитал руских олигарха стечен на нелегалан начин. Британци су, истовремено, најавили да ће убудуће странци заиста морати дa доказују порекло новца пре него што купе некретнине у Уједињеном Краљевству.

Лондон је најавио и да ће убудуће и заиста, инсистирати на серији већ постојећих закона на основу којих је новац који је настао као продукт каквог криминала могуће замрзнути, док је истовремено прекинута пракса издавања боравишних дозвола странцима који купе довољно скупе некретнине. Сличне шеме прекинуло је још неколико држава, укључујући Малту, Кипар и Бугарску.

Златна грозница

Америчко министарство финансија издало је 25. марта уредбу којом се особама и организацијама укљученим у трансакцију руског злата прети казнама, чиме је суштински затворен круг мера које ће бити усмерене против оних који се дрзну да Русији помогну у заобилажењу санкција.

„Наш циљ је да методично укинемо приходе и привилегије које Русија имала када је била део међународног економског поретка", навели су званичници америчког министарства финансија.

Западним санкцијама замрзнуто је око 300 од укупно 640 милијарди долара вредних руских резерви злата и девиза, па Русија у својим банкама има око 130 милијарди долара вредних златних резерви, односно двоструко више него пре санкција које је запад увео Москви током сукоба у Украјини пре осам година.

Потрага за руским златом уследила је после низа упозорења западних финансијских стручњака да ће Русија покушати да злато употреби као средство за заобилажење санкција, али током првих неколико недеља казнених мера није било назнака да се тако нешто заиста и дешава.

Администрација Џозефа Бајдена, а нешто касније и Велика Британије, упозориле су остатак света да ће руска централна банка покушати да употреби резерве злата како би подигла вредност рубље. Вредност руске валуте је стрмоглаво пала после првог таласа санкција, да би нешто касније, после одлуке Кремља да уплате за енергенте убудуће прима само у националној валути, вратила готово на „предратну" вредност.

Западни финансијски аналитичари тврде да је у овом тренутку практично немогуће повезати раст вредности рубље са могућим трансакцијама везаним за златне резерве, наводећи да ће за провере таквих тврдњи бити потребни месеци.

Суштински, тренутни утицај продаје златних резерви је тешко уочљив, чак и у нормалним околностима, пре свега јер је потребно неколико месеци пре него што се промене у националним златним резервама прикажу и у извештајима Међународног монетарног фонда.

Русија на располагању има око 2.300 тона злата, што је централна банка у Москви објаснила као инвестицију у економску сигурност, наводећи да је економија земље подложна утицајима повремених финансијских и евентуалних геополитичких криза.

Суочена са озбиљним акцијама Запада, Москви би могло бити тешко да пронађе купце за то злато, па је неколико дана по увођењу санкција најавила могућност да национализује западна улагања у руске компаније, процењена на најмање 134 милијарде долара.

Политички мотивисано одузимање имовине, сматрају озбиљни економисти попут Бранка Милановића, могло би створити сасвим нове проблеме, уколико би, примера ради, Кина одлучила да је несразмера расподеле богатства у Британије превелика и одлучила да одузме имовину британских олигарха.

Економисти, такође, сматрају да ће Русија тешко икада више добити приступ замрзнутим фондовима, на начин на који Ирану никада није враћено око сто милијарди долара који се у различитим банкама „смрзавају” још од пада режима шаха Резе Пахлавија 1979. године.

Уколико се овакве прогнозе заиста и обистине, руски финансијски потези, којима су милијарде долара остале на Западу, били би први пример у историји да је нека земља уплатила ратну одштету унапред.