Десеторица нациста осуђених на смрт у Нирнбергу погубљени су вешањем. О самом чину егзекуције убрзо је створено неколико легенди. Према некима, намерно је коришћен кратак конопац да би се осуђени дуже мучили, односно да би умрли због гушења, а не због ломљења врата. Америчка војска је то демантовала, но према неким извештајима, поједини су умирали између петнаест минута и пола сата. Џелат се звао Џон Вудс, а погубљење је извршено на спортском игралишту испред зграде у којој је одржавано суђење.

15. октобар: ПРОШЊА

Петнаестог октобра 1814. родио се Михаил Јурјевич Љермонтов. Рођен је у Москви, али је одрастао у селу Тархани. Отац му је био шкотског порекла. Као шеснаестогодишњак уписује се на универзитет, но тамо има проблема због недостатака дисциплине. Затим иде у војну школу, а након што је заврши, постаје официр. У то време већ пише поезију, углавном под Пушкиновим утицајем. Његове карактеристичне песме углавном су романтичарске, попут оних о несрећној љубави:

Крај врата манастира света
Тресе се испружена рука.
То просјак вапи, слаб и сетан
Од глади, жеђи и од мука.

За кору хлеба моли јадник,
Око му пију јади пусти;
Ал' неко тада камен хладни
У испружену руку спусти.

Тако ја просих руку твоју,
Док сузе капаху полако;
И ти си светлу наду моју
Обманула заувек тако.

Након Пушкинове погибије у двобоју, Љермонтов цару пише песму у којој тражи одмазду над убицом. У свом једином роману - „Јунак нашег доба" - као да је наслутио и властиту смрт у двобоју. Кад је у мају 1841. стигао у Ставропољ, Љермонтов одлучује да се у том месту нешто дуже задржи. Тамо се често сусреће с Николајем Мартиновом, кога ужива да провоцира. Овај то више није могао да трпи, па је позвао Љермонтова на двобој.

Љермонтов се одазвао на двобој, али је свима говорио да ће пуцати у ваздух. Међутим, први је пуцао Мартинов и погодио Љермонтова равно у срце. По Љермонтову се данас, између осталог, зову један град и једна мала планета. О двестотој годишњици његовог рођења, подигнут му је споменик у Шкотској, земљи његовог далеког порекла.  

16. октобар: ВЕШАЊЕ

Шеснаестог октобра 1946. погубљена су десеторица нацистичких злочинаца у Нирнбергу осуђених на смрт. Заправо на смрт је осуђено њих дванаест, али Борман је осуђен у одсуству, а Геринг је у ноћи пре заказане егзекуције успео да изврши самоубиство. Погубљени су Ханс Франк, Вилхелм Фрик, Алфред Јодл, Ернст Калтенбрунер, Вилхелм Кајтел, Алфред Розенберг, Фриц Саукел, Артур Сејс-Инкварт, Јулијус Штрајхер и Јоакин фон Рибентроп.

Сви су погубљени вешањем. О самом чину егзекуције убрзо је створено неколико легенди. Према некима, намерно је коришћен кратак конопац да би се осуђени дуже мучили, односно да би умрли због гушења, а не због ломљења врата. Америчка војска је то демантовала, но према неким извештајима, поједини су умирали између петнаест минута и пола сата. Џелат се звао Џон Вудс, а погубљење је извршено на спортском игралишту испред зграде у којој је одржавано суђење.

Развила се и легенда да су - из понешто симболичких разлога - лешеви кремирани у бившем концентрационом логору Дахау. Према званичним подацима, међутим, то се десило у крематоријуму у Минхену. Пепео је просут у реку Исар. Французи су предлагали да официри осуђени на смрт (Кајтел и Јодл) буду стрељани, а не обешени, но Совјети су се томе супротставили, па тај предлог није усвојен.

Притвореници који нису осуђени на смрт, него на робију, ускоро су из Нирнберга пребачени у затвор Шпандау на одслужење казне.  

17. октобар: КАПРА

Седамнаестог октобра 1939. премијерно је приказан филм Франка Капре „Господин Смит иде у Вашингтон". Реч је о филму који је изазвао негодовање унутар америчког политичког естаблишмента, али је био изузетно популаран и међу критиком и међу широком публиком. Главну улогу одиграо је Џејмс Стјуарт. Иако за ролу Џеферсона Смита није добио Оскара, данас, након што је под његову каријеру подвучена црта, многи сматрају да је то била улога његовог живота.

Прича је понешто архетипска. Млади политичар идеалиста полази у главни град. Старе искусне политичке ајкуле од њега очекују да се понаша као наивац и марионета. Он, међутим, показује да има кичму. Многи се тада окрећу против њега, међу њима и његови доскорашњи покровитељи. Разочаран и згађен, он одлучује да напусти Вашингтон,  но његова секретарица га убеђује да прихвати изазов и бори се за своје идеале. Смит напослетку односи победу.

Начин на који је филм приказао цинизам политичке класе био је толико сугестиван да је чак било и захтева да се филм забрани. Неки су га називали антиамеричким и комунистичким. Добио је једанаест номинација за Оскара, а стекао је статус филма који успркос свему чува искрену веру у демократију. Кад су нацисти у окупираној Француској забранили приказивање енглеских и америчких филмова у биоскопима, онај који су Французи свесно изабрали да буде приказан у последњим данима пре него што забрана ступи на снагу био је управо „Господин Смит иде у Вашингтон". 

18. октобар: МЕСЕЧАР

Осамнаестог октобра 1872. у Јарославу се родио песник Михаил Алексејевич Кузмин. Био је важна фигура „сребрног доба" руске поезије, а и у једној од његових најлепших песама симбол сребра има важну улогу:

Месец прстима све дотиче
Устај, месечару, пут те чека.
Твој пут сад светли - од сребра јаче,
Ева од ребра беља и млека,

Звери, птице гамижу сувотом,
Цвеће земаљске груди сише.
Све што си уз свећу сањао суботом,
Видећеш како се на небу њише.

Преграда. Дуга. Молебан.
Сад ковчег склапа стари Ноје,
И дан се прост већ не колеба -
Нова из њега срећа поје.

Новог стварања вест се носи,
Кроз прозор петао ђацима кличе.
О, дух зеленила што сад ниче,
О, рани сусрети у јутра роси!

Осим као песник, Кузмин је био познат и као романсијер и музичар. Студирао је на Музичкој академији, где му је ментор био Римски-Корсаков, али није дипломирао. Између музике и поезије, изабрао је поезију. Његов роман „Крила" сматра се првим руским романом с хомосексуалном тематиком. И сам је био хомосексуалац, а неке од његових веза део су историје руске књижевности.

Имао је амбивалентан однос с Аном Ахматовом. Написао је изузетно похвалан предговор за њену прву књигу. Она је, међутим, касније развила непријатељство према њему, па јој је чак послужио и као модел за једног од негативаца у „Поеми без јунака".

Пред крај живота највише се бавио књижевним превођењем, а у руској књижевности високо се цене његови преводи Шекспира. Умро је у Лењинграду првог марта 1936. 

19. октобар: ТРИЈУМФ

Деветнаестог октобра 1993. Норвич Ситију је успело нешто што никад дотад није успело ниједном енглеском фудбалском клубу. Победио је, наиме, екипу моћног Бајерна, како се то каже, усред Минхена, на тамошњем Олимпијском стадиону, у званичном мечу једног европског фудбалског такмичења, у овом случају Купа УЕФА.

Резултат је био 2:1. Норвич је водио са 2:0, а онда је Бајерн успео да смањи предност гостију. Све се десило у првом полувремену. Водећи гол, који је постигао Џереми Гос у дванаестом минуту фантастичним волеј ударцем изван шеснаестерца, сматра се најлепшим голом Норвича свих времена, као што се и та победа сматра највећим успехом тог клуба.

Била је то прва утакмица двомеча и многи су очекивали да ће Бајерн свакако проћи, верујући да се у Минхену радило о лошем дану. Међутим, у реваншу, у Енглеској, резултат је био 1:1, па је Норвич отишао даље укупним резултатом 3:2. Гол за Норвич и на домаћем терену дао је Џереми Гос.

У идућем колу Норвич је изгубио двомеч против миланског Интера, који ће, испоставило се, те сезоне напослетку и освојити Куп УЕФА. Кад је реч о спортској срећи и успесима Норвича и Бајерна те исте сезоне у националним првенствима, ствари су се одвијале добрано друкчије него у њиховом међусобном дуелу. Норвич је у енглеској Премијер лиги завршио на дванаестом месту, док је Бајерн у Бундеслиги освојио шампионску титулу, и то у фото-финишу, освојивши само један бод више од Кајзерслаутерна.

20. октобар: СИДНЕЈ

Двадесетог октобра 1973. свечано је отворена Сиднејска опера. Величанствену зграду пројектовао је дански архитекта Јерн Уцон, а супервизију изградње обављао је тим аустралијских архитеката с Питером Холом на челу. Оперу је свечано отворила краљица Елизабета Друга у присуству великог броја посетилаца. Отварање је директно преношено на телевизији, а део церемоније био је ватромет, као и извођење Бетовенове Девете симфоније.

Изградња је помало личила на Скадар на Бојани. Очекивало се да ће зграда бити завршена за четири године, но све је трајало четрнаест година. Прелиминарна цена целог пројекта била је седам милиона долара, а на крају су потрошена стотину два милиона. Лавовски део платила је Лутрија Аустралије. У изградњи је учествовало више од десет хиљада зидара и осталих радника, укључујући и кровопокриваче. Кров Опере је, наиме, покривен са више од милион комада црепова, произведених, иначе, у Шведској.

„Кума" Опере, краљица Елизабета Друга, посетила је то здање још четири пута. Сваке године у Сиднејску оперу уђе око једанаест милиона људи. У тој згради налазе се највеће оргуље на свету. У њој постоји седам дворана, од којих највећа има близу три хиљаде седишта, а најмања једва нешто више од две стотине. У згради се сваке године замени више од петнаест хиљада сијалица, а укупна дужина електричних каблова унутар зидова целе грађевине износи више од 650 километара.

21. октобар: ЗВОНО

Двадесет првог октобра 1940. објављен је роман Ернеста Хемингвеја „За ким звоно звони". Роман о Шпанском грађанском рату објављен је непосредно након његовог завршетка. Други светски рат трајао је већ нешто дуже од годину дана, али Хемингвејева родна Америка у рат се још није била укључила.

Хемингвеј је на роману радио у Ајдаху, на Флориди, те на Куби. Завршио је рад на рукопису у јулу 1940, а роман је пуштен у продају поменутог двадесет првог октобра. Тираж првог издања био је седамдесет пет хиљада, а малопродајна цена износила је два долара и седамдесет пет центи.

Наслов се наслања на чувену фразу енглеског метафизичког песника Џона Дона. Роман је у великој мери базиран на властитим ауторовим доживљајима из Шпаније посредованим кроз лик протагонисте Роберта Џордана. Он је амерички добровољац у републиканским трупама који добија задатак да у склопу напада на Сеговију дигне у ваздух један мост. Неки ликови у роману су чиста фикција, а неки су базирани на стварним личностима.

Већ три године након првог издања, роман је постао предложак за холивудску екранизацију с Гаријем Купером и Ингрид Бергман у главним улогама. Режисер је био Сем Вуд. После су уследиле и две високобуџетне телевизијске адаптације.

Утицај тог романа на популарну културу не стаје код екранизације. Био је надахнуће и за неколико песама популарне музике, од којих је можда најпознатија истоимена композиција групе „Металика".