С новим курсом који је најавио немачки канцелар Шолц, Немачка ће сваке године издвајати између 60 и 70 милијарди евра за своју војску и избиће на треће место табеле држава које највише улажу у милитарне сврхе. Само ће Вашингтон и Пекинг имати већи војни буџет од Берлина, што је било незамисливо до пре само пар недеља. Али неће само Немачка повећати своја издвајање за модернизацију оружаних снага. Истим путем кренуле су и све друге чланице ЕУ тако да ће заједно дотакнути бројку од 300 милијарди евра намењену за одбрану. Стварање европске војске биће највећа провера за продубљавање европских интеграција.

У предговору издања Вентотенског манифеста из 1944, документа који су под именом „За слободну и уједињену Европу" у јеку Другог светског рата 1941. саставили Алтијеро Спинели и Ернесто Роси и који се сматра за један од оснивачких текстова Европске уније, италијански антифашиста Еуђенио Колорни је написао: „Принципи за слободну и уједињену Европу се могу заокружити у шест постулата: заједничка федерална војска, монетарна унија, укидање царинских баријера и слобода кретања, директно представљање грађана у федералним институцијама; заједничка спољна политика". 

Вентотенски манифест је увек био посматран као утопистички сан заговорника „Сједињених Европских Држава", састављен у тренутку док је Стари континент горео у ратном сукобу. Пре руске агресије на Украјину, четири од шест носећих стубова из овог манифеста били су реализовани: Европска унија има заједничку монету, укинуте су царине и границе а у Европском парламенту и европским институцијама су директни или посредни представници грађана свих држава чланица ЕУ.

Реализација првог и шестог принципа - заједничка војска и заједничка спољна политика - све до прошлог месеца је недостајала и није било много изгледа да ће се у догледно време спровести. На руску инвазију на Украјину, Европа је међутим реаговала снажно и јединствено, изненадивши и себе и друге, а највише Москву. 

 „24. фебруар је променио историју ЕУ. Руска агресија на Украјину нам је показала да ни у Европи слобода није богом дана, и пре свега је приморала све чланице ЕУ да прихвате идеју стратешке аутономије, поготово у одбрамбеном и енергетском сектору", написао је Паоло Ђентилони, комесар за економију у Европској комисији, у ауторском тексту поводом одлуке ЕУ да са 500 милиона евра финансира куповину оружја и војног материјала за украјинску војску. 

Нова гвоздена завеса

Бивши италијански премијер и председник Европске комисије Романо Проди указује на другу првину у историји Европске уније а то је рађање заједничке спољне политике, без солирање и националног егоизма: „Пре само два месеца нико није могао да предвиди да ће се цела ЕУ ујединити, све државе, све партије, од крајње деснице до крајње левице, сви сегменти друштва су јединствени у одговору на руски напад на Украјину. Путиново непознавање европске демократије и европских вредности, које инспиришу стотине милиона људи, индуковали су га да направи највећу политичку и историјску грешку. Снага демократије лежи у њеном капацитету да обухвати различитости, поделе, па чак и свађе, али и да делују кохезивно и јединствено када су угрожена права и слободе. То Путин, или било који недемократски вођа, не могу да схвате и зато понављају грешке њихових претходника", рекао је Проди. 

Трансформација Русије у само пар дана од стратешког партнера у непријатеља број 1 дала је Европској унији оно што јој је претходних година недостајало да се трансформише из геополитичког мастодонтског биљоједа у нову планетарну политичку снагу - светоназорног антагонисту. Зато је европски наратив о руском нападу на Украјину базиран на судару демократије и аутократије, правне државе и воље једног човека или мале групе људи.  

Подизање нове „Гвоздене завесе", овога пута неколико стотина километара источније од првобитне, примораће ЕУ да изађе из доба невиности и да крене путем који је француски председник Емануел Макрон назвао „стратешком аутономијом" и „европским суверенитетом". 

Одвајање европске од руске економије одвија се муњевитом брзином и не би се зауставило чак и да сутра престане рат у Украјини. Директна последица тог тренда биће блоковска подела света и повратак на период пре пада Берлинског зида, с том разликом да овога пута неће бити места за државе као што су биле Аустрија, Финска или Југославија. 

Једино што ће још неколико година спајати Русију са остатком Европе биће гасоводи и нафтоводи, баш као што је то био случај и током Хладног рата. Европи ће требати времена да пронађе нове изворе енергије а Русији да изгради нове гасоводе према Кини и остатку Азије. 

Политичка кохезија

Било је довољно само неколико дана руске агресије на Украјину да чланице Европске уније покажу лица која ни највећи оптимисти нису могли да замисле, од Немачке, Француске и Италије, преко скандинавских земаља и Пољске па до највећих изненађења Мађарске и Чешке. Од Лисабона до Талина и од Стокхолма до Никозије премијерно доминира европски понос. Чак ни европска екстремна левица није имала шта да приговори на увођење санкција Русији и наоружавање Украјине од стране чланица ЕУ. 

Многи су се сетили последњег историјског говора Франсоа Митерана у Европском парламенту 1995. године у којем је упозорио куда води национализам, било који и било чији, и зашто је потребно развијати европску свест: „Потребно је да се издигнемо изнад наше историје. Ако не будемо успели у томе наметнуће се једно правило: национализам је рат! Рат није само наша прошлост, може да буде и наша будућност". 

Митеранов наследник у Јелисејској палати Емануел Макрон показује амбицију да буде лидер који може да уједини и води ЕУ. Немачка је одлучила да се наоружа први пут после Другог светског рата. Пољска је од земље која није хтела да прими ниједну избеглицу прихватила више од милион украјинских за само две недеље. Неутралне Финска и Шведска су пригрлиле идеју о стратешкој одбрамбеној аутономији ЕУ и почеле да размишљају о чланству у НАТО. Мађарски и словеначки премијер Виктор Орбан и Јанез Јанша су у року од неколико дана од „путинофила" постали поново велики „Европљани", као и чешки председник Милош Земан. 

У Италији су се сви русофили јавно покајали, укључујући и Матеа Салвинија који је носио мајицу са ликом Путина у Европском парламенту пре пар година, као и бивши премијери Силвио Берлускони и Ђузепе Конте.

Шпанија и Португал су показали солидарност од првог момента иако нису у првој линији. Чак се и Милош Земан који је словио за највећег русофила међу источноевропским лидерима вулгарно јасно дистанцирао од Путина. 

Адути на које су играли стратези у Кремљу с идејом да поделе и ослабе ЕУ срушили су се као кула од карата. Европа не само да се није поделила већ је постала јединствена каква није била од проширења 2004. године. Штавише, демократије које су остављале утисак да су климаве под ударима агресивног популизма и антивропских снага, изрониле су, на први поглед, јаче него што су икад биле.

Пре само пар месеци у појединим чланицама ЕУ заговарао се излазак из еврозоне, у другима су желели да иду путем Брегзита, у трећима су подржавали „жуте прслуке" и друге антисистемске и антиевропске покрете, а руски председник Владимир Путин је био икона комплетне западноевропске деснице, од Алтернативе за Немачку, преко француског Националног окупљања и шпанског Вокса, до италијанске Лиге и мађарског Фидеса. 

Европске оружане снаге

Одлуком канцелара Олафа Шолца о једнократној инвестицији од сто милијарди евра у наоружавање и опремање Бундесвера, плус повећање издвајања за одбрану на годишњем нивоу на два одсто бруто друштвеног производа, Немачка се, како се то у жаргону каже, вратила у историју. Амерички генерали и официри више неће моћи да исмевају немачке војнике као „немилосрдне кампере", алудирајући на њихову опремљеност и инертност. 

Још је значајније што је одлуку о наоружавању Немачке донела влада састављена од социјалдемократа и зелених који свакако не могу да буду оптужени или осумњичени за хегемонске или милитаристичке амбиције. „Одлука канцелара Шолца отвара ново поглавље у историји Европе", сматра Романо Проди и указује да ће Макрон тек сада убрзати пројекат стварања заједничких Европских оружаних снага. 

Са новим курсом који је најавио Шолц, Немачка ће сваке године издвајати између 60 и 70 милијарди евра за своју војску и избиће на треће место табеле држава које улажу највише у милитарне сврхе. Само ће Вашингтон и Пекинг имати већи војни буџет од Берлина, што је било незамисливо до пре само пар недеља.

Неће само Немачка повећати своја издвајање за модернизацију оружаних снага. Истим путем кренуле су и све друге чланице тако да ће државе ЕУ, заједно, дотакнути бројку од 300 милијарди евра намењену за одбрану.

Стварање европске војске биће највећа провера за продубљавање европских интеграција. У грубим цртама, Французи сматрају да они треба да командују а Немци да финансирају. Одговор Берлина ће бити да то не може баш тако да иде и почеће уобичајени балет између два кључна савезника у ЕУ с надом да ће пронаћи компромис. Подсетимо, и пре руске инвазије на Украјину било је предвиђено да се у марту лансира тзв. Стратешки компас чији је коначни циљ формирање заједничког система одбране. 

У две године Европа је доживела три шока: пандемија, трауматично повлачење из Авганистана и руска инвазија на Украјину. Прва криза је створила услове за тзв. „Хамилтон ефекат" односно стварање заједничког дуга ЕУ, друга је убрзала ход ка стварању заједничких одбрамбених снага, а трећа може да уђе у историју као криза која је трансформисала ЕУ у геополитичког дива. Другим речима, ЕУ показује спремност да постане она снага о којој је причао некадашњи председник Сједињених Америчких Држава Теодор Рузвелт: „Озбиљне силе причају смиреним гласом а иза леђе држе велику батину".